Zanimljivosti > Zanimljivosti

Kako je Konstantin nadmašio Hanibala

(1/1)

Konstantin:
U rano proleće 312.godine, pre 1700 godina, velika rimska vojska zaputila se u poduhvat koji će promeniti tok istorije. Na njenom čelu bio je vojskovođa i vladar čije ime ni danas nikog ne ostavlja ravnodušnim

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Rimska vojska na Konstantinovom slavoluku u Rimu
Gaj Flavije Valerije Konstantin, za života prozvan Veliki, rođen je najverovatnije oko 272. godine u Naisu (danas Niš), kao sin tada značajnog rimskog vojnog zapovednika Konstancija i njegove naložnice Jelene. Njegov otac, prozvan Hlor zbog svetle puti, imao je zavidnu vojničku karijeru.
   
Služio je u ličnoj gardi cara Aurelijana i bio visoki vojni zapovednik avgusta Maksimijana. Iz političkih razloga otpustio je dotadašnju družbenicu Jelenu i oženio se usvojenom Maksimijanovom kćerkom Teodorom. Ušavši tako u carsku porodicu, postavljen je 1. marta 293. godine za cezara u zapadnom delu Carstva.
   
Nastavivši očevim stopama, mladi Konstantin pratio je kao konjički zapovednik careve Dioklecijana i Galerija na njihovim vojnim pohodima na istoku Rimskog carstva. Služio je u Galerijevoj najbližoj pratnji, gde je imao više prilika da se dokaže kao sposoban zapovednik i hrabar ratnik. Tokom pohoda na dunavskom limesu, u drugoj polovini 305. godine, Galerije mu je naredio da napadne i zarobi nekog sarmatskog poglavicu, navodno privučen njegovom bogatom ratničkom opremom. Konstantin ga je ne oklevajući uhvatio za kosu, zarobio i doneo pred noge caru Galeriju. Neposredno potom Galerije ga je poslao u močvaru, te je ujahao u nju na konju i našao put kojim je ostatak vojske doveo do Sarmata. Tako je Galeriju doneo pobedu, pobivši mnoge protivnike. U ovim pograničnim okršajima Konstantin je pokazao veliku hrabrost i zavidne zapovedničke sposobnosti, stekavši tako visoki čin tribuna prvog reda.

Podela

Iste te 305. godine avgust Konstancije pripremao se za važan pohod na Pikte, pleme koje je ugrožavalo bezbednost Carstva na severu Britanije. Dok je okupljao vojsku, uputio je zahtev savladaru Galeriju da mu odmah pošalje sina. S Galerijevim dopuštenjem ili bez njega, Konstantin nije oklevao. Prešavši Alpe najvećom mogućom brzinom, satirući pod sobom konje iz stanica poštanske službe, pridružio se svom ocu neposredno pred njegov prelazak u Britaniju. Pohod oca i sina ka severu Britanije bio je uspešan i pleme Pikta je poraženo. Međutim, Konstancije Hlor naglo se razboleo i 25. jula 306. godine preminuo je u Eburakumu (danas Jork u Velikoj Britaniji). Njegova vojska odmah je uradila ono što su rimske vojske ranije često činile – proglasila je Konstantina za novog avgusta. Kada je Galerije obavešten o ovom događaju, primorao je Konstantina na ustupak. Za avgusta zapadnog dela Carstva proglasio je svog saborca Flavija Severa. Konstantinu je zauzvrat ponudio nižu titulu cezara, koju je ovaj nerado prihvatio. Uspostavljena je varljiva ravnoteža snaga unutar Carstva, koja nije dugo potrajala.
   
Napustivši umirenu Britaniju, Konstantin je za rezidenciju izabrao Trijer (danas Trir u Nemačkoj). To je uradio možda iz poštovanja prema ocu koji je tu stolovao najveći broj godina ili, verovatnije, zbog strateški važnog položaja grada na uvek osetljivoj granici Carstva prema Germanima. Iz ovog dobro utvrđenog grada predvodio je narednih godina brojne i uspešne vojne pohode. Potrudio se i da obezbedi savezništvo s germanskim vođama koje su i ranije bile sklone saradnji s Rimom. Jedan od njih, alemanski starešina Hrok, bio je odani saveznik i pratilac Konstancija Hlora i prvi je podržao njegov izbor za novog vladara.
   
Konstantin je 307. godine prvo napao Franke, labavi savez više germanskih plemena koja su naseljavala zemlje istočno od donjeg toka Rajne. Tokom okršaja koji su usledili zarobljena su dva franačka kralja: Askarik i Merogaj i mnoge plemenske starešine i ratnici. Njihova sudbina bila je zapečaćena namerom cezara da strahom od nemilosrdne osvete umiri nepokorne Germane. Njihovi kraljevi provedeni su u trijumfu ulicama Trijera i živi bačeni zverima u gradskom amfiteatru. Konstantin je time poslao nedvosmislenu poruku svim narodima istočno od Rajne – novi vladar neće imati nikakve milosti za neprijatelje i izdajnike Rima.

U međuvremenu su se dogodile važne promene u preraspodeli političkih snaga unutar Carstva. Ono što je bilo dopušteno sinu jednog avgusta, teško je bilo zabraniti sinu drugog. Maksencije, sin nekadašnjeg avgusta Maksimijana, krajem oktobra 306. godine ogrnuo se purpurom i u Rimu proglasio vladarem. Na podsticaj Galerija, avgust Flavije Sever požurio je iz Mediolanuma (danas Milano u Italiji) da uguši ovu neočekivanu pobunu. Umesto da iznenadi mladog i neiskusnog Maksencija, zatekao je dobro branjenu prestonicu Carstva popunjenu vojskom koju je predvodio njegov otac, stari Maksimijan, iskusni car i vojskovođa.
   
Dok se Flavije Sever premišljao šta da učini, njegovi protivnici uspeli su da novcem, molbama i pretnjama pokolebaju veliki deo njegovih vojnika i privuku ih na svoju stranu. Flaviju Severu nije preostalo ništa drugo nego da se povuče u Ravenu, gde je ubrzo potom prinuđen na predaju. Avgust Galerije je, predvodeći legije, bezuspešno pokušao da pomogne zarobljenom Flaviju Severu, ali je i on bio prinuđen da ustukne. Da bi sačuvao poljuljani moral trupa i možda zadovoljio povređenu sujetu, naredio je ili dopustio vojnicima da tokom povlačenja pljačkaju i pale sve oko sebe. Tako je Italija, pošto se neprijateljski ponela prema vojsci Rimljana, doživela da se njeni ratnici odnose prema njoj kao prema nekoj varvarskoj zemlji.

Konstantin:

Sukob

Maksimijan je potom od Konstantina zatražio i dobio potrebnu podršku. Konstantin je u Arleatu (danas Arl u Francuskoj) prihvatio za ženu Faustu, kćerku starijeg avgusta, i tako potvrdio novi savez.  Politički promišljeno dao je prednost starijem Maksimijanu, poštujući ga kao oca i zaštitnika, pritom zanemarujući njegovog sina Maksencija koji mu se zamerio javno ga nazivajući sinom bludnice.
 
 Pošto se Maksimijan vratio u Italiju, Konstantin je i dalje upadao u germanske zemlje. Tokom 308. godine moć njegovih legija osetili su Brukteri, veliko germansko pleme koje je naseljavalo područje u blizini današnjeg Kelna. Oni su već duže vreme ratovali protiv Rimljana, izbegavajući otvorenu bitku i primenjujući taktiku „udari i beži”.
   
Zbog toga su bili gotovo neuhvatljiv protivnik. Konstantinov napad je zbog toga bio brz i pažljivo pripremljen. Tokom pohoda primenio je uobičajenu rimsku taktiku takozvane spaljene zemlje. Njegovi vojnici su uništavali germanska naselja, palili useve i plenili stoku. Niko od Germana nije bio pošteđen, bez obzira na pol i uzrast. Odrasli muškarci stavljani su pod mač ili su, zajedno sa ženama i decom, prodavani u roblje.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Veliki Konstantinov uzor – Hanibal prelazi Alpe
Istovremeno je u Italiji tinjao sukob između oca i sina, Maksimijana i Maksencija, koji nisu mogli da suspregnu međusobnu netrpeljivost. Maksencije nije skrivao nezadovoljstvo zbog saveza koji je njegov otac sklopio s Konstantinom. Maksimijan je zbog toga zatražio od nezahvalnog sina da se odrekne prestola, nazivajući ga samozvancem. Stari avgust je ipak bio nadmudren jer je Maksencije dobio podršku od moćne Pretorijanske garde, pa je ocu ostavio samo jednu mogućnost – da se zaputi preko Alpa i potraži pomoć od Konstantina.
   
Pruživši utočište Maksimijanu, Konstantin je nastavio već pripremljene vojne poduhvate. U proleće 310. godine novi pohod u germanske zemlje bio je izazvan ustankom Franaka, istih onih koje je uspešno pobedio dve godine ranije. Jedan deo vojske poveo je u ovaj kazneni pohod, dok je ostatak rasporedio po južnom delu Galije kao rezervu ukoliko Maksencije napadne iz Italije. Iskoristivši Konstantinovo odsustvo, Maksimijan je deo trupa naveo na pobunu. Povod je bila navodna, svakako izmišljena, vest o Konstantinovoj pogibiji.   
   
Prigrabivši novac iz riznice, on se, praćen vojskom, povukao u dobro utvrđenu Masiliju (danas Marselj u Francuskoj). Konstantin je munjevito reagovao. Vratio se iz germanskog pohoda i odmah naredio napad na grad. Videvši da Konstantin lično predvodi napadače, branioci Masilije su se zbunili i postideli. Samo su na jedan način mogli da traže i dobiju oproštaj od razgnevljenog vladara. Otvorili su kapije i predali mu grad, nudeći kao iskupljenje zarobljenog Maksimijana.

Konstantin:

Pohod

Iako ga je Konstantin tada poštedeo, već u leto 310. godine Maksimijan je bio mrtav. Obesio se. Možda ga je na to naterao Konstantin, koji je u međuvremenu promenio mišljenje, ili je, kako se pričalo, njegova smrt bila posledica neuspešnog pokušaja da ubije svog nadmoćnog zeta. Maksencije je naprečac postao ožalošćeni sin vođen namerom da osveti nepravedno pogubljenog oca. Sukob dva preostala vladara zapadne polovine Carstva postao je neizbežan jer ni Konstantin nije nameravao da ustukne. On je i počeo rat. Sakupivši vojsku, najverovatnije u Arleatu početkom 312. godine, poveo je odabrane trupe prema obroncima Alpa. Brzina kojom je počeo pohod zbunila je iskusne Konstantinove zapovednike. Oni su pred njim otvoreno posumnjali u krajnji ishod, pozivajući se na nedavna loša iskustva dvaju avgusta, Flavija Severa i Galerija, koji su pohode na Rim okončali sramno poraženi.
   
Konstantina ove primedbe nisu mogle ni da odgovore, ni da zaustave. U ovome on je, na neki način, sledio drugog velikog stratega, najvećeg neprijatelja koga je Rim ikada imao. Mladi kartaginski vojskovođa Hanibal Barka poveo je svoje ratnike istim putem u neizvesnost i slavu Drugog punskog rata. Iskoristivši nepažnju rimskih vojskovođa, on je oktobra 218. godine pre naše ere počeo ovaj opasni poduhvat. Vojska koju je tada predvodio Hanibal bila je izuzetno brojna – oko 38.000 pešadinaca, 8000 konjanika i 37 slonova. U to doba godine bilo je gotovo nemoguće naći hranu, ogrev i sklonište za toliko boraca i životinja. Planinski prevoji i prolazi već su bili zavejani, vodiči koje je izabrao pokazali su se kao nepouzdani, a keltska plemena koja su naseljavala planinu kao neprijateljska.

Ništa od svega toga nije pokolebalo nesalomivog Kartaginjanina. Hladnoća, glad i izdaja saveznika nisu mogli da ga spreče u pokušaju da ostvari životnu težnju – da pokori Rim. Hanibalova vojska prelazila je Alpe dugih 16 dana i noći. Prvi h dana kartaginski vojnici bili su prinuđeni da ratuju s planinskim plemenima, trpeći neočekivane napade iz zaseda. Vojska je u jednom trenutku bila nasilno podeljena na dva dela, a komoru koja je prenosila hranu i druge potrepštine neprijatelji su više puta pljačkali. Mnogi borci su stradali. Tovarne životinje i konji su, bežeći panično, padali sa zamrznutih kamenitih staza u duboke jaruge. Nakon ovih nedaća usledilo je nekoliko dana kakvog-takvog mira. Izgledalo je kao da se domoroci mire s prolaskom velike vojske. Pojedine plemenske starešine ponudile su Hanibalu primirje, ali im ovaj nije poverovao. Dok je njegova vojska prolazila jednim veoma uskim klancem, na nju su, s okolnih litica, poletele gromade stena i kiša kamenica. Pokazalo se da je Hanibal imao razloga da ne veruje Keltima. Na tom mestu poginulo je mnogo kartaginskih ratnika.

Gladna i promrzla Hanibalova vojska, posle devet dana napornog marša, stigla je do najvišeg planinskog prevoja. On je na tom mestu pokušao da podigne moral vojnicima pokazujući na dolinu koja se nazirala u podnožju planine. Rekao im je da se tamo, nadohvat ruke, nalazi njihov glavni cilj – Italija. Iako ih neprijateljska plemena nisu više napadala, pokazalo se da je silazak niz planinu bio teži i skopčan s još većim opasnostima nego uspon. Nije postojao nikakav put i gotovo da nije bilo prohodnih staza. Sve je bilo pokriveno jednolično belim i bleštavim snežnim pokrivačem, pa su mnogi vojnici izgubili život padajući u gotovo nevidljive jame i provalije.
   
Shvativši da će mu tako cela vojska propasti, Hanibal je naredio da se napravi prolaz kroz bespuće da bi se njime sigurnije prešli poslednji planinski prevoji i padine. Konačno, šesnaestog dana marša kartaginska vojska spustila se u dolinu reke Durije minor (danas Dora Riparija u Italiji), gde su se vojnici tri dana odmarali i vidali rane.   
   
U logoru podignutom u podnožju Alpa bilo je tada samo 20.000 pešadinaca, 6000 konjanika i 27 slonova. Nijedan neprijatelj, ni pre ni kasnije, nije Hanibalu naneo ovako velike gubitke. Bilo kako bilo, put u Italiju bio je otvoren i kartaginskog vojskovođu tek su čekale bitke koje će mu doneti besmrtnu slavu.

Konstantin:

Pobeda

Kao i većina Rimljana, Konstantin je dobro poznavao ovu priču. Za razliku od Hanibala, on je svoju vojsku na prelazak Alpa poveo u rano proleće. Dva su razloga bila presudna za takvu odluku. Prvi i važniji bilo je postizanje strateškog iznenađenja jer mu je namera bila da zatekne Maksencijeve predstraže nespremne za borbu. Drugi je bio vezan za samu prirodu prelaza. Uspon sa galske strane bio je umeren i postepen, ali je zato deo kojim se spuštalo u Italiju i na prvi pogled bio veoma strm i strašan, zbog litica koje su se nadnosile nad obe strane prolaza. Zimi su zbog leda mnogi putnici i trgovci nalazili smrt u njegovim ponorima.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Konstantinov pohod na mozaiku iz jedne rimske kuće na Siciliji
Jedan od načina da se ovo spreči bilo je povezivanje konopcima većeg broja tovarnih kola, koje bi onda zajedničkim snagama ljudi i volovi otpozadi pridržavali i polako spuštali niz strminu. Naročito je bilo opasno silaziti niz planinu u proleće kada je sneg naglo kopnio, ali je još varljivo prekrivao strmoglave jaruge i raseline u koje su upadali ljudi i tovarne životinje ma kako oprezno i pažljivo da su se kretali.  Osim toga, brojni potoci stvarali su prave bujice koje su potapale staze, čineći ih nedostupnim.
   
Da bi se obezbedio od ovakve propasti, Konstantin je krenuo nešto ranije, dok su sneg i led bili dovoljno snažni da podnesu teret nastupajuće vojske. Kao prethodnicu poslao je iskusne izviđače, dobre poznavaoce ovog područja, koji su zabijali kolje na proverenim mestima, tako da njihov niz jasno označava pravac bezbednog prolaza. Zahvaljujući ovim merama predostrožnosti, Konstantinova vojska, koja je po brojnosti bila gotovo istovetna prvobitnoj Hanibalovoj, neometano je i brzo prešla Alpe a da pritom nije pretrpela bezmalo nikakve gubitke.  Iznenađenje koje je želeo da ostvari Konstantin je postigao u potpunosti, zatekavši protivnike nespremne za okršaje koji su usledili.

Iskustvo

Kako je Konstantinu uspelo da nadmaši Hanibala i da gotovo bez muke učini ono što je Kartaginjanina zamalo koštalo gubitka rata i života? Kada je Hanibal prelazio Alpe, krećući iz Galije za Italiju, preduzeo je poduhvat do tada nepoznat njegovim savremenicima. Pošavši u doba godine kada je već počela oštra planinska zima, morao je da otkrije prolaz i prokrči put kojim nikada pre toga nije prošla velika vojska.   Pred njom nisu bile samo gotovo nesavladive prirodne prepreke.  Planinske prolaze zaposeli su neprijateljski nastrojeni Kelti s namerom da na svaki način ometu kretanje Hanibalovih ratnika. Oni i njihove životinje nisu bili naviknuti i nisu bili opremljeni za tako teške zimske uslove, što je dodatno doprinelo zastrašujućim gubicima.
 
U vekovima koji su protekli između doba Drugog punskog rata i Konstantinovog pohoda na Italiju mnogo toga se promenilo.  Konstantinova vojska najverovatnije se kretala pravcem koji se poklapao s onim kojim je Alpe prešao Hanibal. Ali, tamo se sada protezao put koji je krajem 1. veka pre naše ere, prema predanju, prokrčio i izgradio keltski vladar Kotije, kao zalog mira prvom caru Rima Oktavijanu Avgustu, s kojim je pre toga dugo ratovao. Stanovnici koji su naseljavali to područje od sirovih ratnika promenili su se u civilizovane podanike najvećeg carstva koje je svet poznavao.
   
Konstantinovu vojsku činili su iskusni ratnici rimskih legija, pomoćnih i savezničkih odreda. Oni su mahom bili poreklom iz Galije, Britanije i Germanije, oblasti u kojima su duge i hladne zime bile uobičajene i česte. Većina ovih ratnika pripadala je vojnim jedinicama s viševekovnom istorijom ratnih pohoda unutar Rimskog carstva i van njegovih granica. Osim toga, ti isti borci su već godinama ratovali pod zapovedništvom Konstancija Hlora i Konstantina, izašavši iz svih okršaja kao pobednici. To je moralo presudno da utiče na visoki moral i spremnost trupa da podnesu težak put i loše vremenske uslove koji su bili neizbežni tokom prelaženja Alpa u rano proleće, pre tačno 1700 godina.
   
Sve ovo uticalo je da Konstantin Veliki uspešno prebrodi jednu od najvećih prepreka na dugom putu ka tituli jedinog vladara i gospodara Rimskog carstva. Na kraju tog puta zasluženo je stekao slavu koja je nadmašila i onu koju danas ima njegov istorijski prethodnik u bespuću strmoglavih alpskih litica i bezdana, legendarni Hanibal Barka.

Navigacija

[0] Indeks poruka

Idi na punu verziju