Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Rimski imperator Elagabalus pustio je u sobu punu gostiju lava i — zaključao vrata.
Jednog jutra pre 2000 godina veliki karavan zaprežnih kola zaustavio se na uzvišici sa koje su se u daljini videli obrisi sedam rimskih brežuljaka.
— Pred nama leži grad nad gradovima! — svečano je izjavio vođa karavana Paulus Superbus. — Šta misliš, Leo, hoće li nas tamo poslužiti sreća?
Stari lav zvani Leo samo je zevnuo.
Uhvati bika za rogove!
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Rimljane je začudila pojava Paulusa Superbusa jer su im ukrotitelji zveri obično dolazili iz Sirije i sa Istoka. Ali, čuveni dreser iz obližnje Galije (današnja Francuska) pripremao im je još veće iznenađenje. U rimsku arenu koja je dotad znala samo za krvoločne borbe gladijatora i pokolje on je ušao nenaoružan a sa svojim životinjama ophodio se strpljivo i sa puno ljubavi i razumevalja.
Igre i borbe sa životinjama starog su datuma i razni narodi su na razne načine uživali u njima. Hetitski vladari u Turskoj, poznati kao neumorni osvajači, voleli su još pre 3000 godina da se odmore i predahnu uz smele i vešte igračice kojima su se ogromne zmije uvijale oko tela dok su one igrale uz lagani ritam muzike. Zmijama su, po svoj prilici, prethodno uklanjane otrovne žlezde ali im je ujed i bez toga bio opasan.
Stari Krićani takođe su voleli opasnost. Na jednoj zidnoj slici u velelepnom dvorcu u Konsosu na Kritu prikazani su mladići i devojke kako preskaču bika koji juriša pravo na njih držeći se za njegove rogove. Ovaj opasan sport podseća na španske koride samo što Krićani nisu prolivali krv životinja. Cilj zabave nije bila smrt mada se često događalo da neko od smelih boraca nastrada. Nikakvo čudo jer su rogovi bika oštri kao igle.
Majmunski trio
Dokoni carevi i kraljevi voleli su, kao po nekom dogovoru, da se okružuju divljim životinjama. To je bila korisna moda jer su zveri, na njihov najmanji mig, skakale na neželjenog gosta a, osim toga, vladar okružen lavovima i tigrovima ostavljao je utisak snage i moći. Tako je oko palate zloglasnog rimskog imperatora Nerona šetalo mnoštvo mladih snažnih lavova koji su podgrevali njegovo osećanje veličine i, što je još važnije, svojim strašnim izledom primoravali one koji bi sa zlim namerama krenuli caru da još jednom razmisle da li će nastaviti put.
Rimski vojskovođa i državnik Marko Antonije pokušao je da izazove divljenje razmaženih građana Rima i na taj način što se sam izdavao za ukrotitelja. Jednom se, po povratku iz Pompeje, provezao Ulicom slobode u kolima koja su vukli lavovi. Lavovi su režali, narod je bežao u panici. Razume se da je lavove krotio neko drugi a ne Antonije koji je bio isuviše zauzet ratovanjem.
Sa svakog svog pohoda Antonije je donosio po neku retku životinju. Najveći uspeh postigao je sa 3 majmuna sa Gibraltara koje je obukao u rimske aristokrate i „naučio“ ih da „sviraju“. Efekat ove muzike bio je, verovatno, teško podnošljiv za uvo ali nadobudna rimska gospoda, to nipošto nisu htela da priznaju. Naprotiv, tvrdili su da u ovoj svirci uživaju — po svoj prilici u muziku se nisu razumeli ništa bolje od veselog majmunskog trija.
Car Elagabalus, koji je vladao samo četiri godine, otišao je još dalje pa je u svom vrtu, osim mnogobrojnih lavova, držao i jednog 5 metara velikog krokodila. Nevolja je bila u tome što je Elagabalus, smatrajući sebe neobično duhovitim i umnim čovekom, često zbijao neslane šale. Jednom je, dok su njegovi gosti po rimskom običaju slatko spavali posle obilne gozbe, pustio u sobu lava i — zaključao vrata.
Nesrećni gosti, kada su se probudili i ugledali zver kako šeta i zloslutno reži, nisu pokazali nimalo smisla za humor. Nastala je neopisiva gužva i svi pokušaji imperatora da ih umiri i ubedi da je životinja sasvim pitoma ostali su uzaludni. Gosti su se razbežali proklinjući čas kada im je palo na um da se druže s hirovitim carem.
Slon Karla Velikog
Do životinja se, inače, sve teže dolazilo pošto su masovno tamanjene u borbama s gladijatorima. Lovci su zato, u potrazi za novim primercima, zalazili sve dublje u Afriku. Tako je jedna Neronova ekspedicija otišla Nilom čak do Etiopije ali je tamo naišla samo na tragove slonova i nosoroga koji su, verovatno, pobegli osetivši njihov dolazak.
Zbog toga se, silom prilika, običaj čuvanja zveri postepeno gasio da bi sa slomom Rimskog carstva sasvim iščezao. Bilo je sve manje tako bogatih ljudi koji su sebi mogli da dozvole ovu vrstu zabave a Srednjim istokom zavladali su Saraceni i obustavili prodaju lavova i tigrova Evropi.
Ipak, bilo je izuzetaka. Slavni franački kralj Karlo Veliki održavao je prijateljske odnose sa još čuvenijim bagdadskim kalifom Harunom al Rašidom i dva vladara su po tadašnjim običajima, često izmenjivala poklone. Među „čudima Istoka“ kojima je kalif obasipao kralja našao se jednog dana i ogroman slon po imenu Abul Abas. Slon je ubrzo postao ljubimac čitave franačke države tako da su svi bili ožalošćeni kada je uginuo, nenaviknut na hladno i vlažno podneblje.
Evropljani su vremenom navikli da drže miroljubivije životinje — pse, mačke i ptice — do kojih se lakše dolazilo, a divljim zverima su se divili u zoološkim vrtovima. Izgleda, međutim, da se istorija ponavlja — poslednjih godina u svetskim metropolama mogu se nabaviti pume, leopardi, tigrovi, za „privatnu upotrebu“. Ove životinje su pripitomljene ali redovno na ulicama izazivaju paniku mada ih ponosni vlasnici, sasvim po propisu, šetaju na lancu.
(P. S., Politikin „Zabavnik“ br.: 1060, 21. 04. 1972.)