U rano proleće 312.godine, pre 1700 godina, velika rimska vojska zaputila se u poduhvat koji će promeniti tok istorije. Na njenom čelu bio je vojskovođa i vladar čije ime ni danas nikog ne ostavlja ravnodušnim


Gaj Flavije Valerije Konstantin, za života prozvan Veliki, rođen je najverovatnije oko 272. godine u Naisu (danas Niš), kao sin tada značajnog rimskog vojnog zapovednika Konstancija i njegove naložnice Jelene. Njegov otac, prozvan Hlor zbog svetle puti, imao je zavidnu vojničku karijeru.
   
Služio je u ličnoj gardi cara Aurelijana i bio visoki vojni zapovednik avgusta Maksimijana. Iz političkih razloga otpustio je dotadašnju družbenicu Jelenu i oženio se usvojenom Maksimijanovom kćerkom Teodorom. Ušavši tako u carsku porodicu, postavljen je 1. marta 293. godine za cezara u zapadnom delu Carstva.
   
Nastavivši očevim stopama, mladi Konstantin pratio je kao konjički zapovednik careve Dioklecijana i Galerija na njihovim vojnim pohodima na istoku Rimskog carstva. Služio je u Galerijevoj najbližoj pratnji, gde je imao više prilika da se dokaže kao sposoban zapovednik i hrabar ratnik. Tokom pohoda na dunavskom limesu, u drugoj polovini 305. godine, Galerije mu je naredio da napadne i zarobi nekog sarmatskog poglavicu, navodno privučen njegovom bogatom ratničkom opremom. Konstantin ga je ne oklevajući uhvatio za kosu, zarobio i doneo pred noge caru Galeriju. Neposredno potom Galerije ga je poslao u močvaru, te je ujahao u nju na konju i našao put kojim je ostatak vojske doveo do Sarmata. Tako je Galeriju doneo pobedu, pobivši mnoge protivnike. U ovim pograničnim okršajima Konstantin je pokazao veliku hrabrost i zavidne zapovedničke sposobnosti, stekavši tako visoki čin tribuna prvog reda.

Podela

Iste te 305. godine avgust Konstancije pripremao se za važan pohod na Pikte, pleme koje je ugrožavalo bezbednost Carstva na severu Britanije. Dok je okupljao vojsku, uputio je zahtev savladaru Galeriju da mu odmah pošalje sina. S Galerijevim dopuštenjem ili bez njega, Konstantin nije oklevao. Prešavši Alpe najvećom mogućom brzinom, satirući pod sobom konje iz stanica poštanske službe, pridružio se svom ocu neposredno pred njegov prelazak u Britaniju. Pohod oca i sina ka severu Britanije bio je uspešan i pleme Pikta je poraženo. Međutim, Konstancije Hlor naglo se razboleo i 25. jula 306. godine preminuo je u Eburakumu (danas Jork u Velikoj Britaniji). Njegova vojska odmah je uradila ono što su rimske vojske ranije često činile – proglasila je Konstantina za novog avgusta. Kada je Galerije obavešten o ovom događaju, primorao je Konstantina na ustupak. Za avgusta zapadnog dela Carstva proglasio je svog saborca Flavija Severa. Konstantinu je zauzvrat ponudio nižu titulu cezara, koju je ovaj nerado prihvatio. Uspostavljena je varljiva ravnoteža snaga unutar Carstva, koja nije dugo potrajala.
   
Napustivši umirenu Britaniju, Konstantin je za rezidenciju izabrao Trijer (danas Trir u Nemačkoj). To je uradio možda iz poštovanja prema ocu koji je tu stolovao najveći broj godina ili, verovatnije, zbog strateški važnog položaja grada na uvek osetljivoj granici Carstva prema Germanima. Iz ovog dobro utvrđenog grada predvodio je narednih godina brojne i uspešne vojne pohode. Potrudio se i da obezbedi savezništvo s germanskim vođama koje su i ranije bile sklone saradnji s Rimom. Jedan od njih, alemanski starešina Hrok, bio je odani saveznik i pratilac Konstancija Hlora i prvi je podržao njegov izbor za novog vladara.
   
Konstantin je 307. godine prvo napao Franke, labavi savez više germanskih plemena koja su naseljavala zemlje istočno od donjeg toka Rajne. Tokom okršaja koji su usledili zarobljena su dva franačka kralja: Askarik i Merogaj i mnoge plemenske starešine i ratnici. Njihova sudbina bila je zapečaćena namerom cezara da strahom od nemilosrdne osvete umiri nepokorne Germane. Njihovi kraljevi provedeni su u trijumfu ulicama Trijera i živi bačeni zverima u gradskom amfiteatru. Konstantin je time poslao nedvosmislenu poruku svim narodima istočno od Rajne – novi vladar neće imati nikakve milosti za neprijatelje i izdajnike Rima.

U međuvremenu su se dogodile važne promene u preraspodeli političkih snaga unutar Carstva. Ono što je bilo dopušteno sinu jednog avgusta, teško je bilo zabraniti sinu drugog. Maksencije, sin nekadašnjeg avgusta Maksimijana, krajem oktobra 306. godine ogrnuo se purpurom i u Rimu proglasio vladarem. Na podsticaj Galerija, avgust Flavije Sever požurio je iz Mediolanuma (danas Milano u Italiji) da uguši ovu neočekivanu pobunu. Umesto da iznenadi mladog i neiskusnog Maksencija, zatekao je dobro branjenu prestonicu Carstva popunjenu vojskom koju je predvodio njegov otac, stari Maksimijan, iskusni car i vojskovođa.
   
Dok se Flavije Sever premišljao šta da učini, njegovi protivnici uspeli su da novcem, molbama i pretnjama pokolebaju veliki deo njegovih vojnika i privuku ih na svoju stranu. Flaviju Severu nije preostalo ništa drugo nego da se povuče u Ravenu, gde je ubrzo potom prinuđen na predaju. Avgust Galerije je, predvodeći legije, bezuspešno pokušao da pomogne zarobljenom Flaviju Severu, ali je i on bio prinuđen da ustukne. Da bi sačuvao poljuljani moral trupa i možda zadovoljio povređenu sujetu, naredio je ili dopustio vojnicima da tokom povlačenja pljačkaju i pale sve oko sebe. Tako je Italija, pošto se neprijateljski ponela prema vojsci Rimljana, doživela da se njeni ratnici odnose prema njoj kao prema nekoj varvarskoj zemlji.

Pohod

Iako ga je Konstantin tada poštedeo, već u leto 310. godine Maksimijan je bio mrtav. Obesio se. Možda ga je na to naterao Konstantin, koji je u međuvremenu promenio mišljenje, ili je, kako se pričalo, njegova smrt bila posledica neuspešnog pokušaja da ubije svog nadmoćnog zeta. Maksencije je naprečac postao ožalošćeni sin vođen namerom da osveti nepravedno pogubljenog oca. Sukob dva preostala vladara zapadne polovine Carstva postao je neizbežan jer ni Konstantin nije nameravao da ustukne. On je i počeo rat. Sakupivši vojsku, najverovatnije u Arleatu početkom 312. godine, poveo je odabrane trupe prema obroncima Alpa. Brzina kojom je počeo pohod zbunila je iskusne Konstantinove zapovednike. Oni su pred njim otvoreno posumnjali u krajnji ishod, pozivajući se na nedavna loša iskustva dvaju avgusta, Flavija Severa i Galerija, koji su pohode na Rim okončali sramno poraženi.
   
Konstantina ove primedbe nisu mogle ni da odgovore, ni da zaustave. U ovome on je, na neki način, sledio drugog velikog stratega, najvećeg neprijatelja koga je Rim ikada imao. Mladi kartaginski vojskovođa Hanibal Barka poveo je svoje ratnike istim putem u neizvesnost i slavu Drugog punskog rata. Iskoristivši nepažnju rimskih vojskovođa, on je oktobra 218. godine pre naše ere počeo ovaj opasni poduhvat. Vojska koju je tada predvodio Hanibal bila je izuzetno brojna – oko 38.000 pešadinaca, 8000 konjanika i 37 slonova. U to doba godine bilo je gotovo nemoguće naći hranu, ogrev i sklonište za toliko boraca i životinja. Planinski prevoji i prolazi već su bili zavejani, vodiči koje je izabrao pokazali su se kao nepouzdani, a keltska plemena koja su naseljavala planinu kao neprijateljska.

Ništa od svega toga nije pokolebalo nesalomivog Kartaginjanina. Hladnoća, glad i izdaja saveznika nisu mogli da ga spreče u pokušaju da ostvari životnu težnju – da pokori Rim. Hanibalova vojska prelazila je Alpe dugih 16 dana i noći. Prvi h dana kartaginski vojnici bili su prinuđeni da ratuju s planinskim plemenima, trpeći neočekivane napade iz zaseda. Vojska je u jednom trenutku bila nasilno podeljena na dva dela, a komoru koja je prenosila hranu i druge potrepštine neprijatelji su više puta pljačkali. Mnogi borci su stradali. Tovarne životinje i konji su, bežeći panično, padali sa zamrznutih kamenitih staza u duboke jaruge. Nakon ovih nedaća usledilo je nekoliko dana kakvog-takvog mira. Izgledalo je kao da se domoroci mire s prolaskom velike vojske. Pojedine plemenske starešine ponudile su Hanibalu primirje, ali im ovaj nije poverovao. Dok je njegova vojska prolazila jednim veoma uskim klancem, na nju su, s okolnih litica, poletele gromade stena i kiša kamenica. Pokazalo se da je Hanibal imao razloga da ne veruje Keltima. Na tom mestu poginulo je mnogo kartaginskih ratnika.

Gladna i promrzla Hanibalova vojska, posle devet dana napornog marša, stigla je do najvišeg planinskog prevoja. On je na tom mestu pokušao da podigne moral vojnicima pokazujući na dolinu koja se nazirala u podnožju planine. Rekao im je da se tamo, nadohvat ruke, nalazi njihov glavni cilj – Italija. Iako ih neprijateljska plemena nisu više napadala, pokazalo se da je silazak niz planinu bio teži i skopčan s još većim opasnostima nego uspon. Nije postojao nikakav put i gotovo da nije bilo prohodnih staza. Sve je bilo pokriveno jednolično belim i bleštavim snežnim pokrivačem, pa su mnogi vojnici izgubili život padajući u gotovo nevidljive jame i provalije.
   
Shvativši da će mu tako cela vojska propasti, Hanibal je naredio da se napravi prolaz kroz bespuće da bi se njime sigurnije prešli poslednji planinski prevoji i padine. Konačno, šesnaestog dana marša kartaginska vojska spustila se u dolinu reke Durije minor (danas Dora Riparija u Italiji), gde su se vojnici tri dana odmarali i vidali rane.   
   
U logoru podignutom u podnožju Alpa bilo je tada samo 20.000 pešadinaca, 6000 konjanika i 27 slonova. Nijedan neprijatelj, ni pre ni kasnije, nije Hanibalu naneo ovako velike gubitke. Bilo kako bilo, put u Italiju bio je otvoren i kartaginskog vojskovođu tek su čekale bitke koje će mu doneti besmrtnu slavu.