KALIGRAF TRAŽI NEVESTU

Uticaj sestre i žene umnogome je doprineo da cara Teodosija II istorija pamti kao uspešnog vladara.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


U svim priručnicima za istoriju Vizantije može se naći ocena da je car Teodosije II, odnosno Teodosije Mlađi (408–450) – unuk i imenjak čuvenog Teodosija I Velikog (379–395) koji je konačno podelio Rimsko carstvo na istočno i zapadno i za čije je vladavine hrišćanstvo postalo državna religija carstva – vladao pod uticajem žena. U stvari, reč je o dve žene, najpre carevoj starijoj sestri Pulheriji, a zatim i njegovoj supruzi Atenaidi-Evdokiji. Odmah valja upozoriti da ako neki vladar vodi državu pod uticajem žene ili žena, to ne treba odmah i obavezno da se shvati kao nešto negativno. Primer Teodosija II, koji je doneo niz razboritih državničkih mera – među kojima se izdvajaju osnivanje Carigradskog univerziteta 425. godine i izdavanje Teodosijevog kodeksa, veoma važne zbirke carskih zakona, 438. godine – to dokazuje na ubedljiv način.

Kada je car Arkadije (395–408) umro u Carigradu 1. maja 408, njegov sin i naslednik Teodosije II imao je tek sedam godina. Vlast je najpre kao regent preuzeo ugledni velikodostojnik Antemije, ali ga je uz podršku dvora i senata 414. godine potisnula Pulherija, najstarija kći pokojnog cara Arkadija, tada u uzrastu od petnaest godina. Ona je proglašena za avgustu i sa dve mlađe sestre je u hramu Svete Sofije položila zavet da se neće udavati. Kao vatrena i stroga hrišćanka, usvojila je monaški način života i uvela ga u dvorsku svakodnevicu.

Otuda se u sačuvanim izvorima navodi kako je za njene vladavine carski dvor u Carigradu umnogome nalikovao na manastir. Smatra se da je Pulherija 438. godine pronašla kosti 40 sevastejskih mučenika, vojnika koji su stradali za Hristovu veru 320. godine, i svečano ih sahranila. Ona je savršeno znala latinski i grčki, vodila je obimnu prepisku i u svojim rukama držala sve konce upravljanja Carstvom.

Glasnici na sve strane

Samo dve godine starija od Teodosija II, Pulherija je u velikoj meri uticala na obrazovanje i stasavanje mlađeg brata. Mladi car iskazivao je posebnu sklonost prema prirodnim naukama i astronomiji, a na dvoru je imao bogatu biblioteku. On se s puno oduševljenja posvetio prepisivanju i ukrašavanju rukopisnih knjiga zbog čega je stekao nadimak „Kaligraf”. Poput sestre, bio je strasno privržen hrišćanstvu i voleo društvo duhovnika. Međutim, Teodosijeva pobožnost nije bila isključivo njegova lična stvar, već je često prelazila granice privatnosti. Tako je jednom prilikom car prestoničku svetinu poveo na hipodrom da zajedno pevaju himne kako bi zaustavili snežnu oluju. Crkveni istoričar Sokrat je posledice ovakvih događaja sažeo u jednu rečenicu: „Čitav grad je postao crkva”. Zbog toga se razdoblje njegove vladavine obično opisuje kao spoj carske pobožnosti i javne politike.

Pulherija je, dakle, u prvim godinama carevanja Teodosija II, kad je još bio maloletan, umesto brata upravljala Vizantijskim carstvom. I kasnije, zahvaljujući bogatstvu, kao i snazi ličnosti, ona je imala ogroman uticaj na zbivanja na dvoru.

Druga žena koja je u velikoj meri uticala na Teodosija II bila je Atenaida, kći Leontija, profesora retorike na glasovitoj Platonovoj akademiji u Atini, najboljoj školi antičkog sveta. Posle očeve smrti obrela se u Carigradu, a onda se njen životni put na neobičan način ukrstio sa carevim.

Teodosije II dospeo je u godine za ženidbu i istrajavao na tome da njegova buduća supruga mora da bude lepotica kakve nema na svetu i plemenitog porekla, odnosno vladarskog roda. I sam je bio svestan da ovakav zahtev nije bilo lako ispuniti, pa ga je donekle ublažio. Buduća nevesta ne mora da bude plemenitog roda, ne mora ni da bude bogata, ali mora da bude lepotica. Pulherija je sa saradnicima svojski prionula na posao da mlađem bratu nađe odgovarajuću devojku. 
 
Glasnici su se razleteli po Carstvu, a ona je vodila živu prepisku sa namesnicima provincija kojima je naložila da traže odgovarajuću nevestu za mladog cara. Uprkos ogromnim naporima koje je Pulherija uložila, konačni uspeh je izostao, a onda se sticajem okolnosti pred njom pojavila upravo onakva devojka o kakvoj je Teodosije II maštao.

Spoj paganstva i hrišćanstva

Atenaida je s razlogom bila nezadovoljna načinom na koji je njen otac raspodelio nasledstvo jer je u zaveštanju gotovo sve ostavio dvojici njene braće. Ona je dobila samo neveliku sumu novca. Prema sačuvanim izvorima, na kolenima je molila braću da dobije trećinu nasledstva, što bi po njenom mišljenju bilo pravedno, ali su oni to odbili. Povređena nepravdom, napustila je roditeljski dom i stigla u Carigrad gde je živela njena tetka. Bez mnogo oklevanja, Atenaida se neposredno obratila Pulheriji, tada najmoćnijoj ličnosti u Vizantiji, objasnila joj svoj slučaj i zatražila pomoć.

Svojom lepotom i obrazovanjem ostavila je snažan utisak na carevu sestru koja je odmah bila svesna da je našla pravu suprugu mlađem bratu. Pulherija je Atenaidu i njenu tetku odmah smestila u carski dvor i obavestila Teodosija II da je upravo pronašla lepoticu koju je tražio. Nestrpljivi mladi car zahtevao je da odmah vidi devojku, pa makar i kroz zavesu. Sestra mu je izišla u susret i Teodosije II se u Atenaidu zaljubio na prvi pogled.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Venčanje je obavljeno 7. juna 421. godine. Atenaida se odrekla mnogobožačkih verovanja, primila sveto krštenje i svoje pagansko ime zamenila hrišćanskim Evdokija, tada omiljenim na carskom dvoru. Otuda se u naučnoj literaturi sreće pod zajedničkim imenom – Atenaida-Evdokija. Ipak, ona je bila zanimljiv spoj paganstva i hrišćanstva i u sebi je pomirila ove dve verske suprotnosti. Pisala je stihove kako verskog, tako i svetovnog karaktera. Tako je, na primer, stihovima homerskog metra prikazala izvesne epizode iz života Isusa Hrista.

Sukob ove dve izuzetne žene bio je neminovan, a njihovo suparništvo se u Vizantiji naročito osećalo tokom previranja dvadesetih i tridesetih godina 5. stoleća. Jedno vreme prevaga je bila na strani Atenaide-Evdokije, ali je na kraju kao pobednica ipak izašla Pulherija.

Bogorodica ili čovekorodica

Pod uticajem supruge, car Teodosije II je ukazom izdatim 27. februara 425. godine utemeljio carigradski univerzitet. U stvari, ovim aktom je reorganizovana nastava na učilištu koje je stoleće ranije osnovao Konstantin Veliki. Upravo ovde počinje istorija visokog obrazovanja u Carigradu, na školi koja će u burnim događajima vizantijske istorije više puta nestajati i carskim ukazima biti ponovo obnavljana. Na osnovu Teodosijevog ukaza osnovan je univerzitet na kojem su utemeljene katedre grčke i latinske gramatike i retorike, prava i filozofije. Nastava je vođena na grčkom i latinskom jeziku, a izvodio ju je trideset jedan profesor: jedan filozof, dva pravnika, deset grčkih i deset latinskih profesora gramatike, pet grčkih i tri latinska retora. Iz rasporeda i broja predavača vidi se da je blaga prednost data grčkom, ali je i latinski zadržao svoju važnost. Podsetimo se da je prvi univerzitet na latinskom Zapadu osnovan znatno kasnije, u Bolonji 1118. godine, a to je danas najstariji univerzitet u Evropi.

Drugi veliki poduhvat Teodosija bila je kodifikacija rimskog prava izražena kroz donošenje takozvanog Teodosijevog kodeksa (Codex Theodosianus). Stanje nasleđeno iz rimskog pravnog života bilo je nesređeno, a da bi ga doveo u red car je 429. godine sastavio komisiju pravnika i poverio joj zadatak da sakupi i sredi carske zakone donete posle 312. godine. Ishod ovakvog pregnuća bilo je donošenje Teodosijevog kodeksa 438, dakle posle punih devet godina istrajnog rada. Reč je o prvoj zvaničnoj zbirci carskih zakona izdatih posle Konstantina Velikog, sjajnom poduhvatu čiji je rezultat priručnik rimskog javnog prava, osmišljen kao praktičan vodič za magistrate i sudije. Novi zakonik, najveće delo pravne kodifikacije pre Justinijana, obezbedio je pravnom životu Carstva čvrstu osnovu koja mu je nedostajala.

U godinama kada je došlo do velikog sukoba u crkvi na cara Teodosija II uticaj je imala upravo njegova supruga Atenaida-Evdokija. Careva sestra Pulherija tada se nalazila u senci. Godine 428. na stolicu carigradskog patrijarha seo je Nestorije, pripadnik antiohijske bogoslovske škole koja je smatrala da je Isus Hristos rođen samo kao čovek. On je odmah počeo da širi svoje učenje. Nevolja je bila u tome što je to učenje omalovažavalo Hristovu majku Mariju. Ako je rodila Hrista čoveka, ona se nikako nije mogla nazvati Bogorodicom nego samo Hristorodicom ili Čovekorodicom.

Međutim, u vizantijskoj prestonici na Bosforu već se bio razvio kult Bogorodice kao zaštitnice Carigrada. I, zaista, u hiljadugodišnjoj istoriji Vizantije ona je u mnogo navrata spasla Carigrad od napada raznih neprijatelja (Persijanaca, Avara, Slovena, Arabljana, Bugara, Pečenega, Rusa, Turaka). Njenu ogromnu ikonu, koju nije mogao da nosi jedan čovek nego više njih, u kritičnim prilikama žitelji prestonice iznosili su na bedeme grada. Na taj način bodrili su sebe, ali su istovremeno i napadačima stavljali do znanja da se uzalud trude.

Sada, kada je Nestorije počeo da negira Mariju kao Bogorodicu, bila su grubo povređena verska osećanja Carigrađana. Oni su nezadovoljno gunđali: „Mi imamo cara, ali nemamo patrijarha!”. Ovo ispočetka tiho gunđanje, kao očigledni znak stalnog nezadovoljstva, vremenom će dobijati na zamahu i prerasti u slepi bes koji će se u jednom trenutku izliti u veliku pobunu na ulicama Carigrada. Ogorčena svetina krenula je put carskog dvora i zabeleženo je čak i to da su kamenicama gađali cara.

Povratak Pulherije

Spoljna politika Teodosija II, pogotovo kada su u pitanju bili Huni, nalazila se između trome i oprezne. Nemoćni da mu se suprotstave na bojnom polju, Vizantinci su spremno pristajali na plaćanje danka koji je u više navrata bio povećavan. Savremenik Prisk, koji je kao izaslanik iz Carigrada boravio na Atilinom dvoru i dobro poznavao onovremene prilike, zabeležio je:

„Rimljani su se složili sa svim Atilinim nalozima, prihvatajući ih kao zapovesti svog gospodara...

Iz tih razloga progutali su svoj ponos i pokorili se Atili, ali su pokušali da pripreme vojnu akciju protiv drugih naroda, okupljajući odrede i imenujući zapovednike.”

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 
Carigrad u vreme cara Teodosija II

Atenaida-Evdokija je 438. preduzela hodočasničko putovanje u Svetu zemlju, a kada se sledeće godine vratila u Carigrad nalazila se na vrhuncu moći. Pošlo joj je za rukom da umnogome potisne Pulheriju.   Međutim, 443. godine usledio je njen brz i konačan pad. Proširile su se glasine o njenoj preljubi, koje su verovatno bile nestinite, ali ipak dovoljne da carica padne u nemilost. Otišla je u Jerusalim u neku vrstu dobrovoljnog izgnanstva, ali je, izgleda, zadržala titulu carice. U Carigrad se više nije vraćala, a u Jerusalimu je preminula 460. godine.

Odlazak Atenaide-Evdokije u Jerusalim omogućio je Pulheriji da ponovo stekne raniju moć i uticaj. Ona je, za razliku od brata i snaje, u sukobima unutar crkve zdušno podržavala struju koja je odnela pobedu.

U julu 450. godine Teodosije II je pao s konja i poginuo, a njegova iznenadna smrt protumačena je kao božja kazna zbog pogrešne crkvene politike koju je vodio. Budući da nije imao sina i naslednika, za cara je izabran Markijan (450–457) koji se oženio sestrom svog prethodnika. Pre carskog venčanja carigradski patrijarh Anatolije (449–458) dao je Pulheriji razrešnicu na svečani zavet da se neće udavati. Viši državni interesi nalagali su joj da preinači davno donetu i decenijama poštovanu odluku. Upravo je Pulherija odigrala veliku ulogu u pripremama za novi vaseljenski sabor.

Da je Markijan bio vojnik od zanata, pokazuje njegova politika prema moćnom hunskom vođi Atili. Prethodna carigradska vlada je u opravdanom strahu od njegove odmazde pristajala na ponižavajuće uslove i ogroman danak koji im je Atila nametao. Novi car, međutim, hladno je odbio davanje danka i poslao Atili poruku da se, ukoliko bude potrebno, neće libiti da uđe u rat protiv Huna, poruku koju je ovaj veoma dobro razumeo. Novi ton vizantijske diplomatije bio je veliko iznenađenje i izražavao je Markijanov karakter, a Atili stavio do znanja da ucene više ne pomažu. Zbog toga, ali i zbog ko zna čega još, Atila se okrenuo prema Zapadnom rimskom carstvu.

* * *

U Halkedonu, gradu na maloazijskoj obali Bosfora, preko puta Carigrada, uz prisustvo rekordnih 630 episkopa (ni pre ni posle nikada ih nije bilo toliko) u jesen 451. godine održan je Četvrti vaseljenski sabor koji se zbog svojih odluka smatra najvažnijim od sedam vaseljenskih sabora. Usvojena je dogma o dvema prirodama u Hristu (čovečanskoj i božanskoj), nedeljivim ali i nespojivim, dogma za koju se svojski zalagala i carica Pulherija. Moćna carica preminula je u julu 453. godine.