Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Pre jednog veka* potera za zlatom privukla je hiljade ljudi na nepoznato tle Kalifornije. Ta trka za blagom je omiljena tema američke literature i filma. Ali u tim romanima i filmovima istina je često izvrnuta. To je šteta, jer su stvarni događaji trke za zlatom bili često uzbudljiviji nego priče koje je ona nadahnula.

Četrnaestog marta 1848. godine jedan konjanik u galopu ulete u selo zvano San Francisko. Jednom rukom je vitlao šeširom, a drugom mahao vrećicom punom zlatnih zrnaca. Za tren oka ga je okružila gomila radoznalaca i obasula pitanjima. Posle dva časa, više desetina stanovnika San Franciska uputilo se prema Fort Soteru, gde su zlatna zrnca bila pronađena. Počela je zlatna groznica.

Pronalazač kalifornijskog zlata zvao se Džems Vilson Maršal. Zaposlen na izgradnji jedne strugare, Džems je proveravao rad jedne brane, kad jednog jutra opazi da se nešto sija na dnu vode. Uze nekoliko kamičaka i vide da su to zrnca zlata. Odmah je potrčao da obavesti svoga gazdu, zakupca majura zvanog Soter. Obojica su odlučili da čuvaju tajnu. Međutim, i drugi radnici na strugari su isto tako pronašli zrnca. Jedan od njih je skočio na konja i odgalopirao u San Francisko da objavi novost. Petnaestog marta mesne novine San Franciska, koji je tada imao oko 800 stanovnika, objaviše novost. Za nekoliko nedelja ceo svet je bio obavešten o pronalasku zlata.

NA PUTU ZA ELDORADO

Sa svih strana sveta ljudi su pojurili prema Kaliforniji. Amerikanci s Atlantske obale su se u dugim konvojima uputili preko Dalekog Zapada prema obali Tihog Okeana. Drugi su uzimali lađe pod zakup i plovili prema San Francisku.

U Francusku je novost prodrla krajem 1848. Novine su pisale da je tle Kalifornije pokriveno zlatnim zrncima. Oduševljenje za put bilo je ogromno. Seljaci, advokati, industrijalci i mnogi drugi, prodavali su svoja imanja da bi mogli platiti put do Kalifornije. Varalice su osnivale društva u svrhu olakšanja iseljenja. Vlada je potpomagala društvo nazvano „Zlatna poluga“, koje se obavezalo da će pet hiljada ljudi poslati u Ameriku. Da bi finansiralo poduhvat, društvo je organizovalo lutriju na kojoj je glavni zgoditak bila jedna zlatna poluga u vrednosti od 400 hiljada franaka. U stvari, vlada je mislila da će se na taj način rešiti nekoliko hiljada opasnih republikanaca. I pored vladine podrške, kompanija je bankrotirala uskoro posle lutrije, čiji je glavnn zgoditak dobio jedan vinogradar iz okoline Remsa. Do 1851. godine, kad je likvidirano, društvo je poslalo 3.470 lica u Kaliforniju. Sve u svemu 20.000 Francuza učestvovalo je u trci za zlatom. To su bili politički deportirci, lekari, advokati, radnici, farmeri i osiromašeni plemići. Malo se njih obogatilo. Mnogi su stradali u bedi i nevolji.

SAN FRANCISKO, PRESTONICA ZLATNE GROZNICE

Zannmljiv spektakl se ukazivao u očima iseljenika koji su stigli u San Francisko preko mora: nekoliko stotina brodova svih nacionalnosti usidrenih u zalivu behu preuređeni za skladište i hotele. Čim bi se iskrcali, mornari bi zajedno sa kapetanom pojurili ka rudnicima. Mornari američke ratne mornarice i  vojnici koji su ratovali s Meksikom i pripojili Kaliforniju Sjedinjenim Državama — u masama su dezertirali i bacili se u potragu za zlatom.

U prvim mesecima 1849. godine San Francisko je brojao više od 10.000 stanovnika, od kojih je većina stanovala po barakama i šatorima. A novi nisu prestajali da stižu sa svih strana sveta. Vladale su zlatna groznica i kocka. Rudari, pridošlice iz celog sveta, tiskali su se u salonima gde su sedeli krupijei. Tu se ocenjivala vrednost zlatnog praha. Svaki rudar je imao o pasu revolver sa pet metaka — za svaki slučaj. Istraživači zlata nimalo ne potsećaju na one koje nam prikazuju u filmovima. Oni su nosili velike brade — više su voleli da traže zlatna zrnca nego da se briju — velike šešire i bili su strahovito prljavi. Revolverski hici bili su važeća moneta. Kad bi pucnjava postala suviše snažna, čuli su se uzvici: Tišina! Više se ne čujemo.

Kinezi, Meksikanci, engleski robijaši, Francuzi, Nemci i drugi napravili su od San Franciska pravi Vavilon. U tom gradu od drveta i sukna izbijao je bar jedan požar nedeljno. Često su te požare izazivali zlonamernici i banditi koji su koristili nastanak panike u gradu.

NALIČJE DEKORA

Prošavši kroz mnoge nedaće, doseljenici su ubrzo po dolasku u San Francisko uvideli da njihova stradanja tek počinju. Svi su se bacili na traganje za zlatom, a obrada polja je bila zanemarena. Hrana koja je dolazila brodovima plaćala se zlatom. Mineri su se žurili, jer nisu smeli da izgube nijedan trenutak: traženje zlata bilo je moguće samo tokom pet meseci godišnje, posle perioda kiša. Trebalo je stići do nalazišta zlata, duboko u unutrašnjosti. I kad bi stigao u logor, rudar bi odmah odlazio da traži slobodnu parcelu. Život je bio mučan. Pod žarkim sunčevim zracima, rudar je morao do butina da zakorači u nezdravo blato ili u ledenu vodu. Dizenterija, skorbut; kolera i plućne bolesti ubile su preko deset hiljada istraživača u toku prve godine zlatne groznice. Izračunalo se da je svaki istraživač, pošto je platio troškove života, zaradio prosečno samo tri puta više nego običan radnik u industriji.

U POTRAZI ZA ČUDOM

Šest godina je prošlo od pronalaženja prvih zrnaca. Hiljade ljudi došli su u Kaliforniju da se lako i brzo obogate, ali se nade nisu ostvarile. Većina se bolesna vratila u svoje zemlje: legenda o zlatu na lopati nije se više mogla održati pred tom jadnom stvarnošću. Produžilo se sa vađenjem zlata iz kalifornijskog tla, ali industrijskim procesima. Najveći deo rudara razišao se svojim kućama. Neki su ostali u Sjedinjenim Državama kao radnici i trgovci. Džems Vilson Maršal, koji je prvi našao zlato u Kaliforniji, ostao je siromah: zlatna zrnca ga nisu obogatila i on je postao samo zakupac majura. Gradovi San Francisko i Sakramento rođeni su u potrazi za zlatom; oni su i dalje nastavili da se razvijaju brzim ritmom.

Zanimljiva posledica kalifornijske trke za zlatom je ta, što je ona povukla sličnu poteru za zlatom u Australiji. Neki Eduard Hargrejv, poreklom iz Australije, okušao je kao i mnogi drugi sreću u Kaliforniji. Obmanut, vratio se u svoju zemlju i uskoro zapazio da postoje mnoge sličnosti između tla Kalifornije i Australije. Uveren da će naći zlato, on se baca na posao i 1850. godine zbilja otkriva prva zrnca. Odmah su stanovnici gradova navalili prema nalazištima zlata i ponovo su se ljudi sa sve četiri strane sveta dali na put, ovoga puta prema Australiji. I večna trka za čudom ponovo poče.