GLAVA I

Osnivanje Carigrada i postanak istočnog rimskog carstva (330. — 518. g.)

Osnivanje Carigrada i obeležje novoga carstva

11 maja 330 g., na obalama Bosfora, Konstantin je izvršio svečano osvećenje svoje nove prestonice, Konstantinopolja (Carigrad).

Zašto je car, napuštajući starodrevni Rim, preneo na Istok sedište monarhije? Osim toga što je imao malo lične naklonosti prema mnogobožačkom i večito nezadovoljnom gradu Cezara, Konstantin ga je smatrao, ne bez razloga, rđavo smeštenim da bi mogao odgovoriti novim potrebama koje su se nametale carstvu. Opasnost od Gota pretila je sa Dunava, a od Persijanaca iz Azije; mnogobrojno stanovništvo Ilirika pretstavljalo je u pogledu odbrane dragocenu pomoć, ali za organizovanje te odbrane Rim je bio suviše daleko. Dioklecijan je to već bio uvideo, i on je takođe bio osetio privlačnu silu Istoka. U svakom slučaju, onoga dana kada je Konstantin osnovao Novi Rim začelo se vizantisko carstvo.

Zbog svog geografskog položaja (na tački gde se Evropa dodiruje sa Azijom), zbog vojne i ekonomske važnosti koja je odatle proizilazila, Carigrad je bio prirodno središte oko koga su se mogli okupiti istočni narodi. S druge strane, zbog jelinskog obeležja koje je dobila još u samom začetku, a naročito zbog osobina koje je primila od hrišćanstva, nova prestonica se duboko razlikovala od stare i dosta verno je simbolizovala nove težnje i stremljenja istočnog sveta. Još prilično davno pre toga pripremalo se u rimskom carstvu novo shvatanje države. U početku IV veka, u dodiru sa bliskim Istokom, preobražaj je bio dovršen. Konstantin se trudio da od carske vlasti načini apsolutnu vlast sa božanskim pravom. On je okruži svim mogućim sjajem odela, diademe i purpura, svim mogućim bleskom etikete, svom mogućom raskoši dvora i carske svite. Smatrajući sebe božjim pretstavnikom na zemlji, verujući da se u njegovom razumu ogleda vrhovni razum, on je nastojao da i u najsitnijim stvarima istakne neprikosnovenu prirodu vladarevu, da ga izdvoji od ostalih ljudi svečanim ceremonijama, da stvori, jednom rečju, od zemaljskog carstva sliku carstva nebeskog.

Isto tako, da bi uvećao ugled i moć krune, on je hteo da monarhija bude uređena na administrativnoj osnovi, strogo izdeljena po starešinstvu, savesno nadgledana, i u kojoj bi sva vlast bila usretsređena u carevim rukama. Najzad, stvarajući od hrišćanstva državnu veru, umnožavajući u njegovu korist razne povlastice, braneći ga od jeresi, ukazujući mu u svima prilikama svoju zaštitu, Konstantin je dao još jedno obeležje carskoj vlasti. Zasedavajući među episkopima, "kao da je bio jedan od njih", ističući sebe kao postavljenog čuvara dogme i verskog poretka, mešajući se u sve poslove crkve, donoseći zakone za nju i sudeći u njeno ime, uređujući je i upravljajući njome, saziva|ući crkvene sabore i pretsedavajući im, izdajući verske propise, Konstantin, a za njim svi njegovi naslednici, bili oni pravoslavni ili arijevci, urediše na osnovu istog načela odnose između crkve i države. To bi ono što će se docnije nazvati cezaropapizmom, neograničena vlast careva nad crkvom; a istočno sveštenstvo, dvorjansko, slavoljubivo i velikodruštveno, poslušno i savitljivo, primi ne buneći se ovo nasilničko postupanje.

Sve je to bilo duboko zadahnuto shvatanjima o vlasti istočnih monarhija, i zahvaljujući svemu tome, ma da je rimsko carstvo postojalo još oko jednog veka, do 476 g., ma da je, do kraja VI veka, rimska tradicija ostala žilava i moćna i na samom Istoku, oko Konstantinove prestonice se okupio istočni deo monarhije i došao na neki način do svesti o samom sebi. Još od IV veka, mimo prividnog i načelnog održavanja rimskog jedinstva, dve polovine carstva bile su se u nekoliko mahova razdvajale i njima su vladali različiti carevi; a kada je 395 g. Teodosije Veliki umro, ostavljajući svojim sinovima Arkadiju i Honoriju nasledstvo podeljeno na dva carstva, davno pripremano odvajanje bi određenije i konačno. Tada je postalo istočno rimsko carstvo.

Kriza usled varvarske najezde

U toku dugog istoriskog otseka, koji je trajao od 330 do 518 g., dve ozbiljne krize bile su uzdrmale carstvo, i ono je tek zahvaljujući njima najzad dobilo svoj osobeni izraz. Prva kriza je nastala usled varvarske najezde.

Počevši od III veka, preko svih graničnih tačaka, na Dunavu kao i na Rajni, germanski varvari postepeno su prodirali na rimsko zemljište. Jedni su, u malim gomilama, dolazili kao vojnici ili se nastanjivali kao zemljoradnici; drugi su, sa celim plemenima, privučeni bezbednošću i blagostanjem monarhije, tražili povlastice na zemlju koje im je carska vlada rado davala. Velika komešanja, koja su neprekidno bila na dnevnom redu kod veoma nestalnih germanskih naroda, ubrzaše nadiranje varvara i učiniše ga opasnim. Pod njihovim naletom, u V veku, zapadno rimsko carstvo podleže, i moglo se u početku verovati da ni Vizantija neće odoleti bolje od Rima njihovom strahovitom udaru.

376 g., bežeći ispred Huna, Zapadni Goti zatražiše od carstva utočište i zemlju. Dve stotine hiljada od njih biše smešteni južno od Dunava, u Meziji. Oni se uskoro pobuniše; car Valens bi ubijen kada je pokušao da ih zaustavi ispred Adrijanopolja (Jedrene, 378 g.); da se ukrote, potrebne su bile veština i odlučnost Teodosija I. Ali, po njegovoj smrti (395 g.), opasnost se opet pojavi. Alarih, kralj Zapadnih Gota, napade Makedoniju; on opustoši Tesaliju i srednju Grčku i prodre čak do Peloponeza, a da slabi Arkadije (395 — 408. g.) — pošto se sva istočna vojska nalazila na Zapadu — nije uspeo ni da ga zadrži; a kada je Stilihon, pozvat sa Zapada u pomoć carstvu, opseo Gote kod Foloje, u Arkadiji (396 g.), on je više voleo da ih pusti da umaknu i da se nagodi sa njihovim poglavicom. Otada, punih nekoliko godina, Zapadni Goti su bili svemoćni u istočnom carstvu, obarajući Arkadijeve doglavnike, naturajući vladaocu svoju volju, ponašajući se kao gospodari u prestonici, narušavajući državni poredak svojim pobunama. Ali slavoljubivost Alarihova više ga je vukla ka Zapadu; 402 g. on upade u Italiju; 410 g. opet se povrati, zauzevši Rim; i, konačnim utvrđivanjem Zapadnih Gota u Galiji i Španiji, opasnost koja je pretila istočnom carstvu bi otklonjena.

Trideset godina docnije pojaviše se Huni. Atila, osnivač prostranog carstva koje se pružalo od Dona do Panonije, pređe 441 g. Dunav, zauze Viminacij (kod Kostoca), Singidun (Beograd), Sirmij (Sremska Mitrovica), Nais (Niš), i zagrozi Carigradu. Carstvo, nemoćno, morade pristati na plaćanje danka. I pored toga, Huni se 447 g. opet pojaviše južno od Dunava. Pregovori ponovo otpočeše. Ali opasnost je i dalje bila velika i mogla se očekivati bliska propast kada, 450 g., car Markijan (450. — 457. g.) odvažno odbi plaćanje danka. Još jedanput sreća se osmehnu na istočno carstvo. Atila se krete na Zapad; otuda se vrati pobeđen, oslabljen, i uskoro, posle njegove smrti, raspade se država koju je bio osnovao (453 g.).

U drugoj polovini V veka i Istočni Goti se uhvatiše u koštac sa carstvom, koje bi primorano da ih uzme u službu, da im ustupi pojedine delove zemlje (462 g.), da obaspe njihove poglavice počastima i novcem. Posledica toga je bila da su se, 474 g., mešali čak i u unutrašnje poslove monarhije: po smrti cara Lava I (457. — 474. g.) Teodorih je osigurao pobedu Zenonu nad njegovim suparnikom u borbi oko prestola. Ubuduće, varvari će postati nasrtljiviji nego ikada. Svi pokušaji da se njihove poglavice međusobno zavade ostaće uzaludni (479 g.): Teodorih opljačka Makedoniju, zagrozi Solunu, zahtevajući sve piše, dobivajući 484 g. titulu konzula, preteći Carigradu 487 g. Ali i njega je takođe mamila privlačna moć Italije, gde je, 476 g., zapadno carstvo bilo srušeno i koje mu je Zenon na vešt način predlagao da nanovo osvoji. Još jedanput opasnost je bila izbegnuta.

Prema tome, varvarska najezda je bila skliznula duž granica istočnog carstva ili ga se samo uzgred bila dotakla, tako da je Novi Rim ostao nepobeđen, kao uveličan zbog propasti u koju je tonuo stari Rim, i, samim tim, još više upućen na Istok.

Verska kriza

Druga kriza bila je verska.

Danas je dosta teško pojmiti važnost ksju su, u IV i V veku, imale velike jeresi, arijevstvo, nestorijevstvo, monofizitstvo, koje su veoma ozbiljno potresale crkvu i istočno carstvo. One se većinom shvataju kao obične prepirke bogoslova koji su se strasno zaletali u zamršena raspravljanja o teško razumljivim i izlišnim pitanjima. U stvari, one su imale sasvim drukčiji smisao i značaj. Iza njih su se, vrlo često, skrivali politički interesi i suprotnosti koji su bili od nedoglednih posledica po sudbinu carstva. Osim toga, te jeresi su odigrale glavnu ulogu u utvrđivanju odnosa izmeću crkve i države na Istoku, kao i u određivanju veza izmeću Vizantije i Zapada; i zbog svega toga one zaslužuju da budu pažljivo proučene.

Na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji (325 g.) osuđeno je Arijevo učenje i proglašeno da su Bog-otac i Bog-sin "jedinosuštni". Ali isključenje iz crkve nije pokolebalo Arijeve pristalice, i IV vek bio je ispunjen žestokom borbom — u kojoj su i sami carevi uzimali učešća — između protivnika i branilaca pravoslavlja. Arijevo učenje izvojevalo je pobedu za vreme Konstancijeve vlade na crkvenom saboru u Riminiu (359 g.), ali ga je Teodosije I odbacio na drugom vaseljenskom saboru u Carigradu (381 g.), i od toga trenutka jasno je bila obeležena razlika između grčkog duha, zanetog tananom metafizikom, i zapadnog latinskog duha, zaljubljenog u jasnost, suprotnost između istočnih episkopa, pokornih vladarevoj volji, i odlučne i ohole nepomirljivosti rimskih papa. Raspra koja se, u V veku, započela o spoju dveju priroda — ljudske i božanske — u Hristovoj ličnosti još više je pooštrila ta razilaženja i u toliko ozbiljnije uzdrmala carstvo što se i politika umešala u verske razmirice. Zaista, kao što su pape, na Zapadu, za vreme Lava Velikog (440. — 462. g.), osnovale papsku monarhiju, tako su i aleksandriski patrijarsi, za vreme Kirila (412. — 444. g.) i Dioskora (444 — 451. g.), pokušali da ustanove aleksandrisko papstvo. Osim toga, zahvaljujući tim nemirima, stare nacionalne protivnosti i uvek živahne težnje za otcepljenjem nalazile su, u borbi protiv pravoslavlja, zgodnu priliku da se ispolje i na taj način usko vezivale verski sukob za političke interese i ciljeve.

428 g., već dvadeset godina, Vizantijom je vladao Teodosije II (408 — 450. g.) pod tutorstvom svoje sestre Pulherije. Večiti maloletnik, on je provodio vreme u slikanju, bojenju ili prepisivanju rukopisa, usled čega je dobio nadimak Krasnopisac. Ako se njegovo ime ipak spominje u istoriji, to je stoga što je podigao jak pojas utvrđenja koja su, kroz tolike vekove, zaštićavala Carigrad i stoga što je, u Teodosijevom Zakoniku, skupio carske zakone obnarodovane posle Konstantina. Ali, zbog svojih osobina, on se morao pokazati veoma slab i nemoćan prema crkvenim rasprama.

Nestorije, carigradski patrijarh, učio je da su u Hristu spojene dve prirode, ljudska i božanska, i da je Isus običan čovek koji je postao Bog, i on je, dosledno tome, odricao Devi Mariji naziv Teotokos (Bogorodica). Kirilo Aleksandriski odmah ugrabi ovu priliku da unizi prestoničkog episkopa i, podržavan od papstva, izradi da se na trećem vaseljenskom saboru u Efesu (431 g.) svečano osudi Nestorijevo učenje, posle čega je, nametnuvši svoju volju caru, neograničeno vladao nad istočnom crkvom. Kada je Evtihije, nekoliko godina docnije, oteravši u krajnost Kirilovo učenje, propovedao da Isus ima samo jednu prirodu, božansku (to je bilo monofizitstvo), naišao je takođe na potporu aleksandriskog patrijarha Dioskora, i na crkvenom saboru u Efesu, poznatom pod nazivom efesko razbojništvo (449 g.), izgledalo je da je pobeda aleksandriske crkve osigurana.

Protiv tih sve većih težnji carstvo i papstvo, podjednako uznemireni, udružiše se. Četvrti vaseljenski sabor u Halkedonu (451 g.) utvrdi, shodno propisu Lava Velikog, pravoslavno učenje o spoju dveju priroda i obeleži istovremeno propast aleksandriskog sna i pobedu države, koja je kao gospodar upravljala saborom i učvrstila jače nego ikada svoju vlast nad istočnom crkvom.

Ali se osuđeni monofiziti ne pokoriše: oni produžiše dugo vremena, u Misiru i Siriji, da osnivaju crkve sa otpadničkim težnjama, što je pretstavljalo ozbiljnu opasnost po jedinstvo monarhije. Rim, osim toga, pored svoje pobede u dogmatskom pogledu, morao je da primi sa izvesnom bojazni proširenje vlasti carigradskog patrijarha koji postade, pod carevom zaštitom, pravi papa na Istoku. U tome je ležala klica zamašnih sukoba. Prema papstvu, svemoćnom na Zapadu i koje je težilo da se oslobodi carske vlasti, istočna crkva postajaše državna crkva, podložna vladarevoj volji, i koja je, sve više i više, zbog grčkog jezika kojim se služila, zbog svojih mističnih sklonosti suprotnih rimskoj teologiji, zbog svoje stare mržnje na Rim, nastojala da se obrazuje kao nezavisno telo. I na taj način još istočno rimsko carstvo dobivalo je svoj osobeni izraz. Na Istoku su održavani veliki sabori, tamo su se pojavile velike jeresi; i istočna crkva, najzad, gorda zbog slave svojih velikih crkvenih otaca, Svetog Vasilija, Grigorija Niskog, Grigorija Nazijanskog, Jovana Zlatoustog, ubeđena u svoju duhovnu premoć nad Zapadom, sve je više naginjala odvajanju od Rima.

Istočno rimsko carstvo krajem V i na početku VI veka

Tako, u vreme careva Zenona (474. — 491. g.) i Anastasija (491 — 518.), javljalo se shvatanje čisto istočne monarhije.

Posle propasti zapadnog carstva (476 g.), istočno carstvo ostalo je jedino rimsko carstvo. I ma da je sačuvalo, u tom svojstvu, veliki ugled u očima varvarskih vladalaca koji bejahu osnovali kraljevine u Galiji, Španiji, Africi, Italiji, ma da je stalno polagalo na njih nekakva neodređena suzerenska prava, u stvari, s obzirom na oblasti koje je zauzimalo, to carstvo je bilo prvenstveno istočno. Ono je obuhvatalo celo Balkansko Poluostrva osim severozapadnog dela, Malu Aziju do jermenskih planina, Siriju do iznad Eufrata, Misir i Kirenaika. Te su zemlje sačinjavale 64 provincije ili eparhije, koje su bile podeljene na dve pretorske prefekture: Orijent (dijeceze: Trakija, Azija, Pont, Orijent, Misir), i Ilirik (dijeceza Makedonija). Ma da je uprava carstva i dalje bila uređena po rimskom uzoru i osnovana na podvojenosti građanske i vojne vlasti, careva vlast je postajala sve neograničenija, kao u istočnim monarhija; a od 450 g. dobila je još veći ugled zbog svečanog obreda miropomazanja koji je činu stupanja na presto davao božansko obeležje. Razumno staranje cara Anastasija osiguralo je carstvu odlično branjene granice, dobre finansije, pošteniju administraciju. Politički smisao vladalaca trudio se da povrati monarhiji moralno jedinstvo, pokušavajući, ma i po cenu raskida sa Rimom, da obrati monofizitske jeretike. To je bila svrha unijonističkog ukaza (Henotikon) koji je 482 g. obnarodovao Zenon i čija je prva posledica bila stvaranje rascepa između Vizantije i Rima: preko trideset godina (484. — 518. g.) pape i carevi, naročito Anastasije, ubeđeni i strastveni monofizita, borili su se ogorčeno i nepomirljivo; i u toku tih razmirica dovršeno je obrazovanje istočnog carstva u zasebno telo.

Najzad, i civilizacija carstva dobivala je sve više istočnjačko obeležje. Čak i za vreme rimske vladavine jelinizam je, na celom grčkom Istoku, bio ostao duboko ukorenjen. Velike i napredne varoši, Aleksandrija, Antiohija, Efes, bile su središta znatne duhovne i umetničke kulture. Pod njihovim uticajem razvila se, u Misiru, Siriji, Maloj Aziji, civilizacija sva prožeta predanjima i običajima nasleđenim od stare Grčke. Carigrad, koji je njegov osnivač obogatio remek-delima grčkog sveta i koji je tako postao najdivniji muzej, gajio je takođe spomen na jelinsku starinu. Osim toga, u dodiru sa Persijom, istočni svet se beše probudio i ponovo došao do svesti o svojim drevnim predanjima; u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Maloj Aziji, Jermenskoj, stara tradicionalna naslaga opet se pojavila i istočni duh opet je vršio svoj upliv na zemlje nekada jelinizovane. Iz mržnje prema neznabožačkoj Grčkoj hrišćanstvo je podupiralo te nacionalne težnje. A iz mešavine tih oprečnih predanja rađala se, u celom istočnom svetu, moćna i plodna delatnost. U ekonomskom, duhovnom i umetničkom pogledu imale su, u IV i V veku, Sirija, Misir i Anatolija naročitu važnost u carstvu: tu je hrišćanska umetnost pripremala, čitavim nizom pokušaja i učenih istraživanja, veličanstveni vrhunac koji će obeležiti remek dela VI veka; i od tog trenutka ona se javila kao čisto istočnjačka umetnost. Ali dok su se, u provincijama, budila na taj način stara domaća predanja i neizlečiva ćud za otcepljenjem, Carigrad se takođe pripremao za svoju buduću ulogu, primajući i spajajući različne sastojke koji su bili naneseni od različnih civilizacija, dovodeći u sklad suprotne duhovne smerove i raznolike umetničke postupke i metode, tako da iz svega toga stvori jednu izvornu civilizaciju.

Na taj način je izgledalo da se dovršava pokret koji je Vizantiju vukao ka Istoku; i moglo se verovati da će se uskoro ostvariti shvatanje Jednog čisto istočnog carstva kojim će se despotski vladati, u kome će upravni postupak biti dobar, koje će biti čvrsto branjeno, koje se neće zanimati Zapadom u političkom pogledu da bi moglo voditi brigu o samom sebi, i koje neće oklevati, radi uspostavljanja svog verskog jedinstva, da raskine sa Rimom i da stvori, pod okriljem države, crkvu skoro nezavisnu od Rima. Na nesreću po uspeh toga sna carstvo se nalazilo, krajem V i na početku VI veka, u strahovitoj krizi. Od 502 g. Persijanci su nastavili da ratuju na Istoku; u Evropi Sloveni i Avari su otpočeli sa svojim upadima južno od Dunava. U zemlji razdor je bio na vrhuncu. Prestonica je bila uskolebana kavgama cirkuskih stranaka, Zelenih i Plavih; provincije, nezadovoljne, upropašćene ratom, satrvene porezima, iskorišćavale su svaku priliku da traže svoja nacionalna prava; vlada je bila neomiljena u narodu; jedna moćna protivnička stranka borila se protiv njene politike i pružala zgodan izgovor pobunama slavoljubivaca, od kojih je najozbiljnija bila buna Vitalijanova 514 g.; najzad, neizgladivo sećanje na rimsko doba koje je održavalo misao o neophodnom jedinstvu rimskog sveta, Romanije, stalno je privlačilo duhove prema Zapadu. Da bi se izišlo iz te nepostojanosti potrebna je bila snažna ruka i jasna politika sa određenim i čvrstim pogledima. Justinijanova vlada je to donela.

Justinijanova unutrašnja vladavina

Unutrašnja uprava carstva zadavala je Justinijanu isto toliko brige kao i odbrana zemlje. Hitno administrativno preustrojstvo nametalo se njegovoj pažnji. Opasna verska kriza zahtevala je njegovo staranje.

Zakonodavno i administrativno preustrojstvo — Poredak u monarhiji bio je u najvećem stepenu poremećen. Činovništvo je bilo podmitljivo i iskvareno; nered i beda vladali su u provincijama; sudovi, zahvaljujući nejasnosti zakona, bili su samovlasni i pristrani,; a jedna od najozbiljnijih posledica ovakvih prilika bila je u tome što su se porezi veoma slabo uterivali. Justinijan je isuviše voleo red, želeo administrativnu centralizaciju, a takođe se i brinuo o javnom dobru, da bi mogao da trpi ovakvo stanje.

On preduze, dakle, dvostruko preustrojstvo. Da bi dao carstvu "određene i utvrđene zakone", on poveri svome ministru Tribonijanu veliki zakonodavni posao. Odbor, koji se sastao 528 g. radi izmene Zakonika, skupi i sredi u jednom zborniku najvažnije carske zakone koji su obnarodovani od vremena cara Adrijana. Tako je postao Justinijanov Zakonik, koji je objavljen 529 g. i čije je novo izdanje izišlo 534 g. Zatim su nastale Digeste ili Pandekte, u kojima je druga jedna komisija, imenovana 530 g., prikupila i sredila mišljenja povađena iz spisa velikih pravnika iz drugog i trećeg veka, ogromno delo koje bi dovršeno 533 g. U Institucijama biše ukratko izloženi u vidu priručnika, namenjenog potrebama studenata, osnovi novoga prava. Najzad, zbornik novih odluka (Novele) koje je izdao Justinijan između 534 g. i 565 g. dopuni veličanstveni spomenik poznat pod imenom Corpus juris civilis.

Justinijan je bio toliko ponosan na ovo veliko zakonodavno delo da je zabranio da se u nj ubuduće dirne ili da se ono menja ma kakvim objašnjenjima, i naredio je da, u preuređenim pravničkim školama u Carigradu, Bejrutu, Rimu, ono bude stalna osnova pravničke obuke. I zaista, pored nesumnjivih nedostataka, pored žurbe u radu čije su posledice bile ponavljanja i protivrečnosti, pored toga što su najlepši spomenici rimskog prava bili u njemu žalosno raskomadani, to je bilo jedno veoma veliko delo, jedno od najplodnijih po napredak čovečanstva. Ako je Justinijanovo pravo udarilo temelje neograničenoj vlasti carevoj, ono je takođe, u srednjevekovnom svetu, sačuvalo na Zapadu pojam o državi i načela društvenog uređenja. Ono je, osim toga, prožimajući novim duhom hrišćanstva surovost starog rimskog prava, unelo u zakon dotada nepoznato staranje o društvenoj pravdi, o javnoj moralnosti i o čovečnosti.

Da bi popravio administraciju i pravosuđe Justinijan je, 535 g., obnarodovao dve velike uredbe u kojima je ocrtao činovnicima nove dužnosti koje im je nametnuo, preporučujući im iznad svega najveću ispravnost u upravljanju podanicima. Istovremeno, car je ukinuo kupovanje položaja u službi, povisio je plate, izbacio je nepotrebna znanja i ustanove, sjedinio je, u čitavom nizu provincija, da bi poredak u njima bio bolje osiguran, građansku i vojnu vlast: ovo je pretstavljalo pripremu za preobražaj koji je bio od značajnih posledica po administrativnu istoriju carstva. On je preuredio sudsku administraciju i prestoničku policiju; dao je velikog poleta u celom carstvu javnim radovima, gradio je putove, mostove, vodovode, kupatila, pozorišta, crkve, i sa nečuvenom raskoši nanovo podizao Carigrad koji je delimično bio razoren za vreme pobune iz 532 g. Najzad, smotrenom ekonomskom politikom, Justinijan se trudio da razvije industrisko bogatstvo i trgovačku radinost carstva1) i, po navici, hvalio se "da je država, zahvaljujući njegovim veličanstvenim zamislima, ponovo procvetala". U stvari, i pored careve dobre volje, administrativno preustrojstvo nije uspelo. Ogromni rashodi i stalna potreba za novcem koja je otuda proizilazila prouzrokovaše strahovito poresko opterećenje koje sroza carstvo u bedu i iscrpe ga. Jedina dobra stvar toga velikog napora za preobražajem bilo je ukidanje 541 g. konzulskog zvanja radi štednje.

Verska politika — Kao i svi carevi koji su, posle Konstantina, došli na presto, i Justinijan se zanimao crkvom, koliko iz naklonosti prema bogoslovskim rasprama toliko i iz državnih razloga. On se, da bi istakao svoju pobožnu revnost, žestoko borio protiv jeretika, 529 g. naredio je da se zatvori atinski univerzitet na kome se potajno nalazilo nekoliko profesora neznabožaca, ozbiljno je progonio otpadnike. On je hteo, osim toga, da upravlja crkvom kao gospodar, i u zamenu za zaštitu i dobročinstva kojima ju je obasipao nametnuo joj je samovlasno i grubo svoju volju, proglasivši se otvoreno "carem i sveštenikom". Ipak, više puta nije umeo da se snađe. Da bi ostvario svoje namere na Zapadu bilo mu je potrebno da očuva usposvetljenu slogu sa papstvom; da bi obnovio na Istoku političko i moralno jedinstvo morao je da štedi monofizite, još uvek mnogobrojne i moćne u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Jermenskoj. Nalazeći se između Rima, koji je zahtevao osudu jeretika, i Teodore, koja je savetovala povratak politici unije Zenona i Anastasija, car, više puta, nije umeo da se odluči; njegova kolebljiva volja trudila se, u čitavom nizu protivrečnosti, da u ovoj dilemi pronađe pomirljivo rešenje. Da bi učinio po volji Rimu, on, jedno za drugim, dozvoli da crkveni sabor u Carigradu 536 g. isključi iz crkve otpadnike, izazva protiv njih proganjanja (537. — 538. g.), udari na tvrđavu koju je za njih pretstavljao Misir; a da bi učinio po volji Teodori, dopusti monofizitima da obnove svoju crkvu (543 g.) i upe se da dobije od pape, na petom vaseljenskom saboru u Carigradu 553 g., zaobilaznu osudu odluka donetih na četvrtom vaseljenskom saboru u Halkedonu. To je bio spor o Trima poglavljima2) koji je, preko dvadeset godina (543. — 565. g.), držao carstvo u uzrujanom stanju i izazvao šizmu u zapadnoj crkvi, ne povrativši mir na Istoku. I pored velike surovosti i samovolje koje js upotrebio protiv svojih protivnika, od kojih je papa Vigilije bio najznamenitija žrtva, Justinijan nije postigao nikakav uspeh. Politika unije i trpeljivosti koju je preporučivala Teodora bila je, bez sumnje, promišljena i mudra; zbog neodlučnosti Justinijanove da se otvoreno opredeli, i pored njegovih dobrih namera, pogoršale su se jedino otpadničke težnje Misira i Sirije i uvećala se njihova narodna mržnja protiv carstva.


 1) Za vreme Justinijanove vlade dva kaluđera doneše iz Kine, oko 557 g., tajnu o gajenju svilene bube, koja, dozvoljavajući sirskoj industriji da proizvodi svilu, oslobodi delom Vizantiju od inostranog uvoza.
 2) Ovo ime dolazi otuda što se raspra odnosila na izvode iz dela triju bogoslova, Teodora Mopsvestiskog, Teodorita Kirskog i Ive Edeskog, čije je učenje sabor u Halkedonu odobrio i protiv koga je Justinijan izdejstvovao osudu da bi ugodio monofizitima.

Vizantiska civilizacija u VI veku

U istoriji vizantiske civilizacije Justinijanova vladavina obeležava presudno doba. Daroviti pisci, istoričari kao Prokopije i Agatija, Jovan Efeski ili Evagrije, pesnici kao Pavle Silenciar, bogoslovi kao Leontije Vizantiski, nastavili su, ne bez sjaja, grčku klasičnu književnost, a u osvit VI veka Roman, "knez meloda", stvorio je pobožno pesništvo, možda najlepši i najosobeniji izraz vizantiskog duha. Sjaj umetnosti bio je još divniji. To je doba kada se dovršavao u Carigradu lagani razvoj koji su pripremale već dva veka razne mesne škole na Istoku, a kako je Justinijan voleo velike građevine, kako je imao sreću da nađe odlične umetnike koji će izvršiti njegove namere i kako je bio u mogućnosti da im stavi na raspoloženje neiscrpna novčana sredstva, spomenici iz toga doba, prava čuda od nauke, smelosti i raskoši, obeležiše u konačnim delima vrhunac vizantiske umetnosti.

Nikada umetnost nije bila raznovrsnija. plodnija, slobodnija; svi načini građenja, svi obrasci zgrada sretaju se tada, bazilike kao Sv. Apolinarija Nuovo u Raveni ili Sv. Dimitrija u Solunu, crkve sa poligonalnom osnovom kao Sv. Sergija i Vakha u Carigradu ili Sv. Vitala u Raveni, građevine u obliku krsta sa pet kubeta kao crkva Sv. Apostola ili mnogi neimarski radovi od kojih je Sv. Sofija, koju su sazidali izmeću 532 g. i 537 g. Antimije Tralski i Isidor Miletski, neosporno remek-delo po osobenosti plana, lakosti sklopa, majstorskoj smelosti rasporeda, veštini postignute ravnoteže, skladnoj lepoti razmera. Duhovita mnogobojnost mramora, tanano izrađeni vajarski radovi, mozaički ukrasi na plavoj i zlatnoj osnovi dali su unutrašnjosti ovih građevina jedinstveni sjaj o kome se još i danas, u nedostatku uništenih mozaika u crkvi Sv. Apostola ili jedva vidljivih pod turskim premazivanjem u Sv. Sofiji, može dobiti izvestan pojam u crkvama u Parencu i Raveni i na osnovu onoga što je ostalo od divnih ukrasa u crkvi Sv. Dimitrija u Solunu. Svuda, u izrađevinama od zlata, tkanine, slonove kosti, u rukopisima, pojavljuje se isto obeležje blistave raskoši i svečane uzvišenosti koje označuje stvaranje novog stila. Pod sjedinjenim uticajem Istoka i staroga veka vizantiska umetnost, za vreme Justinijana, doživela je svoje prvo zlatno doba.

Kraj Justinijanovog dela (565. — 610. g.)

Ako se Justinijanova vladavina posmatra u celini, ne množe joj se odreći neosporna veličina ni ogromni ugled koji je monarhija trenutno pod njim uživala. Pitanje je ipak da li ta veličina nije bila više prividna nego stvarna i da li taj veličanstveni zavojevački napor, zaustavljajući prirodni razvoj istočnog carstva, iscrpljujući ga radi preteranih težnji, nije mu učinio, ukupno uzev, više zla nego dobra. U svima Justinijanovim preduzećima uvek je bilo velike nesrazmere između cilja koji je hteo da ostvari i sredstava kojima je raspolagao za njegovo ostvarenje; nemanje novca bilo je večito zlo koje je usporavalo najlepše planove i koje je kvarilo najpohvalnije namere. Da bi se to zlo otklonilo morali su biti uvećani poreski nameti do tačke kada postaju nepodnošljivi; a kako je, osim toga, za vreme poslednjih godina svoje vladavine, ostareli Justinijan sve više zanemarivao upravljanje poslovima, položaj monarhije, kada je on umro 565 g. u 87 godini starosti, bio je potpuno očajan. U finansiskom i vojnom pogledu carstvo je bilo iscrpeno; na svima granicama ukazivale su se velike opasnosti; u unutrašnjosti zemlje ugled vlasti bio je oslabljen: u provincijama zbog razvitka velikih feudalnih poseda, u prestonici zbog neprestanih sukoba između Zelenih i Plavih; u borbi za život ljudi su pribegavali krajnjim sredstvima; duboka beda vladala je svuda; i savremenici su se sa zaprepašćenjem pitali "kuda su iščezla bogatstva Romeja (Grka)". Prečišćavanje se nametalo: ono je bilo teško i porazno. To su izvršili Justinijanovi naslednici: njegov sestrić Justin II (565. — 578. g.) Tiberije II (578. — 582. g.) i Mavrikije (582. — 602. g.).

Oni odlučno započeše novu politiku. Odvraćajući se od Zapada, gde su, uostalom, Langobardi svojom najezdom (568 g.) oduzeli od carstva polovinu Italije, Justinijanovi naslednici ograničiše se da tamo stvore čvrstu odbranu osnivanjem afričkog i ravenskog egzarhata. Po tu cenu mogli su da svrate svoju paljnju na Istok i da zauzmu prema neprijateljima monarhije odlučniji stav. Zahvaljujući preduzetim merama o preustrojstvu vojske, persiski rat, koji je nastavljen 572 g. i koji je trajao do 591 g., završen je povoljnim ugovorom po kome je Vizantija dobila persiski deo Jermenske. U Evropi, iako su Avari i Sloveni svirepo pustošili Balkansko Poluostrvo, osvajajući utvrđenja na Dunavu, opsedajući Solun, preteći Carigradu (591 g.) i počinjući čak da se trajno nastanjuju, srećni uspesi prenesoše konačno rat preko granice i donesoše do Tise vizantisko oružje (601 g.).

Na nesreću, unutrašnja kriza pokvari sve. Justinijan je vladao krajnje apsolutistički; po njegovoj smrti plemstvo se osili, težnje provincija za odvajanjem ponova oživeše, u cirkuskim strankama opet otpoče vrenje. A kako je vlada bila nemoćna da popravi finansiski položaj, nezadovoljstvo se uveća, pogoršano još i administrativnim rasulom i vojničkim pobunama. Verska politika još više zaoštri opšte rđavo stanje. Posle jednog kratkotrajnog pokušaja trpeljivosti započe pravo proganjanje jeretika; iako je Mavrikije učinio tome kraj, s druge strane, nezgodni sukob koji je dopustio da izbije između carigradskog patrijarha, koji je polagao pravo na vaseljensku titulu, i pape Grgura Velikog poveća staru mržnju izmeću Istoka i Zapada. I pored svojih stvarnih dobrih osobina Mavrikije je, zbog preterane štednje, bio veoma neomiljen. Slabljenje političke vlasti omogućilo je uspeh vojničke pobune koja pope na presto Foku (602 g.).

Surovi vojnik, novi vladalac je mogao da se održi samo pomoću nasilja (602. — 610. g.); na taj način je postigao da sasvim upropasti monarhiju. Hozroje II, istupajući kao osvetnik Mavrikijev, nastavi rat; Persijanci osvojiše Mesopotamiju, Siriju, Malu Aziju. 608 g. bili su u Halkedonu, prema Carigradu. U zemlji su se ređale pobune, zavere, meteži; celo carstvo vapilo je za spasiocem. On dođe iz Afrike. Iraklije, sin kartaginskog egzarha, obori 610 g. Foku i zasnova novu dinastiju. Posle skoro pola veka potresa Vizantija je bila našla vođu da upravlja njenom sudbinom. Ali isto tako, za to pola veka, Vizantija se bila postepeno vratila ka Istoku. Preobražaj u smislu vraćanja ka Istoku, prekinut dugom Justinijanovim vladavinom, sada se sve više bližio svome potpunom ostvarenju.

GLAVA IV

Isavrijanski (sirski) carevi i ikonoborstvo (717. — 867. g.)

Obnova carstva pod prvom dvojicom isavrijanskih careva (717. — 775. g.)

Novi car Lav III (717. — 740. g.) bio je značajna ličnost: odličan vojskovođa, on je, ne bez uspeha, pokušao da odbrani Aziju od muslimana; vešt diplomata, dobar organizator, on je imao sve osobine jednog državnika. Njegov sin Konstantin V (740. — 775. g.), sa kojim je rano podelio vlast da bi učvrstio dinastiju, bio je takođe, uprkos pogrdama i klevetama kojima su ga obasipali njegovi neprijatelji, uprkos nadimcima Kopronim ("đubreimeni") i Kavalinos ("konjušar") kojima su ga sa uživanjem prljali, jedan odličan vladalac. On je bio uman, energičan, veliki ratnik i veliki organizator; i ma da je bio, još više nego njegov otac, svojevoljan, prek, strog i žestok, ipak su oba prva Isavrijanca bili vrlo veliki carevi čiji je slavni spomen dugo vremena ostao drag vizantiskoj vojsci i narodu i kojima ni sami njihovi protivnici nisu mogli da ne odadu pravdu. I crkveni oci na sedmom vaseljenskom saboru u Nikeji (787 g.), oštro osuđujući versku politiku Lava III i Konstantina V, odali su im priznanje zbog njihove hrabrosti, mudrih mera koje su preduzeli za dobro svojih podanika, zakona koje su obnarodovali, njihovih građanskih ustanova, svega onoga čime su zaslužili priznanje svoga naroda. Oba prva Isavrijanca su zaista bili slavni poslenici na preuređenju carstva.

Spoljna politika — Nekoliko meseci po stupanju na presto Lava III Arabljani se pojaviše ispred Carigrada i napadoše ga sa kopna i sa mora; ni sama zima, koja je bila veoma oštra, nije prekinula borbu. Ali muslimanske lađe biše potučene u nekoliko susreta; vojska na kopnu, iscrpena glađu, pretrpe ozbiljan poraz. Posle cele jedne godine uzaludnih napora (od avgusta 717 do avgusta 718 g.) Arabljani digoše opsadu. To je pretstavljalo za Lava III slavan početak vladavine, za islam veliki slom, i to je bio događaj sasvim drugog značaja nego pobeda koju je odneo petnaest godina kasnije (732 g) Karlo Martel kod Poatjea. Arabljanski nalet bio je konačno slomljen, i pobožni Vizantinci mogli su s pravom da se ponose što Bog i Bogorodica uvek verno štite hrišćanski Grad i carstvo.

Ipak, i pored poraza, Arabljani su i dalje bili opasni. Posle nekoliko godina odmora oni nastaviše rat, i ponovo, skoro svake godine, Mala Azija je stradala od njihovih upada. Ali poraz kod Akroina (739 g.) bio im je surova pouka. Konstantin V iskoristi priliku da preduzme napad na Siriju (745 g.), da osvoji Kipar (746 g.), da pređe sa vojskom na Eufrat i u Jermensku (751 g.) — Isto tako i unutrašnji sukobi koji su potresali arabljansku državu, stupanje na presto Abasida (750 g.) koji prenesoše prestonicu kalifa iz Damaska u daleki Bagdad, veoma mnogo doprineše vizantiskom uspehu. Za sve vreme vladavine Konstantina V ratna sreća je bila na strani Grka; i posle njega, njegov sin Lav IV mogao je da 778 g. sa vojskom od 100.000 ljudi upadne u Siriju i da 779 g. sa velikim uspehom odbije muslimane u Maloj Aziji. Arabljanska opasnost, tako strahovita u VII veku, nije više pretila carstvu.

Konstantin V se isto tako trudio da otkloni bugarsku opasnost. 755 g. on je preduzeo napad i, u toku devet uzastopnih ratova, priredio je varvarima kod Markele (759 g.) i kod Anhijala (762 g.) tako krvave poraze da 764 g., uplašeni, oni nisu ni pokušali da se odupru i primili su mir. Rat koji je nastavljen 772 g. i koji je trajao do kraja vladavine nije bio manje pobedonosan; i ma da Konstantin V nije uspeo da uništi bugarsku državu, ipak je na Balkanskom Poluostrvu povratio ugled vizantiskom oružju. Osim toga, ugušio je ustanke tračkih i makedonskih Slovena (758 g.) i, po ugledu na Justinijana II, prebacio u Malu Aziju, u temu Opsikion, jedan deo njihovih plemena (762 g.).

Unutrašnje uređenje — U isto vreme kada su neprijateljima monarhije bili ulili poštovanje prema carstvu, oba prva Isavrijanca prionuše da ga i iznutra preurede. To je bilo veliko delo administrativnog, ekonomskog i društvenog preustrojstva.

Da bi osigurali odbranu granica Lav III i njegov sin počeše da uopštavaju ustrojstvo tema, deleći velike vojne oblasti VII veka na mnogobrojnije vojne okruge, manje po prostoru i pogodnije za odbranu; osim toga, ova nova podela pružala im je političku korist, jer je na taj način opala moć koju je stratezima davalo upravljanje nad veoma prostranim pokrajinama i jer je umanjena opasnost pobuna koja je otuda proizilazila. I dok je Vojni zakon obnavljao disciplinu u vojsci, državna blagajna se punila novčanim sredstvima zahvaljujući pažljivoj, često bezobzirnoj, finansiskoj administraciji. Zemljodelski zakon trudio se da ograniči uznemirujući razvoj velikih poseda, da zaustavi propadanje male slobodne svojine, da osigura seljacima bolje životne uslove. Pomorski zakon potpomagao je razvitak trgovačke mornarice. Ali, iznad svega, veliko zakonodavno preustrojstvo, koje obeležava objavljivanje građanskog zakonika nazvanog Ekloga ("izbor", 739 g.), popravilo je sudsku administraciju i unelo u zakon, sa više jasnosti, jedan sasvim nov i više hrišćanski duh čovečnosti i jednakosti. Posle pola veka vladanja dva prva Isavrijanca učinila su carstvo bogatim i naprednim, pored kuge koja ga je opustošila 747 g. i pored uzbune koju je izazvalo ikonoborstvo.

Ikonoborstvo (726. — 780. g.)

Da bi svoje delo na oporavljenju države izveli do kraja, Lav III i Konstantin V pokušaše da izvrše veliki verski preobražaj. Oni ukinuše ikone, progoniše kaluđere koji su ih branili, i prema ozbiljnom sukobu koji su izazvali i koji dobi ime ikonoborstvo sačuvaše u istoriji naziv ikonoborci.

Mnogi su često rđavo shvatili prirodu verske politike isavrijanskih careva i rđavo razumeli njen cilj i značaj. Razlozi koji su je izazvali bili su istovremeno verski i politički. Na mnoge pobožne ljude, početkom VIII veka, neprijatno je delovalo preterano sujeverje, a naročito veliko obožavanje ikona, čuda koja su se iščekivala od njih, način na koji su one bile upletane u sve ljudske radnje, i mnogi ispravni duhovi s pravom su bili zabrinuti radi štete koju su ovakvi običaji mogli da nanesu veri. U Aziji naročito postojalo je jako neraspoloženje protiv ikona: Lav III, Azijat poreklom, delio ga je. Ni on ni njegov sin nisu bili, kao što se katkad smatra, slobodni mislioci, racionalisti, preteče reformacije ili francuske revolucije; to su bili ljudi svoga doba, pobožni, vernici, bogoslovi čak, iskreno se trudeći da poprave veru, čisteći je od svega onoga što im se činilo idolopoklonstvom. Ali to su bili tako isto i državnici koji su se brinuli o veličini i spokojstvu carstva. Međutim, veliki broj manastira i neprestani porast manastirskog bogatstva pretstavljali su za državu ozbiljnu opasnost. Oslobođenje od poreza koje su uživala crkvena dobra smanjivalo je prihode državne blagajne; mnoštvo ljudi koji su se kaluđerili bili su izgubljeni za zemljoradnju, vojsku, činovničku službu. Ali naročito uticaj koji su kaluđeri vršili na duhove i moć koju su na taj način zadobivali stvarali su od njih opasne činioce nereda. Takvom stanju stvari oba Isavrijanca pokušaše da se odupru: ukidajući ikone, oni su ciljali na kaluđere koji su nalazili u njima i u njihovom obožavanju jedno od svojih najmoćnijih sredstava u sukobima. Nesumnjivo, borbom koju su tako započeli isavrijanski carevi su izazvali dugotrajne nemire; nesumnjivo, iz tog sukoba su proizišle veoma ozbiljne političke posledice. Ne treba zaboraviti, međutim, ako hoće da se donese pravičan sud o ikonoboračkim vladaocima, da su oni u svojoj borbi naišli na veliku potporu kod visokog sveštenstva, zavidljivog na uticaj kaluđera, u vojsci sastavljenoj većinom od azijatskih narodnosti, čak i u jednom delu naroda, i da njihov pokušaj nije bio ni bez razloga ni bez veličine.

726 g. Lav III je obnarodavao prvi ukaz protiv ikona kojim, kako izgleda, nije toliko naredio da se unište koliko da se više obese da bi se sklonile od obožavanja gomile. Ta mera je prouzrokovala ogromno vrenje: bilo je žestokih sukoba u Carigradu, jedna pobuna, uostalom brzo ugušena, u Grčkoj (727 g.), opšti ustanak u Italiji (727 g.); i ma da se papa Grgur II zadovoljio da uloži oštar protest protiv ikonoboračke jeresi, njegov naslednik Grgur III započe uskoro smeliju politiku i, ne zadovoljavajući se samo bacanjem prokletstva na protivnike ikona (731 g.), potraži, u jednom trenutku, savez Langobarda protiv cara. U Siriji Jovan Damaskin je isto tako grmeo protiv Lava III. Izgleda ipak da je ukaz veoma blago primenjen; protiv branilaca ikona nije preduzeto nikakvo sistematsko proganjanje; i ma da je patrijarh German bio smenjen, a na njegovo mesto postavljen jedan pristalica nove verske politike (729 g.), ma da su bile preduzete mere protiv duhovničkih škola, pobuna u Grčkoj bila je blago ugušena.

Ali zaoštravanje borbe bilo je neizbežno. Načelna pitanja su ubrzo bila postavljena u sporu u kome su se sukobili carski upliv u verskim stvarima i želja crkve da se oslobodi mešanja države. Osim toga, Konstantin V, više bogoslovski raspoložen od svoga oca, uneo je u borbu lična shvatanja, protivna ne samo ikonama već i obožavanju Bogorodice i posredovanju svetaca; a kako je bio strastveniji takođe, vodio je borbu sa većom zanesenjačkom revnošću, sa doslednijom i neumoljivijom žestinom.

Čim je, desetogodišnjom slavom i blagostanjem, učvrstio presto, koji je jednog trenutka bio poljuljan Artavazdovom bunom (740. — 742. g.), on sazva u Ijeriji crkveni sabor (753 g.) koji svečano osudi ikone. Otada je vladalac mogao da kažnjava protivnike ne samo kao odmetnike od cara, već i kao pobunjenike protiv samog Boga. Ipak se u početku nadao da će ih ubediti. Tek 765 g. su otpočela gonjenja. Ikone biše uništene, manastiri zatvoreni ili pretvoreni u javna i državna dobra, kasarne i krčme; manastirska imanja biše oduzeta, kaluđeri hapšeni, zlostavljani, proterivani iz zemlje; neki, kao sv. Stefan mlađi, biše osuđeni na smrt; drugi, u smešnim sprovodima, biše izloženi ruglu naroda sakupljenog u Hipodromu. Nekoliko visokih carskih dostojanstvenika biše pogubljeni ili prognani. Patrijarh Konstantin, prvo prognan, bi osuđen na smrt (767 g.). Čitavih pet godina gonjenje je besnelo carstvom, manje strašno, možda, nego što su to pretstavili carevi protivnici, — smrtne kazne izgleda da su bile uglavnom retke, — ali ipak veoma žestoko. Činilo se, kaže jedan savremenik, "da je vladina namera bila da potpuno iskoreni kaluđerski red". Kaluđeri su se ogorčeno opirali; oni su hrabro stradali "za pravdu i istinu". Ipak mnogi popustiše, mnogi pobegoše, naročito u Italiju: tako da je, kao što kaže, sa nešto preterivanja, uostalom, jedan savremenik, "izgledalo da u Vizantiji nema više kaluđera".

Neosporno je da je borba dala povoda nečuvenim nasiljima, neverovatnim svirepostima i zverstvima, i da je izazvala u monarhiji duboko vrenje. Ona je imala, osim toga, veoma ozbiljnih posledica. Još Lav V, trudeći se da putem sile savlada otpor papstva, oduzimajući od Rima i stavljajući u zavisnost od carigradskog patrijarha Kalabriju, Siciliju, Krit i zapadni Ilirik (732 g.), bejaše pooštrio nezadovoljstvo papa i nenaklonost Italije. Kada je 751 g. ravenski egzarhat podlegao pod udarcima Langobarda, Stefan II nije se mnogo kolebao da se odvoji od jeretičkog carstva i, budući nemoćan da brani Poluostrvo, da potraži kod Franaka uspešniju i manje tegobnu zaštitu; on primi od pobedioca Pipina oblasti koje su ranije pripadale Vizantiji i koje su otada sačinjavale papsko svetovno gospodstvo (754 g.). To je bio raskid između carstva i Rima. Konstantin V je sve moguće činio da bi kaznio papu koga je smatrao jednim običnim izdajničkim i verolomnim podanikom koji je nezakonito prisvojio ono što pripada njegovim gospodarima. Svi ti napori biše uzaludni. Karlo Veliki, koji se 774 g. ponovo beše umešao u političke prilike na Poluostrvu, svečano potvrdi Pipinov dar. Vizantija je sačuvala u Italiji samo Mletke i nekoliko gradova na jugu. I ma da je, na taj način, smanjeno carstvo još više bilo upućeno prema Istoku, ovim raskidom pripremala se takođe klica strahovitih zapleta i ozbiljnih opasnosti u budućnosti.

GLAVA V

Vrhunac carstva pod makedonskom dinastijom (867. — 1081. g.)

Vladaoci makedonske loze i učvršćivanje dinastije

Od 867 do 1025 g. vizantisko carstvo je doživelo sto pedeset godina jedinstvenog sjaja. Ono je imalo sreću da mu za to vreme bude na čelu niz vladara koji su, skoro svi, bili znameniti ljudi. Vasilije I, osnivač dinastije (867. — 886. g.), Roman Lakapin (919. — 944. g.), Nikifor Foka (963. — 969. g), Jovan Cimiskije (969. — 976. g.), slavni otmičari prestola koji su upravljali zemljom pod nazivom zakonitih vladara, Vasilije II, najzad, koji je vladao čitavo pola veka (976. — 1025. g.), nisu bili vizantiski carevi kakvi se obično zamišljaju. To su bili ljudi odlučni i prekaljeni, često bezobzirni i nemilosrdni, samovoljni i jaki, više se brinući da uliju strah nego ljubav; ali su to bili državnici, zaneseni mišlju o veličini carevine, čuveni ratnici čiji je život protekao po logorima, meću vojnicima u kojima gledaju i vole osnovne činioce monarhiske moći; to su bili vešti administratori, uporne i nesalomljive snage, i koji se ni pred čim nisu ustezali kada je trebalo osigurati opšte dobro. Oni nisu marili nepotrebne izdatke, već su se jedino brinuli da uvećaju narodno bogatstvo; sjajna dvorska raskoš, prazni blesak pratnji i svečanosti zanimali su ih samo ukoliko su služili njihovoj politici ili održavali ugled cara i carstva. Surevnjivi na svoju vlast, oni, uglavnom, nisu imali ljubimaca; osim nekoliko moćnih ličnosti, kao parakimomin ("veliki komornik") Vasilije, vanbračni sin Romana Lakapina, koji je bio za vreme pet careva i preko četrdeset godina (944. — 988. g.) duša vlade, njihovi su savetnici mahom bili neznatni ljudi koje su uzimali u službu i čiji su ostajali gospodari. Veoma slavoljubivi, srca prepunog najplemenitijih stremljenja, oni su hteli da načine od vizantiskog carstva najveću silu istočnog sveta, zatočnika jelinizma i pravoslavlja; i veličanstvenim naporom svoga oružja, okretnom veštinom svoje diplomatije, odlučnošću svoje uprave, oni su ostvarili svoj san i od svoga doba stvorili pravo doba preporoda, jedan od najslavnijih trenutaka dugotrajne vizantiske istorije.

Kada se Vasilije I popeo na presto, položaj monarhije bio je još neobično težak: izgledalo je da celu državu treba iz osnova preurediti. Surovi seljak, koji se pomoću zločina uzdigao do najviše vlasti, on je imao sve osobine potrebne za izvršenje toga teškog zadatka: on je bio uman, podjednako želeći da zavede red u monarhiji i da joj povrati spoljni ugled, dobar administrator, odličan vojnik, težeći iznad svega da potpuno učvrsti svoju carsku vlast. Za vreme svoje dvadesetogodišnje vladavine on je umeo da dovede u red poslove monarhije i da, veličinom učinjenih usluga, osigura sudbinu svoga doma. Njegov sin Lav VI (886. — 912. g.), čija je vladavina od veoma velike važnosti po administrativnu istoriju carstva, nastavi — ma koliko da se inače razlikovao od svoga oca po svojoj ljubavi za sedenjem kod kuće, svojim nadriučevnjačkim manijama i svojom slabošću prema ljubimcima — rad na učvršćivanju dinastije sa sličnom upornošću: da bi prestolu osigurao naslednika, on nije prezao da se četiri puta ženi, i time unese sablazan među savremenike, niti da se zavadi sa crkvom i njenim poglavarem, patrijarhom Nikolom. Ali, po tu cenu, u Vizantiji se tada prvi put rodila misao o zakonitom pravu na presto jedne vladarske porodice. Dva prva makedonska cara bili su ti koji su, prema rečima jednog savremenika, "dali carskoj vlasti snažan koren iz koga su se razvile veličanstvene grane dinastije". Otada je bilo teže da se sruši drvo tako duboko usađeno; posle toga je bila stvorena carska loza, čiji članovi dobiše naziv porfirogeniti ("rođeni u purpuru"), i narodna privrženost, podanička odanost toj lozi. To je pretstavljalo za monarhiju, potresanu mnogobrojnim bunama, povoljnu i značajnu po posledicama novinu.

Razume se da prevrati nisu čak ni tada izostali. Nemiri, koji su izbijali za vreme burnog maloletstva Konstantina VII, sina Lava VI (912. — 959. g.), dali su prilike Romanu Lakapinu da se dočepa vlasti za četvrt veka (919. — 944. g.). Nešto docnije, kada je Roman II, sin Konstantina VII, umro posle četvorogodišnje vladavine (959.  — 963. g.), vladina slabost, za vreme maloletstva njegovih sinova Vasilija II i Konstantina VIII, izazvala je ustanak pomoću koga je na vlast došao Nikifor Foka (963. — 969. g.) i kobni državni udar koji je, posle ubistva Nikifora, načinio carem Jovana Cimiskija (969. — 976. g.). Ali nijedan se od ovih nasilnika nije usudio da ukloni sa prestola zakonite potomke Vasilija I. Roman Lakapin je, zvanično, delio vlast sa Konstantinom VII, dok ga je, u stvari, naterao da se povuče u zasenak svoje marljive naučničke radinosti. Nikifor Foka i Jovan Cimiskije dopustili su deci Romana I da vladaju samo po imenu i trudili su se da pomoću stupanja u brak sa princezama iz carske porodice dadu svome nasilnom prisvajanju prestola izgled zakonitog prava. Posle njih, sasvim prirodno, vlast je ponovo došla u ruke pretstavniku makedonske loze koji je bio postao punoletan, velikog cara Vasilija II. Dinastija je bila tako dobro utvrđena da su, u ovoj istočnoj monarhiji, mogle vladati i same žene, sinovice Vasilija II, Zoja (1028. — 1050. g.), koja je delila presto sa svoja tri uzastopna muža, i Teodora (1054. — 1056. g.); i te su princeze bile omiljene u narodu, što dokazuje buna iz 1042 g. kada je Mihailo V bio oboren stoga što je hteo da zbaci sa prestola Zoju i nezadovoljstvo na koje je naišao Konstantin Monomah kada je bio izazvao sumnju da je nameravao da ukloni obe carice. Nikada se još nešto slično nije dogodilo u Vizantiji i javno mnjenje je otvoreno izražavalo da "onaj koji vlada u Carigradu konačno je uvek pobednik", što je nasilno osvajanje prestola označavalo ne samo kao zločin, već, što je još gore, kao glupost.

Kako se desilo, međutim, da su otmičari prestola bili vrsni ljudi i znamenite vojskovođe, carstvo je moglo da podnese bez potresa političku nesposobnost Konstantina VII, neuredni život Romana II i dugotrajno maloletstvo njegovih sinova, i čitav vek i po ono je imalo na vrhu ljude koji su se u vođenju državnih poslova odlikovali jedinstvom pogleda i čvrstinom pravca, što u Vizantiji već davno nije bio slučaj. Zahvaljujući, najzad, sudelovanju saradnika visoke vrednosti, vojskovođa kao što su bili Kurkua, Foka, Sklir, ministara kao što je bio parakimomin ("veliki komornik") Vasilije, carevi iz makedonske dinastije mogli su da u ogromnoj meri prošire državu i da joj pruže jedinstveni sjaj. Napad koji je bio preduzet na svima granicama i bio krunisan velikim uspesima; diplomatski rad koji je dopunjavao vojničke rezultate i okupljao oko monarhije povorku vazalnih naroda; vizantiski uticaj koji se širio na ceo istočni svet čak do Zapada; jaka vlada koja se odlikovala velikim zakonodavnim delima; centralizovana, vešta i iskusna administracija koja je, pomoću opšteg jelinističkog obeležja, opšteg ispovedanja pravoslavlja, umela da osigura carstvu jedinstvo koje je izgledalo neostvarljivo zbog raznorodnosti rasa: eto šta su sve Vizantiji donele sto pedeset godina vladanja makedonskih careva. I ma da nisu uspeli, uprkos svojim naporima, da otklone velike opasnosti koje su pretile blagostanju zemlje, da reše agrarno i društveno pitanje koje se nametalo sa uznemiravajućom žestinom, da ukrote feudalno plemstvo uvek spremno na pobunu, da spreče slavoljubive poglavare istočne crkve da izazovu šizmu i, odvajajući zauvek Vizantiju od Rima, da poljuljaju čvrstinu monarhije; ma da je makedonska loza ostavila pri kraju carstvo neotporno prema Normanima i Turcima i otvorila vrata dugotrajnom rasulu (1057. — 1081. g.), ipak, za vreme jednog veka i po, pod dinastijom koju je osnovao Vasilije I, Vizantija je doživela veliku slavu i sjaj. U X i XI veku Carigrad je bio najblistavije središte evropske civilizacije i, kao što je na jednom mestu rečeno, "Pariz srednjega veka".

Spoljna politika makedonskih careva (867. — 1025. g.)

Borba sa Arabljanima — Otkako su 826 g. Arabljani osvojili Krit, postali su napast za vizantiska mora. Kandija, prestonica poluostrva, bila je jazbina muslimanskih pirata, i odatle, kao i iz Tarsa i Tripolja u Siriji, oni su pljačkali po celom Jegejskom Moru. Uprkos naporima Vasilija I da preustroji vojsku i flotu, neprijateljske ratne lađe su gospodarile u Arhipelagu. 904 g. Lav Tripoljski zauze Solun i skoro celokupno njegovo stanovništvo odvede u ropstvo. Pored izvesnih uspeha vizantiske mornarice 907 g., a naročito 924 g. u blizini Limnosa, pohodi upravljeni protiv Krita završavali su se porazima (911 g. i 949 g.). Trebalo je poslati protiv ostrva "koje da Bog da potonulo" najboljeg vojskovođu u carstvu, Nikifora Foku (960). On uspe da se iskrca na Krit i posle višemesečne opsade zauze Kandiju na juriš (marta 961 g.). Osvojeno ostrvo bi prevedeno u hrišćanstvo. Vizantinci opet postadoše gospodari u istočnim morima.

U isto vreme, srećne okolnosti dopustiše da se preduzme napad u Maloj Aziji. Još je Vasilije I bio proširio granice carstva do Eufrata, povratio Samosatu (873 g), pobedonosno ratovao u Kapadokiji i Kilikiji (878. — 879. g.). Rasulo muslimanskog sveta u X veku doprinelo je vizantiskim uspesima, naročito posle 927 god. kada je carstvo bilo oslobođeno bugarske opasnosti. Pod čuvenim vojskovođama, Jovanom Kurkuom koji je dvadeset dve godine upravljao Malom Azijom (920. — 942. g.) i zaslužio da bude nazvan "drugim Trajanom, drugim Velizarom", Vardom Fokom, zatim, i njegovim sinovima Nikiforom, Lavom, Konstantinom, borba je bila energično nastavljena. 928 g. zauzet je Teodosiopolj; 934 g. Melitina; 944 g. Edesa, iz koje bi triumfalno vraćena čudotvorna slika Isusova koja je tu bila čuvana; 949 g. Germanikija; 957 g. Amida; 958 g. Samosata. Vizantiska granica je bila proširena od Halisa do Eufrata i Tigra, a čitav niz novoobrazovanih provincija (teme Sevastija, Mesopotamija, Selevkija, Likand) svedočio je o važnosti vizantiskih osvojenja. Jermenska i Ivirska oslobodile su se islamskog jarma i potpale pod vizantiski uticaj. Tokom X veka Jermeni su odigrali znatnu ulogu u monarhiji i dali joj vojnike, vojskovođe, administratore i čak careve: Roman Lakapin i Jovan Cimiskije bili su obojica jermenskog porekla.

Pravi krstaški pokret bio je zahvatio Vizantince i nosio ih protiv nevernika. U Kilikiji i severnoj Siriji Nikifor Foka je slomio moć halepskih emira Hamdanida. On je osvojio Anazarv, Adanu, Mopsvestiju (964 g.), Tars (965 g.). Laodikeju, Hijerapolj, Emisu, Halep i najzad Antiohiju (968 g.). Njegov naslednik, Jovan Cimiskije, zauzeo je u Mesopotamiji Edesu i Nisiv (974 g.), u Siriji Damask i Berit (976 g.), a u Palestini je dopro do Jerusalima. "I narodi, kaže jedan hroničar, bili su u velikom strahu pred ljutinom Cimiskija, a mač hrišćana sekao je kao srp nevernike". Vasilije II dovršio je ponovno osvojenje Istoka. 995 g. zauzeo je Halep, Homs, Šajzar. Velike pobede slavile su propast muslimanske moći, a po carstvu, uvećanom na Istoku, podignut je čitav niz jakih tvrđava koje su ga branile od svakog novog napada. Prisajedinjenjem jermenskih kneževina koje je, možda nesmotreno, izvršio Vasilije II (1020 g.) i pokorenjem Ivirske bili su dovršeni ovi slavni pohodi. Od vremena Justinijana, carstvo nije bilo raširilo svoju vlast na Istoku tako daleko.

Borba sa Bugarima — Još više nego arabljanski rat, bugarski rat je glavni događaj spoljašnje vizantiske istorije u X veku.

U početku X veka opasnost od Bugara je bila veća nego ikada. Prostorno bugarska država se pružala od oblasti smeštenih severno od Dunava do Balkana, a na zapadu je dopirala do Pinda. U moralnom pogledu, stapanjem, u to doba već potpunim, između bugarskog i slovenskog življa, Bugarska je pretstavljala jednorodnu državu u kojoj je monarhiska vlast bila uhvatila dubok koren, u kojoj je primanje hrišćanstva osiguralo jedinstvo vere, u kojoj se, u dodiru sa Vizantijom, narod bio uzdigao do prilično visokog stupnja civilizacije. Sve ovo navodilo je bugarske vladaoce da spore vizantiskim carevima prevlast na Balkanskom Poluostrvu. Da se ostvari taj slavoljubivi san dovoljan je bio jedan čovek; Borisov sin, car Simeon (893. — 927. g,). Odgajen u Vizantiji, gde se nalazio kao talac, zanesen raskošju i civilizacijom Vizantinaca, on je maštao da osvoji Carigrad i da stavi na svoju glavu krunu Konstantinovih naslednika. Više od jednog veka pravi rasni rat vodio se između Grka i Bugara.

Borba otpoče 889 g., i, što je naročito značajno, razlozi su bili ekonomske prirode. Kada je Lav VI bio naredio da se stovarišta, koja su bugarski trgovci imali u Carigradu, prenesu u Solun, Simeon objavi rat. Upad Ugara, najmljenih od Vizantinaca, primora bugarskog vladaoca na povlačenje (893 g.). Ali posle smrti Lava VI, nemiri, koji su izbili za vreme maloletstva Konstantina VII, pružiše mu priliku da se povrati. 913 g, on se pojavi ispred Carigrada; 914 g. zauze Adrijanopolj; 917 g, potuče kod Anhijala carsku vojsku. I, sav ponosan sa svojih uspeha, Simeon se proglasi za "cara Bugara i Grka"; zatim osnova, u svojoj prestonici Preslavu, nezavisnu bugarsku patrijaršiju; samo mu je još bilo ostalo da osvoji Carigrad. On to pokuša 924 g. Ali, da bi vizantiska prestonica pala, potrebno je bilo napasti je i sa kopna i sa mora, a Simeon nije imao mornarice. Izgleda takođe da je za vreme sastanka sa Romanom Lakapinom potpao, kao nekada Atila pred sv. Lavom, pod uticaj svega što je bilo prestiža i civilizacije u toj starodrevnoj carskoj veličanstvenosti. On otstupi i napusti svoj lepi dugo snevani san. I ma da se za vreme Simeona rascvetala u njegovom carstvu, a naročito u njegovoj prestonici Velikom Preslavu, duhovna i umetnička kultura zbog koje je zaslužio da se nazove bugarskim Karlom Velikim, zastoj pred Carigradom označi propast bugarskih stremljenja. Kada Simeon umre (927 g.), opadanje je već bilo otpočelo.

Ono je sve naglije išlo u sunovrat za vreme duge vladavine njegovog sina Petra (927. — 969. g.). U toku tih četrdeset godina Bugarska je sve više postajala prirepak carstva, i dok je Vizantija jačala, njena stara suparnica je iz dana u dan slabila. Nasuprot kraljevskoj vlasti koja je popuštala, velikaši su se uzdizali; versko jedinstvo je bilo dovedeno u pitanje bogomilskom jeresi; bugarska narodnost se raspadala. Čas odmazde približavao se za Vizantince.

On kucnu 967 g. Nikifor Foka odbi danak koji je carstvo još uvek plaćalo Bugarima i zajedno sa Svjatoslavom, velikim knezom kijevskim, napade na Bugarsku. Ali se Svjatoslavu dopade osvojena zemlja; on se u njoj smesti i odbi da iziđe (968 g.). Smrću cara Petra i ubistvom Nikifora (969 g.) položaj se pogorša. Kada se Jovan Cimiskije, pope na presto postojala je opasnost od ruskog upada čak i u samo carstvo; Svjatoslav pređe Balkan, opustoši Filipopolj (Plovdiv, 970 g.) i poseja strah i u samoj prestonici. Srećom, Rusi biše potučeni kod Arkadiopolja (Lile-Burgas, 970 g.), i car je mogao tada da preduzme protiv njih veliki vojni pohod (971 g.). Dok je vizantiska flota išla uz Dunav, Cimiskije pređe Balkan, zauze Preslav, opsede Svjatoslava kod Dorostola (Silistrija) i primora ga da se pokori i da napusti zemlju. Bugarska bi prisajedinjena carstvu, a nezavisna patrijaršija bi ukinuta; pobedonosni jelinizam proširi granice carstva do Dunava.

Ipak, oko Prespe i Ohrida, narodni živalj, pod upravom kneza Nikole i njegovih sinova, uporno se opirao. Zahvaljujući nemirima koji izbiše u početku vladavine Vasilija II, jedan od Nikolinih sinova, car Samuilo (976. — 1014. g.), osnova makedonsko slovensko carstvo. Za deset godina, od 976 do 986 g., on oslobodi dunavsku Bugarsku, osvoji Makedoniju i Tesaliju i prodre do Peloponeza. Da bi srušili to ogromno carstvo koje se prostiralo od Dunava do Jadranskog Mora, morali su Grci da vode rat preko trideset godina (986. — 1018. g.). Na njegovom čelu je za sve vreme bio Vasilije P, koji je zbog svoje uporne energije i surovih pobeda dobio naziv Bugaroubica.

986 g. Vasilije II preduze napad i prodre u Bugarsku, ali bi ozbiljno potučen kod Trajanovih Vrata na Balkanu. Deset godina je prošlo pre no što je mogao da nastavi borbu, i za vreme tih deset godina Samuilo nije prestajao da proširuje svoju državu od Dunava do Jadranskog i Jegejskog Mora. Ali 996 g. on pretrpe poraz na obalama Sperhija; Grčka mu se izmače; izgubi bitku i ispred Soluna, i jedan deo dunavske Bugarske pade u carske ruke (1000 g.). Makedonsko slovensko carstvo ipak ostade neosvojivo. 1001 g. Vasilije II pokuša da ga uništi. On postepeno zauze okolna mesta, Veriju (Ber), Serviju, Voden. Opkoljen u planinama, Samuilo se oslobodi i opljačka Adrijanopolj (1003 g.) Ali. je car uporno produžavao i sužavao opsadu, zauzimajući Skoplje, osvajajući donju i srednju Makedoniju (1007 g.), vodeći rat sa velikom svirepošću. Samuilo je izbegavao bitke sa postrojenim vojskama; konačno, ipak, njegove trupe biše potučene u klancu Kimvalongu, na putu izmeću Sereza (Ser) i Melnika (29 jula 1014 g.). Car nije preživeo ovaj poraz; on umre nešto malo kasnije (15 septembra 1014 g.). To je bio kraj makedonskog slovenskog carstva.

Naslednici velikog makedonskog cara produžiše još četiri godine borbu, otimajući se u isto vreme o presto. 1018 g. u zemlji je ipak bio potpuno uspostavljen mir, i vizantiski car, na svome pobedonosnom putovanju, starao se da je preuredi. On je to činio sa umešnom obazrivošću, štedeći administrativne običaje i način života pobeđenih, trudeći se da zadobije velikaše, zadržavajući staro versko uređenje koje je imalo na čelu nezavisnog arhiepiskopa u Ohridu. I tako, posle mnogo godina, Vizantija je ponovo postala gospodar na celom Balkanskom Poluostrvu, a na svome putu kroz Grčku do Atine, kao i za vreme triumfa koji je proslavio sa velikim sjajem u Carigradu (1019 g.), Vasilije II mogao se s pravom ponositi da je povratio carstvu moć kakvu ono nije imalo već vekovima.

Ponovno osvojenje južne Italije i vizantiska politika na Zapadu — U isto vreme dok su na Istoku pobedonosno širili granice carstva, vladaoci od makedonske loze nastavili su na Zapadu slavoljubivu politiku svojih prethodnika.

Nikada se Vizantinci nisu bili odrekli prava na Italiju; sećanje na Ravenu, staru prestonicu egzaharta, nije im davalo mira. Slabost poslednjih karolinških careva, rasulo u južnoj Italiji raskomadanoj između langobardskih kneževa i sve veća opasnost od muslimanskog napada pružiše Vasiliju I željenu priliku da se umeša u političke prilike na Poluostrvu i da pokuša da ostvari svoje težnje. Car je bio stavio sebi u zadatak da obnovi na celom Sredozemnom Moru stari vizantiski uticaj, da istera iz Jadranskog i Tirenskog Mora muslimanske gusare i da suzbije afričke i sicilijanske Saracene. Čim je stupio na presto, on preduze na Zapadu odlučnu borbu. Nije uspeo, istina, da povrati Siciliju, gde Sirakuza pade 878 g. u ruke nevernika, ali je zaveo red na Jadranskom Moru, obnovio vizantiski savez sa Mlecima, ponovo vratio Hrvate pod grčku vrhovnu vlast. Osvojio je, što je naročito važno, Bari (876 g.), Tarent (880 g.) i Kalabriju (885 g.) i nametnuo vizantisko pokroviteljstvo langobardskim kneževima. Dve nove teme, Langobardija i Kalabrija, bile su osnovane u južnoj Italiji: to je pretstavljalo dobru naknadu za izgubljenu Siciliju.

Slabost Lava VI dovela je trenutno u pitanje ovaj srećni ishod. Pošto su zauzećem Taormine (902 g.) bili završili pokorenje Sicilije, Arabljani su mogli da osvoje Kalabriju i da se utvrde čak do Kampanije. Ali pobedom kod Gariljana (915 g.) nanovo je bila obezbeđena vizantiska premoć u Italiji i, u toku celog jednog veka, uprkos neprestanim saracenskim navalama, uprkos suparništvu nemačkih careva, Grci održaše svoju vlast u celoj južnoj polovini Italije. Tome poslu je takođe slavna vladavina Vasilija II posvetila napore makedonske dinastije. Pobedom kod Kane (1018 g.), koju su carske trupe odnele nad pobunjenim stanovništvom Apulije, bio je povraćen vizantiski uticaj od Ređa i Baria do kapija papske države. I pod carskom administracijom, veštom u rasprostiranju jelinskog uticaja, naročito zahvaljujući grčkom sveštenstvu i grčkim manastirima, Južna Italija ponovo postade prava Velika Grčka: značajan dokaz o moći širenja i o snazi prosvetiteljskog pretapanja koje su u X i XI veku bile osnov veličine vizantiskog carstva.

Pojavljivanjem nemačkih careva oko polovine X veka ipak su bile stvorene izvesne prepreke vizantiskoj politici. Kada se Oton I spustio u Italiju, kada je uzeo naziv cara, grčki ponos je to s teškom mukom podnosio, jer mu se činilo kao nasilno prisvajanje. Još je gore bilo kada Oton raširi svoju vrhovnu vlast nad langobardskim kneževima, vazalima Vizantije, i kada upade na grčko zemljište i napade Bari (968 g.). Nikifor Foka se odlučno odupre. Ali njegovom smrću vizantiska politika bi izmenjena; nastupi sporazum potvrđen venčanjem Otona II sa Teofanom (972 g.). Ipak sloga nije dugo trajala: germanske težnje nisu mogle da se izmire sa vizantiskim zahtevima. Nemački carevi su, mećutim, postigli sasvim osrednji uspeh. Oton II upade u Kalabriju i bi potučen kod Stila (987 g.); Henrik II uzaludno podupiraše apulisku pobunu i pretrpe poraz u svojim napadima na grčku Italiju (1022 g.). Po smrti Vasilija II, kao u Aziji, kao u Bugarskoj, Vizantija je bila svemoćna i u Italiji.

Diplomatsko delo: vazali carstva — Zahvaljujući svojim velikim vojnim uspesima, grčko carstvo se u X veku prostiralo od Dunava do Sirije i od italijanskih obala do jermenskih visoravni. Ali je vešta diplomatija proširila daleko izvan ovih granica delokrug rada monarhije. Oko carstva se nalazio čitav niz vazalnih država koje su sačinjavale ispred granice prvu odbranbenu liniju i koje su naročito rasprostirale po svetu vizantiski politički uticaj i civilizaciju.

U Italiji Mleci, potpuno grčki po svome poreklu i po svojim običajima, bili su najverniji i najpokorniji vazal carstva. Toga radi carevi su im bili poverili nadzor nad Jadranskim Morem i, od kraja X veka (992 g.), priznali im široke trgovačke povlastice koje su pripremile njihovu buduću veličinu. U Južnoj Italiji republike Napulj, Gaeta, a naročito Amalfi, nalazile su se u krugu vizantiskog uticaja. Najzad, langobardski kneževi Salerna, Kapue i Beneventa, ma da nešto nepouzdaniji, bili su prihvatili uglavnom grčko pokroviteljstvo. — Na severozapadu Balkanskog Poluostrva i na celoj jadranskoj obali slovenske države Hrvatska i Srbija, koje je Vasilije I bio preveo u hrišćanstvo i doveo pod vizantiski uticaj, bile su carstvu korisni saveznici, naročito protiv Bugara. — Na Istoku, u primorju Crnoga Mora, Herson, više vazal nego podanik, pretstavljao je dragocenu osmatračnicu, važno oruđe političke i ekonomske delatnosti prema varvarskim narodima, Kazarima, Pečenezima, Rusima, koji su stanovali u oblasti obližnjih stepa. — Na Kavkazu kneževi Alanije, Avazgije, Albanije, bili su gordi što nose vizantiske titule i što primaju novčanu pomoć od Vizantije. Jermenske države, najzad, otrgnute ispod arabljanskog uticaja, snabdevale su carstvo hiljadama vojnika i vojskovođa. I jermenski bagratidski kralj, kao i kneževi Vaspurahana, Tarona, Ivirske, bili su verni štićenici i sluge monarhije, u očekivanju da Vasilije II pripoji njihove oblasti jednu za drugom svojoj carevini.

Versko delo: pokrštavanje Rusije — Ali izvan ovih oblasti koje su se nalazile pod grčkim pokroviteljstvom, vizantiska prosvetiteljska delatnost pružala se još dalje: kao uvek, hrišćanski propovednici su potpomagali posao diplomata. Obraćanje Rusa u hrišćanstvo tome je očevidan dokaz.

Od sredine IX veka Vizantija je bila u odnosima sa Rusijom. U nekoliko mahova, počevši od neizazvanog napada iz 860 g., kijevski pustolovi bejahu zagrozili Carigradu svojim navalama (907 g. i 941 g,); osim toga, carevi su vrlo rado vrbovali vojnike iz redova tih smelih ratnika, a ruski trgovci su pohađali vizantiska tržišta. Poseta kneginje Olge Vizantiji (957 g) i njeno prelaženje u hrišćanstvo učinili su te odnose još tešnjim. Ali naročito je odlučan događaj bio, krajem X veka, primanje hrišćanstva od strane velikog kneza kijevskog Vladimira. 988 g., da bi ugušio feudalne pobune, Vasilije II dobio je na zahtev od kijevskog kneza 6000 najamnika; u zamenu, Vladimir je zaprosio ruku jedne vizantiske princeze, i da bi carski dvor, koji se kolebao, prisilio da se odluči, on zauze Herson. Vasilije II popusti zahtevima varvarskog vladara, ali ga nagovori da se pokrsti. Vladimir primi krštenje u Hersonu (989 g.), zatim ga nadmetnu svome narodu u Kijevu. I otada je hrišćanska Rusija uzela za obrazac vizantisku civilizaciju; ona primi od Vizantije, zajedno sa pravoslavljem, i njenu umetnost, njenu književnost, njene običaje. Posle Vladimira, njegov sin Jaroslav (1015. — 1054. g.) nastavi i dovrši delo i stvori od Kijeva, svoje prestonice, takmaca Carigradu i jedan od najlepših gradova na Istoku. Vladimir je bio ruski Klodovik; Jaroslav postade ruski Karlo Veliki. Ali i jedan i drugi imaju da zahvale Vizantiji za svoju veličinu u svakom pogledu.

Uzroci slabosti carstva

Druge, neposrednije, opasnosti pretile su ovom blagostanju.

Društveno pitanje i feudalne bune — Krajem IX i tokom X veka jedno ozbiljno pitanje koje je zadiralo u društveni život uzburkalo je carstvo. Dva staleža su bila jedan prema drugom: siromašni i moćni; i kako su ovi drugi neprestano otimali imanja i ugrožavali slobodu prvih, malo po malo obrazovalo se u carstvu, naročito u aziskim provincijama, snažno feudalno plemstvo koje je raspolagalo ogromnim posedima, štićenicima, kletvenicima, i čiji je uticaj bio još veći usled visokih administrativnih dužnosti koje je vršilo i vojnih položaja koji su stavljali vojsku u njegovu zavisnost. Bogato, moćno, omiljeno u narodu, ovo plemstvo je pretstavljalo isto toliko političku koliko i društvenu opasnost za vladu. Carevi su to shvatili i, svom snagom, borili su se protiv ovih nepokornih velikaša koji su se hvalisali da ulivaju strah vasileusu i koji su, u svakom slučaju, zahtevanjem oslobođenja od poreze umanjivali prihode državne blagajne, a prisvajanjem poseda dodeljenih vojnicima iscrpljivali jedno od najboljih vrela snabdevanja vojskom.

Vasilije I, u ovom slučaju kao i u svima ostalima, započeo je politiku u korist dinastije i trudio se da ograniči bespravno prigrabljivanje tuđe imovine od strane velikaša. Njegovi naslednici produžiše njegovo delo. Niz uredaba koje su doneli Roman I Lakapin (922 g. i 934 g.), Konstantin VII, Roman II, Nikifor Foka, imale su za cilj da obezbede zaštitu malog poseda i da spreče velikoposednike "da gutaju imanja siromašnih." Stalno obnavljanje ovih mera dokazuje da je opasnost sve više rasla. Događaji iz druge polovine X veka posvedočili su to na očigledan način.

Sutradan po ubistvu Nikifora Foke prva feudalna buna izbila je u Maloj Aziji (971 g.) pod vođstvom Varde Foke, sinovca preminulog cara. Ustanak je bio ugušen sa dosta napora. On je izbio ponovo, još opasniji, za vreme prvih godina vladavine Vasilija II. 976 g. desila se prava aziska fronda. Varda Sklir, veliki feudalni gospodar, stavi joj se na čelu i, okupivši oko sebe sve nezadovoljnike, sve pustolove, sve one koji su hteli da prigrabe štogod za vreme bune, u roku od nekoliko nedelja postade gospodar Azije i zagrozi Carigradu (978 g.). Protiv ovog feudalnog pretendenta vlada pozva u pomoć drugog feudalca. Varda Foka potuče Sklira u boju na Pankaliji (979 g.) i uguši ustanak. Ali kada je izgledalo da je učvršćena vlast Vasilija II zagrozila plemstvu, izbi nova buna. Foka i Sklir, pre toga neprijatelji, izmiriše se da bi se digli protiv cara (987 g.). Vasilije II svojom velikom istrajnošću odnese potpunu pobedu. Foka, potučen kod Hrisopolja, prema Carigradu koji je već bio opseo (988 g.), pogibe u boju kod Avida (989 g.); Sklir bi prinuđen da se pokori. Ali car nikada ne zaboravi ove feudalne ustanke, i zakonom koji donese 996 g. interesi velikaša nasilnika biše svirepo pogođeni. Izgledalo je da je kruna postigla potpunu odmazdu nad pobunjenim feudalcima u Anatoliji.

U stvari, sve su ove mere bile bezuspešne. Vlada je uzalud ograničavala razvoj velikog poseda, opterećavala ogromnim porezima velikaše, nastojavala da umanji njihov uticaj na vojsku: ništa nije pomoglo. Feudalno plemstvo je odnelo konačnu pobedu nad carskom vlašću, a za vreme slabosti i rasula koji su zadesili monarhiju u drugoj polovini XI veka njen spas je obezbedila feudalna porodica Komnina.

Crkveno plemstvo — Ni crkveno plemstvo nije bilo manje moćno ni manje opasno od svetovnog.

U X veku, kao i u VIII, znatan deo nepokretnih dobara nalazio se u rukama kaluđera, na veliku štetu državne blagajne i vojske. Carevi koji su vladali u X veku trudili su se da ograniče razvoj manastirskih dobara; Nikifor Foka je, šta više, zabranio osnivanje novih manastira (864 g.) i davanje poklona onima koji već postoje. Ali u vizantiskom carstvu crkva je bila suviše moćna da bi se takve mere mogle dugo održati, a monarhiji je ona suviše često bila potrebna da se ne bi moralo imati obzira prema njoj. 988 g. Vasilije II ukide Fokin ukaz. Manastirska stranka bila je pobedila.

Isto tako, u rasprama sa mirskim sveštenstvom car nije uvek imao poslednju reč. Usled prostranstva svoga područja, uloge koju je igrao u crkvi, čitave vojske kaluđera koji su mu se pokoravali, političkog uticaja koji je vršio, jakih slavoljubivih težnji koje mu je ulevala ova moć, carigradski patrijarh je bio opasna ličnost. Ako je patrijarh odan vladi mogao da joj učini velike usluge, patrijarh neprijateljski raspoložen prema njoj bio je veoma poguban i njegov protivan stav mogao je da drži u škripcu i samog cara. Lav VI je imao to iskustvo sa patrijarhom Nikolom; i ma da je, konačno, bio primorao crkvenog velikodostojnika da se povuče (907 g.), ipak se ovaj, po carevoj smrti, ponovo popeo na patrijaršiski presto (912 g.); on je bio za vreme maloletstva Konstantina VII glavni ministar i odigrao je u unutrašnjim bunama, kao i u vođenju spoljne politike carstva, odlučnu ulogu; a tomus unionis ("unijonistička povelja", 920 g.) kojim je bilo uređeno pitanje četvrtog braka zbog koga je ranije bio došao u sukob sa carem značio je za njega sjajnu osvetu nad carskom vlašću. Isto tako je i patrijarh Polievkt prkosio Nikiforu Foki; i mada je najzad morao da podlegne, ipak je posle toga izradio kod Cimiskija (970 g.) opozivanje svih mera nepovoljnih po crkvu. Ali slavoljublje carigradskih patrijaraha izazvalo je još ozbiljnije posledice: ono je dovelo do raskida sa Rimom i do šizme između dveju crkava.

Još ranije, kao što je poznato, Fotijevo slavoljublje je bilo izazvalo ovaj raskid. Po stupanju na presto Vasilija I otpočeta je drukčija verska politika; patrijarh je pao u nemilost, a crkveni sabor, održan u Carigradu 869 g., uspostavio je slogu sa Rimom. Fotije, međutim, opet postade patrijarh 877 g.; ponovo, na saboru od 879 g., on raskide sa papstvom; i ma da je konačno podlegao 886 g., ma da je sporazum sa Rimom svečano obnovljen 893 g., prikriveni sukob je i dalje trajao između dveju crkava, manje, svakako, u sporednim pitanjima dogme i učenja koja su ih delila nego u upornom odbijanju Grka da priznadu rimsko prvenstvo i u slavoljubivim težnjama carigradskih patrijaraha da budu pape na Istoku. Od kraja X veka neprijateljstvo je bilo na vrhuncu: dovoljno će biti, sredinom XI veka, slavoljublje Mihaila Kerularija da se izvrši potpun rascep.

Opadanje carstva u XI v. (1025. — 1081. g.)

Uprkos stvarnim opasnostima koje su pretile carstvu, ipak, da bi se održali ugled i moć monarhije, bilo bi dovoljno da je na presto došao kakav odlučan vladalac koji bi nastavio okušanu veštu i snažnu politiku. Na nesreću, na prestolu su se ređale žene ili osrednji i nebrižljivi vladari, i u tome se nalazi početak nove krize.

Odmah po smrti Vasilija II otpoče opadanje pod njegovim bratom Konstantinom VIII (1025. — 1028. g.) i pod dvema ćerkama ovog poslednjeg, prvo Zoje i njena tri uzastopna muža, Romana III (1028. — 1034. g.), Mihaila IV (1034. — 1041. g.) i Konstantina Monomaha (1042. — 1054. g.), sa kojim je delila presto (ona umre 1050 g.), zatim Teodore (1054. — 1056. g). Ono se ispolji još žešće po izumiranju makedonske dinastije. Pomoću vojničkog državnog udara pope se na presto Isak Komnin (1057. — 1059. g.); posle njegovog odricanja na vlast dođe Konstantin X Duka (1059. — 1067. g.). Zatim to bi Roman IV Diogen (1067. — 1071. g.) koga svrže Mihailo VII Duka (1071. — 1078. g.); u novoj buni kruna pripade Nikiforu Votanijatu (1078. — 1081. g.). A za vreme ovih kratkotrajnih vladavina rasulo je sve više raslo i opasna kriza, spoljna i unutrašnja, od koje je patilo carstvo, sve više se pooštravala.

Normani i Turci — Na svima granicama Vizantija je sada uzmicala. Pečenezi, skitnički narod turskog plemena, pređoše Dunav i zauzeše zemlju do Balkana. Makedonija se pobuni (1040 g.) pod voćstvom Petra Deljana, koji se izdavao za potomka cara Samuila; pobunjenici zagroziše Solunu i, ma da je pokret pretrpeo neuspeh, zemlja, sva uzdrhtala pod vizantiskim ugnjetavanjem, bila je spremna da se svakoga časa otcepi. Srbija se isto tako diže na oružje i zahtevaše nezavisnost. Na Jadranskom Moru Mleci osvojiše dotadašnje vizantiske posede. Ali se pojaviše dva naročito opasna protivnika, Normani u Evropi, Turci Seldžuci u Aziji.

Nastanjeni oko sredine XI veka u južnoj Italiji i podržavani od papstva, Normani, pod voćstvom Roberta Gviskara, postepeno behu otkinuli od grčkog carstva sve što mu je pripadalo na Poluostrvu. Uzalud je Đorđe Manijak, vizantiski upravnik Italije, posle slavnih pobeda nad sicilijanskim Arabljanima (1038. — 1040. g.), zaustavio za trenutak nadiranje Normana (1042 g.). Po njegovom odlasku sve propade. Troja pade 1060 g., Otrant 1068 g., Bari, poslednja vizantiska tvrđava, podleže1071 g. Uskoro slavoljubive težnje puljskog vojvode preneše se i na drugu obalu Jadranskog Mora; on stvori mornaricu i spremi se da se umeša u političke prilike u Iliriji. 1081 g. njegov sin Bohemund iskrca se na epirskoj obali i Gviskar, sa 30.000 ljudi, spremaše se da pođe za njim.

U Aziji je položaj bio sličan. Pod voćstvom tri značajne ličnosti, Togrul-bega, Alp-Arslana (1065. — 1072. g.) i Melek-Šaha (1072. — 1092. g.), Turci Seldžuci jurišahu na carstvo. U početku njihov nalet se razbi o čvrsti niz utvrđenja koja je bio podigao Vasilije II; ali Jermenska, nedovoljno privezana za Vizantiju i nezadovoljna zbog verskih gonjenja kojima je bila izložena, bila je nepouzdana. 1064 g. Turci zauzeše Ani, a uskoro Kesariju i Honu. Uzalud je odlučni Roman Diogen pokušavao da zaustavi njihovo napredovanje. On bi razbijen kod Manzikerta (1071 g.), severno od jezera Van, i pade u ruke nevernicima. Nikada se Vizantija nije mogla potpuno oporaviti od ovog velikog poraza. Otada je ceo istočni deo Male Azije, Jermenska, Kapadokija, sve one oblasti iz kojih se carstvo snabdevalo svojim najboljim vojnicima i najslavnijim vojskovođama, bio izgubljen zauvek. Otada su takođe, za vreme rasula u koje je carstvo sve više tonulo, Turci lako odnosili pobede: Ikonij potpade pod njih, zatim Nikeja gde ih sami Vizantinci pozvaše; 1079 g. dočepaše se Hrisopolja, prema Carigradu.

Znači li to da su Normani i Turci bili opasniji protivnici od tolikih drugih koje je Vizantija ranije bila savladala? Ne, ali je carstvo bilo slabije. Sve opasnosti koje su se nagoveštavale u X veku ostvarile su sada svoje pretnje.

Šizma i unutrašnje rasulo — 1054 g. slavoljublje patrijarha Mihaila Kerularija izazvalo je ozbiljan sukob. On se bio oborio na Rim kada je ovaj hteo da obnovi svoju vlast nad dijecezama u Južnoj Italiji. Papa Lav IX odvratio je sa podjednakom žestinom, i papski poslanici koji su došli u Carigrad ozbiljno su povredili svojim nadutim držanjem vizantiski ponos. Došlo je, dakle, ubrzo do raskida. Papski poslanici svečano isključiše iz crkve patrijarha. Kerularije pomoću bune nametnu caru Konstantinu IX Monomahu šizmu koju je želeo. Odvajanje dveju crkava bilo je dovršeno. Ovaj rascep sa papstvom imao je po carstvo veoma ozbiljne posledice. Ne samo što je ubrzao pad vizantiske vladavine u Italiji, već je naročito iskopao između Vizantije i Zapada provaliju koju ništa nije moglo ispuniti. U očima Latina Grci su otada bili obični šizmatici prema kojima se nije moralo imati ni obzira ni trpeljivosti već samo opravdanog podozrenja. Vizantinci, sa svoje strane, tvrdoglavo su ostajali pri svojoj srdžbi i mržnji na Rim. Pitanje odnosa između papstva i pravoslavne crkve teško će pritiskivati ubuduće sudbinu monarhije. Najzad, u zemlji, okolnosti pod kojima je izvršena šizma pokazale su na očigledan način koliko je velika nemoć carske vlasti prema svemoćnom patrijarhu: Mihailo Kerularije to nije zaboravio.

Ali je naročito feudalna opasnost postajala svakim danom sve veća. Da bi srušila isuviše snažno plemstvo, carskoj politici se učinilo umešnim da otpočne borbu protiv vojske na koju su se velikoposednici naslanjali i čija se snaga na opasan način ispoljavala, baš u tome trenutku, u bunama, kao što je bila buna Đorđa Manijaka, proslavljenog junaka u sicilijanskim i italijanskim ratovima (1043 g.), ili buna Lava Tornikija (1047 g.). Tada se obrazova jedna građanska stranka koja uze za zadatak da izrazi svoje nepoverenje vojnicima. Vladavina Konetantina Monomaha zabeležila je prvu pobedu. Za vreme ovog cara veseljaka i neratnika vojska je bila osetno smanjena; narodne trupe su bile u većoj meri nego ikada zamenjene najamnicima, Normanima. Skandinavcima, Rusima, Anglo-Sasima, jer se mislilo da se u njih može imati više poverenja. Vojni budžet je bio skresan, tvrđave su bile zanemarene, vojskovođe su držane po strani ili su bile bačene u nemilost. Vlada je bila u rukama ljudi od pera, Psela, Ksifilina, Jovana Mavropa, itd. Osnivanje pravničke škole imalo je za glavni cilj da snabde ovu vladu građanskim činovnicima. Između svemoćne birokratije, koja se naslanjala na senat, i vojske sukob je uskoro postao neizbežan. On bi žestok. 1057 g. Prononciamiento, koji je podržavao Mihailo Kerularije, diže na presto jednog čuvenog vojskovođu, Isaka Komnina. Ali kada se Isak, obeshrabren, odreče, stupanje na presto Duka obeleži otpor prema vojničkoj stranci i obezbedi ponovo, i to više nego ikada, pobedu birokratije. Za jedan trenutak Roman Diogen vrati moć vojsci. On podleže u besomučnom napadu svojih udruženih protivnika; a vlada Mihaila VII, čiji je prvi ministar bio Psel, izgledalo je da je utvrdila konačnu pobedu građanske stranke.

Sve je to imalo ozbiljnih posledica. Spolja, carstvo je svuda uzmicalo; stanovništvo, koje je slaba vlada rđavo branila a osim toga preopterećeno porezima, otcepljivalo se od monarhije i, kao u rimskom carstvu pred propast, pozivalo varvare. U zemlji, u sveopštem rasulu, feudalno plemstvo je uzdizalo glavu; vojska, nezadovoljna usled neprijateljstva koje se prema njoj ispoljavalo, bila je spremna na svaku pobunu. I sami najamnici su se bunili, a normanski kondotijeri u službi carstva, Herve, Robert Krepen, Rusel de Bajel, radili su u svoju sopstvenu korist. Ustanci su se nizali jedan za drugim. Nikifor Votanijat se digao na oružje u Aziji protiv Mihaila VII u isto doba kada se Nikifor Vrijenije pobunio u Evropi (1078 g.). Zatim, protiv Nikifora Votanijata koji je postao car (1078. — 1081. g.) ustali su drugi pretendenti, Vasilakije i Melisin. A carstvo, napadnuto, iscrpeno, nezadovoljno, bučno je prizivalo spasioca. On se pojavi u ličnosti Aleksija Komnina, najboljeg vojskovođe u carstvu. Državni udar koji ga je popeo na presto (1 aprila 1081 g.), učinivši kraj tridesetogodišnjem rasulu, označio je pobedu feudalnog plemstva i vojske nad građanskom strankom, a takođe i pobedu provincije nad prestonicom. Ali je on doneo carstvu još jedan vek veličine.

Grčko carstvo i krstaši — Neprijateljstvo između grčkog Istoka i latinskog Zapada postade još veće usled krstaških ratova.

Kada se vojske prvog krstaškog rata pojaviše pod zidinama Carigrada (1096 g.), Aleksija Komnina, koji je Zapad molio za pomoć samo kad su mu bili potrebni najamnici, veoma zabrinu vojni pohod čiji smisao nije razumeo i čiji je jedan od vođa bio njegov stari neprijatelj Bohemund. Ipak, i pored nasilja koja Latini počiniše, i pored bezočnosti, lakomosti i neprijateljskih smerova koje njihovi velikaši ne mogoše sakriti, car je nastojao da očuva sporazum sa njima: suviše slab da ih odbije, on pokuša da ih iskoristi. Laskao je sebi da će pridobiti krstaše u službu carstvu, da će ih vezati za sebe zakletvom na vazalnu dužnost i vernost, da će ih upotrebiti da povrate Aziju Vizantiji. U prvi mah izgledalo je da je uspeo. Postepeno, posle manje ili više teškoća, vođi krstaškog rata položiše zakletvu Aleksiju i obavezaše se da će mu predati sve gradove koje budu oteli od Turaka, a ranije su pripadali carstvu (1097 g.). Na osnovu ovog sporazuma osvojena Nikeja bila je predata Grcima, a jedan deo vizantiskih trupa pratio je u početku krstaše. Ali kada, posle zauzeća Antiohije, krstaši, zaboravivši na svoje obećanje, dadoše grad Bohemundu (1098 g.), kada, zatim, odbiše da sačekaju cara da bi pošli na Jerusalim (1099 g.), raskid bi potpun. Aleksije nije mogao oprostiti Buhemundu zbog njegovog nasilnog prisvajanja; on se nije bolje složio ni sa Latinima koji se zaustaviše u Siriji. Neuspeh prvog krstaškog rata (1101 g.), za koji su na Zapadu smatrali odgovornim Grke, još više poveća neslogu. Propast Bohemundovog preduzeća protiv carstva (1107 god.) pojača zlu volju Latina prema Vizantiji. Krivica krstaša bila je, u stvari, veća od careve: ipak se na Zapadu raširi mišljenje nepovoljno po Vizantince. Provalija izmeću dvaju svetova postajala je sve dublja.

Isto se desilo i u vreme drugog krstaškog rata (1147 g). Manojlo, koji je tada vladao, bio je, kao i Aleksije, veoma zabrinut dolaskom pod zidine svoje prestonice ovih velikih vojski koje su predvodili nemački car Konrad III i francuski kralj Luj VII. Sa Nemcima on se manje više sporazumeo i brzo ih se oslobodio; sa Francuzima je imao toliko teškoća da su u jednom trenutku krstaši naumili da zauzmu Carigrad. U takvim okolnostima, posle sloma ovog drugog pohoda, krivicu pripisaše naročito verolomstvu Grka, čija je gramzivost, uostalom, bila sramna, i, da bi se osvetili zbog neuspeha, zapadni narodi jedno kratko vreme nameravahu da pokrenu krstaški rat protiv Vizantije (1150 g.).

I sama carska politika prema Latinima na Istoku opravdavala je ovo nepoverenje i uvećavala neprijateljstvo između dvaju svetova.

Normanska kneževina, koja je bila stvorena u Antiohiji za vreme prvog krstaškog rata, bila je, usled slavoljubivih težnji svojih vođa, Bohemunda i Tankreda, na velikoj smetnji Vizantincima. Oni su se borili protiv nje svim silama, oružjem i diplomatijom; u jednom trenutku izgledalo je da je ugovorom od 1108 g., nametnutim Bohemundu, osiguran uspeh carske politike stavljanjem Antiohije pod grčku vrhovnu vlast. Ali ovaj ugovor nije nikada bio izvršen. U svemu se moralo početi iznova.

Jovan i Manojlo Komnin su se trudili da ostvare ove težnje u još većem obimu. I jedan i drugi su snevali da stvarno nametnu svoju vrhovnu vlast jermenskim kneževinama u Kilikiji i latinskim državama u Siriji, i u tome su uspeli.

Oko 1131 g. Lav, jermenski knez, bejaše jako uvećao svoju zemlju na račun grčke Kilikije i sklopio savez sa svojim susedima antiohiskim knezovima, koje je Vizantija još uvek smatrala svojim pobunjenim vazalima. Jovan Komnin ugrabi prvu priliku da se umeša. On pokori Kilikiju (1137 g.), primora Rajmunda od Poatjea, antiohiskog kneza, da mu položi zakletvu o ispunjavanju vazalne dužnosti i, kao pravi suzeren franačke Sirije, stavi se na čelo velikog vojnog pohoda protiv muslimana (1138 g.). Ipak nije uspeo, kao što je želeo, da prisvoji Antiohiju. Ali njegovo slavoljublje nije zbog toga bilo manje. 1142 god. on se opet pojavi u Kilikiji da bi od jermenskih državica i Antiohije stvorio apanažu svome sinu ljubimcu Manojlu. Smrt prekide njegove namere (1143 g.), i antiohiskom knezu se prilika učini povoljnom da se osveti i izvojuje svoju samostalnost. Manojlo mu ubrzo dokaza da misli produžiti politiku svoga oca. Rajmund, potučen, morade doći u Carigrad da moli za oproštaj i da potvrdi svoje vazalstvo prema caru (1145 g.). Nešto malo docnije, 1158 god., Manojlo još vidnije istače svoju ulogu suzerena. On osvoji Kilikiju, oštro kazni Rajnalda Šatijonskog, antiohiskog kneza, prisili ga na unižujuću potčinjenost i, u pratnji svih latinskih vladalaca Sirije, čiji je izgledao gospodar, svečano uđe u Antiohiju. Sami jerusalimski kraljevi morali su da snose vizantiski uticaj; oni su davali carskoj vojsci određeni broj vojnika, stupali su u ženidbene veze sa carskim dvorom Komnina (Manojlo se, sa svoje strane, oženio 1161 g. jednom latinskom princezom, Marijom Antiohiskom), preduzimali, u sporazumu sa Grcima, zajedničke vojne pohode u Misiru (1169 g.). Vizantiska civilizacija je prodirala u franačku Siriju, gde je lični ugled Manojlov bio, uostalom, znatan. Izgledalo je da su vizantiske težnje bile ostvarene. Ali su time, s jedne strane, sirski Latini bili iscrpeni i njihova otporna moć prema nevernicima oslabljena; s druge strane, naročito, pooštrena je mržnja koju je Zapad osećao prema Vizantiji.

Zavojevačka politika Komnina — Veliki i nesmotreni planovi Manojlove zapadne politike doveli su Vizantiju i Zapad u potpun neprijateljski stav.

Kao mnogi njihovi prethodnici, i Komnini su se zanosili snovima da obnove svoju vlast nad Rimom, bilo silom bilo sporazumno sa papstvom, i da sruše zapadno carstvo koje im se uvek činilo kao otimanje njihovih prava. Najviše se Manojlo Komnin trudio da ostvari te snove. Bilo je već reči o tome kako su ga njegovi uspesi nad Normanima potstakli da se umeša u političke prilike na Apeninskom Poluostrvu i kako se takođe, u Ugarskoj kao i u Italiji, sukobljavao sa nemačkim carstvom kojim je od 1152 g. vladao Fridrih Barbarosa. Može se, doista, reći da je u carevim mislima zapadna politika stojala na prvom mestu i da je on, za sve vreme svoje vladavine, raznim sredstvima, oružjem i diplomatijom, uporno težio slavoljubivom cilju koji je sebi postavio.

Prekid odnosa između Barbarose i papstva (1158 g.) pružio mu je priliku da se približi Rimu. On stade na stranu Aleksandra III (1161 g.), stavi mu u izgled obnavljanje crkvene unije i ponada se da će ga on, u zamenu, krunisati za zapadnog cara. U isto vreme njegovi diplomatski činovnici su nastojali da Barbarosi stvore neprijatelje podržavajući lombardsku ligu i dajući novčanu pomoć Ankoni, Đenovi, Pizi, Mlecima. S druge strane, dok je pravio smutnje u Italiji i Nemačkoj, Manojlo je želeo da stupi i u neposredan dodir s nemačkim carem. Od ovih zapletenih i neostvarljivih namera ništa stvarnoga nije proizišlo. Papa nije mogao pristati da postane običan vizantiski episkop u Rimu kao prestonici obnovljenog carstva; italijanske republike su s podozrenjem gledale na Manojlove težnje; Barbarosa, najzad, kome je bila dozlogrdila grčka dvoličnost, zauzeo je otvoreno neprijateljsko i preteće držanje (1177 g.).

Tako, privlačna sila kojom je Zapad mamio k sebi Manojla Komnina bila je kobna po carstvo. Svojom naklonošću prema Latinima on je dražio Grke; svojim osvajačkim težnjama naveo je ceo Zapad da se udruži protiv Vizantije; preteranim naporom koji je njegova politika zahtevala od monarhije on ju je iscrpeo. Sudeći po izgledu, Manojlo je proneo širom sveta nesravnjivu slavu carstva i stvorio od Carigrada središte evropske politike; u stvari, kada je umro (1180 g.), ostavio je Vizantiju upropašćenu, izloženu u isti mah i latinskoj opasnosti i mržnji i ozbiljnoj unutrašnjoj krizi koja je svakoga časa mogla da bukne.

Vladavina Komnina i vizantiska civilizacija u XII veku

Tri prva Komnina behu, međutim, ozbiljno nastojala da carskoj vlasti povrate moć, a monarhiji blagostanje. Oni su učinili veliki napor da preustroje vojsku, naročito uvodeći u nju znatan broj najamnika od kojih su mnogi došli sa Zapada; s druge strane su, ne bez izvesne nesmotrenosti, zanemarili mornaricu, oslanjajući se više nego što je bilo razumno, da bi osigurali svoju prevlast na morima, na savez sa Mlecima i potporu njihovih lađa; ukupno uzevši, međutim, oni su umeli da stvore opasnu vojničku snagu, sposobnu u isti mah i da brani obnovljeno carstvo i da podržava učvršćenu carsku moć. Aleksije i Jovan su isto tako poklanjali veoma ozbiljno staranje i finansijama; i ma da je poreza, zacelo, bila velika i poresko opterećenje podanika nesnošljivo, ma da je, zatim, Manojlova vladavina skupo stajala usled rashoda koje su izazvali ratovi, diplomatija i vladareva naklonost prema raskošnom životu, ipak je, u XII veku, grčko carstvo bilo bogato, a njegovo trgovačko blagostanje stvarno, uprkos greškama ekonomske politike koja je dopustila da na istočnim tržištima stranci neosetno istinu Grke, uprkos sve većoj pohlepnosti italijanskih trgovačkih gradova koji su, sve više i više, isisavali carstvo u svoju korist i smeštali se u njemu kao u osvojenoj zemlji.

Komnini su se, osim toga, ozbiljno starali o crkvenim poslovima. Oni su se sa podjednakom revnošću borili protiv jeresi i protiv slobodne misli, kada se ova ispoljila na carigradskom univerzitetu u obnovi Platonove filozofije. Brižljivo su nadgledali i popravljali svešteničke običaje, a naročito su nastojali da vrate jednostavnijem i primernijem životu kaluđere za koje je, krajem XI veka, sv. Hristodul osnovao, sa potporom Aleksija Komnina, manastir — obrazac na Patmosu (1088 g.). Umnožili su u Carigradu pobožne zadužbine, manastire, bolnice, crkve, od kojih je najznatnija bila crkva Pantokratorova. Nju je podigao car Jovan da bi bila u isto vreme i središte velike monaške i bolničke ustanove i grobnica careva iz dinastije Komnina. Najzad, malo je dvorova bilo gospodstvenijih i raskošnijih od dvora Komnina. Dvorac Vlaherna, na dnu Zlatnog Roga, gde su preneli svoju rezidenciju, bio je, prema pisanju savremenika, pravo čudo od sjaja i lepote. Tu se kretalo oko vladaoca, naročito u doba Manojla, društvo potpuno odano uživanjima i veselju i koje je od samog Zapada bilo prihvatilo nekoliko njegovih omiljenih zabava, kao turnire (viteške borbe u srednjem veku) i misterije (prikazanja, pozorišni komadi verske sadržine u srednjem veku); spletke i pustolovine su tu zapremale znatno mesto; ženska težnja za dopadanjem i ženska draž su tu našle pogodno tle; i sav taj mladi, plahi i strastveni svet isto se toliko zanimao okultnim naukama, mađijom, astrologijom, koliko i stvarima duha.

Dovoljno je, da bi se videlo koliki je visoki stupanj duhovne kulture dostigla Vizantija u XII veku, navesti imena pisaca kao što su Ana Komnina ili Nikifor Vrijenije, Nikita Akominat ili Evetatije Solunski. Tada je izvršen pravi preporođaj klasičnog duha i tradicije, a carevi su pripisivali sebi u zaslugu štićenje književnika i naučnika, kao i bogoslova i besednika čije su rečite propovedi bile ukras svih svečanih obreda, i dvorskih pesnika kao Teodora Prodroma čije se oduševljenje rasipalo u prigodnim sastavima često zanimljivim i duhovitim. Umetnost se isto tako veličanstveno razvijala po ugledu na umetnost iz prethodnog veka, i njen uticaj, prostirući se iz dubina Istoka do krajnjih granica Zapada, činio je od Vizantije vaspitačicu sveta i kraljicu prosvećenih naroda.

U latinskim državama u Siriji, kao i u Mlecima i normanskoj Siciliji, crkve i palate bile su građene i ukrašavane po vizantiskom običaju. Grčki umetnici izrađivali su mozaike u Vitlejemu i Torčelu, kao i mozaike kubeta u Cefaluu i Martorani ili u Palatinskoj kapeli u Palermu; i danas još spomenik koji daje najtačniju sliku o sjaju Vizantije u to doba jeste crkva Sv. Marka u Mlecima sa svojih pet kubeta, bogatstvom izrađevina u mramoru i zlatu, blistanjem mozaika i purpurnim i zlatnim odblescima kojima je sva obasjana. Sama romanska umetnost uzajmljivala je od Vizantije izvesne crte njenog građevinarstva i mnogo motiva njenog načina ukrašavanja. Svojim bogatstvom, lepotom svojih spomenika, raskošju svojih palata, svetinjama po svojim crkvama, Carigrad je izazivao divljenje celog sveta, i svi oni koji su ga pohađali vraćali su se zasenjeni. "To je ponos Grčke, kaže Ed de Dej; njegovo bogatstvo je na glasu, a on je bogatiji od svoga glasa." "Nema, piše Venijamin iz Tudele, osim Bagdada, na celom svetu grada koji bi se mogao sravniti sa njim." Govorilo se, prema pisanju Roberta de Klari, da su "dva dela celokupnog svetskog imetka u Carigradu, a treći deo je rasejan širom celog sveta". Vizantiska prestonica, prema jednom zgodnom izrazu, bila je "Pariz srednjega veka". Ona je bila, prema rečima Vilarduena, "najbogatiji grad na svetu", varoš "koja je vladarka nad svima ostalima". Pogubno blagostanje, koje je istovremeno sa divljenjem izazivalo i pohlepu i skupo stalo monarhiju kada je slabost carstva bila postala očigledna.

Vizantisko carstvo krajem XII veka (1180. — 1204. g.)

Dok je bio živ Manojlo Komnin, njegov um, njegova odlučnost, njegova veština, osiguravali su red u zemlji i održavali spolja ugled Vizantije. Po njegovoj smrti državna zgrada se poljulja. Kao u doba Justinijana, carska politika je u XII veku imala suviše prostrane težnje. Prečišćavanje političkog položaja bilo je takođe teško i porazno, Preko mere mešajući carstvo u zapadne prilike, nastavljajući sa ostvarivanjem nesmotrenih snova o zavojevanju ogromnih razmera, Manojlo Komnin je jako zanemario na Istoku blisku opasnost i zadao Latinima brigu, iscrpljujući u isti mah monarhiju. Srdžba i mržnja koje je prouzrokovao i žestoka pohlepa koju je pustio da se raspali imale su strahovite posledica kada je vlast dopala u slabije ruke.

Aleksije II, sin Manojlov, bio je dete; njegova majka, namesnica Marija Antiohiska, Latinka poreklom i koja se oslanjala na Latine, bila je neomiljena u narodu. Andronik Komnin iskoristi opšte nezadovoljstvo da bi se dočepao prestola (1182. — 1185. g.). Ovaj poslednji Komnin mogao je biti veliki vladalac. On shvati da moć feudalne vlastele pretstavlja opasnost za carstvo i surovo se obračuna sa njom: pobuna Isaka Anđela u Vitiniji bi ugušena u krvi (1185 g.). On preustroji administraciju, smanji rashode, olakša porezu, i bio je na dobrom putu da postane omiljen kada ga spoljni događaji, rat sa Normanima koji se svrši zauzećem Soluna (1185 g.) i rat sa Ugrima koji se okonča gubitkom Dalmacije (1185 g.), srušiše sa prestola. Jedan ustanak (1185 g.) uzdiže na presto Isaka Anđela i ubrza propast carstva. Isak (11b5. — 1195. g.) nije imao nijednu od potrebnih osobina da bi otklonio opasnu krizu. Njegov brat Aleksije III (1195. — 1203. g.), koji ga zbaci, nije vredeo mnogo više. Monarhija je bila zrela da propadne.

U zemlji, carska vlast, uzdrmana ovim nizom buna i neprestanih zavera, bila je krajnje slaba. U prestonici, svetina je propisivala vladi zakone; u provincijama, plemstvo se ponovo bilo osililo i carstvo se počelo rasparčavati. Isak Komnin se beše proglasio nezavisnim na Kipru (1184 g.), Gavra u Trapezuntu; svuda velike feudalne porodice, Kantakuzin, Vrana, Zgur, stvarahu za sebe gospodarstva od poderanih delova monarhije. Svuda vladahu nered i beda: teret poreza je bio nepodnošljiv, trgovina upropašćena, državna riznica prazna. Svuda carevaše razvrat, čak i u crkvi, gde su kaluđeri održavali večiti nered i gde se preustrojstvo manastira činilo potrebnijim više nego ikada. Naročito jelinizam uzmicaše na svima linijama, a rodoljublje izumiraše.

Spoljna opasnost je bila još ozbiljnija. Na Balkanskom Poluostrvu Sloveni su se oslobođavali vizantiskog jarma. U Srbiji Stefan Nemanja je bio proširio svoju vlast na Hercegovinu, Crnu Goru i severnu Srbiju i osnovao veliku državu. Pod voćstvom Petra i Kovana Asena Bugari i Vlasi su se bili pobunili (1185 g.) i sa potporom Kumana i sudelovanjem Stefana Nemaše brzo napredovali. Isak je bio potučen kod Verije (Stara Zagora, 1190 g.) i kod Arkadiopolja (1194 g.). Osnovano je drugo bugarsko carstvo koje je podigao na veliku visinu car Joanica ili Kalojovan (1197. — 1207. g.). Ugovorom od 1201 g. Aleksije III je morao da prizna sva bugarska osvojenja, od Beograda do Crnog Mora i Vardara. Malo kasnije bugarski vladalac je dobio od Inoćentija III kraljevsku krunu i blagoslov za osnivaše nezavisne narodne crkve (1204 g.). To je značilo potpunu propast svega što su ostvarili Cimiskije i Vasilije II.

Na Zapadu je vidik bio još tamniji. Pokolj od 1182 g., čije su žrtve bili Latini nastanjeni u Carigradu, za vreme bune koja je uzdigla na presto Andronika Komnina, izazvao je rat sa Normanima. Bez sumnje, zauzeće Carigrada od vojske sicilijanskog kralja značilo je samo trenutan uspeh i Isaku je bilo pošlo za rukom da suzbije napadače (1186 g.). Ali staro neprijateljstvo između zapadnih naroda i Vizantinaca bilo je povećano ovim događajima. Nespretna politika carstva prema Fridrihu Barbarosi u doba trećeg krstaškog rata (1189 g.) izazvala je slične posledice. U jednom trenutku nemački car je imao nameru, u saglasnosti sa Srbima i Bugarima, da zauzme Carigrad, i krstaši prođoše kroz Vizantiju kao ogorčeni neprijatelji. Henrik VI, Barbarosin sin, bio je još opasniji protivnik, naročito kada je nasledio zemlje i težnje normanskih kraljeva. On je snevao da osvoji Istok, zahtevao je od Aleksije da mu povrati sve oblasti koje su ranije bili pokorili Normani (119b g.) i primorao ga je da mu, u međuvremenu, plaća danak.

Ali su naročito Mleci zadavali brigu. Oni su takođe tražili odmazdu za pokolj iz 1182 g., i Isak II, da bi ih stišao, bio je prinuđen 1187 g. da im prizna obilnu oštetu i široke povlastice. Aleksije III je morao 1198 g. da poveća ove ustupke, čije je dejstvo, uostalom, bio ublažio davši Đenovljanima i Pizancima slične naknade. Uprkos tome, Mlečići su osećali da su njihova trgovina i bezbednost ugrožene usled razdražene mržnje Grka, a uz to, otkako je Henrik Dandolo postao dužd (1193 g.), rađala se misao da će osvojenje vizantiskog carstva biti najbolje rešenje krize i najsigurnije sredstvo da se da zadovoljenje nagomilanoj latinskoj mržnji i da se osiguraju na Istoku interesi republike. Tako, kao nužna posledica papskog neprijateljstva, mletačkih težnji i mržnje svih latinskih naroda moralo je proizići menjanje smera četvrtog krstaškog rata; a Vizantija, iscrpena, oslabljena razvitkom slovenskih država, bila je nesposobna da se odupre strahovitom naletu Zapadnjaka.

Četvrti krstaški rat — 1195 g. Aleksije III, svrgnuvši sa prestola i oslepivši svoga brata Isaka, beše bacio u tamnicu zajedno sa zbačenim vladarem i njegovog sina, mladog Aleksija. 1201 g. carević uteče iz zatvora i dođe na Zapad da traži pomoć protiv otmičara. To je bilo u trenutku kada se vojska četvrtog krstaškog rata nalazila sakupljena u Mlecima. Mlečići sa velikom gotovošću iskoristiše izgovor koji im se pružao da se umešaju u vizantiske političke prilike, a izdašna obećanja koja je davao Aleksije lako ućutkaše kolebanja savesti krstaša. Na taj način, veštom politikom, dužd Dandolo skrete prema Carigradu pohod preduzet radi oslobođenja Svete Zemlje. Na početku 1203 g. konačni ugovor bi potpisan sa vizantiskim pretendentom; 27 juna 1203 g. latinska flota se usidri ispred Carigrada. Grad bi zauzet na juriš (18 Jula 1203 g.) i Isak Anđel bi vraćen na presto sa svojim sinom Aleksijem IV. Ali između Grka i Zapadnjaka sporazum malo potraja. Novi carevi su bili nemoćni da održe svoja obećanja; krstaši, naročito Mlečići, postavljali su sve veće zahteve. 25 januara 1204 g. oba zapadnjačka štićenika biše zbačeni sa prestola u narodnom ustanku, a na vlast se pope Aleksije V Murzuflo. Ma kakav sporazum postao je nemoguć. Latini se odlučiše da sruše vizantisko carstvo. 12 aprila 1204 g. Carigrad je bio zauzet na juriš i strahovito opljačkan. I dok su se ostaci vizantiskog plemstva i sveštenstva sklanjali u Nikeju, pokušavajući da tu uspostave carstvo, pobedioci, shodno ugovoru o podeli potpisanom još u martu 1204 g., razdeliše među sobom pokorenu zemlju. Latinski car, Balduin Flandriski, zasede na presto Komnina (u maju 1204 g.); latinski kralj, Bonifacije od Monferata, zavlada u Solunu; jedan mletački patrijarh zauze patrijaršisku stolicu; na celoj površini osvojenog carstva rascvetaše se feudalna gospodarstva. Ali naročito Mlečići, vešti ljudi, dokopaše se na celom Istoku važnih tačaka za razvoj svoje trgovine i osnivanje svoga kolonijalnog carstva. Izgledalo je da je to kraj Vizantije; i, u stvari, događaj iz 1204 g. bio je za vizantisko carstvo udar od koga se ono nikada više nije oporavilo.

GLAVA VIII

Vizantisko carstvo pod Paleolozima (1261. — 1453. g.)

Stanje grčkog carstva 1261 g.

Carstvo koje je bilo uspostavljeno pod novom dinastijom Paleologa nije imala mnogo sličnosti sa monarhijom kojom su nekada vladali Komnini. U Aziji trapezuntsko carstvo je držalo najveći deo provincija duž obale Crnog Mora i sačinjavalo je nezavisnu državu koja se sve više odvajala od Vizantije i do sredine XV veka živela zasebnim životom uporedo sa grčkim carstvom. U Evropi epirska despotovina zauzimala je južni deo Arbanije i jedan deo Etolije; vojvodina Nova Patra ili Velika Vlahija obuhvatala je Tesaliju, Lokridu i Ftiotidu. Pored ovih grčkih država postojala je u srednjoj Grčkoj latinska atinska vojvodina, a na Peloponezu latinska morejska kneževina. Mlečići su bili gospodari na većini ostrva u Arhipelagu; Đenovljani su držali Hios i imali znatne kolonije u anatolskom primorju i Crnom Moru. Obnovljeno grčko carstvo obuhvatalo je samo tri grupe oblasti: u Aziji posede nekadašnjeg nikejskog carstva; u Evropi Carigrad sa Trakijom i jednim delom Makedonije u kome je Solun bio glavni grad; najzad, nekoliko ostrva kao Rodos, Lezbos, Samotraki i Imbros. Nasuprot ovom carstvu, prostorno smanjenom, finansiski iscrpenom, vojnički slabom, razvijale su se nove države, snažne i svesne svoje moći, boreći se sa Vizantijom o njenu nekadašnju prevlast. To su bili, na Balkanskom Poluostrvu, drugo bugarsko carstvo u HŠ veku i Srbija Stefana Dušana u XIV veku, a naročito, u Aziji, Turci koji su svakim danom bivali sve opasniji. Odavno je prošlo vreme kada je Carigrad bio središte istočnog sveta i civilizacije.

Vladavina Mihaila VIII Paleologa (1261. — 1282. g.) — Da bi se vizantisko carstvo obnovilo u celokupnom svome nekadašnjem prostranstvu i sjaju potreban je bio ogroman napor. Mihailo VIII (1261. — 1282. g.) to pokuša: ali ma da nije potpuno uspeo da ostvari svoje veličanstvene težnje, on je ipak bio, zbog cilja koji je sebi postavio, svoga praktičnog duha, svoje okretne gipkosti, poslednji veliki vizantiski car.

Odmah po svome stupanju na presto Mihailo VIII ispolji nameru da povrati kako od Latina tako i od Grka provincije oduzete carstvu. On zakorači u franačku Moreju (1261 g.); ote Janjinu od Epiraca (1265 g.), jedan deo Makedonije od Bugara (1264 g.), nekoliko ostrva u Arhipelagu od Mlečića; obuzda bezočnost Đenovljana; ponovo stavi pod vlast grčkog mitropolita srpsku i bugarsku crkvu (1272 g.). Ali se ubrzo sukobi sa neprijateljskim Zapadom. Papa i Mlečići nisu se, u stvari, bili odrekli obnavljanja latinskog carstva; novi vladalac Dveju Sicilija Karlo Anžujski, naslednik prema viterpskom ugovoru (1267 g.) prava cara Balduina II, suzeren, usled ženidbe svoga sina sa Vilarduenovom naslednicom, ahajske kneževine, gajio je još veće osvajačke težnje prema Istoku. On osvoji Krf (1267 g.), posede Drač i epirsku obalu (1272 g.), uze naziv arbanskog kralja i sklopi savez sa svima neprijateljima carstva, Bugarima, Srbima, vladaocem Velike Vlahije.

U ovoj opasnoj krizi pokazao je Mihailo Paleolog krajnju umešnost sprečivši opšti savez zapadnih naroda protiv Vizantinaca. Koristeći se nespokojstvom papstva kome nije išlo u račun da se moć Karla Anžujskog preko mere poveća, stavljajući mu u izgled ponovno zavođenje rimske vlasti nad grčkom crkvom, on sklopi sa Grgurom X na crkvenom saboru u Lionu (1274 g.) sporazum po kome je istočna crkva bila opet potčinjena papstvu. Ali. u zamenu, Mihailo VIII dobi jemstvo da se neće napadati Carigrad, da će imati na Istoku odrešene ruke, da će mu biti dozvoljeno da se tu bori i protiv samih Latina. I zbilja, još od 1274 g., on preduze u Epiru napad protiv anžujskih trupa, upade sa vojskom u Tesaliju gde opsede Novu Patru (1275 r.), zarati protiv Mlečića na Evbeji i dopre čak u Ahaju, gde je franačka kneževina bila znatno oslabljena smrću Vilhelma od Vilarduena (1278 g.).

Na nesreću, nesavladljivo neprijateljstvo Grka prema Rimu omete ove vešto sklopljene planove. Mihailo VIII bejaše silom nametnuo uniju grčkom sveštenstvu; on je hteo, u sporazumu sa patrijarhom Jovanom Vekom (1275 g.), silom i da je ostvari. Time je uspeo samo da izazove šizmu u pravoslavnoj crkvi, a oprečnost između dvaju svetova koju je mislio da otkloni postala je još oštrija i opasnija.

Ni Karlo Anžujski, veoma nezadovoljan, nije hteo da popusti. On preustroji svoju vlast u Epiru (1278 g), a sa Rimom i Mlečićima, radi obnove latinskog carstva, sklopi savez kome pristupiše iz mržnje prema Mihailu VIII Srbi i Bugari, pa čak i Grci iz Tesalije i Epira. Vizantiski car je odolevao na svima linijama. On potuče kod Berata vojskovođe Karla Anžujskog i izazva, da bi skrhao njegovo slavoljublje, Sicilijansko večernje (mart 1282 g.). Ali ma da je time, najposle, držao u škripcu Zapad, Mihailo VIII, isključivo zauzet svojom politikom prema Latinima, do krajnosti je bio zanemario na Istoku opasnost od Turaka koja je rasla u Maloj Aziji i opasnost od Srba koja je bivala sve veća u Evropi. Osim toga, i versko vrenje koje je izazvao u carstvu pretstavljalo je za monarhiju još jedan uzrok slabosti. Izgledalo je da vladavina Mihaila VIII obeležava početak preporoda; ubrzo međutim, nastupilo je neizbežno opadanje.

Grčko carstvo pod poslednjim Paleolozima (1882. — 1453. g.)

Ovo opadanje bilo je očigledno pod naslednicima Mihaila VIII, pod njegovim sinom Andronikom II (1282. — 1382. g.), učenim vladarem, krasnorečivim, prijateljem književnosti i veoma pobožnim, ali neizlečivo slabim i osrednjim, i pod unukom ovoga drugoga, Andronikom III (1328. — 1341. g.), mudrim, ali površnim, raspuštenim i raskalašnim; to je bilo očigledno i pod dugotrajnom vladavinom Jovana V (1341. — 1391. g.), uprkos odlučnom vođenju poslova znatnog vladara kakav je bio otmičar Jovan VI Kantakuzin (1341. — 1355. g.), uprkos visokim osobinama koje je zatim doneo na presto sin Jovana V, Manojlo II (1391. — 1425. g.), odlični vladalac o kome je s pravom rečeno "da bi u boljim vremenima spasao carstvo da je ono moglo biti spaseno". Jovan VIII (1425. — 1448. g.) i Konstantin Dragaš (1448. — 1453. g.) nisu bili u stanju da zaustave opadanje niti da spreče propast, i poslednjem je jedino bilo ostalo da junački pogine na bedemima svoje prestonice osvojene na juriš. Nema mnogo važnosti, dakle, što je za ovaj vek i po carstvo još po katkad imalo na čelu ljude od vrednosti: događaji su bili jači od njihove volje; unutra kao i spolja uzroci propasti su bili neizbežni.

Unutrašnji uzroci opadanja — Građanski ratovi — Nasuprot spoljašnjim opasnostima koje su pretile monarhiji potrebno je bilo da carstvo bude složno, pribrano i jako. Doba Paleologa, međutim, bilo je puno buna i građanskih raspri. Protiv Andronika II digao se njegov unuk, budući Andronik III, koga je ostareli car nameravao da liši njegovih zakonskih prava na presto; i nekoliko godina (1321. — 1328. g.) rat, presecan kratkotrajnim primirjima, besneo je u carstvu da bi se konačno završio zauzećem Carigrada od pobunjenika i padom Andronika II. Za vreme namesništva Ane Savojske i maloletstva njenog sina Jovana V Paleologa Jovan Kantakuzin se proglasi za cara (1341 g.), i punih šest godina (1341. — 1347. g,) grčki svet je bio podeljen na dve stranke, plemstvo koje je bilo na strani otmičara i narod koji je bio na strani zakonske dinastije, do dana kada prestonica izdajstvom pade u ruke pretendenta. Za vreme vladavine Jovana Kantakuzina (1341. — 1355. g) rovarenja Jovana V Paleologa, kome je novi car ostavio jedan deo vlasti, stalno su narušavala red u monarhiji i najzad dovela do bune koja obori Kantakuzina. Zatim nastupiše sporovi između Jovana V i njegovog sina Andronika (1376 g.) i unuka Jovana (1391 g.) kojima pođe za rukom da trenutno otstrane od prestola starog vladara. Ali od najzamašnijih posledica u toku ovih borbi bilo je to što su protivnici bez ikakvih obzira pozivali u pomoć sve moguće neprijatelje carstva, Bugare, Srbe, Turke, nagrađujući ih zbog sudelovanja novčanom pomoći i čak ustupanjem zemljišta i otvarajući tako vrata onima koji su snevali o propasti monarhije. Rodoljublje, politička uviđavnost, sve beše iščezlo u sukobu raspaljenog slavoljublja.

Društvene i verske raspre — Verske i društvene oprečnosti pogoršavale su bedu izazvanu građanskim razdorima. Oko polovine XIV veka dah građanske bune osetio se nad monarhijom: niži staleži ustajali su na oružje protiv plemstva po rođenju ili po bogatstvu i punih sedam godina (1342. — 1349. g.) Solun, drugi grad u carstvu, bio je usled vrenja među Zilotima ("revnosni", prostonarodna nacionalistička stranka) ispunjen nemirima, užasom i krvlju. Makedonski grad postade prava nezavisna republika čija je burna istorija jedna od najzanimljivijih epizoda iz života grčkog carstva u XIV veku, i Jovan Kantakuzin nije bez muke povratio mir i red u gradu koji se bio okrenuo protiv njega.

Verske borbe, nastale naročito usled vekovnog neprijateljstva između Grka i Latina, još su više uvećavale nered. Mihailo VIII smatrao je politički mudrim da se približi Rimu i da uspostavi crkvenu uniju; on je time izazvao tako ozbiljno nezadovoljstvo da je prva briga njegovog naslednika Andronika I bila da se izmiri sa pravoslavnim sveštenstvom otkazujući ugovor sklopljen sa papstvom. Neprijateljstvo između Latina i Grka zbog ovoga je još više naraslo, a takođe i oprečnosti u samoj monarhiji između pristalica i protivnika unije. Žestoka prepirka održavala je ovo vrenje, a naklonosti prema latinskim shvatanjima neosetno preobražavala u pravo izdajstvo prema otadžbini. U ovakvim prilikama najneznatnija okolnost raspaljivala je otpor vizantiskog nacionalizma protiv Zapada. To je bio duboki razlog raspre, po izgledu čisto bogoslovske, koja je nazvana isihastičkim sporom i koja je punih deset godina (1341. — 1351. g.) uznemiravala i razjedinjavala carstvo. U ovom sporu, čiji je začetak, po izgledu, bio u čudnim sanjarijama nekolicine kaluđera sa Atosa, ono što se u stvari protivstavljalo jedno drugom bili su grčki duh i latinski duh, istočni misticizam, koji su pretstavljali isihasti (molčalnici, ćutalice) i njihov branilac Grigorije Palama, i latinski racionalizam, čiji su pobornici bili Varlaam i Akindin, vaspitani u nazorima Sv. Tome Akvinskog i vični skolastičkoj dijalektici; i zbog toga je borba ubrzo dobila političku boju, Kantakuzin opredeljujući se za Atos a Ana Savojska za Varlaama.

Isti se slučaj ponovio kada su, iz političke nužnosti, Jovan V (1369 g.), zatim Manojlo II (1417 g.), nanovo započeli da pregovaraju sa Rimom i kada je, da bi otklonio opasnost od Turaka, Jovan VIII preduzeo očajnički korak. Car dođe lično u Italiju {1437 g.) i potpisa sa Evgenijem IV na crkvenom saboru u Florenci ugovor koji učini kraj šizmi (1439 g.). Kao Mihailo VIII, i on naiđe na upornu nepomirljivost pravoslavnog sveštenstva i naroda koji su bili ubeđeni da su, uprkos svim obećanjima, Latini težili "uništenju grčke države, plemena i imena". Jovan VIII i njegov naslednik Konstantin XI uzalud su pokušavali da nametnu uniju silom; pobuna se raširi čak do ispod svodova Sv. Sofije (1452 g.); uoči sloma u kome je propao Carigrad u varoši se raspravljalo za i protiv unije, a izvesni ljudi su izjavljivali da "više vole da u Vizantiji zavlada turska čalma nego latinska mitra".

Finansiske i vojničke nevolje — Osim svega ovoga pojavile su se i finansiske nevolje. Uprkos velikom poreskom opterećenju porez na imanje u zemlji potpuno upropašćenoj ratom donosio je u državnu riznicu sasvim nedovoljna sredstva. Carinski prihod, otkako je trgovina pala u ruke Mlečića i Đenovljana, svakim danom se sve više smanjivao. Vlada je bila prinuđena da krivotvori novac, car da vrši zajmove i da zalaže krunske dragocenosti: novac je nedostajao, riznica je bila prazna. Vojničko opadanje nije bilo manje ozbiljno: vojska, brojno slaba, razuzdana i nedovoljno pritegnuta, bila je sve nemoćnija da brani carstvo. Najamnici u službi monarhije bunili su se protiv nje, kao što je to učinio pod Andronikom II Katalonski veliki odred koji je, zauzevši Galipolj, opsedao dve godine Carigrad (1305. — 1307. g.) i proneo svoje pobedničke stegove kroz Makedoniju i Grčku (1307. — 1311. g.); kao što su to učinili sredinom XIV veka saveznici Srbi i Turci koji su nemilosrdno opustošili i opljačkali carstvo. Na moru je bila ista slabost. Mihailo VIII bejaše pokušao da obnovi vizantisku flotu; njegovi naslednici smatrali su rashod izlišnim i prepustili su vlast nad istočnim morima eskadrama italijanskih republika. Carstvo je zanemarilo samo sebe nemajući snage da se bori protiv opasnosti koje su mu pretile spolja.

Spoljašnji uzroci opadanja — Bugari i Srbi — Posle smrti Jovana Asena (1241 g.) drugo bugarsko carstvo, tako opasno za Vizantiju od kraja XII veka, bilo je jako oslabilo usled građanskih ratova koji su ga razdirali. Ozbiljan poraz koji je car Mihailo pretrpeo od Srba kod Velbužda (1330 g.) konačno sruši njegovu moć. Međutim, Bugari su i nadalje ostali nezgodni susedi; oni su se mešali u vizantiske političke prilike i iskorišćavali pomoć koju su pružali Androniku II ili Ani Savojskoj zahtevajući da im se ustupe prostrane oblasti; iznad svega, posle njihovih neprekidnih upada, grčka zemlja je ostajala strahovito opustošena. Ali Srbi su naročito bili postali opasni protivnici. Pod naslednicima Stefana Nemanje, Urošem I (1243. — 1276. g.), ( Dragutinom (1276. — 1282. g.) i Milutinom (1282. — 1321. g.), Srbija se bila uvećala na račun Bugara i Grka i postala najvažnija država na Balkanskom Poluostrvu. Uroš I 6ejaše osvojio gornju dolinu Vardara (1272 g.); Milutin, oslanjajući se na savez sa Epircima i Anžujcima, 6ejaše zauzeo Skoplje (1282 g.), pokorio oblast oko Sereza i Hristopolja koja mu otvori pristup u Arhipelag (1283 g.), dočepao se Ohrida, Prespe i cele zapadne Makedonije, zaposeo severnu Arbaniju (1296 g.) i prinudio Andronika II da mu prizna sva njegova usvojenja (1298 g.). Kao i Bugari, i Srbi su se stalno mešali u unutrašnje nemire grčkog carstva.

Kada se Stefan Dušan (1331. — 1355. g.) pope na presto, Srbija se pružala od Save i Dunava na severu do Strumice i Prilepa na jugu, od Bosne na zapadu do Rile i Strume na istoku. Dušan je hteo da je podigne na još veći stepen: on je maštao da sjedini pod svojom vlašću celo Balkansko Poluostrvo i da u Carigradu stavi na glavu carsku krunu. Vešt diplomata, veliki vojskovođa, mudar, samovoljan i uporan, on prvo dovrši osvojenje zapadne Makedonije (1334 g.); zatim, otevši Arbaniju od Anžujaca do Drača i Valone i Epir od Grka do Janjine (1340 g), on nastavi sa pokoravanjem Makedonije gde Grci sačuvaše samo Solun i Halkidiku i gde srpska granica dopre na istoku do Marice (1345 g.). 1346 g., u sabornoj crkvi u Skoplju, Dušan se svečano krunisa za "cara i samodršca Srbima i Grcima". Srpsko carstvo se sada prostiralo od Dunava do Jegejskog i Jadranskog Mora. Dušan ga je ustrojio po ugledu na vizantisko državno uređenje, dao mu je zakonodavstvo (1349 g.) i ustanovio u Peći patrijaršiju nezavisnu od Carigrada. Pobedilac Grka (1351 g. opseo je Solun), Anžujaca, bosanskog kralja, ugarskog kralja, on je bio najmoćniji vladar na Balkanskom Poluostrvu i papa ga imenova "kapetanom u borbi protiv Turaka". Dušanu je još samo ostalo da osvoji Carigrad. On to pokuša (1355 g.), zauze Adrijanopolj i Trakiju, i iznenada umre, — na nesreću po hrišćanske narode, — snevajući o gradu koji je hteo da načini svojom prestonicom. Po njegovoj smrti carstvo se ubrzo raspade. Ali iz ove dvadesetpetogodišnje borbe Vizantija iziđe još slabija.

Turci — Dok se ovako u Evropi Vizantija smanjivala pod navalom slovenskih država, Turci Osmanlije napredovali su u Aziji pod voćstvom tri velike poglavice, Ertogrula, Osmana (1289. — 1326. god.) i Orkana (1326. — 1359. g.). Uprkos naporima, katkad uspešnim, Andronika II da ih zaustavi, Brusa pade 1326 g. u ruke Osmanlija koji u njoj smestiše svoju prestonicu. Zatim podlegoše Nikeja (1329 g.) i Nikomidija (1337 g.); 1338 g. Turci dopreše do Bosfora. Oni ga uskoro pređoše na poziv samih Vizantinaca koji su užurbano tražili njihov savez u svojim građanskim razdorima: 1353 g. Kantakuzin, koji je još 1346 g. dao sultanu svoju ćerku za ženu, nagradi njegove usluge ustupivši mu jednu tvrđavu na evropskoj obali Dardanela. Sledeće godine (1354 g.) Turci se smestiše u Galipolju; zatim zauzeše Didimotih (Dimotika) i Curul (Čorlu) 1357 g. Balkansko Poluostrvo bilo im je otvoreno.

Murat I (1359. — 1389. g.) to iskoristi. On zauze Trakiju (1361 g.), što mu Jovan V Paleolog morade priznati (1363 g.); zatim osvoji Filipopolj, a uskoro i Adrijanopolj (Jedrene) gde premesti svoju prestonicu (1365 god.). Vizantija, usamljena, opkoljena, odvojena od ostalog dela monarhije, očekivaše, zaklonjena iza svojih bedema, poslednji udarac koji je izgledao neizbežan. Za to vreme Osmanlije su dovršavale osvojenje Balkanskog Poluostrva. Oni potukoše na Marici južne Srbe i Bugare (1371 g.), osnovaše svoje kolonije u Makedoniji i zagroziše Solunu (1374 g.), zauzeše Arbaniju (1386 god.j, srušiše srpsko carstvo u boju na Kosovu (1389 g.), stvoriše od Bugarske turski pašaluk (1393 g.). Jovan V Paleolog morade priznati sultanovu vrhovnu vlast, plaćati mu danak i snabdeti ga vojskom da bi zauzeo poslednje mesto koje je Vizantincima ostalo u Maloj Aziji, Filadelfiju (1391 g.).

Bajazit (1389. — 1402. g.) zauze još odlučniji stav prema carstvu. On opsede (1391. — 1395. g.) grčku prestonicu; a kada propade u bici kod Nikopolja (1396 g.) veliki pothvat koji je Zapad bio preduzeo da bi spasao Vizantiju, on snažno napade na Carigrad (1397 g.), osvajajući istovremeno Moreju. Na sreću po Grke mongolska najezda i veliki poraz koji Turci pretrpeše u borbi sa Tamerlanom kod Angore (1402 g.) pružiše carstvu dvadeset godina mira. Ali 1421 g. Murat II (1421. — 1451. g.) ponovo preduze napad. On udari, uostalom bez uspeha, na Carigrad koji se odvažno odupre (1422 god.); zauze Solun (1430 g.) koji su 1423 g. Mlečići bili kupili od Grka; jedan njegov vojskovođa prodre u Morejy (1423 g.); on sam upade u Bosnu i Arbaniju, a vlaškom knezu nametnu danak. Grčko carstvo, na izdisaju, obuhvatalo je osim Carigrada i obližnjeg predela do Derkona i Silimvrije (Silivri) samo još nekoliko oblasti rasutih po primorju, Anhijal, Mesimvriju, Atos i Peloponez koji, skoro potpuno povraćen od Latina, postade tada neka vrsta središta grčke narodnosti. Uprkos junačkim naporima Jovana Hunjadija koji potuče Turke na Jalomici 1443 g., uprkos otporu Skender-bega u Arbaniji, Turci su i dalje odnosili pobede. 1444 g. u bici kod Varne propade poslednji veliki pokušaj koji su hrišćanski narodi preduzeli na Istoku; atinska vojvodina pokori se sultanu; morejska kneževina, u koju upadoše Turci 1446 g., bi prinuđena na plaćanje danka; Jovan Hunjadi pretrpe poraz u boju na Kosovu (1448 g.). Carigrad, neosvojiva tvrđava, jedini ostade i izgledalo je da on sam za sebe sačinjava celo carstvo. Ali i njegov kraj se takođe bližio. Muhamed II, penjući se na presto (1451 g.), imao je čvrstu nameru da ga osvoji.