Istorija > Vizantija

Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva

(1/4) > >>

marko313:
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Preveo s francuskog Radoslav Perović

Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Knez Mihailova ulica 1, Beograd, 1955.

PREDGOVOR

Istorija vizantiskog carstva, i pored radova koji su je za poslednjih pedeset godina skoro preporodili, ipak je još uvek, naročito na Zapadu, predmet upornih predrasuda. Mnogi od naših sa vremenika je i danas smatraju, poput Monteskjea i Gibona, produženjem i opadanjem rimskoga carstva. Pod uticajem nesvesnih posledica vekovne mržnje i tamnog sećanja na prohujale verske strasti mi i danas sudimo o srednjevekovnim Grcima kao što su o njima sudili krstaši koji ih nisu razumeli i pape koje su ih isključile iz crkve. Isto tako, vizantiska se umetnost još suviše često smatra okamenjenom umetnošću, — "hijeratičnom", kako se vrlo rado govori, — nesposobnom za obnovu i koja je, pod strogim nadzorom crkve, ograničila svoj hiljadugodišnji napor na beskrajno umnožavanje dela nekolicine genijalnih umetnika.

U stvari, Vizantija je bila nešto sasvim drugo. Ma da se ona dragovoljno proglasila naslednicom i nastavljačicom Rima, ma da su se njeni carevi, do poslednjeg dana, nazivali "vasileusima Romeja", ma da se oni nikada nisu odrekli prava koja su polagali na staru i slavnu prestonicu carstva, ipak je Vizantija postala vrlo brzo i bila u suštini istočna carevina. Ne treba o njoj donositi sud u poređenju sa blistavim spomenom koji je ostavio Rim: po jednom od ljudi koji su najbolje shvatili njenu prirodu i nazreli njen pravi izgled ona je bila "srednjevekovna država smeštena na krajnjim granicama Evrope prema varvarskim narodima Azije". Ta država je imala svoje nedostatke i svoje poroke koje bi bilo detinjasto hteti sakriti. U njoj su se vrlo često dešavali dvorski prevrati i vojničke bune; ona je pomamno volela cirkuske igre, a još više bogoslovske raspre; pored gospodstvenosti njene civilizacije naravi su joj često bile surove i svirepe; i ona je proizvela, najzad, u velikom izobilju, ljude osrednjih karaktera i niskih duša. Ali, pored svih ovih mana, ta država je bila velika.

No treba, zaista, kao što se obično čini, zamišljati da je, u toku hiljadu godina koliko je nadživela pad rimskog carstva, Vizantija neprekidno srljala u propast. Posle kriza u kojima umalo nije podlegla nastupala su vrlo često vremena jedinstvenog sjaja, neočekivanih preporoda, kada se, prema rečima jednog hroničara, "carstvo, ta stara žena, pojavljuje kao mlada devojka iskićena zlatom i dragim kamenjem". U VI veku, pod Justinijanom, carstvo se, poslednji put, obnavlja kao u sjajno doba Rima, a Sredozemno More, ponovo postaje rimsko jezero. U VIII veku isavrijanski carevi slamaju nalet islama u isto doba kada Karlo Martel spasava hrišćanski svet kod Poatjea. U X veku makedonski carevi stvaraju od Vizantije veliku istočnu silu, dopirući čak do Sirije sa svojim pobedničkim oružjem, satirući Ruse na Dunavu, ugušujući u krvi državu koju su stvorili bugarski carevi. U XII veku, pod Komninima, grčko carstvo još uživa lep ugled u svetu, a Carigrad je jedno od glavnih središta evropske politike.

Tako, preko hiljadu godina, Vizantija je postojala, i to ne samo zahvaljujući kakvom srećnom slučaju; ona je trajala slavno i zbog toga je morala sadržavati u sebi drugo što osim mana. Ona je imala za vođenje svojih poslova velike careve, čuvene državnike, vešte diplomate, pobedonosne vojskovođe; pomoću njih ona je izvršila veliko delo u svetu. Ona je bila, pre krstaških ratova, zatočnik hrišćanstva na Istoku protiv nevernika i svojom vojničkom vrednošću spasla je u nekoliko mahova Evropu. Ona je bila, licem prema varvarima, središte divne civilizacije, najprefinjenije, najotmenije, dugo vremena jedine u srednjem veku. Ona je bila vaspitačica slovenskog i aziskog Istoka, čiji joj narodi duguju svoju veru, svoj književni jezik, svoju umetnost, svoj oblik vladavine; njen svemoćni uticaj bio je se raširio čak do Zapada koji je primio od nje neprocenjiva duhovna i umetnička blaga. Od nje proizilaze narodi koji nastanjuju danas evropski Istok, a savremena Grčka, naročito, mnogo više duguje hrišćanskoj Vizantiji nego Atini iz doba Perikla ili Fidije.

Zbog svega, dakle, što je izvršila u prošlosti i što je pripremila za budućnost Vizantija još uvek zaslužuje pažnju i zanimanje. Ma koliko daleka izgledala njena istorija, ma koliko je malo poznavali mnogi ljudi, ta istorija nije mrtva i dostojna zaborava. Dikanž je to dobro znao kada je svojim izdanjima vizantiskih istoričara, tumačenjima kojima ih je propratio, tolikim divnim radovima postavljao temelje naučnoj istoriji Vizantije i krčio u toj još neispitanoj oblasti široke i svetle brazde. Ima već pedeset godina kako se, u Dikanžovoj otadžbini, obnovila tradicija proučavanja čiji je on bio osnivač; i, ne odričući vrednost onome što se radi u drugim zemljama, u Rusiji i Grčkoj, Engleskoj i Nemačkoj, možda je ipak dozvoljeno reći da, ako su istraživanja iz oblasti vizantiske istorije ponovo zadobila pravo građanstva u naučnom svetu, ona to u prvom redu duguju Francuskoj.

Traženo je od mene, sa ljubaznim navaljivanjem, da napišem knjigu, — koja je, kod nas, nedostajala, — priručnik, kratak i sažet, iz vizantiske istorije. Nije mi izgledalo da bi to bio izlišan posao. Pokušao sam nedavno, u drugom jednom delu koje je upravo izišlo, da izložim sintetičnu sliku onoga što je bila Vizantija, da objasnim duboke uzroke njene veličine i njene propasti, da pokažem vanredne usluge koje je učinila civilizaciji. Ova knjižica pružiće čitaocu više analitično izlaganje hiljadugodišnje istorije vizantiskog carstva. Potrudio sam se da u njoj istaknem glavne ideje koje su vladale razvojem te istorije i da iznesem bitne činjenice, ne toliko zadržavanjem na sitnim hronološkim pojedinostima koliko njihovim grupisanjem u dosta prostrane vremenske otseke koji će biti razumljiviji i koji će, možda, učiniti shvatljivijim smisao i važnost pojava. Tablice stavljene na kraju knjige dopustiće čitaocu da lako nađe hronološku podudarnost najznatnijih događaja. Ali mi je izgledalo da će biti korisnije, za sve one koji žele da steknu opšti pojam o ovom iščezlom svetu, ako podvučem u ovoj knjizi, ne propuštajući ništa od potrebne jasnoće pojedinosti, glavne linije, značajne crte i ideje vodilje vizantiske istorije i civilizacije.

Š. Dil, juli 1919.

marko313:
GLAVA I

Osnivanje Carigrada i postanak istočnog rimskog carstva (330. — 518. g.)

Osnivanje Carigrada i obeležje novoga carstva

11 maja 330 g., na obalama Bosfora, Konstantin je izvršio svečano osvećenje svoje nove prestonice, Konstantinopolja (Carigrad).

Zašto je car, napuštajući starodrevni Rim, preneo na Istok sedište monarhije? Osim toga što je imao malo lične naklonosti prema mnogobožačkom i večito nezadovoljnom gradu Cezara, Konstantin ga je smatrao, ne bez razloga, rđavo smeštenim da bi mogao odgovoriti novim potrebama koje su se nametale carstvu. Opasnost od Gota pretila je sa Dunava, a od Persijanaca iz Azije; mnogobrojno stanovništvo Ilirika pretstavljalo je u pogledu odbrane dragocenu pomoć, ali za organizovanje te odbrane Rim je bio suviše daleko. Dioklecijan je to već bio uvideo, i on je takođe bio osetio privlačnu silu Istoka. U svakom slučaju, onoga dana kada je Konstantin osnovao Novi Rim začelo se vizantisko carstvo.

Zbog svog geografskog položaja (na tački gde se Evropa dodiruje sa Azijom), zbog vojne i ekonomske važnosti koja je odatle proizilazila, Carigrad je bio prirodno središte oko koga su se mogli okupiti istočni narodi. S druge strane, zbog jelinskog obeležja koje je dobila još u samom začetku, a naročito zbog osobina koje je primila od hrišćanstva, nova prestonica se duboko razlikovala od stare i dosta verno je simbolizovala nove težnje i stremljenja istočnog sveta. Još prilično davno pre toga pripremalo se u rimskom carstvu novo shvatanje države. U početku IV veka, u dodiru sa bliskim Istokom, preobražaj je bio dovršen. Konstantin se trudio da od carske vlasti načini apsolutnu vlast sa božanskim pravom. On je okruži svim mogućim sjajem odela, diademe i purpura, svim mogućim bleskom etikete, svom mogućom raskoši dvora i carske svite. Smatrajući sebe božjim pretstavnikom na zemlji, verujući da se u njegovom razumu ogleda vrhovni razum, on je nastojao da i u najsitnijim stvarima istakne neprikosnovenu prirodu vladarevu, da ga izdvoji od ostalih ljudi svečanim ceremonijama, da stvori, jednom rečju, od zemaljskog carstva sliku carstva nebeskog.

Isto tako, da bi uvećao ugled i moć krune, on je hteo da monarhija bude uređena na administrativnoj osnovi, strogo izdeljena po starešinstvu, savesno nadgledana, i u kojoj bi sva vlast bila usretsređena u carevim rukama. Najzad, stvarajući od hrišćanstva državnu veru, umnožavajući u njegovu korist razne povlastice, braneći ga od jeresi, ukazujući mu u svima prilikama svoju zaštitu, Konstantin je dao još jedno obeležje carskoj vlasti. Zasedavajući među episkopima, "kao da je bio jedan od njih", ističući sebe kao postavljenog čuvara dogme i verskog poretka, mešajući se u sve poslove crkve, donoseći zakone za nju i sudeći u njeno ime, uređujući je i upravljajući njome, saziva|ući crkvene sabore i pretsedavajući im, izdajući verske propise, Konstantin, a za njim svi njegovi naslednici, bili oni pravoslavni ili arijevci, urediše na osnovu istog načela odnose između crkve i države. To bi ono što će se docnije nazvati cezaropapizmom, neograničena vlast careva nad crkvom; a istočno sveštenstvo, dvorjansko, slavoljubivo i velikodruštveno, poslušno i savitljivo, primi ne buneći se ovo nasilničko postupanje.

Sve je to bilo duboko zadahnuto shvatanjima o vlasti istočnih monarhija, i zahvaljujući svemu tome, ma da je rimsko carstvo postojalo još oko jednog veka, do 476 g., ma da je, do kraja VI veka, rimska tradicija ostala žilava i moćna i na samom Istoku, oko Konstantinove prestonice se okupio istočni deo monarhije i došao na neki način do svesti o samom sebi. Još od IV veka, mimo prividnog i načelnog održavanja rimskog jedinstva, dve polovine carstva bile su se u nekoliko mahova razdvajale i njima su vladali različiti carevi; a kada je 395 g. Teodosije Veliki umro, ostavljajući svojim sinovima Arkadiju i Honoriju nasledstvo podeljeno na dva carstva, davno pripremano odvajanje bi određenije i konačno. Tada je postalo istočno rimsko carstvo.

Kriza usled varvarske najezde

U toku dugog istoriskog otseka, koji je trajao od 330 do 518 g., dve ozbiljne krize bile su uzdrmale carstvo, i ono je tek zahvaljujući njima najzad dobilo svoj osobeni izraz. Prva kriza je nastala usled varvarske najezde.

Počevši od III veka, preko svih graničnih tačaka, na Dunavu kao i na Rajni, germanski varvari postepeno su prodirali na rimsko zemljište. Jedni su, u malim gomilama, dolazili kao vojnici ili se nastanjivali kao zemljoradnici; drugi su, sa celim plemenima, privučeni bezbednošću i blagostanjem monarhije, tražili povlastice na zemlju koje im je carska vlada rado davala. Velika komešanja, koja su neprekidno bila na dnevnom redu kod veoma nestalnih germanskih naroda, ubrzaše nadiranje varvara i učiniše ga opasnim. Pod njihovim naletom, u V veku, zapadno rimsko carstvo podleže, i moglo se u početku verovati da ni Vizantija neće odoleti bolje od Rima njihovom strahovitom udaru.

376 g., bežeći ispred Huna, Zapadni Goti zatražiše od carstva utočište i zemlju. Dve stotine hiljada od njih biše smešteni južno od Dunava, u Meziji. Oni se uskoro pobuniše; car Valens bi ubijen kada je pokušao da ih zaustavi ispred Adrijanopolja (Jedrene, 378 g.); da se ukrote, potrebne su bile veština i odlučnost Teodosija I. Ali, po njegovoj smrti (395 g.), opasnost se opet pojavi. Alarih, kralj Zapadnih Gota, napade Makedoniju; on opustoši Tesaliju i srednju Grčku i prodre čak do Peloponeza, a da slabi Arkadije (395 — 408. g.) — pošto se sva istočna vojska nalazila na Zapadu — nije uspeo ni da ga zadrži; a kada je Stilihon, pozvat sa Zapada u pomoć carstvu, opseo Gote kod Foloje, u Arkadiji (396 g.), on je više voleo da ih pusti da umaknu i da se nagodi sa njihovim poglavicom. Otada, punih nekoliko godina, Zapadni Goti su bili svemoćni u istočnom carstvu, obarajući Arkadijeve doglavnike, naturajući vladaocu svoju volju, ponašajući se kao gospodari u prestonici, narušavajući državni poredak svojim pobunama. Ali slavoljubivost Alarihova više ga je vukla ka Zapadu; 402 g. on upade u Italiju; 410 g. opet se povrati, zauzevši Rim; i, konačnim utvrđivanjem Zapadnih Gota u Galiji i Španiji, opasnost koja je pretila istočnom carstvu bi otklonjena.

Trideset godina docnije pojaviše se Huni. Atila, osnivač prostranog carstva koje se pružalo od Dona do Panonije, pređe 441 g. Dunav, zauze Viminacij (kod Kostoca), Singidun (Beograd), Sirmij (Sremska Mitrovica), Nais (Niš), i zagrozi Carigradu. Carstvo, nemoćno, morade pristati na plaćanje danka. I pored toga, Huni se 447 g. opet pojaviše južno od Dunava. Pregovori ponovo otpočeše. Ali opasnost je i dalje bila velika i mogla se očekivati bliska propast kada, 450 g., car Markijan (450. — 457. g.) odvažno odbi plaćanje danka. Još jedanput sreća se osmehnu na istočno carstvo. Atila se krete na Zapad; otuda se vrati pobeđen, oslabljen, i uskoro, posle njegove smrti, raspade se država koju je bio osnovao (453 g.).

U drugoj polovini V veka i Istočni Goti se uhvatiše u koštac sa carstvom, koje bi primorano da ih uzme u službu, da im ustupi pojedine delove zemlje (462 g.), da obaspe njihove poglavice počastima i novcem. Posledica toga je bila da su se, 474 g., mešali čak i u unutrašnje poslove monarhije: po smrti cara Lava I (457. — 474. g.) Teodorih je osigurao pobedu Zenonu nad njegovim suparnikom u borbi oko prestola. Ubuduće, varvari će postati nasrtljiviji nego ikada. Svi pokušaji da se njihove poglavice međusobno zavade ostaće uzaludni (479 g.): Teodorih opljačka Makedoniju, zagrozi Solunu, zahtevajući sve piše, dobivajući 484 g. titulu konzula, preteći Carigradu 487 g. Ali i njega je takođe mamila privlačna moć Italije, gde je, 476 g., zapadno carstvo bilo srušeno i koje mu je Zenon na vešt način predlagao da nanovo osvoji. Još jedanput opasnost je bila izbegnuta.

Prema tome, varvarska najezda je bila skliznula duž granica istočnog carstva ili ga se samo uzgred bila dotakla, tako da je Novi Rim ostao nepobeđen, kao uveličan zbog propasti u koju je tonuo stari Rim, i, samim tim, još više upućen na Istok.

Verska kriza

Druga kriza bila je verska.

Danas je dosta teško pojmiti važnost ksju su, u IV i V veku, imale velike jeresi, arijevstvo, nestorijevstvo, monofizitstvo, koje su veoma ozbiljno potresale crkvu i istočno carstvo. One se većinom shvataju kao obične prepirke bogoslova koji su se strasno zaletali u zamršena raspravljanja o teško razumljivim i izlišnim pitanjima. U stvari, one su imale sasvim drukčiji smisao i značaj. Iza njih su se, vrlo često, skrivali politički interesi i suprotnosti koji su bili od nedoglednih posledica po sudbinu carstva. Osim toga, te jeresi su odigrale glavnu ulogu u utvrđivanju odnosa izmeću crkve i države na Istoku, kao i u određivanju veza izmeću Vizantije i Zapada; i zbog svega toga one zaslužuju da budu pažljivo proučene.

Na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji (325 g.) osuđeno je Arijevo učenje i proglašeno da su Bog-otac i Bog-sin "jedinosuštni". Ali isključenje iz crkve nije pokolebalo Arijeve pristalice, i IV vek bio je ispunjen žestokom borbom — u kojoj su i sami carevi uzimali učešća — između protivnika i branilaca pravoslavlja. Arijevo učenje izvojevalo je pobedu za vreme Konstancijeve vlade na crkvenom saboru u Riminiu (359 g.), ali ga je Teodosije I odbacio na drugom vaseljenskom saboru u Carigradu (381 g.), i od toga trenutka jasno je bila obeležena razlika između grčkog duha, zanetog tananom metafizikom, i zapadnog latinskog duha, zaljubljenog u jasnost, suprotnost između istočnih episkopa, pokornih vladarevoj volji, i odlučne i ohole nepomirljivosti rimskih papa. Raspra koja se, u V veku, započela o spoju dveju priroda — ljudske i božanske — u Hristovoj ličnosti još više je pooštrila ta razilaženja i u toliko ozbiljnije uzdrmala carstvo što se i politika umešala u verske razmirice. Zaista, kao što su pape, na Zapadu, za vreme Lava Velikog (440. — 462. g.), osnovale papsku monarhiju, tako su i aleksandriski patrijarsi, za vreme Kirila (412. — 444. g.) i Dioskora (444 — 451. g.), pokušali da ustanove aleksandrisko papstvo. Osim toga, zahvaljujući tim nemirima, stare nacionalne protivnosti i uvek živahne težnje za otcepljenjem nalazile su, u borbi protiv pravoslavlja, zgodnu priliku da se ispolje i na taj način usko vezivale verski sukob za političke interese i ciljeve.

428 g., već dvadeset godina, Vizantijom je vladao Teodosije II (408 — 450. g.) pod tutorstvom svoje sestre Pulherije. Večiti maloletnik, on je provodio vreme u slikanju, bojenju ili prepisivanju rukopisa, usled čega je dobio nadimak Krasnopisac. Ako se njegovo ime ipak spominje u istoriji, to je stoga što je podigao jak pojas utvrđenja koja su, kroz tolike vekove, zaštićavala Carigrad i stoga što je, u Teodosijevom Zakoniku, skupio carske zakone obnarodovane posle Konstantina. Ali, zbog svojih osobina, on se morao pokazati veoma slab i nemoćan prema crkvenim rasprama.

Nestorije, carigradski patrijarh, učio je da su u Hristu spojene dve prirode, ljudska i božanska, i da je Isus običan čovek koji je postao Bog, i on je, dosledno tome, odricao Devi Mariji naziv Teotokos (Bogorodica). Kirilo Aleksandriski odmah ugrabi ovu priliku da unizi prestoničkog episkopa i, podržavan od papstva, izradi da se na trećem vaseljenskom saboru u Efesu (431 g.) svečano osudi Nestorijevo učenje, posle čega je, nametnuvši svoju volju caru, neograničeno vladao nad istočnom crkvom. Kada je Evtihije, nekoliko godina docnije, oteravši u krajnost Kirilovo učenje, propovedao da Isus ima samo jednu prirodu, božansku (to je bilo monofizitstvo), naišao je takođe na potporu aleksandriskog patrijarha Dioskora, i na crkvenom saboru u Efesu, poznatom pod nazivom efesko razbojništvo (449 g.), izgledalo je da je pobeda aleksandriske crkve osigurana.

Protiv tih sve većih težnji carstvo i papstvo, podjednako uznemireni, udružiše se. Četvrti vaseljenski sabor u Halkedonu (451 g.) utvrdi, shodno propisu Lava Velikog, pravoslavno učenje o spoju dveju priroda i obeleži istovremeno propast aleksandriskog sna i pobedu države, koja je kao gospodar upravljala saborom i učvrstila jače nego ikada svoju vlast nad istočnom crkvom.

Ali se osuđeni monofiziti ne pokoriše: oni produžiše dugo vremena, u Misiru i Siriji, da osnivaju crkve sa otpadničkim težnjama, što je pretstavljalo ozbiljnu opasnost po jedinstvo monarhije. Rim, osim toga, pored svoje pobede u dogmatskom pogledu, morao je da primi sa izvesnom bojazni proširenje vlasti carigradskog patrijarha koji postade, pod carevom zaštitom, pravi papa na Istoku. U tome je ležala klica zamašnih sukoba. Prema papstvu, svemoćnom na Zapadu i koje je težilo da se oslobodi carske vlasti, istočna crkva postajaše državna crkva, podložna vladarevoj volji, i koja je, sve više i više, zbog grčkog jezika kojim se služila, zbog svojih mističnih sklonosti suprotnih rimskoj teologiji, zbog svoje stare mržnje na Rim, nastojala da se obrazuje kao nezavisno telo. I na taj način još istočno rimsko carstvo dobivalo je svoj osobeni izraz. Na Istoku su održavani veliki sabori, tamo su se pojavile velike jeresi; i istočna crkva, najzad, gorda zbog slave svojih velikih crkvenih otaca, Svetog Vasilija, Grigorija Niskog, Grigorija Nazijanskog, Jovana Zlatoustog, ubeđena u svoju duhovnu premoć nad Zapadom, sve je više naginjala odvajanju od Rima.

Istočno rimsko carstvo krajem V i na početku VI veka

Tako, u vreme careva Zenona (474. — 491. g.) i Anastasija (491 — 518.), javljalo se shvatanje čisto istočne monarhije.

Posle propasti zapadnog carstva (476 g.), istočno carstvo ostalo je jedino rimsko carstvo. I ma da je sačuvalo, u tom svojstvu, veliki ugled u očima varvarskih vladalaca koji bejahu osnovali kraljevine u Galiji, Španiji, Africi, Italiji, ma da je stalno polagalo na njih nekakva neodređena suzerenska prava, u stvari, s obzirom na oblasti koje je zauzimalo, to carstvo je bilo prvenstveno istočno. Ono je obuhvatalo celo Balkansko Poluostrva osim severozapadnog dela, Malu Aziju do jermenskih planina, Siriju do iznad Eufrata, Misir i Kirenaika. Te su zemlje sačinjavale 64 provincije ili eparhije, koje su bile podeljene na dve pretorske prefekture: Orijent (dijeceze: Trakija, Azija, Pont, Orijent, Misir), i Ilirik (dijeceza Makedonija). Ma da je uprava carstva i dalje bila uređena po rimskom uzoru i osnovana na podvojenosti građanske i vojne vlasti, careva vlast je postajala sve neograničenija, kao u istočnim monarhija; a od 450 g. dobila je još veći ugled zbog svečanog obreda miropomazanja koji je činu stupanja na presto davao božansko obeležje. Razumno staranje cara Anastasija osiguralo je carstvu odlično branjene granice, dobre finansije, pošteniju administraciju. Politički smisao vladalaca trudio se da povrati monarhiji moralno jedinstvo, pokušavajući, ma i po cenu raskida sa Rimom, da obrati monofizitske jeretike. To je bila svrha unijonističkog ukaza (Henotikon) koji je 482 g. obnarodovao Zenon i čija je prva posledica bila stvaranje rascepa između Vizantije i Rima: preko trideset godina (484. — 518. g.) pape i carevi, naročito Anastasije, ubeđeni i strastveni monofizita, borili su se ogorčeno i nepomirljivo; i u toku tih razmirica dovršeno je obrazovanje istočnog carstva u zasebno telo.

Najzad, i civilizacija carstva dobivala je sve više istočnjačko obeležje. Čak i za vreme rimske vladavine jelinizam je, na celom grčkom Istoku, bio ostao duboko ukorenjen. Velike i napredne varoši, Aleksandrija, Antiohija, Efes, bile su središta znatne duhovne i umetničke kulture. Pod njihovim uticajem razvila se, u Misiru, Siriji, Maloj Aziji, civilizacija sva prožeta predanjima i običajima nasleđenim od stare Grčke. Carigrad, koji je njegov osnivač obogatio remek-delima grčkog sveta i koji je tako postao najdivniji muzej, gajio je takođe spomen na jelinsku starinu. Osim toga, u dodiru sa Persijom, istočni svet se beše probudio i ponovo došao do svesti o svojim drevnim predanjima; u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Maloj Aziji, Jermenskoj, stara tradicionalna naslaga opet se pojavila i istočni duh opet je vršio svoj upliv na zemlje nekada jelinizovane. Iz mržnje prema neznabožačkoj Grčkoj hrišćanstvo je podupiralo te nacionalne težnje. A iz mešavine tih oprečnih predanja rađala se, u celom istočnom svetu, moćna i plodna delatnost. U ekonomskom, duhovnom i umetničkom pogledu imale su, u IV i V veku, Sirija, Misir i Anatolija naročitu važnost u carstvu: tu je hrišćanska umetnost pripremala, čitavim nizom pokušaja i učenih istraživanja, veličanstveni vrhunac koji će obeležiti remek dela VI veka; i od tog trenutka ona se javila kao čisto istočnjačka umetnost. Ali dok su se, u provincijama, budila na taj način stara domaća predanja i neizlečiva ćud za otcepljenjem, Carigrad se takođe pripremao za svoju buduću ulogu, primajući i spajajući različne sastojke koji su bili naneseni od različnih civilizacija, dovodeći u sklad suprotne duhovne smerove i raznolike umetničke postupke i metode, tako da iz svega toga stvori jednu izvornu civilizaciju.

Na taj način je izgledalo da se dovršava pokret koji je Vizantiju vukao ka Istoku; i moglo se verovati da će se uskoro ostvariti shvatanje Jednog čisto istočnog carstva kojim će se despotski vladati, u kome će upravni postupak biti dobar, koje će biti čvrsto branjeno, koje se neće zanimati Zapadom u političkom pogledu da bi moglo voditi brigu o samom sebi, i koje neće oklevati, radi uspostavljanja svog verskog jedinstva, da raskine sa Rimom i da stvori, pod okriljem države, crkvu skoro nezavisnu od Rima. Na nesreću po uspeh toga sna carstvo se nalazilo, krajem V i na početku VI veka, u strahovitoj krizi. Od 502 g. Persijanci su nastavili da ratuju na Istoku; u Evropi Sloveni i Avari su otpočeli sa svojim upadima južno od Dunava. U zemlji razdor je bio na vrhuncu. Prestonica je bila uskolebana kavgama cirkuskih stranaka, Zelenih i Plavih; provincije, nezadovoljne, upropašćene ratom, satrvene porezima, iskorišćavale su svaku priliku da traže svoja nacionalna prava; vlada je bila neomiljena u narodu; jedna moćna protivnička stranka borila se protiv njene politike i pružala zgodan izgovor pobunama slavoljubivaca, od kojih je najozbiljnija bila buna Vitalijanova 514 g.; najzad, neizgladivo sećanje na rimsko doba koje je održavalo misao o neophodnom jedinstvu rimskog sveta, Romanije, stalno je privlačilo duhove prema Zapadu. Da bi se izišlo iz te nepostojanosti potrebna je bila snažna ruka i jasna politika sa određenim i čvrstim pogledima. Justinijanova vlada je to donela.

marko313:
GLAVA II

Justinijanova vladavina i grčko carstvo u VI veku (518. — 610. g.)

Stupanje na presto Justinove dinastije

518 g., po Anastasijevoj smrti, jedna do sta mračna spletka uzdiže na presto Justina, glavnog zapovednika gardiskih trupa. On je bio seljak iz Makedonije i došao je oko pedeset godina ranije u Carigrad da potraži sreću, dobar vojnik, ali veoma neobrazovan i bez ikakvog iskustva u poslovima. Tako bi tome skorojeviću, koji je, u poznoj starosti od skoro 70 godina, postao osnivač dinastije, prilično teško padala vlast do koje je uzdignut da nije imao pored sebe, kao savetodavca, svoga sestrića Justinijana.

Poreklom, kao i Justin, iz Makedonije, — romantično predanje koje je od njega napravilo Slovena postalo je docnije i nema nikakve istoriske vrednosti — Justinijan je rano došao u Carigrad, na poziv svoga ujaka, u tu je bio vaspitan potpuno u rimskom i hrišćanskom duhu. On je imao smisla za poslove, zreo duh, izrađen karakter, sve što je bilo potrebno da postane pomoćnik novog gospodara. I on je, u stvari, vladao od 518 do 527 g. mesto Justina, očekujući da vlada sam u svoje ime od 527 od 565 g. Tako, skoro pola veka, Justinijan je upravljao sudbinom istočnog-rimskog carstva i utisnuo je dobu, nad kojim se uzdiže njegov moćni lik, tako dubok pečat da je samo njegova volja bila dovoljna da prekine prirodni razvoj koji je vukao carstvo ka Istoku.

Pod njegovim uticajem, od samog početka Justinove vladavine, javio se nov politički pravac. Prva briga carigradske vlade bila je da se izmiri sa Rimom i da učini kraj šizmi, i Justinijan, da bi potvrdio savez i pružio papi zalogu svoje verske revnosti, pune tri godine (518. — 521. g.) strahovito je progonio monofizite po celom Istoku. Usled približenja Rimu nova dinastija je bila osnažena. Osim toga, Justinijan je umeo, vrlo vešto, da preduzme potrebne mere da bi vladi osigurao trajnost. On ukloni iz nje Vitalijana, svoga najopasnijeg protivnika; naročito je učini omiljenom pomoću poklona i sjaja kojim je okruži. Ali, od tog trenutka, Justinijan je maštao o nečem mnogo većem: on je uviđao važnost koju je mogao imati za njegove buduće ciljeve obnovljeni sporazum sa papstvom; zbog toga je papi Jovanu — prvom papi koji je posetio Novi Rim — priredio 525 g. veličanstven doček u prestonici; on je osećao koliko će se takvo držanje dopasti Zapadu i na kakvo će neizbežno poređenje navesti između pobožnih careva koji vladaju u Carigradu i varvarskih gospodara arijevaca koji vladaju u Africi i Italiji. Na taj način on je pripremao velike planove koje će ostvariti kada, po Justinovoj smrti 527 g., bude dobio svu vlast u svoje ruke.

Justinijanov karakter, njegova politika i njegova okolina

Justinijan ni u čemu ne liči na vladaoce iz V veka koji su mu prethodili. Ovaj skorojević, popevši se na presto Cezara, hteo je da bude rimski car, i on je bio, zaista, poslednji po redu od velikih rimskih careva. Ipak, i pored neospornih njegovih osobina, kao što su vrednoća i ljubav prema radu, — jedan dvoranin nazivao ga je "carem koji nikada ne spava" — i pored stvarne brige oko poretka i iskrenog staranja oko dobre administracije, Justinijan bi, zbog svoga zazirućeg i surevnjivog despotizma, zbog svoje detinjaste taštine, zbog svoje zbunjene delatnosti, zbog svoje često neodlučne i slabe volje, posmatran u celini, izgledao prilično osrednji i neuravnotežen vladalac da duh u njemu nije bio veliki. Ovaj seljak iz Makedonije bio je istaknuti pretstavnik dveju značajnih ideja: carske i hrišćanske; i pošto je imao te dve ideje njegovo ime ostaje besmrtno u istoriji.

Sav prožet spomenima na rimsku veličinu, Justinijan je maštao da obnovi rimsko carstvo onakvo kakvo je ono bilo nekada, da povrati valjanost nezastarimim pravima koja je Vizantija, kao naslednica Rima, zadržala nad zapadnim varvarskim kraljevinama, da uspostavi jedinstvo rimskog sveta. Naslednik Cezara, on je hteo da bude, kao što su oni bili, živi zakon, najpotpunije ovaploćenje neograničene vlasti, a tako isto i nepogrešni zakonodavac i novotar koji se brine o dobrom poretku u monarhiji. Najzad, iz gordosti koju mu je ulivao njegov carski položaj, on je hteo da ga ulepša svim mogućim sjajem i velelepnošću; veličanstvenošću građevina, dvorskom raskoši, malo detinjastim načinom kojim je nazvao, po svome imenu, Justinijanovim tvrđave koje je sagradio, varoši koje je iznova podigao, sudove koje je ustanovio, on je hteo da ovekoveči slavu svoje vladavine i da pokaže, kako je on govorio, svojim podanicima koliko su nesravnjivo srećni što su se rodili u njegovo doba. On je maštao još više. Božji izabranik, njegov zemaljski pretstavnik i naslednik, on stavi sebi u zadatak da bude pobornik pravoslavlja, bilo u ratovima koje je preduzimao i čije je versko obeležje neosporno, bilo u velikom naporu koji je uložio da raširi po celom svetu pravoslavnu veru, bilo u načinu kojim je upravljao crkvom i suzbijao jeres. Celog svog života on je radio na ostvarenju toga slavoljubivog i veličanstvenog sna, i imao je sreću da za pomagače na tom poslu nađe vešte ministre kao što su bili pravnik Tribonijan ili pretorski prefekt Jovan Kapadočanin, dobre vojskovođe kao Velizara i Narzesa, a naročito izvrsnog savetnika u licu "vrlo prečasne supruge koju mu je Bog podario", one koju je voleo da naziva "svojom najmilijom draži", carice Teodore.

Teodora je takođe bila skorojevićka. Ćerka jednog čuvara medveda u Hipodromu, ona je, ako treba verovati Prokopijevim ogovaranjima u njegovoj Tajnoj istoriji, sablažnjavala savremenike svojim životom poznate glumice i svojim sramnim pustolovinama, a još više kada je osvojila Justinijanovo srce, uspela da je on uzme za ženu i zajedno sa njim se popela na presto. Izvesno je da je ona sve do svoje smrti — umrla je 548 g. — imala svemoćan uticaj na cara i da je upravljala carstvom koliko i on, a možda i više. To je dolazilo usled toga što je ova velika slavoljubivica, pored svojih mana, — volela je novac, vlast, i, da bi sačuvala presto, bila je često verolomna, surova, neumoljiva u svojoj mržnji, — imala izvanrednih osobina, energiju, odlučnost, jaku i odvažnu volju, mudar i pronicljiv politički duh i možda pravilniji pogled na stvari nego njen carski suprug. Dok je Justinijan maštao da nanovo osvoji Zapad i da osnuje na savezu sa papstvom obnovljeno rimsko carstvo, dotle je ona, kao prava orijentalka, upravljala pogled prema Istoku sa tačnijim osećanjem stvarnosti i neophodnosti. Ona je htela da stiša verske raspre koje su bile štetne po spokojstvo i moć carstva, da podesnim ustupcima i znatnom trpeljivošću pridobije otpadničke narodnosti, kao što su bile one u Siriji i Misiru, i da, po cenu raskida sa Rimom, povrati snažno jedinstvo istočne monarhije. Možda bi carstvo kakvo je ona zamišljala, zbijenije, jednorodnije, moćnije, bolje odolelo napadima Persijanaca i Arabljana. U svakom slučaju njena se ruka osećala svuda, u upravi zemlje, u spoljnim odnosima, u verskoj politici; i danas još, u Sv. Vitalu u Raveni, na mozaicima koji krase zadnji polukružni deo crkve, njen lik, u svem sjaju vladalačke veličanstvenosti, dostojno stoji prema liku Justinijanovom.

Justinijanova spoljna politika

U doba kada je Justinijan stupio na vlast carstvo se još nije bilo oporavilo od ozbiljne krize u kojoj se nalazilo od kraja V veka. Za vreme poslednjih meseci Justinove vladavine Persijanci, nezadovoljni prodiranjem carske politike na Kavkaz, u Jermensku, na granicama Sirije, bejahu nanovo otpočeli rat, i usled toga najbolji deo vizantiske vojske nije se micao sa Istoka. U zemlji borbe između Zelenih i Plavih održavale su opasno političko vreše koje je još više pogoršavala žalosna podmitljivost državne administracije i nezadovoljstvo koje je otuda proizilazilo. Justinijan se na prvom mestu brinuo da otkloni ove teškoće koje su usporavale izvršenje njegovih slavoljubivih snova u pogledu Zapada. Ne uviđajući, ili ne želeći da uvidi, veličinu opasnosti koja mu je pretila sa Istoka, on potpisa sa persiskim kraljem, po cenu širokih ustupaka, mir 532 g., posle koga je mogao potpuno da raspolaže svojom vojnom snagom. S druge strane, on oštro uguši unutrašnje nemire kada, u januaru 532 g., strašna buna, koja je — prema lozinci pobunjenika — sačuvala ime Nika ("pobeda"), ispuni Carigrad za vreme čitave jedne nedelje plamenom i krvlju. U tim burnim danima, kada mu umalo ne propade presto, Justinijan ima da zahvali za svoj spas naročito hrabrosti Teodorinoj i energiji Velizarevoj. Ali, u svakom slučaju, surovost kojom je ugušena buna (tle Hipodroma bilo je prekriveno sa 30,000 leševa) imala je za posledicu da za dugo vremena povrati red u prestonici i da načini carsku vlast neograničenijom nego ikada. 532 g. Justinijan je imao odrešene ruke.

Obnavljanje carske moći na Zapadu — Stanje na Zapadu bilo je povoljno po njegove planove. U Africi kao i u Italiji stanovništvo, nad kojim su vladali varvarski i jeretički gospodari, željno je iščekivalo obnavljanje carske vlasti; a ugled carstva bio je toliki da su i sami vandalski i istočnogotski kraljevi priznavali zakonitost vizantiskih potraživanja. Iz tih razloga naglo opadanje varvarskih kraljevina ostavljalo ih je nemoćnim prema Justinijanovim napadima, a njihove međusobne razmirice sprečavale su ih da se udruže protiv zajedničkog neprijatelja Kada je, 531 g., nasilničko postupanje Gelimerovo pružilo vizantiskoj diplomatiji priliku da posreduje u Africi, Justinijan, pouzdajući se u opasno ratno oruđe koje je pretstavljala njegova izvrsna vojska, nije nimalo oklevao, željan da istovremeno oslobodi afričke katolike od "arijevskog sužanjstva" i da povrati vandalsku kraljevinu pod skut carskog jedinstva. 533 g., sa vojskom od 10 000 pešaka i od 5 do 6.000 konjanika, Velizar se ukrca u Carigradu: rat je bio isto toliko kratak koliko pobedonosan. Potučen kod Decima i Trikamara, Gelimer, opkoljen pri likom svog povlačenja u planinu Papuu, bi primoran da se preda (534 g.). Za nekoliko meseci nekoliko konjičkih pukova — jer su oni odigrali presudnu ulogu — uništiše, protiv svakog očekivanja, Genzerihovu kraljevinu. Pobedniku Velizaru bi priređen u Carigradu triumfalan doček. Međutim, iako je bilo potrebno još petnaest godina (534. — 548.) da se savladaju ustanci Berbera i pobune najamničkih i razuzdanih carskih trupa, Justinijan je ipak mogao da se ponosi da je povratio najveći deo Afrike i da gordo uzme nadimke "Vandalski" i "Afrikanski".

Istočni Goti iz Italije mirno su posmatrali uništavanje vandalske kraljevine. Uskoro je i na njih došao red. Ubistvo Amalasvinte, Teodorihove ćerke, od strane njenog muža Teodaha (534 g.) pružilo je Justinijanu priliku da se umeša; ali ovoga puta rat je bio tetki i duži. Velizar je uspeo da pokori Siciliju (535 g.), da zauzme Napulj, zatim Rim, gde je izdržao protiv vojske novoga kralja Istočnih Gota, Vitigesa, čuvenu opsadu koja je trajala celu jednu godinu (od marta 537 g. do marta 538 g.); uspeo je zatim da osvoji Ravenu (540 g.) i da pred carske noge dovede Vitigesa kao sužnja. Goti se pribraše tek pod, vođstvom okretnog i odlučnog Totile. Velizar, ponovo poslat u Italiju sa nedovoljnim snagama, pretrpe bedan neuspeh (544. — 548. g.); bila je potrebna energija Narzesa da se slomi kod Tagine (552 g., otpor Istočnih Gota, da se satru u Kampaniji poslednje varvarske gomile (553 g.), da se Poluostrvo očisti od franačkih rulja Leutarisa i Butilina (554 g.). Moralo je proteći dvadeset godina dok Italija nije nanovo osvojena. I ovoga puta Justinijan je bio prerano poverovao da je osvojenje dovršeno; zbog toga možda nije na vreme učinio potreban veliki napor da jednim udarcem razbije snagu Istočnih Gota; preduzeto je pomoću malog broja vojske — jedva dvadeset pet ili trideset hiljada vojnika — da se Italija ponovo stavi pod carsku vlast, i rat se prema tome bedno razvlačio.

I u Španiji Justinijan je iskoristio okolnosti da se umeša u borbe oko prestola kraljevine Zapadnih Gota (554 g.) i da osvoji jugoistočni deo.

Zahvaljujući tim srećnim ratovima Justinijan je mogao laskati sebi da je ostvario svoj san. Zbog njegovog upornog slavoljublja Dalmacija, Italija, cela istočna Afrika, južna Španija, ostrva u zapadnom delu Sredozemnog Mora, Sicilija, Korzika, Sardinija, Balearska Ostrva, bejahu ponovo ušli u sklop rimskog jedinstva; prostranstvo monarhije bilo je skoro udvostručeno. Zauzećem Septema careva vlast se prostirala čak do Herkulovih Stubova, i, ako se izuzme deo primorja koji su držali Zapadni Goti u Španiji i Septimaniji i Franci u Provansi, Sredozemno More je opet bilo postalo rimsko jezero. Razume se da ni Afrika ni Italija nisu ušle celim svojim nekadašnjim prostranstvom u sklop carevine; pored toga, one su bile iscrpene i opustošene dugogodišnjim ratovima. Ipak, ta su osvojenja neosporno uvećala ugled i slavu carstva, i Justinijan je sve činio da ih održi. Od osvojene Afrike i Italije obrazovane su, kao nekada, dve pretorske prefekture, a car se trudio da pruži stanovništvu tačnu sliku carstva onakvog kakvo je ono ranije bilo. Sredstva preduzeta za popravku stanja u tim krajevima ublažiše delimično nevolje stvorene ratom. Odranbene mere predostrožnosti — osnivanje velikih vojnih zapovedništava, ustrojstvo vojnih pograničnih oblasti (limites) koje posedoše naročite, graničarske, trupe (limitanei), podizanje moćne mreže tvrđava, — osiguraše bezbednost zemlje. Justinijan se mogao pohvaliti da je uspostavio na Zapadu onaj savršeni mir, onaj "savršeni poredak", koji mu se činio kao obeležje jedne u pravom smislu prosvećene države.

Ratovi na Istoku — Na nesreću, ta velika preduzeća behu iscrpla carstvo i odvratila pažnju od Istoka. Istok se osveti na najstrahovitiji način.

Prvi persiski rat (527. — 532. g.) bio je samo naveštenje opasnosti koja je pretila. Pošto nijedan od dvojice protivnika nije hteo potpuno da zagazi, bitka je ostala nerešena; Velizareva pobeda kod Dare (530 g.) bila je izravnana njegovim porazom kod Kalinika (531 g.), i s obe strane su se požurili da zaključe jedan nesiguran mir (532 g.). Ali novi persiski kralj Hozroje Anuširvan (531. — 579. g.), preduzimljiv i slavoljubiv, nije bio čovek koji bi se zadovoljio takvim ishodom. Videći Vizantiju zauzetu na Zapadu, uznemiren naročito namerama o svetskom zavojevanju koje Justinijan nije krio, on, 540 g., upade u Siriju i opljačka Antiohiju; 541 g. osvoji Laziku i zauze Petru; 542 g. porobi Komaginu; 543 g. potuče Grke u Jermenskoj; 544 g. opustoši Mesopotamiju. Sam Velizar bio je nemoćan da ga pobedi. 545 g. moralo je biti sklopljeno primirje, koje je bilo nekoliko puta obnavljano, a 562 g. potpisan mir na pedeset godina, kojim se Justinijan obavezao da će plaćati danak persiskom kralju i da neće vršiti nikakvu versku propagandu na persiskom zemljištu. Ma da je po tu cenu sačuvao zemlju Laza, staru Kolhidu, persiska opasnost, posle ovog dugog i kobnog rata, nije bila nimalo umanjena.

Za to vreme, u Evropi, granica na Dunavu popuštala je pod navalama Huna koji su, 540 g., pustošili po Trakiji, Iliriku, Grčkoj do korintskog zemljouza, i dopirali skoro do samog Carigrada; Slovena koji su, 547 g. i 551 g" pljačkali po Iliriku, a 552 g. zagrozili Solunu; ponovo Huna koja su se, 559 g., pojavili pred Carigradom koji spase s velikom mukom hrabrost starog Velizara. Osim njih počeli su se pojavljivati i Avari, drski i opasni. Istina je da se nijedan od ovih upada nije završio trajnim naseljenjem kakvog stranog naroda u carstvu, ali je Balkansko Poluostrvo zbog njih ipak mnogo propatilo. Carstvo je skupo plaćalo na Istoku pobede koje je Justinijan odnosio na Zapadu.

Odbranbene mere i diplomatija — Justinijan se, međutim, na Istoku kao i na Zapadu, trudio da osigura odbranu i bezbednost zemlje. Osnivanjem velikih vojnih zapovedništava koje je poverio magistri militum — ima (vrhovni vojni zapovednici) i stvaranjem, na svima granicama, vojnih pograničnih oblasti (limites) koje su zaposele naročite trupe (limitanei), on obnovi prema varvarima ono što se ranije zvalo "pretstraža monarhije" (praetentura imperii). Ali je naročito podigao na svima granicama neprekidan lanac utvrđenja koja zauzeše sve strategiske tačke i obrazovaše nekoliko uzastopnih brana protiv upada; iza njih, radi veće sigurnosti, celo zemljište bi pokriveno tvrđavicama. I danas još nalaze se na mnogim mestima ruševine tih gradića koji se uzdizahu na stotine u svima provincijama carstva, i one izvrsno svedoče o veličini napora kojim je, prema Prokopiju, Justinijan stvarno "spasao monarhiju".

Najzad, vizantiska diplomatija, dopunjujući vojnu delatnost, trudila se da osigura, u celom svetu, ugled i uticaj carstva. Veštim deljenjem novca i naklonosti, velikom umešnošću da međusobno zavadi neprijatelje carstva, ona je dovodila pod vizantisku vlast i činila bezopasnim varvarske narode koji su bili u stalnom pokretu na granicama monarhije. Pomoću verske propagande ona ih je uvodila u krug vizantiskog uticaja. Verski propovednici, koji su prenosili hrišćanstvo sa obala Crnoga Mora na abisinske visoravni i u saharske oaze, bili su jedna od najznačajnijih crta grčke politike u srednjem veku. Na taj način carstvo je postalo pokrovitelj ovih podložnih naroda: Arabljana iz Sirije i Jemena, Berbera iz severne Afrike, Laza i Cana na granicama Jermenske, Herula, Gepida, Langobarda, Huna na Dunavu, čak i franačkih vladara iz daleke Galije gde se, po crkvama, molilo za rimskog cara. Carigrad, u kome je Justinijan raskošno dočekivao varvarske vlaodaoce, činio se kao prestonica sveta. I ma da je, za vreme poslednjih godina svoje vladavine, ostareli car pustio da se unese rasulo u vojne ustanove i nalazio veliko zadovoljstvo u smicalicama preskupe diplomatije koja je, razdajući novac varvarima, istovremeno izazivala u njih opasnu pohlepu, istina je i to da su, dokle je god carstvo bilo dovoljno jako da se brani, njegovu diplomatiju, potpomaganu vojnom silom, savremenici smatrali čudom od smotrenosti, lukavosti i promućurnosti; uprkos ogromnim žrtvama koje je monarhija podnela zbog preteranog slavoljublja Justinijanovog, sami njegovi opadači priznali su da je "prirodna uloga svakog vladara plemenitog duha da teži da uveća carstvo i da ga učini slavnijim" (Prokopije).

marko313:
Justinijanova unutrašnja vladavina

Unutrašnja uprava carstva zadavala je Justinijanu isto toliko brige kao i odbrana zemlje. Hitno administrativno preustrojstvo nametalo se njegovoj pažnji. Opasna verska kriza zahtevala je njegovo staranje.

Zakonodavno i administrativno preustrojstvo — Poredak u monarhiji bio je u najvećem stepenu poremećen. Činovništvo je bilo podmitljivo i iskvareno; nered i beda vladali su u provincijama; sudovi, zahvaljujući nejasnosti zakona, bili su samovlasni i pristrani,; a jedna od najozbiljnijih posledica ovakvih prilika bila je u tome što su se porezi veoma slabo uterivali. Justinijan je isuviše voleo red, želeo administrativnu centralizaciju, a takođe se i brinuo o javnom dobru, da bi mogao da trpi ovakvo stanje.

On preduze, dakle, dvostruko preustrojstvo. Da bi dao carstvu "određene i utvrđene zakone", on poveri svome ministru Tribonijanu veliki zakonodavni posao. Odbor, koji se sastao 528 g. radi izmene Zakonika, skupi i sredi u jednom zborniku najvažnije carske zakone koji su obnarodovani od vremena cara Adrijana. Tako je postao Justinijanov Zakonik, koji je objavljen 529 g. i čije je novo izdanje izišlo 534 g. Zatim su nastale Digeste ili Pandekte, u kojima je druga jedna komisija, imenovana 530 g., prikupila i sredila mišljenja povađena iz spisa velikih pravnika iz drugog i trećeg veka, ogromno delo koje bi dovršeno 533 g. U Institucijama biše ukratko izloženi u vidu priručnika, namenjenog potrebama studenata, osnovi novoga prava. Najzad, zbornik novih odluka (Novele) koje je izdao Justinijan između 534 g. i 565 g. dopuni veličanstveni spomenik poznat pod imenom Corpus juris civilis.

Justinijan je bio toliko ponosan na ovo veliko zakonodavno delo da je zabranio da se u nj ubuduće dirne ili da se ono menja ma kakvim objašnjenjima, i naredio je da, u preuređenim pravničkim školama u Carigradu, Bejrutu, Rimu, ono bude stalna osnova pravničke obuke. I zaista, pored nesumnjivih nedostataka, pored žurbe u radu čije su posledice bile ponavljanja i protivrečnosti, pored toga što su najlepši spomenici rimskog prava bili u njemu žalosno raskomadani, to je bilo jedno veoma veliko delo, jedno od najplodnijih po napredak čovečanstva. Ako je Justinijanovo pravo udarilo temelje neograničenoj vlasti carevoj, ono je takođe, u srednjevekovnom svetu, sačuvalo na Zapadu pojam o državi i načela društvenog uređenja. Ono je, osim toga, prožimajući novim duhom hrišćanstva surovost starog rimskog prava, unelo u zakon dotada nepoznato staranje o društvenoj pravdi, o javnoj moralnosti i o čovečnosti.

Da bi popravio administraciju i pravosuđe Justinijan je, 535 g., obnarodovao dve velike uredbe u kojima je ocrtao činovnicima nove dužnosti koje im je nametnuo, preporučujući im iznad svega najveću ispravnost u upravljanju podanicima. Istovremeno, car je ukinuo kupovanje položaja u službi, povisio je plate, izbacio je nepotrebna znanja i ustanove, sjedinio je, u čitavom nizu provincija, da bi poredak u njima bio bolje osiguran, građansku i vojnu vlast: ovo je pretstavljalo pripremu za preobražaj koji je bio od značajnih posledica po administrativnu istoriju carstva. On je preuredio sudsku administraciju i prestoničku policiju; dao je velikog poleta u celom carstvu javnim radovima, gradio je putove, mostove, vodovode, kupatila, pozorišta, crkve, i sa nečuvenom raskoši nanovo podizao Carigrad koji je delimično bio razoren za vreme pobune iz 532 g. Najzad, smotrenom ekonomskom politikom, Justinijan se trudio da razvije industrisko bogatstvo i trgovačku radinost carstva1) i, po navici, hvalio se "da je država, zahvaljujući njegovim veličanstvenim zamislima, ponovo procvetala". U stvari, i pored careve dobre volje, administrativno preustrojstvo nije uspelo. Ogromni rashodi i stalna potreba za novcem koja je otuda proizilazila prouzrokovaše strahovito poresko opterećenje koje sroza carstvo u bedu i iscrpe ga. Jedina dobra stvar toga velikog napora za preobražajem bilo je ukidanje 541 g. konzulskog zvanja radi štednje.

Verska politika — Kao i svi carevi koji su, posle Konstantina, došli na presto, i Justinijan se zanimao crkvom, koliko iz naklonosti prema bogoslovskim rasprama toliko i iz državnih razloga. On se, da bi istakao svoju pobožnu revnost, žestoko borio protiv jeretika, 529 g. naredio je da se zatvori atinski univerzitet na kome se potajno nalazilo nekoliko profesora neznabožaca, ozbiljno je progonio otpadnike. On je hteo, osim toga, da upravlja crkvom kao gospodar, i u zamenu za zaštitu i dobročinstva kojima ju je obasipao nametnuo joj je samovlasno i grubo svoju volju, proglasivši se otvoreno "carem i sveštenikom". Ipak, više puta nije umeo da se snađe. Da bi ostvario svoje namere na Zapadu bilo mu je potrebno da očuva usposvetljenu slogu sa papstvom; da bi obnovio na Istoku političko i moralno jedinstvo morao je da štedi monofizite, još uvek mnogobrojne i moćne u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Jermenskoj. Nalazeći se između Rima, koji je zahtevao osudu jeretika, i Teodore, koja je savetovala povratak politici unije Zenona i Anastasija, car, više puta, nije umeo da se odluči; njegova kolebljiva volja trudila se, u čitavom nizu protivrečnosti, da u ovoj dilemi pronađe pomirljivo rešenje. Da bi učinio po volji Rimu, on, jedno za drugim, dozvoli da crkveni sabor u Carigradu 536 g. isključi iz crkve otpadnike, izazva protiv njih proganjanja (537. — 538. g.), udari na tvrđavu koju je za njih pretstavljao Misir; a da bi učinio po volji Teodori, dopusti monofizitima da obnove svoju crkvu (543 g.) i upe se da dobije od pape, na petom vaseljenskom saboru u Carigradu 553 g., zaobilaznu osudu odluka donetih na četvrtom vaseljenskom saboru u Halkedonu. To je bio spor o Trima poglavljima2) koji je, preko dvadeset godina (543. — 565. g.), držao carstvo u uzrujanom stanju i izazvao šizmu u zapadnoj crkvi, ne povrativši mir na Istoku. I pored velike surovosti i samovolje koje js upotrebio protiv svojih protivnika, od kojih je papa Vigilije bio najznamenitija žrtva, Justinijan nije postigao nikakav uspeh. Politika unije i trpeljivosti koju je preporučivala Teodora bila je, bez sumnje, promišljena i mudra; zbog neodlučnosti Justinijanove da se otvoreno opredeli, i pored njegovih dobrih namera, pogoršale su se jedino otpadničke težnje Misira i Sirije i uvećala se njihova narodna mržnja protiv carstva.


 1) Za vreme Justinijanove vlade dva kaluđera doneše iz Kine, oko 557 g., tajnu o gajenju svilene bube, koja, dozvoljavajući sirskoj industriji da proizvodi svilu, oslobodi delom Vizantiju od inostranog uvoza.
 2) Ovo ime dolazi otuda što se raspra odnosila na izvode iz dela triju bogoslova, Teodora Mopsvestiskog, Teodorita Kirskog i Ive Edeskog, čije je učenje sabor u Halkedonu odobrio i protiv koga je Justinijan izdejstvovao osudu da bi ugodio monofizitima.

Vizantiska civilizacija u VI veku

U istoriji vizantiske civilizacije Justinijanova vladavina obeležava presudno doba. Daroviti pisci, istoričari kao Prokopije i Agatija, Jovan Efeski ili Evagrije, pesnici kao Pavle Silenciar, bogoslovi kao Leontije Vizantiski, nastavili su, ne bez sjaja, grčku klasičnu književnost, a u osvit VI veka Roman, "knez meloda", stvorio je pobožno pesništvo, možda najlepši i najosobeniji izraz vizantiskog duha. Sjaj umetnosti bio je još divniji. To je doba kada se dovršavao u Carigradu lagani razvoj koji su pripremale već dva veka razne mesne škole na Istoku, a kako je Justinijan voleo velike građevine, kako je imao sreću da nađe odlične umetnike koji će izvršiti njegove namere i kako je bio u mogućnosti da im stavi na raspoloženje neiscrpna novčana sredstva, spomenici iz toga doba, prava čuda od nauke, smelosti i raskoši, obeležiše u konačnim delima vrhunac vizantiske umetnosti.

Nikada umetnost nije bila raznovrsnija. plodnija, slobodnija; svi načini građenja, svi obrasci zgrada sretaju se tada, bazilike kao Sv. Apolinarija Nuovo u Raveni ili Sv. Dimitrija u Solunu, crkve sa poligonalnom osnovom kao Sv. Sergija i Vakha u Carigradu ili Sv. Vitala u Raveni, građevine u obliku krsta sa pet kubeta kao crkva Sv. Apostola ili mnogi neimarski radovi od kojih je Sv. Sofija, koju su sazidali izmeću 532 g. i 537 g. Antimije Tralski i Isidor Miletski, neosporno remek-delo po osobenosti plana, lakosti sklopa, majstorskoj smelosti rasporeda, veštini postignute ravnoteže, skladnoj lepoti razmera. Duhovita mnogobojnost mramora, tanano izrađeni vajarski radovi, mozaički ukrasi na plavoj i zlatnoj osnovi dali su unutrašnjosti ovih građevina jedinstveni sjaj o kome se još i danas, u nedostatku uništenih mozaika u crkvi Sv. Apostola ili jedva vidljivih pod turskim premazivanjem u Sv. Sofiji, može dobiti izvestan pojam u crkvama u Parencu i Raveni i na osnovu onoga što je ostalo od divnih ukrasa u crkvi Sv. Dimitrija u Solunu. Svuda, u izrađevinama od zlata, tkanine, slonove kosti, u rukopisima, pojavljuje se isto obeležje blistave raskoši i svečane uzvišenosti koje označuje stvaranje novog stila. Pod sjedinjenim uticajem Istoka i staroga veka vizantiska umetnost, za vreme Justinijana, doživela je svoje prvo zlatno doba.

Kraj Justinijanovog dela (565. — 610. g.)

Ako se Justinijanova vladavina posmatra u celini, ne množe joj se odreći neosporna veličina ni ogromni ugled koji je monarhija trenutno pod njim uživala. Pitanje je ipak da li ta veličina nije bila više prividna nego stvarna i da li taj veličanstveni zavojevački napor, zaustavljajući prirodni razvoj istočnog carstva, iscrpljujući ga radi preteranih težnji, nije mu učinio, ukupno uzev, više zla nego dobra. U svima Justinijanovim preduzećima uvek je bilo velike nesrazmere između cilja koji je hteo da ostvari i sredstava kojima je raspolagao za njegovo ostvarenje; nemanje novca bilo je večito zlo koje je usporavalo najlepše planove i koje je kvarilo najpohvalnije namere. Da bi se to zlo otklonilo morali su biti uvećani poreski nameti do tačke kada postaju nepodnošljivi; a kako je, osim toga, za vreme poslednjih godina svoje vladavine, ostareli Justinijan sve više zanemarivao upravljanje poslovima, položaj monarhije, kada je on umro 565 g. u 87 godini starosti, bio je potpuno očajan. U finansiskom i vojnom pogledu carstvo je bilo iscrpeno; na svima granicama ukazivale su se velike opasnosti; u unutrašnjosti zemlje ugled vlasti bio je oslabljen: u provincijama zbog razvitka velikih feudalnih poseda, u prestonici zbog neprestanih sukoba između Zelenih i Plavih; u borbi za život ljudi su pribegavali krajnjim sredstvima; duboka beda vladala je svuda; i savremenici su se sa zaprepašćenjem pitali "kuda su iščezla bogatstva Romeja (Grka)". Prečišćavanje se nametalo: ono je bilo teško i porazno. To su izvršili Justinijanovi naslednici: njegov sestrić Justin II (565. — 578. g.) Tiberije II (578. — 582. g.) i Mavrikije (582. — 602. g.).

Oni odlučno započeše novu politiku. Odvraćajući se od Zapada, gde su, uostalom, Langobardi svojom najezdom (568 g.) oduzeli od carstva polovinu Italije, Justinijanovi naslednici ograničiše se da tamo stvore čvrstu odbranu osnivanjem afričkog i ravenskog egzarhata. Po tu cenu mogli su da svrate svoju paljnju na Istok i da zauzmu prema neprijateljima monarhije odlučniji stav. Zahvaljujući preduzetim merama o preustrojstvu vojske, persiski rat, koji je nastavljen 572 g. i koji je trajao do 591 g., završen je povoljnim ugovorom po kome je Vizantija dobila persiski deo Jermenske. U Evropi, iako su Avari i Sloveni svirepo pustošili Balkansko Poluostrvo, osvajajući utvrđenja na Dunavu, opsedajući Solun, preteći Carigradu (591 g.) i počinjući čak da se trajno nastanjuju, srećni uspesi prenesoše konačno rat preko granice i donesoše do Tise vizantisko oružje (601 g.).

Na nesreću, unutrašnja kriza pokvari sve. Justinijan je vladao krajnje apsolutistički; po njegovoj smrti plemstvo se osili, težnje provincija za odvajanjem ponova oživeše, u cirkuskim strankama opet otpoče vrenje. A kako je vlada bila nemoćna da popravi finansiski položaj, nezadovoljstvo se uveća, pogoršano još i administrativnim rasulom i vojničkim pobunama. Verska politika još više zaoštri opšte rđavo stanje. Posle jednog kratkotrajnog pokušaja trpeljivosti započe pravo proganjanje jeretika; iako je Mavrikije učinio tome kraj, s druge strane, nezgodni sukob koji je dopustio da izbije između carigradskog patrijarha, koji je polagao pravo na vaseljensku titulu, i pape Grgura Velikog poveća staru mržnju izmeću Istoka i Zapada. I pored svojih stvarnih dobrih osobina Mavrikije je, zbog preterane štednje, bio veoma neomiljen. Slabljenje političke vlasti omogućilo je uspeh vojničke pobune koja pope na presto Foku (602 g.).

Surovi vojnik, novi vladalac je mogao da se održi samo pomoću nasilja (602. — 610. g.); na taj način je postigao da sasvim upropasti monarhiju. Hozroje II, istupajući kao osvetnik Mavrikijev, nastavi rat; Persijanci osvojiše Mesopotamiju, Siriju, Malu Aziju. 608 g. bili su u Halkedonu, prema Carigradu. U zemlji su se ređale pobune, zavere, meteži; celo carstvo vapilo je za spasiocem. On dođe iz Afrike. Iraklije, sin kartaginskog egzarha, obori 610 g. Foku i zasnova novu dinastiju. Posle skoro pola veka potresa Vizantija je bila našla vođu da upravlja njenom sudbinom. Ali isto tako, za to pola veka, Vizantija se bila postepeno vratila ka Istoku. Preobražaj u smislu vraćanja ka Istoku, prekinut dugom Justinijanovim vladavinom, sada se sve više bližio svome potpunom ostvarenju.

marko313:
GLAVA III

Iraklijeva dinastija. Arabljanska opasnost i preobražaj carstva u VI veku (610. — 717. g.)

U istoriji Vizantije VII vek pretstavlja jedno od najmračnijih doba. To je vreme ozbiljne krize, odlučan trenutak kada je izgledalo da je i sam opstanak carstva bio u pitanju. Spolja, velika opasnost, prvo od Persijanaca, zatim još strašnija od Arabljana, sručila se na iscrpeno carstvo. U zemlji se dovršavao dubok preobražaj koji je vizantiskoj državi i vizantiskom svetu dao nov izgled. Dotada je monarhija uglavnom bila rimsko carstvo svetskog obeležja; latinski je bio zvanični jezik, rimska tradicija je sačuvala prava i okvire koje je Rim bio utvrdio. U početku VIII veka, naprotiv, bilo je obrazovano jedno čisto vizantisko carstvo, čije se sve sile usretsređuju oko Carigrada i čije je obeležje sve više istočnjačko.

Obnova carstva u doba Iraklija

U trenutku kada se Iraklije (610. — 641. g.) popeo na presto položaj monarhije izgledao je skoro očajan. Persijanci su svake godine sve više napredovali: 612 g. zauzeli su Antiohiju, Apameju, Kesariju; 614 g. Damask; 615 g. Jerusalim odakle su odneli u Ktesifon časni krst i ostale najveće hrišćanske svetinje; 617 g. osvojili su Misir, a u Aziji su doprli do Halkedona. Za to vreme Avari su se pojavili ispred Carigrada (619 g.); Langobardi su napredovali u Italiji, a u Španiji je carstvo izgubilo i poslednje svoje posede. Obeshrabren tolikim porazima, Iraklije je hteo u jednom trenutku da napusti Carigrad i da prestonicu prenese u Afriku. Patrijarh Sergije, čiji je uticaj bio moćan na celokupnu politiku za sve vreme Iraklijeve vladavine, vrati mu pouzdanje svojom nesavladljivom energijom. I Iraklije, upečatljiv i osetljiv, sposoban za velika oduševljenja i za nagle utučenosti, pun žarkog verskog zanosa i goreći da osveti hrišćanstvo od uvreda koje su mu naneli Persijanci, hrabar vojnik, dobar administrator i veliki vojskovođa, pribra se. Patrijarh mu stavi na raspoloženje crkveno blago; on sam, neumornim trudom, obnovi vojsku. 622 g. bio je spreman za borbu. Punih šest godina, ne dopuštajući da ga ma šta odvrati od namere, čak ni strahoviti napad koji su udruženi Persijanci i Avari priredili na Carigrad (626 g.), on je odnosio pobedu za pobedom nad vojskom Velikog Kralja, prenoseći rat na neprijateljsko zemljište, u Aderbejdžan (623 g.) i persisku Jermensku (625 g.), pobednik kod Ninive (627 g.), pobednik na vratima Ktesifona (628 g.) i ulazeći u legendu kao prvi krstaš. Smrt Hozroja II (628 g.) i buna koja izbi nateraše Persijance na ponižavajući mir, po kome su povratili sva svoja pređašnja osvojenja, a naročito časni krst koji Iraklije pobednički donese natrag u Jerusalim (629 g.).

Posle tih velikih vojničkih uspeha Iraklije se trudio da pomoću verske politike povrati moralno jedinstvo carstva i, da bi nanovo pridobio monofizite u Siriji i Misiru, nastojao je da nađe, u saglasnosti sa patrijarhom Sergijem i Kirom Aleksandriskim, pomirljivo rešenje koje bi privelo jeretike u krilo pravoslavlja. Tako je postalo monotelitstvo, koje je car izneo u tumačenju vere poznatom pod imenom Ekteza (638 g.) i koje se trudio da nametne i monofizitima i rimskoj crkvi.

Carstvo je, zahvaljujući tim naporima, izgledalo obnovljeno: njegov ugled na Istoku bio je ponovo usposgavljen; njegov se uticaj, pokrštenjem Hrvata i Srba, opet protegao na severozapad Balkanskog Poluostrva. Ali ta sjajna spoljašnjost rđavo je prikrivala stvarnu iscrpljenost. Stanje finansija je bilo očajno; težnje za otcepljenjem, koje su toliko doprinele uspehu Persijanaca, nisu bile otklonjene. Za nekoliko godina arabljanska najezda je uništila sve rezultate Iraklijevih pobeda, dok je istovremeno njegova verska politika pripremala klicu dugotrajnih razdora i ozbiljnih sukoba.

Arabljanska opasnost

Početak VII veka bio je obeležen jednim velikim događajem, pojavom islama. U kratkom vremenskom razmaku od dvadeset godina nova vera, neverovatnim širenjem, osvojila je najveći deo istočnog sveta i rasprostrla se, na račun Persije i Vizantije, od obala Oksa do obala Velikog Sirta.

634 g. vojska kalifa Omara napade na Siriju. Vizantiske trupe biše potučene kod Adžnadaina (634 g.); Damask pade u muslimanske ruke (635 g.); poraz na Jarmuku (636 g.) odluči Iraklija da Siriju zauvek napusti. Na taj način stanovništvo, neprijateljski raspoloženo prema Grcima, pohita da priđe pobediocu. Jerusalim se predade 637 g.; Antiohija bi zauzeta 638 g. Zatim dođe red na Mesopotamiju (639 g.) i Misir koji Amru osvoji za dve godine (640. — 642. g.) ne nailazeći na veliki otpor; i Iraklije, ostareo, bolestan, umre očajan. Pod njegovim naslednikom Konstantom II (642. — 668. g.) Arabljani produžiše da napreduju. Kirenaika i Tripolis padoše u njihove ruke (642. — 643. g.); 647 g. prvi put prodreše u severnu Afriku. Zatim opustošiše Malu Aziju (651 g.) i potčiniše Jermensku (653 g.). Stvaranjem flote, najzad, oni zagroziše nadmoćnosti koju je Vizantija imala dotada u istočnim morima. Osvojili su Kipar (649 g.), opljačkali Rodos (654 g,) i priredili grčkom ubojnom brodovlju, kojim je zapovedao sam car, čuveni poraz na obalama Likije (655 g.). Carigrad je takođe bio u opasnosti, i Konstant II, smatrajući da je Istok izgubljen, ode na Zapad da tamo provede poslednje godine svoga života (663—668 g.).

To je značilo olakšati preduzeća omejadskih kalifa koji su, od 660 g., vladali u Damasku. Otada, svake godine, Arabljani su pravili upade u Malu Aziju; 668 g., doprli su do Halkedona. Istovremeno su produžili ratovanje na Zapadu i utvrdili se u severnoj Africi, gde su osnovali Kajruan (669 g.) i zapretili Siciliji. Najzad, 673 g., oni su preduzeli krajnji pothvat: napali su na Carigrad. Ali je novi car, Konstantin IV (668. — 685. g.), bio energičan vladalac. Uzalud su jurišali Arabljani punih pet godina (673. — 678. g.) na vizantisku prestonicu i sa suva i sa mora; nisu uspeli da je osvoje. Grčka flota, kojoj je nedavni pronalazak grčke vatre osiguravao neospornu nadmoćnost, natera muslimanske lađe na povlačenje i strahovito ih porazi u silejskim vodama. Na kopnu, kalifova vojska bila je potučena u Aziji. Moavija bi prinuđen da potpiše mir (678 g.). To je bio prvi zastoj islama. Konstantin IV mogao se ponositi svojim delom. Ugled carstva bio je tako visoko podignut da su se svi neprijatelji monarhije priklonili pred njom: "I veliki mir, kaže hroničar Teofan, vladaše na Istoku i na Zapadu".

Verska politika i Zapad

Car je istovremeno povratio mir i u crkvi.

Verska politika Iraklijeva imala je ozbiljnih posledica. Monotelitstvo je, i u Africi i u Italiji, izazvalo veliko nezadovoljstvo koje se ispoljilo u pobuni kartaginskog (646 g.) i ravenskog (650 g.) egzarha protiv carske vlasti, sve većom nenaklonošću italijanskog stanovništva, žestokim otporom rimskih papa. Uzalud je Konstant II, da bi umirio duhove, izdao ukaz nazvan Tip ("obrazac", 648 g.); uzalud je zatvorio i osudio papu Martina I (653 g.); uzalud je lično otišao na Zapad. Rim je morao da popusti; ali, zahvaljujući ovim okolnostima, Langobardi behu izvršili nova osvojenja. Konstantin IV shvati da se nametala drukčija politika. Gubitak Misira i Sirije učinio je izlišnim traženje sloge sa monofizitima; učvrstivši pomoću sporazuma sa Rimom verski mir, vladalac se nadao da će u isti mah jače privezati za carstvo preostale delove Italije i naći slobodnog vremena da se potpuno posveti političkim i vojničkim poslovima monarhije. Šesti vaseljenski sabor u Carigradu (680. — 681. g.) imao je, prema tome, za zadatak da obnovi versko jedinstvo, i on, u punoj saglasnosti sa papom, osudi monotelitsku jeres i ponovo zavede pravoslavlje.

To je bio veliki uspeh. Kada je, 685 g., Konstantin IV umro, izgledalo je da je carstvo prebrodilo krizu u kojoj umalo nije propalo. Nesumnjivo, ono je izišlo iz nje veoma umanjeno; nesumnjivo, njegovo ekonomsko blagostanje bilo je ozbiljno pogođeno gubitkom Misira čije je žito bilo jedan od izvora carstva. Sirije čija je napredna industrija pretstavljala jedno od njegovih bogatstava, pristaništa kao Aleksandrije, Gaze, Berita, Antiohije, središta izvanredne trgovačke delatnosti. Nesumnjivo, jedna crna mrlja se ukazivala na vidiku: Bugari, prešavši Dunav, behu se nastanili 679 g. između reke i planine Balkana. Ali, ukupno uzev, monarhija je bila odolela besnom naletu islama; odbrana zemlje je bila obezbeđena velikim administrativnim preobražaj ima; i carstvo, zbijenije, jednorodnije, oslobođeno opasnosti od istočnih težnja za otcepljenjem i tereta Zapada (ono će 698 g. izgubiti Afriku, kao što je već bilo izgubilo Španiju i polovinu Italije), činilo se da je, u novom i sasvim istočnjačkom obliku koji je dobilo u VII veku, čvrst organizam sasvim sposoban za život.

Preobražaj carstva u VII veku

U carstvu je bio izvršen, u stvari, dubok preobražaj.

Prvo etnografski. Na Balkanskom Poluostrvu, opustošenom i raseljenom, novi narodi se behu postepeno nastanili. Na severozapadu Iraklije je morao da dopusti naseljavanje Hrvata i Srba pod uslovom da prime hrišćanstvo i da priznaju vrhovnu vizantisku vlast. Sloveni su bili prodrli i u druge oblasti. Bilo je slovenskih naselja, sklavinija, u Meziji i Makedoniji, sve do samog Soluna koji su varvari napali i umalo nisu osvojili. Bilo je Slovena u Tesaliji, srednjoj Grčkoj, čak i na Peloponezu i ostrvlju; i ma da je preterano verovati, kao što je tvrdio Falmerajer, u potpuno poslovenjavanje tih oblasti, ipak ostaje činjenica da su se mnogobrojni strani elementi pomešali sa jelinskim stanovništvom i da su ovi napadači zadavali mnogo muke carevima VII veka koji su jedva uspeli da ih pokore i asimilišu. Posle njih, na severoistoku Poluostrva, behu se naselili u velikim gomilama Bugari, i oni se, u dodiru sa slovenskim stanovništvom nastanjenim u zemlji, behu potepeno poslovenili i osnovali jaku državu. Iz svega toga su proizilaze svakako veoma ozbiljne opasnosti po carstvo; ali ta mešavina rasa bila mu je i od koristi; prilivom nove krvi ono se podmlađivalo.

Skoro u isto vreme bio je izvršen i administrativni preobražaj od ogromne važnosti.

Još od Justinijanove vladavine upravni sistem u izvesnim provincijama, koji su bili zaveli Rimljani, izmenjen je sjedinjenjem u istim rukama građanske i vojne vlasti. Posle njega, da bi odbrana granica bila bolje osigurana, ovaj postupak je uopšten. U tom je cilju, krajem VI veka, Mavrikije osnovao afrički egzarhat protiv Berbera i ravenskim egzarhat protiv Langobarda. U VII neku, najzad, protiv opasnosti od Arabljana i Bugara preduzete su slične mere i na Istoku. Iraklijevi naslednici ustanoviše vojne okruge ili teme, tako nazvane po reči koja je prvobitno označavala vojno odeljenje i kojom se ubrzo nazva oblast u kojoj se nalazilo to vojno odeljenje; u tim oblastima vlast je bila poverena jednom vojnom starešini, strategu, pod kojim je građanska administracija ostala, ali u podređenom položaju. Tako postadoše u Aziji teme Armenijaka (jermenskih vojnika), Anatolika i Opsikion, a u Evropi tema Trakija. Na isti su način ustrojene i primorske oblasti i ostrva; oni obrazovaše pomorsku temu. Krajem VII veka, mesto da bude, kao u rimsko doba, podeljeno na eparhije, carstvo se delilo na sedam do osam tema znatne veličine. Dopunjeno i uopšteno od strane careva u VII veku, ustrojstvo tema trajalo je koliko i samo carstvo, i ono označuje razvoj u vojničkom smislu koji je osobena crta svih srednjevekovnih država.

Ali najvažnije je to što se, u VII veku, carstvo jelinizovalo. U doba Iraklija, 627 g., prvi put se pojavio u carevom protokolu, mesto stare rimske titulature, grčki naziv "vasileus veran u Bogu" koji će otada označavati sve vizantiske careve. Grčki je, u isto vreme, postao zvanični jezik. Još Justinijan, ma da smatrajući latinski narodnim jezikom carstva, bejaše pristao da obznani većinu svojih novela, da bi ih učinio razumljivijim, na "opštem jeziku koji je grčki". U VII veku sve su carske zapovesti bile pisane na grčkom, a tako isto i sva vladina akta. U administraciji stari latinski nazivi iščezavaju ili se jelinizuju, a novi zauzimaju njihova mesta, logotet, eparh, strateg, droigar. U vojsci, koja je bila sastavljena mahom od Azijata i Jermena, naredbe se izdaju na grčkom. I ma da se je vizantisko carstvo, do poslednjeg dana, nazivalo "carstvom Rimljana", u njemu se latinski jezik nije više razumevao, a reč Rimljani (Romeji) označavala je Grke. Najzad, mesto otmenog i donekle izveštačenog jezika kojim su se služili pisci u V i VI veku i čime su nastavili tradiciju klasične književnosti, pojavljuje se vulgarni grčki i postaje govorni jezik velikog dela stanovništva monarhije.

U isto vreme kada se carstvo jelinizovalo i verski uticaj, pod kojim je ono uvek bilo, postajao je sve dublji zbog sve većeg mesta koje je crkva zauzimala u javnom životu i društvu. U državi su verska pitanja bila od glavnog značaja; Iraklijevi ratovi su u isti mah i krstaški ratovi, a bogoslovska pitanja strasno zanimaju sve careve. Pravoslavlje se, od tog trenutka, meša u Vizantiji sa narodnošću. Osim toga, carigradski patrijarh, koji je postao otkako su Arabljani osvojili aleksandrisku, antiohisku i jerusalimsku patrijaršiju jedini starešina vizantiske crkve, pojavljuje se kao vrlo krupna ličnost čiji je uticaj u upravljanju zemljom često svemoćan. Širenje monaštva, veliki broj i bogatstvo manastira, uticaj koji vrše kaluđeri na ljudske savesti, duboko poštovanje koje se odaje njihovim osobama i manastirskim ikonama, nisu nimalo manje značajne činjenice. Od kraja VI veka, najzad, neznaboštvo je bilo iščezlo, a sa njim zajedno i antički duh; od početka VII veka vizantiska književnost postaje skoro isključivo crkvena i narodna; u duhovnom i umetničkom pogledu ovo doba je jedno od najsiromašnijih u vizantijskoj istoriji. Ali, zahvaljujući svemu tome, grčki jezik, koji je na Istoku uvek bio u crkveno; upotrebi, potpuno je preovladao u carstvu; a slavoljublje carigradskih patrijaraha koje je vređalo papsku osetljivost, verska politika careva koji su se borili protiv papa i surovo postupali sa njima, sve veća nesloga i neprijateljstvo između Istoka i Zapada, pripremali su raskid između ova dva sveta i doprineli da se vizantisko carstvo okrene zauvek prema Istoku. Toga trenutka monarhija je bila našla dva moćna oslonca koji će joj osigurati opstanak i davati joj za čitave vekove njeno osobeno obeležje: jelinizam i pravoslavlje.

Kraj Iraklijeve dinastije i opadanje carstva (685. — 717. g.)

Dovoljna je bila jedna snažna ruka da pod njom procveta ovako preobraženo carstvo. Na nesreću, nesmotrenosti i ludosti Justinijana II (685. — 695. g.) dovele su u pitanje sav uspeh koji je postigao njegov otac. Rat sa Bugarima (689 g.) i Slovenima nastavljen je; produžen je i sa Arabljanima, i bio porazan (692 g.); verska politika dovela je, osim toga, do raskida sa Rimom i izazvala bune u Italiji. 695 g. u jednom prevratu svrgnuta je Iraklijeva dinastija i carstvo bačeno u anarhiju koja je trajala preko dvadeset godina (695. — 717. g.). Šest careva, posle isto toliko vojničkih državnih udara, smeniše se na prestolu; a vizantiska Afrika, zahvaljujući tim nemirima, pade konačno u muslimanske ruke (693. — 698. g.). Na Istoku, uprkos naporima i trenutnim uspesima Tiberija III (698. — 705. g.), Arabljani opustošiše Malu Aziju, upadoše u Jermensku, koja se bila pobunila protiv Vizantije (703 g.), i Kilikiju (711 g.), zauzeše Amasiju (712 g.) i Antiohiju pisidisku (713 g.), opustošiše Galatiju (714 g.), opsedoše Amorij (716 g.) i osvojiše Pergam. Za to vreme, u Evropi, Bugari, čiji je kan Tervel bio povratio 705 g. Justinijana II na presto, navališe na carstvo (708 g.) i pojaviše se čak ispred Carigrada (712 g.). Monarhija je bila u očajnom položaju.

Unutrašnje stanje nije bilo mnogo bolje. U društvenom životu se oseća opasno duhovno i moralno opadanje. Za vreme građanskih borbi prodro je svuda dah divljaštva, svireposti, izdajstva; neprestane pobune, razuzdanost slavoljublja, ustanci ko)i izbijaju na svima stranama, u Italiji kao i na Hersonu, svedoče o sve većem otsustvu vernosti i odanosti. Sujeverje je uzelo ogroman mah: obožavanje raznih svetinja, verovanje u čudotvorne moći ikona, vera u čudesa i u natprirodno, — treba se samo setiti uloge pripisane Bogorodici prilikom opsade Carigrada 626 g. i posredovanja pripisanog Sv. Dimitriju u odbrani Soluna, — sklonost prema fatalizmu, gospodare duhovima toga doba; a ono što je poznato o načinu života i crkvenih ljudi i građana govori o jednom neverovatnom razvratu. Uticaj koji su vršili kaluđeri, vrenje koje su podržavali, bili su takođe jedan od uzroka nemira. I sve je to mnoge ljude opravdano i duboko zabrinjavalo i sablažnjavalo.

Carstvo je očekivalo, zvalo spasioca i vođu. To bi Lav Isavrijanac. Kada se, 717 g., strateg Anatolika, u dogovoru sa strategom Armenijaka, pobuni protiv cara koga su izvikale opsikiske trupe i pođe na Carigrad, svi, senat i narod, patrijarh i vojska, opredeliše se za njega. Isavrijanska dinastija, koja se sa njime popela na presto, povratila je carstvu bezbednost i poredak i znatno ga preuredila.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Idi na punu verziju