Pohvala mudroj ludosti

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Zanimanja koja odumiru: Dvorska budala

„Ovde počiva Tevnen iz Sen Ležiera, luda našeg gospodara Kralja, koja je preminula 2. jula godine gospodnje 1374. Molite boga za njegovu dušu.“ (Napis na kamenoj ploči u mauzoleju dvorskoj budali Karla V).

Iz udara i protivudara, uzleta i padova, grčevitog koštaca krajnosti koje nosi u sebi, čovek razlučuje umno od suludog, dobro od zla, lepo od ružnog. Ipak, ne ume uvek da povuče granicu između tih krajnosti. Priklanja se mišljenju i stanju većine.

Otuda i oni koji su zasigurno svrstani u lude i maloumnike, izazivaju smeh koji je, zbog toga što u sebi krije zrnce straha od sopstvenog prepoznavanja, obesniji i bučniji.

Običaj držanja dvorske budale poznat je od davnina. Legenda opisuje Markolfa, ludu kralja Solomona, iza koga je ostala rečenica:

— Laž koja laska sviđa se kralju. Istina što blešti zbunjuje i ranjava čak i najmudrije.

Solomon ga je oterao. Preterano oštroumlje ne odgovara ni ludi ni kralju.

Na dvorske budale nailazimo kod Persijanaca, u Egiptu, kod Rimljana, u Grčkoj, na dvoru Filipa i Aleksandra Makedonskog. Ovlaš se nagoveštava da je lude držao i sam Atila „Bič božji“. Dakle, nije samo Evropa prostor gde je ludost na ceni.

Tragove ovog običaja susrećemo na dvoru cara Teofila (829. — 842.) u Carigradu. Godine 943. Hugo Veliki, vojvoda od Nesturije, u pohodu Luja IV Prekomorskog protiv Normana, vodi svoga lakrdijaša.

Sredinom petnaestog veka je učvršćen običaj držanja luda na dvoru. Nijedan plemić, princ ili vladar u Evropi, koji je držao do sebe, nije bio bez jednog ili više budalaša.

Čovek-luda

Zbog neobične navike da na dvoru, oko sebe, sakupljaju kepece, grbavce, nakaze najrazličitijih vrsta, maloumnike i idiote, ostalo je mišljenje da je dvorska budala nakaza u ljudskom obliku koja služi za porugu.

Katarina Mediči, kraljica Francuske, strasno je sakupljala majmune, lude, patuljke i patuljice, egzotične životinje i nakaze.

Od maloumnika koji su zabavljali visoko plemstvo, izdvajao se ljubimac Džemsa IV Škotskog (1473. — 1513.). Dva odvojena krhka tela, srasla u plućima i ramenima. Na vratu glava gde su, nasuprot jedno drugom, bila dva lica. Priroda je sačinila čudovište — porugu čoveku.

Jedna strana, lice umetnika posvećenog muzici, često je jednim parom ruku izvodila najfinije melodije na muzičkim instrumentima. Druga strana, izgledom je odavala strast i porok — neumerenost u piću. Događalo se da usled strašne svađe, u alkoholnoj pomami, jedna strana hoće da ubije drugu, ne misleći da time smrti daruje i sebe samu.

Umetnost lude zahteva mnogo više od nakaznog izgleda i pomračenog uma. Razmaženoj gospodi, razonoda iste vrste je brzo prelazila u dosadu, luda bi padala u nemilost, bivala otpuštena i zaboravljena.

Dobro školovana dvorska budala (u tu svrhu su postojali posebni učitelji), morala je do detalja da zna srednjovekovne anegdote, basne pomodne i klasične pesme. Munjeviti odgovor, zajedljiva primedba, obrt rečima ili nova zagonetka spadali su u svakodnevni posao.

Prema raspoloženju i ukusu gospodara, budala Je svirala, pevala, smišljala stihove. Sastavni deo zanata bio je ples ili gotovo nemoguća grimasa, imitacija čoveka, zveri ili pojave.

Jedno je sigurno: luda je morala pamtiti, posmatrati, procenjivati. Budala je morala da bude mudra.

Dvorske lude su bile muškarci. Među njima bilo je retko i žena, ali, one su, većinom, zabavljale gospodarice u njihovim odajama. Možda je ovu podelu opredelila i istina da sva prava na lakrdiju pripadaju muškarcu.

Luda se izdvaja bojom

Boje ludosti u srednjem veku su žuta i zelena. U nemilosti je bila žuta, boja biljke šafrana koja sadrži sokove koji izazivaju sumanuti smeh i napade ludila.

Žuto je boja slugu, sudskih izvršitelja surovih kazni, posrnulih žena i izdajnika. Secikesama i razbojnicima su, na sramotu porodice i imena, žutom bojom premazivali vrata.

Neretko, odela luda su prošarana i obrubljena jarkom, najčešće crvenom bojom.

Odela dvorskih budala, u različitim kombinacijama ovih boja, završavala su kapom lude sa magarećim ušima i ušivenim zvončićima.

Znak suludog dostojanstva bila je palica — žezlo lude. Štap na čijem je vrhu bila načinjena glava lude sa kapom i zvončićima. Luda je u ruci držala svog dvojnika — žezlo ludu.

Kod odevanja, najviše pažnje privlači činjenica o broju cipela koje su gospodari poklanjali svojim ljubimcima. Luda Karla V prema brižljivom zapisu dvorskih računovođa, bio je snabdeven sa 47 pari cipela. Luda Izabele Bavarske, za pola 1404. godine, imao je odobrenu nabavku 103 para, „kako čizmica, cipela, tako i pendžetiranih nazuvaka“.

Dvorske budale se nisu pojavljivale svakoga dana u svojoj suludoj odeći. Na njihovo odevanje trošene su ogromne količine novca. Ni po čemu nisu zaostajali za odećom najvećih dostojanstvenika i vladara. Luda je nosila „široke grimizne ogrtače postavljene kunovinom, kape postavljene veveričinim krznom i obrubljene hermelinom, prsluke od vezenog zlata s plavičastim resama, haljine sa zlatnim porubom, plašteve postavljene jagnjećim krznom“.

Svoje gospodare pratile su na svakom koraku: za obedom, prilikom svečanosti, u lovu, razgovorima.

Obraćali su se slobodno, često grubo i osorno. Rečju koja bi drugog ubila, luda je mamila osmeh ili bila nagrađivana.

Tribule

Počasno mesto u sazvežđu ludosti svakako zauzima Ferial ili Fevrial, tupavo seljače koga je na dvor primio Luj XIII. Ovom poluidiotu dodeljen je učitelj Mišel la Vernom. Udarcima biča i batinom, školovan je za dvorskog lakrdijaša. Nije se moglo ni pretpostaviti da će kržljavi momak postati jedan od najvećih lakrdijaša stoleća. Luda-mudrac, čak politički savetnik čije se mišljenje slušalo.

Luj XIII mu je dodelio sluge, muzičare, prekrasna odela. Ništa neobično. Tako Je držao sokola ili psa.

— Svoje mesto ne bih menjao ni za vojvodsku krunu, ni za biskupsku palicu — rekao je Tribule.

Posle smrti Luja XIII, ludu Je prihvatio kralj Fransoa I.

Jedne večeri, u pratnji lude, Fransoa I je otišao u Katedralu na bogosluženje.

Dok je ulazio kralj, u Katedrali Je vladala potpuna tišina. Kada su zauzeli mesta, biskup je zapevao, a melodiju prihvatio hor. Snažni glasovi, pojačani arhitekturom Katedrale moćno su odzvanjali.

Tribule skoči, ukipi se: pa jurnu na biskupa i zada mu nekoliko snažnih udaraca. Kralj, na ivici smeha, pozva ludu i upita ga za razlog takvog ponašanja.

— Pih, pih, moj rođače — reče Tribule. — Kad smo pristupali misi nije bilo nikakve buke, a ovaj ovde je nadigao toliku dreku!

Jednom prilikom Tribule napravi šalu na račun nekog plemića. Ovaj nije mogao otrpeti porugu i ljutito mu obeća da će ga izbatinati.

— Ne boj se — reče mu kralj. — Da neko digne ruku na tebe obesio bih ga u narednih četvrt sata.

— Oh, rođače — zamolio je luda — zašto ga, molim Vas, ne obesite četvrt sata ranije?

Tribuleovo mesto, posle smrti, negde oko 1538. zauzela je druga sjajna figura u svetu ludosti.

Brisk

Rođen oko 1520. godine, Žan-Antoan Lombard, zvani Brisk, počeo je da studira medicinu. Negde oko 1536. kao šesnaesgogodišnjak, neizučeni student postaje vidar i hirurg. Svoje „usluge“ pruža vojnicima koji od njegovih lekova, sačinjenih od živinih otrova, olovne soli ili žabljeg mozga, umiru u mukama.

Šarlatan i varalica ubrzo stiže na vešala. U trenu, pred izvršenje presude, prestolonaslednik zadrža dželata.

— E, pa, Žan-Antoan Lombarde, čini se da tvoji lekovi žanju više žrtava nego muskete neprijatelja?

— Gospodine. Je li se i jedan od onih koje sam negovao ikad potužio? Nisam li ih sve zauvek izlečio? — uz osmeh reče osuđenik.

Budući kralj, Henri II, prihvati drskost i pomilova osuđenika.

Kasnije, na dvoru osuđenik je prikazao izvanredan talenat za lakrdiju i dosetku. Uskoro luda je postala suvereni vladar prilika na dvoru.

Želeći da uzvrati za podvalu maršalu Pjeru Strociju, čoveku izuzetno naklonjenom sprdnji i podvali, Brisk dade dvojici kaluđera, isterivača đavola po zlatnik i posla ih maršalu.

— Učinite bogougodno delo — rekao im je. — Isterajte molitvom đavola iz njega.

Komedijaš im pokaza put i oni kročiše u odaje usnulog Pjera Strocija.

Maršal, prenut iz sna pojavom kaluđera, viknu:

— Šta radite ovde? Napolje!

Kaluđeri, spremni na sve, počeše ga, uz molitvu, prskati svetom vodicom. Maršal htede da dohvati mač, ali, jedan od kaluđera ga preduhitri. Zametnu se tuča. Stenjanje, udarci i molitva.

Vrata se naglo otvoriše. Brisk je došao da prisustvuje finalu svoje ujdurme.

— Smatrali biste ga ludom, ali kad je reč o akcijama i poslovima, pomislili biste da je to mudar čovek — rekao je za njega jedan savremenik.

Negde u pedesetoJ godini, 1567. ili 1568. u dubokoj nemilosti, izgnan, živeći od tuđe pomoći, Brisk je umro. Životnu lakrdiju ipak nije dobio. Običaj držanja luda kao plaćenih službenika na francuskim dvorovima gasi se sa ludom Luja XIV, Kralja Sunca. Ipak, običaj bogatih da drže komedijaše još dugo se zadržao.

Ludost, lakrdija, komedijašenje, sastavni je deo ljudskog nasleđa. To je u nama nadohvat ruke, okružuje nas. Ipak, odgovor na pitanje gde su granice ludosti — još ne znamo.