Forum Arheo amatera Srbije
Zanimljivosti => Zanimljivosti => Temu započeo: Max 22.10.2015. 21:59
-
Аустријска „званична“ публицистика не посустаје у прављењу менталне кланице у својој јавности када је у питању историја српско-аустријских односа. Она упорно контрастно истиче све оно што има мало везе са позитивним геополитичким, културним, етничким, етичким и конфесионалним везама између наша два народа, те и даље опстаје на линији хабсбуршке љутите утрнулости према било каквим српским интересима, радећи тако насупрот и интереса сопственог народа.
Аустријска публицистика и даље распојасаним језиком некадашње шенбрунске, хофбуршке и белведерске клике показује неизлечене комплексе старе геополитичке алавости, политичке надмености, историјске бахатости и шовинистичког простаклука увијеног у фини језик из старине. Говор аустријске публицистике о Србима карактерише строги схематизам нетрпељивости, а век од тираноубиства у Сарајеву и актуелност косметског питања су само помогли да се ниске страсти јасније изразе на вишем академском нивоу и смутније на највишем политичком.
„ЗАЈЕДНИЧКА ИСТОРИЈА“
Аустријска публицистика има једну страшну онтологију дубоке непромењености непријатељског односа и деловања према било којем српском интересу, што је већ нанело дугорочно непоправљиву штету српско-аустријским односима јер је код Аустријанаца таква индоктринација произвела дубоку историјску свест о Србима као беспризорном народу, са којим још није све завршено.
Најновије дело Заједничка историја – један век српских и аустријских митова ауторке Еве Тамаре Азбот са Института за публицистику Универзитета у Бечу и Силвије Нађиван са Института за дунавски регион и централну Европу у Бечу (Eva Tamara Asboth / Silvia Nadjivan /im Erscheinen/: Im Dienst des Krieges: Der Habsburger und Kosovomythos. Jahrbuch des Mitteleuropazentrums an der Andrássy Universität, 2015; ауторке на слици испод) – у којем је описан, делимично али са разумевањем, однос друштва према „аустријским митовима“ (Хабсбуршки империјални мит). Поред тога, реско је и високо критично посматран и негативно оцењен однос српског друштва према „српским митовима“, погодићете, посебно према „Косовском миту“.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Према закључку „да је европска интеграција Србије могућа тек кад се стари митови оставе по страни и не буду више важни друштву“, види се и осећа стари аустроугарски однос према историји, у којем се смањивање империјалних територија увек некако сведе на низ несрећних историјских околности, а свако откидање од српских територија као достизање космичке правде.
Аустријске ауторке су кроз своје дело покушале да кроз „сукоб ова два мита“ насилно извееду паралелу између хабсбуршког мита о великој и значајној империји и „Косовског мита, мита жртве и небеског народа, који Срби негују“. Тако су територију рођења староседелачког српског народа – на коју су Албанци дошли као продукт непријатељских миграција и увек под спонзорством и војном заштитом окупационих сила – чији је већи део пре 15 година окупирала англосаксонска фашистичка армада – назвали праведно изгубљеним територијама путем ослободилачких ратова једне колонијално незајажљиве царевине.
„ПРОИЗВОДЊА ЗНАЊА“
Напор поменутих ауторки је један од логичних наставака аустријске публицистике и историографије да Србију посматрају кроз колонијалну оптику, притом заузимајући један дискурс природности и оправданости потребе за потпуном овладавањем над Србијом у свим сферама, а посебно над сфером знања. Утолико пре што се путем аустријске „производње знања“ о историји Србије – које се после различитим путевима трансферише и у саму Србију и њене институције – користи да се код Срба произведе сасвим другачији идентитет, који подразумева доминацију других, у овом случају самих Аустријанаца и њиховог клијент-народа Албанаца.
Српска публицистика мора да на међународној сцени баци јаче светло на овакве агресивне напоре из Аустрије, Немачке, Велике Британије и Турске, да прати и одговара више и упорније на сваки покушај те врсте, а не само да рад појачава о годишњицама илити по појави медијски крупније пропраћених подметачина.
Германско-англосаксонска „производња знања“ о историји Србије, као и наметање тог „знања“, има своје алатке и институције које га конструишу у иностранству. Има и домаће „просветитеље и ширитеље“, и неопходно је да српска најважнија алатка, звана истина, на домаћем терену више не буде срамежљиво употребљавана од основношколских уџбеника до ретко храбрих у САНУ. Она мора да – од стрипа са Марком Краљевићем до најозбиљнијег научног програма РТС, преко недвосмислених дипломатских наступа највиших државних функционера, и без страха шта ће о томе мислити страни фактор или веома уважени али мањински народи – не испушта из руку истину као основну алатку у интересу одбране нашег идентитета и вековног државног простора.
Извор: Нови Стандард