Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
U noći uoči Sv. Vartolomeja 1572. godine u Parizu je ubijeno oko tri hiljade ljudi, žena i dece — zato što su bili hugenoti.
Posle dugogodišnjih verskih ratova između katolika i protestanata koje su u Francuskoj zvali — hugenoti, najzad se u avgustu 1572. godine pojavila nada da će doći do trajnog pomirenja između dve zavađene strane. Vođa protestanata, kralj Navare Anri Burbon, trebalo je uskoro da se venča sa Margaritom Valoa, sestrom francuskog kralja Šarla IX.
Da bi prisustvovali svadbenom slavlju, u Pariz su se sjatili plemići iz cele Francuske. Među njima je bilo na stotine hugenota.
Nekoliko meseci ranije na političku scenu Francuske stupio je hugenot admiral Kolinji Gaspar koji se uspeo približiti maloumnom kralju Šarlu IX. Kralja su sve češće viđali u Kolinjijevom društvu ali niko još, pogotovo ne kralj, nije slutio šta hugenotski admiral smera. A Kolinji je želio da Katarinu Mediči, kraljevu majku koja je uz vojvodu Giza bila najvatreniji pristalica katolika, što je moguće više udalji od prestola.
Nije prošlo dugo i admiral Kolinji je već otvoreno počeo nagovarati kralja da se najzad oslobodi majčinog starateljstva. Saznavši za to Katarina Mediči je bila van sebe od besa. Uz pomoć vojvode Giza i svog drugog sina, vojvode Anžujskog, koji su smrtno mrzeli Kolinjija, rešila je da se oslobodi naugodnog admirala.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Gaspar Kolinji
Pucnji iz zasede
Sedamnaestog avgusta 1572. godine svečano je proslavljena svadba Anrija Navarskog i Margarite Valoa. I narednih dana nastavljene su svadbene svečanosti. A u petak, 22. avgusta, kada se Kolinji vraćao sa zasedanja kraljevskog veća, iz jedne kuće začuli su se pucnji. Metak nije promašio admirala, ali nije ga usmrtio. Kolinjijevi pratioci uleteli su u kuću ali su tamo našli samo poslugu koja ništa nije znala da im kaže.
Ipak, u kući je pored jednog prozora pronađena puška s fitiljem. Kolinjijevi ljudi su brzo otkrili ko je pucao na admirala. Bio je to neki Morvel, najamni ubica čijim se uslugama često koristila Katarina Mediči. Ali, Morvel je uspeo pobeći.
Francuski kralj Šarl doznao je o atentatu na admirala za vreme svog uobičajenog loptanja. Udarivši ljutito loptu, povikao je:
— Zar nikada neću imati mira?! Stalno nemir, stalno nemir!
Kralj je požurio da izrazi svoje saučešće starešini hugenota. Drugog dana lično je posetio ranjenika u pratnji majke, brata i svite. Kolinji je tom prilikom zamolio kralja da sa njim razgovara nasamo. Svi su izašli, iz odaje u kojoj je ležao ranjenik, pa i Katarina, jedva savlađujući svoj nemir.
Na povratku, Katarina je upitala kralja o čemu je razgovarao s Kolinjijem. Kralj je odgovorio da mu je admiral savetovao da uzme u svoje ruke vlast koju mu je otela majka! Katarina je tada čvrsto odlučila da likvidira opasnog neprijatelja.
Još istog dana Katarina Mediči i vojvoda Anžujski otvoreno su saopštili kralju da je Morvel pucao na Kolinjija po njihovom naređenju, da će admiralove pristalice svakako saznati istinu i da treba ići bez ustručavanja do kraja — razračunati se konačno s vođom hugenota.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Šarlo IX
Svi se pretvaraju
Šarl je bio iznenađen, ali s majkom i bratom nije mogao lako izaći na kraj.
— Ako je to jedini način da se sačuva mir, dobro, neka bude... — rekao je. — Ali — povisio je glas u iznenadnom besu — neka se s Kolinjijem istrebe i ostali jeretici. Tako niko više neće moći da prigovori kralju što je prekršio datu reč da će poštovati mir između katolika i hugenota!
Pariz je odmah podeljen na okruge i svaki okrug dat u nadležnost posebno odabranim poverljivim licima. Hugenotima se ništa dobro nije spremalo.
Vojvodi Gizu dato je pravo da ubije Kolinjija. Katarina Mediči, oko koje su se već bili okupili njeni verni saradnici, hitno je pozvala bivšeg starešinu prestoničkih trgovaca Marsela, jednog od najvatrenijih katolika i, po rečima policijskih vlasti, nezvaničnog kralja Pariza.
— Koliko ljudi možete, u roku od dvadeset četiri sata, staviti na raspolaganje kralju? — upitali su ga.
— Trideset hiljada... i nešto malo više! — odgovorio je Marsel.
To je bilo dovoljno za izvođenje plana koji su pripremali katolici. Marselu je naređeno da stupi u vezu s rukovodiocima okruga koji su bili dužni da iz svake kuće mobilišu po jednog čoveka. Po dogovoru, uveče toga dana biće osvetljeni prozori svih katoličkih kuća.
Kapetani okruga skupili su se kod vojvode Giza i primili iscrpna uputstva. Grozničave pripreme već su u podne toga dana, 23. avgusta, izazvale veliko, ali dobro prikriveno uzbuđenje u Parizu.
Uveče je 1.200 vojnika naoružanih puškama raspoređeno duž reke Sene, najviše ih je bilo daleko od Ulice Betizi, gde je admiral Kolinji stanovao. Pokreti trupa nisu mogli da ostanu nezapaženi. Hugenoti su primetili da se nešto sprema pa su, plašeći se za Kolinjija, poslali kralju izaslanika s molbom da im da jedan odred vojnika koji bi čuvao admiralovu kuću. Kralj je, saslušavši hugenote, poslao po majku.
— U čemu je stvar, šta to znači?! — povikao je kada je Katarina došla. — Ovaj čovek kaže da se Parižani naoružavaju i pripremaju za pobunu!
— Ne čine ni jedno ni drugo. Ako se sećate, gospodaru, jutros ste izdali naređenje da svi ostanu u svojim kućama da bi se izbegli neredi.
— To je tačno, ali ja sam zabranio da se nosi oružje! — brzo je odgovorio kralj.
Svi su se vešto pretvarali, pa i on.
Zašto gore vatre?
Hugenotski poslanik je rešio da ponovi molbu. Vojvoda Anžujski koji je došao sa majkom, umešao se u razgovor.
— Vi ste u pravu! — obratio se hugenotu. — Uzmite 50 gardista!
Hugenot je ozbiljno primetio da je dovoljno i šest vojnika, ali je na kraljevo navaljivanje ipak poveo 50 gardista. Napuštajući Luvr sreo je jednog plemića hugenota koji mu je dobacio da nije mogao da nađe većeg neprijatelja da ih čuva.
Pedeset kraljevih vojnika smestilo se u dve bakalnice pored admiralove kuće. Za njima je odmah došao kraljevski intendant i preneo kraljevo naređenje da svi katolički plemići koji stanuju u blizini napuste svoje stanove. Hugenotima je naređeno da se usele u ispražnjene stanove kako bi bili bezbedniji a i nalazili se u blizini svog admirala.
Uveče je u Kolinjijevom stanu održano savetovanje vođa hugenota. Jedan od prisutnih trezveno i uporno je zahtevao da se odmah ode iz Pariza. „Ako bude potrebno, mačem ću prokrčiti put“, rekao je. Međutim, većina nije videla da je opasno ostati u Parizu. Savetovanje se završilo kasno i učesnici su se mirno razišli.
Anri Navarski i princ Konde, koji su takođe prisustvovali sastanku, vratili su se u Luvr. Kod Kolonjija je ostalo samo nekoliko ljudi iz kuće i pet najamnih švajcarskih vojnika.
Vraćajući se u dvorac Anri Navarski i njegova svita bili su iznenađeni neobično velikim brojem vatri u prozorima, mada je bila duboka noć. U dvorcu je takođe vladala neobična živost — svuda su se videle vatre, svi su bili na nogama. Kao da se nešto iščekivalo.
Poslednji iz Luvra
Kasno uveče u Luvr je pozvan Šaron, starešina pariskih trgovaca, Marselov naslednik. Rečeno mu je da je otkrivena hugenotska zavera i da je odlučeno da se ona preduhitri nizom mera koje će obezbediti kraljevsku porodicu, prestonicu i čitavu državu.
Šaron je dobio naređenje da zatvori sva gradska vrata, da skupi na jedno mesto i poveže lancima sve čamce na Seni, da stavi u pripravnost sve policijske straže i sve stanovnike koji su sposobni da nose, oružje, da rasporedi odrede u svim okruzima, postavi topove na Grevski trg...
Već su bile obeležene sve kuće u kojima su stanovali hugenoti. Pripreme, za koje je rečeno da su odbrambene mere, u ponoć su, kako je to zakon zahtevao, ubeležene u knjigu gradske uprave.
Poslednji hugenot kome su dozvolili da napusti Luvr bio je Larošfuko, dobrodušni debeljko, stalni kraljev partner u raznim igrama. Kralj mu je savetovao da prenoći u njegovim sobama, ali on je učtivo odbio i krenuo u svoj stan u Ulici Sent Onore.
U toku noći, u zakazano vreme, gomila ubica, pod vođstvom vojvode Giza, pojavila se u Ulici Betizi. Gardisti su se pridružili vojvodinoj sviti. Brzo su razbili vrata na Kolinjijevoj kući. Admiralove sluge pale su pod noževima vojvodinih ljudi i samo nekoliko hugenota uspelo je pobeći kroz prozor.
Ne štede ni decu!
Gomila je provalila u Kolinjijevu sobu i posle nekoliko minuta masakrirano mrtvo telo starog admirala bacili su kroz prozor pred Gizove noge. Vojvoda je sjahao s konja i obrisao krv s lica ubijenog.
— Poznajem ga! — kratko je rekao, a onda uzviknuo: — Ubijajte! Ubijajte!
U Parizu su zvona pozivala na uzbunu. Naoružani katolici upadali su u kuće hugenota ubijajući sve odreda — mlade i stare, ljude i žene, decu na rukama majki i bolesnike koji nisu bili u stanju da ustanu iz kreveta. Ubijali su svugde: u sobama, na stepeništu, na uskim ulicama, na krovovima, na trgovima, u talasima Sene u kojoj su ljudi pokušavali da nađu spas i u koju su katolici bacili hiljade leševa.
U Luvru su hladnokrvno istrebljivali svitu Anrija Navarskog. Sam Navarski pod pretnjom smrti, morao je te noći da primi katoličanstvo.
Posmatrajući užasan prizor u Parizu, španski poslanik je požurio da obraduje svoga gospodara španskog kraha Filipa II: „Dok ovo pišem, oni ih sve ubijaju; cepaju sa njih odeću, vuku po ulicama, pljačkaju njihove kuće, ne štede ni decu!“
Ne može se reći da hugenotske vođe uopšte nisu imali svoje uhode u neprijateljskom taboru, da nisu nastojali da dobiju obaveštenje o akcijama neprijatelja. Ali, to su činili od slučaja do slučaja, svaki po svojoj inicijativi i bez veze sa drugima. Niko od hugenotskih agenata nije doznao, ili nije uspeo da svoje obavesti o tajni o kojoj su znale hiljade i hiljade ljudi.
(Politikin „Zabavnik“, iz knjige Efima Borisovića Černjaka „Pet vekova špijunaže“)