Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva  (Pročitano 17984 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« poslato: 01.08.2014. 15:36 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Preveo s francuskog Radoslav Perović

Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Knez Mihailova ulica 1, Beograd, 1955.

PREDGOVOR

Istorija vizantiskog carstva, i pored radova koji su je za poslednjih pedeset godina skoro preporodili, ipak je još uvek, naročito na Zapadu, predmet upornih predrasuda. Mnogi od naših sa vremenika je i danas smatraju, poput Monteskjea i Gibona, produženjem i opadanjem rimskoga carstva. Pod uticajem nesvesnih posledica vekovne mržnje i tamnog sećanja na prohujale verske strasti mi i danas sudimo o srednjevekovnim Grcima kao što su o njima sudili krstaši koji ih nisu razumeli i pape koje su ih isključile iz crkve. Isto tako, vizantiska se umetnost još suviše često smatra okamenjenom umetnošću, — "hijeratičnom", kako se vrlo rado govori, — nesposobnom za obnovu i koja je, pod strogim nadzorom crkve, ograničila svoj hiljadugodišnji napor na beskrajno umnožavanje dela nekolicine genijalnih umetnika.

U stvari, Vizantija je bila nešto sasvim drugo. Ma da se ona dragovoljno proglasila naslednicom i nastavljačicom Rima, ma da su se njeni carevi, do poslednjeg dana, nazivali "vasileusima Romeja", ma da se oni nikada nisu odrekli prava koja su polagali na staru i slavnu prestonicu carstva, ipak je Vizantija postala vrlo brzo i bila u suštini istočna carevina. Ne treba o njoj donositi sud u poređenju sa blistavim spomenom koji je ostavio Rim: po jednom od ljudi koji su najbolje shvatili njenu prirodu i nazreli njen pravi izgled ona je bila "srednjevekovna država smeštena na krajnjim granicama Evrope prema varvarskim narodima Azije". Ta država je imala svoje nedostatke i svoje poroke koje bi bilo detinjasto hteti sakriti. U njoj su se vrlo često dešavali dvorski prevrati i vojničke bune; ona je pomamno volela cirkuske igre, a još više bogoslovske raspre; pored gospodstvenosti njene civilizacije naravi su joj često bile surove i svirepe; i ona je proizvela, najzad, u velikom izobilju, ljude osrednjih karaktera i niskih duša. Ali, pored svih ovih mana, ta država je bila velika.

No treba, zaista, kao što se obično čini, zamišljati da je, u toku hiljadu godina koliko je nadživela pad rimskog carstva, Vizantija neprekidno srljala u propast. Posle kriza u kojima umalo nije podlegla nastupala su vrlo često vremena jedinstvenog sjaja, neočekivanih preporoda, kada se, prema rečima jednog hroničara, "carstvo, ta stara žena, pojavljuje kao mlada devojka iskićena zlatom i dragim kamenjem". U VI veku, pod Justinijanom, carstvo se, poslednji put, obnavlja kao u sjajno doba Rima, a Sredozemno More, ponovo postaje rimsko jezero. U VIII veku isavrijanski carevi slamaju nalet islama u isto doba kada Karlo Martel spasava hrišćanski svet kod Poatjea. U X veku makedonski carevi stvaraju od Vizantije veliku istočnu silu, dopirući čak do Sirije sa svojim pobedničkim oružjem, satirući Ruse na Dunavu, ugušujući u krvi državu koju su stvorili bugarski carevi. U XII veku, pod Komninima, grčko carstvo još uživa lep ugled u svetu, a Carigrad je jedno od glavnih središta evropske politike.

Tako, preko hiljadu godina, Vizantija je postojala, i to ne samo zahvaljujući kakvom srećnom slučaju; ona je trajala slavno i zbog toga je morala sadržavati u sebi drugo što osim mana. Ona je imala za vođenje svojih poslova velike careve, čuvene državnike, vešte diplomate, pobedonosne vojskovođe; pomoću njih ona je izvršila veliko delo u svetu. Ona je bila, pre krstaških ratova, zatočnik hrišćanstva na Istoku protiv nevernika i svojom vojničkom vrednošću spasla je u nekoliko mahova Evropu. Ona je bila, licem prema varvarima, središte divne civilizacije, najprefinjenije, najotmenije, dugo vremena jedine u srednjem veku. Ona je bila vaspitačica slovenskog i aziskog Istoka, čiji joj narodi duguju svoju veru, svoj književni jezik, svoju umetnost, svoj oblik vladavine; njen svemoćni uticaj bio je se raširio čak do Zapada koji je primio od nje neprocenjiva duhovna i umetnička blaga. Od nje proizilaze narodi koji nastanjuju danas evropski Istok, a savremena Grčka, naročito, mnogo više duguje hrišćanskoj Vizantiji nego Atini iz doba Perikla ili Fidije.

Zbog svega, dakle, što je izvršila u prošlosti i što je pripremila za budućnost Vizantija još uvek zaslužuje pažnju i zanimanje. Ma koliko daleka izgledala njena istorija, ma koliko je malo poznavali mnogi ljudi, ta istorija nije mrtva i dostojna zaborava. Dikanž je to dobro znao kada je svojim izdanjima vizantiskih istoričara, tumačenjima kojima ih je propratio, tolikim divnim radovima postavljao temelje naučnoj istoriji Vizantije i krčio u toj još neispitanoj oblasti široke i svetle brazde. Ima već pedeset godina kako se, u Dikanžovoj otadžbini, obnovila tradicija proučavanja čiji je on bio osnivač; i, ne odričući vrednost onome što se radi u drugim zemljama, u Rusiji i Grčkoj, Engleskoj i Nemačkoj, možda je ipak dozvoljeno reći da, ako su istraživanja iz oblasti vizantiske istorije ponovo zadobila pravo građanstva u naučnom svetu, ona to u prvom redu duguju Francuskoj.

Traženo je od mene, sa ljubaznim navaljivanjem, da napišem knjigu, — koja je, kod nas, nedostajala, — priručnik, kratak i sažet, iz vizantiske istorije. Nije mi izgledalo da bi to bio izlišan posao. Pokušao sam nedavno, u drugom jednom delu koje je upravo izišlo, da izložim sintetičnu sliku onoga što je bila Vizantija, da objasnim duboke uzroke njene veličine i njene propasti, da pokažem vanredne usluge koje je učinila civilizaciji. Ova knjižica pružiće čitaocu više analitično izlaganje hiljadugodišnje istorije vizantiskog carstva. Potrudio sam se da u njoj istaknem glavne ideje koje su vladale razvojem te istorije i da iznesem bitne činjenice, ne toliko zadržavanjem na sitnim hronološkim pojedinostima koliko njihovim grupisanjem u dosta prostrane vremenske otseke koji će biti razumljiviji i koji će, možda, učiniti shvatljivijim smisao i važnost pojava. Tablice stavljene na kraju knjige dopustiće čitaocu da lako nađe hronološku podudarnost najznatnijih događaja. Ali mi je izgledalo da će biti korisnije, za sve one koji žele da steknu opšti pojam o ovom iščezlom svetu, ako podvučem u ovoj knjizi, ne propuštajući ništa od potrebne jasnoće pojedinosti, glavne linije, značajne crte i ideje vodilje vizantiske istorije i civilizacije.

Š. Dil, juli 1919.
« Poslednja izmena: 01.08.2014. 17:50 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #1 poslato: 01.08.2014. 16:07 »
GLAVA I

Osnivanje Carigrada i postanak istočnog rimskog carstva (330. — 518. g.)

Osnivanje Carigrada i obeležje novoga carstva

11 maja 330 g., na obalama Bosfora, Konstantin je izvršio svečano osvećenje svoje nove prestonice, Konstantinopolja (Carigrad).

Zašto je car, napuštajući starodrevni Rim, preneo na Istok sedište monarhije? Osim toga što je imao malo lične naklonosti prema mnogobožačkom i večito nezadovoljnom gradu Cezara, Konstantin ga je smatrao, ne bez razloga, rđavo smeštenim da bi mogao odgovoriti novim potrebama koje su se nametale carstvu. Opasnost od Gota pretila je sa Dunava, a od Persijanaca iz Azije; mnogobrojno stanovništvo Ilirika pretstavljalo je u pogledu odbrane dragocenu pomoć, ali za organizovanje te odbrane Rim je bio suviše daleko. Dioklecijan je to već bio uvideo, i on je takođe bio osetio privlačnu silu Istoka. U svakom slučaju, onoga dana kada je Konstantin osnovao Novi Rim začelo se vizantisko carstvo.

Zbog svog geografskog položaja (na tački gde se Evropa dodiruje sa Azijom), zbog vojne i ekonomske važnosti koja je odatle proizilazila, Carigrad je bio prirodno središte oko koga su se mogli okupiti istočni narodi. S druge strane, zbog jelinskog obeležja koje je dobila još u samom začetku, a naročito zbog osobina koje je primila od hrišćanstva, nova prestonica se duboko razlikovala od stare i dosta verno je simbolizovala nove težnje i stremljenja istočnog sveta. Još prilično davno pre toga pripremalo se u rimskom carstvu novo shvatanje države. U početku IV veka, u dodiru sa bliskim Istokom, preobražaj je bio dovršen. Konstantin se trudio da od carske vlasti načini apsolutnu vlast sa božanskim pravom. On je okruži svim mogućim sjajem odela, diademe i purpura, svim mogućim bleskom etikete, svom mogućom raskoši dvora i carske svite. Smatrajući sebe božjim pretstavnikom na zemlji, verujući da se u njegovom razumu ogleda vrhovni razum, on je nastojao da i u najsitnijim stvarima istakne neprikosnovenu prirodu vladarevu, da ga izdvoji od ostalih ljudi svečanim ceremonijama, da stvori, jednom rečju, od zemaljskog carstva sliku carstva nebeskog.

Isto tako, da bi uvećao ugled i moć krune, on je hteo da monarhija bude uređena na administrativnoj osnovi, strogo izdeljena po starešinstvu, savesno nadgledana, i u kojoj bi sva vlast bila usretsređena u carevim rukama. Najzad, stvarajući od hrišćanstva državnu veru, umnožavajući u njegovu korist razne povlastice, braneći ga od jeresi, ukazujući mu u svima prilikama svoju zaštitu, Konstantin je dao još jedno obeležje carskoj vlasti. Zasedavajući među episkopima, "kao da je bio jedan od njih", ističući sebe kao postavljenog čuvara dogme i verskog poretka, mešajući se u sve poslove crkve, donoseći zakone za nju i sudeći u njeno ime, uređujući je i upravljajući njome, saziva|ući crkvene sabore i pretsedavajući im, izdajući verske propise, Konstantin, a za njim svi njegovi naslednici, bili oni pravoslavni ili arijevci, urediše na osnovu istog načela odnose između crkve i države. To bi ono što će se docnije nazvati cezaropapizmom, neograničena vlast careva nad crkvom; a istočno sveštenstvo, dvorjansko, slavoljubivo i velikodruštveno, poslušno i savitljivo, primi ne buneći se ovo nasilničko postupanje.

Sve je to bilo duboko zadahnuto shvatanjima o vlasti istočnih monarhija, i zahvaljujući svemu tome, ma da je rimsko carstvo postojalo još oko jednog veka, do 476 g., ma da je, do kraja VI veka, rimska tradicija ostala žilava i moćna i na samom Istoku, oko Konstantinove prestonice se okupio istočni deo monarhije i došao na neki način do svesti o samom sebi. Još od IV veka, mimo prividnog i načelnog održavanja rimskog jedinstva, dve polovine carstva bile su se u nekoliko mahova razdvajale i njima su vladali različiti carevi; a kada je 395 g. Teodosije Veliki umro, ostavljajući svojim sinovima Arkadiju i Honoriju nasledstvo podeljeno na dva carstva, davno pripremano odvajanje bi određenije i konačno. Tada je postalo istočno rimsko carstvo.

Kriza usled varvarske najezde

U toku dugog istoriskog otseka, koji je trajao od 330 do 518 g., dve ozbiljne krize bile su uzdrmale carstvo, i ono je tek zahvaljujući njima najzad dobilo svoj osobeni izraz. Prva kriza je nastala usled varvarske najezde.

Počevši od III veka, preko svih graničnih tačaka, na Dunavu kao i na Rajni, germanski varvari postepeno su prodirali na rimsko zemljište. Jedni su, u malim gomilama, dolazili kao vojnici ili se nastanjivali kao zemljoradnici; drugi su, sa celim plemenima, privučeni bezbednošću i blagostanjem monarhije, tražili povlastice na zemlju koje im je carska vlada rado davala. Velika komešanja, koja su neprekidno bila na dnevnom redu kod veoma nestalnih germanskih naroda, ubrzaše nadiranje varvara i učiniše ga opasnim. Pod njihovim naletom, u V veku, zapadno rimsko carstvo podleže, i moglo se u početku verovati da ni Vizantija neće odoleti bolje od Rima njihovom strahovitom udaru.

376 g., bežeći ispred Huna, Zapadni Goti zatražiše od carstva utočište i zemlju. Dve stotine hiljada od njih biše smešteni južno od Dunava, u Meziji. Oni se uskoro pobuniše; car Valens bi ubijen kada je pokušao da ih zaustavi ispred Adrijanopolja (Jedrene, 378 g.); da se ukrote, potrebne su bile veština i odlučnost Teodosija I. Ali, po njegovoj smrti (395 g.), opasnost se opet pojavi. Alarih, kralj Zapadnih Gota, napade Makedoniju; on opustoši Tesaliju i srednju Grčku i prodre čak do Peloponeza, a da slabi Arkadije (395 — 408. g.) — pošto se sva istočna vojska nalazila na Zapadu — nije uspeo ni da ga zadrži; a kada je Stilihon, pozvat sa Zapada u pomoć carstvu, opseo Gote kod Foloje, u Arkadiji (396 g.), on je više voleo da ih pusti da umaknu i da se nagodi sa njihovim poglavicom. Otada, punih nekoliko godina, Zapadni Goti su bili svemoćni u istočnom carstvu, obarajući Arkadijeve doglavnike, naturajući vladaocu svoju volju, ponašajući se kao gospodari u prestonici, narušavajući državni poredak svojim pobunama. Ali slavoljubivost Alarihova više ga je vukla ka Zapadu; 402 g. on upade u Italiju; 410 g. opet se povrati, zauzevši Rim; i, konačnim utvrđivanjem Zapadnih Gota u Galiji i Španiji, opasnost koja je pretila istočnom carstvu bi otklonjena.

Trideset godina docnije pojaviše se Huni. Atila, osnivač prostranog carstva koje se pružalo od Dona do Panonije, pređe 441 g. Dunav, zauze Viminacij (kod Kostoca), Singidun (Beograd), Sirmij (Sremska Mitrovica), Nais (Niš), i zagrozi Carigradu. Carstvo, nemoćno, morade pristati na plaćanje danka. I pored toga, Huni se 447 g. opet pojaviše južno od Dunava. Pregovori ponovo otpočeše. Ali opasnost je i dalje bila velika i mogla se očekivati bliska propast kada, 450 g., car Markijan (450. — 457. g.) odvažno odbi plaćanje danka. Još jedanput sreća se osmehnu na istočno carstvo. Atila se krete na Zapad; otuda se vrati pobeđen, oslabljen, i uskoro, posle njegove smrti, raspade se država koju je bio osnovao (453 g.).

U drugoj polovini V veka i Istočni Goti se uhvatiše u koštac sa carstvom, koje bi primorano da ih uzme u službu, da im ustupi pojedine delove zemlje (462 g.), da obaspe njihove poglavice počastima i novcem. Posledica toga je bila da su se, 474 g., mešali čak i u unutrašnje poslove monarhije: po smrti cara Lava I (457. — 474. g.) Teodorih je osigurao pobedu Zenonu nad njegovim suparnikom u borbi oko prestola. Ubuduće, varvari će postati nasrtljiviji nego ikada. Svi pokušaji da se njihove poglavice međusobno zavade ostaće uzaludni (479 g.): Teodorih opljačka Makedoniju, zagrozi Solunu, zahtevajući sve piše, dobivajući 484 g. titulu konzula, preteći Carigradu 487 g. Ali i njega je takođe mamila privlačna moć Italije, gde je, 476 g., zapadno carstvo bilo srušeno i koje mu je Zenon na vešt način predlagao da nanovo osvoji. Još jedanput opasnost je bila izbegnuta.

Prema tome, varvarska najezda je bila skliznula duž granica istočnog carstva ili ga se samo uzgred bila dotakla, tako da je Novi Rim ostao nepobeđen, kao uveličan zbog propasti u koju je tonuo stari Rim, i, samim tim, još više upućen na Istok.

Verska kriza

Druga kriza bila je verska.

Danas je dosta teško pojmiti važnost ksju su, u IV i V veku, imale velike jeresi, arijevstvo, nestorijevstvo, monofizitstvo, koje su veoma ozbiljno potresale crkvu i istočno carstvo. One se većinom shvataju kao obične prepirke bogoslova koji su se strasno zaletali u zamršena raspravljanja o teško razumljivim i izlišnim pitanjima. U stvari, one su imale sasvim drukčiji smisao i značaj. Iza njih su se, vrlo često, skrivali politički interesi i suprotnosti koji su bili od nedoglednih posledica po sudbinu carstva. Osim toga, te jeresi su odigrale glavnu ulogu u utvrđivanju odnosa izmeću crkve i države na Istoku, kao i u određivanju veza izmeću Vizantije i Zapada; i zbog svega toga one zaslužuju da budu pažljivo proučene.

Na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji (325 g.) osuđeno je Arijevo učenje i proglašeno da su Bog-otac i Bog-sin "jedinosuštni". Ali isključenje iz crkve nije pokolebalo Arijeve pristalice, i IV vek bio je ispunjen žestokom borbom — u kojoj su i sami carevi uzimali učešća — između protivnika i branilaca pravoslavlja. Arijevo učenje izvojevalo je pobedu za vreme Konstancijeve vlade na crkvenom saboru u Riminiu (359 g.), ali ga je Teodosije I odbacio na drugom vaseljenskom saboru u Carigradu (381 g.), i od toga trenutka jasno je bila obeležena razlika između grčkog duha, zanetog tananom metafizikom, i zapadnog latinskog duha, zaljubljenog u jasnost, suprotnost između istočnih episkopa, pokornih vladarevoj volji, i odlučne i ohole nepomirljivosti rimskih papa. Raspra koja se, u V veku, započela o spoju dveju priroda — ljudske i božanske — u Hristovoj ličnosti još više je pooštrila ta razilaženja i u toliko ozbiljnije uzdrmala carstvo što se i politika umešala u verske razmirice. Zaista, kao što su pape, na Zapadu, za vreme Lava Velikog (440. — 462. g.), osnovale papsku monarhiju, tako su i aleksandriski patrijarsi, za vreme Kirila (412. — 444. g.) i Dioskora (444 — 451. g.), pokušali da ustanove aleksandrisko papstvo. Osim toga, zahvaljujući tim nemirima, stare nacionalne protivnosti i uvek živahne težnje za otcepljenjem nalazile su, u borbi protiv pravoslavlja, zgodnu priliku da se ispolje i na taj način usko vezivale verski sukob za političke interese i ciljeve.

428 g., već dvadeset godina, Vizantijom je vladao Teodosije II (408 — 450. g.) pod tutorstvom svoje sestre Pulherije. Večiti maloletnik, on je provodio vreme u slikanju, bojenju ili prepisivanju rukopisa, usled čega je dobio nadimak Krasnopisac. Ako se njegovo ime ipak spominje u istoriji, to je stoga što je podigao jak pojas utvrđenja koja su, kroz tolike vekove, zaštićavala Carigrad i stoga što je, u Teodosijevom Zakoniku, skupio carske zakone obnarodovane posle Konstantina. Ali, zbog svojih osobina, on se morao pokazati veoma slab i nemoćan prema crkvenim rasprama.

Nestorije, carigradski patrijarh, učio je da su u Hristu spojene dve prirode, ljudska i božanska, i da je Isus običan čovek koji je postao Bog, i on je, dosledno tome, odricao Devi Mariji naziv Teotokos (Bogorodica). Kirilo Aleksandriski odmah ugrabi ovu priliku da unizi prestoničkog episkopa i, podržavan od papstva, izradi da se na trećem vaseljenskom saboru u Efesu (431 g.) svečano osudi Nestorijevo učenje, posle čega je, nametnuvši svoju volju caru, neograničeno vladao nad istočnom crkvom. Kada je Evtihije, nekoliko godina docnije, oteravši u krajnost Kirilovo učenje, propovedao da Isus ima samo jednu prirodu, božansku (to je bilo monofizitstvo), naišao je takođe na potporu aleksandriskog patrijarha Dioskora, i na crkvenom saboru u Efesu, poznatom pod nazivom efesko razbojništvo (449 g.), izgledalo je da je pobeda aleksandriske crkve osigurana.

Protiv tih sve većih težnji carstvo i papstvo, podjednako uznemireni, udružiše se. Četvrti vaseljenski sabor u Halkedonu (451 g.) utvrdi, shodno propisu Lava Velikog, pravoslavno učenje o spoju dveju priroda i obeleži istovremeno propast aleksandriskog sna i pobedu države, koja je kao gospodar upravljala saborom i učvrstila jače nego ikada svoju vlast nad istočnom crkvom.

Ali se osuđeni monofiziti ne pokoriše: oni produžiše dugo vremena, u Misiru i Siriji, da osnivaju crkve sa otpadničkim težnjama, što je pretstavljalo ozbiljnu opasnost po jedinstvo monarhije. Rim, osim toga, pored svoje pobede u dogmatskom pogledu, morao je da primi sa izvesnom bojazni proširenje vlasti carigradskog patrijarha koji postade, pod carevom zaštitom, pravi papa na Istoku. U tome je ležala klica zamašnih sukoba. Prema papstvu, svemoćnom na Zapadu i koje je težilo da se oslobodi carske vlasti, istočna crkva postajaše državna crkva, podložna vladarevoj volji, i koja je, sve više i više, zbog grčkog jezika kojim se služila, zbog svojih mističnih sklonosti suprotnih rimskoj teologiji, zbog svoje stare mržnje na Rim, nastojala da se obrazuje kao nezavisno telo. I na taj način još istočno rimsko carstvo dobivalo je svoj osobeni izraz. Na Istoku su održavani veliki sabori, tamo su se pojavile velike jeresi; i istočna crkva, najzad, gorda zbog slave svojih velikih crkvenih otaca, Svetog Vasilija, Grigorija Niskog, Grigorija Nazijanskog, Jovana Zlatoustog, ubeđena u svoju duhovnu premoć nad Zapadom, sve je više naginjala odvajanju od Rima.

Istočno rimsko carstvo krajem V i na početku VI veka

Tako, u vreme careva Zenona (474. — 491. g.) i Anastasija (491 — 518.), javljalo se shvatanje čisto istočne monarhije.

Posle propasti zapadnog carstva (476 g.), istočno carstvo ostalo je jedino rimsko carstvo. I ma da je sačuvalo, u tom svojstvu, veliki ugled u očima varvarskih vladalaca koji bejahu osnovali kraljevine u Galiji, Španiji, Africi, Italiji, ma da je stalno polagalo na njih nekakva neodređena suzerenska prava, u stvari, s obzirom na oblasti koje je zauzimalo, to carstvo je bilo prvenstveno istočno. Ono je obuhvatalo celo Balkansko Poluostrva osim severozapadnog dela, Malu Aziju do jermenskih planina, Siriju do iznad Eufrata, Misir i Kirenaika. Te su zemlje sačinjavale 64 provincije ili eparhije, koje su bile podeljene na dve pretorske prefekture: Orijent (dijeceze: Trakija, Azija, Pont, Orijent, Misir), i Ilirik (dijeceza Makedonija). Ma da je uprava carstva i dalje bila uređena po rimskom uzoru i osnovana na podvojenosti građanske i vojne vlasti, careva vlast je postajala sve neograničenija, kao u istočnim monarhija; a od 450 g. dobila je još veći ugled zbog svečanog obreda miropomazanja koji je činu stupanja na presto davao božansko obeležje. Razumno staranje cara Anastasija osiguralo je carstvu odlično branjene granice, dobre finansije, pošteniju administraciju. Politički smisao vladalaca trudio se da povrati monarhiji moralno jedinstvo, pokušavajući, ma i po cenu raskida sa Rimom, da obrati monofizitske jeretike. To je bila svrha unijonističkog ukaza (Henotikon) koji je 482 g. obnarodovao Zenon i čija je prva posledica bila stvaranje rascepa između Vizantije i Rima: preko trideset godina (484. — 518. g.) pape i carevi, naročito Anastasije, ubeđeni i strastveni monofizita, borili su se ogorčeno i nepomirljivo; i u toku tih razmirica dovršeno je obrazovanje istočnog carstva u zasebno telo.

Najzad, i civilizacija carstva dobivala je sve više istočnjačko obeležje. Čak i za vreme rimske vladavine jelinizam je, na celom grčkom Istoku, bio ostao duboko ukorenjen. Velike i napredne varoši, Aleksandrija, Antiohija, Efes, bile su središta znatne duhovne i umetničke kulture. Pod njihovim uticajem razvila se, u Misiru, Siriji, Maloj Aziji, civilizacija sva prožeta predanjima i običajima nasleđenim od stare Grčke. Carigrad, koji je njegov osnivač obogatio remek-delima grčkog sveta i koji je tako postao najdivniji muzej, gajio je takođe spomen na jelinsku starinu. Osim toga, u dodiru sa Persijom, istočni svet se beše probudio i ponovo došao do svesti o svojim drevnim predanjima; u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Maloj Aziji, Jermenskoj, stara tradicionalna naslaga opet se pojavila i istočni duh opet je vršio svoj upliv na zemlje nekada jelinizovane. Iz mržnje prema neznabožačkoj Grčkoj hrišćanstvo je podupiralo te nacionalne težnje. A iz mešavine tih oprečnih predanja rađala se, u celom istočnom svetu, moćna i plodna delatnost. U ekonomskom, duhovnom i umetničkom pogledu imale su, u IV i V veku, Sirija, Misir i Anatolija naročitu važnost u carstvu: tu je hrišćanska umetnost pripremala, čitavim nizom pokušaja i učenih istraživanja, veličanstveni vrhunac koji će obeležiti remek dela VI veka; i od tog trenutka ona se javila kao čisto istočnjačka umetnost. Ali dok su se, u provincijama, budila na taj način stara domaća predanja i neizlečiva ćud za otcepljenjem, Carigrad se takođe pripremao za svoju buduću ulogu, primajući i spajajući različne sastojke koji su bili naneseni od različnih civilizacija, dovodeći u sklad suprotne duhovne smerove i raznolike umetničke postupke i metode, tako da iz svega toga stvori jednu izvornu civilizaciju.

Na taj način je izgledalo da se dovršava pokret koji je Vizantiju vukao ka Istoku; i moglo se verovati da će se uskoro ostvariti shvatanje Jednog čisto istočnog carstva kojim će se despotski vladati, u kome će upravni postupak biti dobar, koje će biti čvrsto branjeno, koje se neće zanimati Zapadom u političkom pogledu da bi moglo voditi brigu o samom sebi, i koje neće oklevati, radi uspostavljanja svog verskog jedinstva, da raskine sa Rimom i da stvori, pod okriljem države, crkvu skoro nezavisnu od Rima. Na nesreću po uspeh toga sna carstvo se nalazilo, krajem V i na početku VI veka, u strahovitoj krizi. Od 502 g. Persijanci su nastavili da ratuju na Istoku; u Evropi Sloveni i Avari su otpočeli sa svojim upadima južno od Dunava. U zemlji razdor je bio na vrhuncu. Prestonica je bila uskolebana kavgama cirkuskih stranaka, Zelenih i Plavih; provincije, nezadovoljne, upropašćene ratom, satrvene porezima, iskorišćavale su svaku priliku da traže svoja nacionalna prava; vlada je bila neomiljena u narodu; jedna moćna protivnička stranka borila se protiv njene politike i pružala zgodan izgovor pobunama slavoljubivaca, od kojih je najozbiljnija bila buna Vitalijanova 514 g.; najzad, neizgladivo sećanje na rimsko doba koje je održavalo misao o neophodnom jedinstvu rimskog sveta, Romanije, stalno je privlačilo duhove prema Zapadu. Da bi se izišlo iz te nepostojanosti potrebna je bila snažna ruka i jasna politika sa određenim i čvrstim pogledima. Justinijanova vlada je to donela.
« Poslednja izmena: 01.08.2014. 17:58 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #2 poslato: 01.08.2014. 17:59 »
GLAVA II

Justinijanova vladavina i grčko carstvo u VI veku (518. — 610. g.)

Stupanje na presto Justinove dinastije

518 g., po Anastasijevoj smrti, jedna do sta mračna spletka uzdiže na presto Justina, glavnog zapovednika gardiskih trupa. On je bio seljak iz Makedonije i došao je oko pedeset godina ranije u Carigrad da potraži sreću, dobar vojnik, ali veoma neobrazovan i bez ikakvog iskustva u poslovima. Tako bi tome skorojeviću, koji je, u poznoj starosti od skoro 70 godina, postao osnivač dinastije, prilično teško padala vlast do koje je uzdignut da nije imao pored sebe, kao savetodavca, svoga sestrića Justinijana.

Poreklom, kao i Justin, iz Makedonije, — romantično predanje koje je od njega napravilo Slovena postalo je docnije i nema nikakve istoriske vrednosti — Justinijan je rano došao u Carigrad, na poziv svoga ujaka, u tu je bio vaspitan potpuno u rimskom i hrišćanskom duhu. On je imao smisla za poslove, zreo duh, izrađen karakter, sve što je bilo potrebno da postane pomoćnik novog gospodara. I on je, u stvari, vladao od 518 do 527 g. mesto Justina, očekujući da vlada sam u svoje ime od 527 od 565 g. Tako, skoro pola veka, Justinijan je upravljao sudbinom istočnog-rimskog carstva i utisnuo je dobu, nad kojim se uzdiže njegov moćni lik, tako dubok pečat da je samo njegova volja bila dovoljna da prekine prirodni razvoj koji je vukao carstvo ka Istoku.

Pod njegovim uticajem, od samog početka Justinove vladavine, javio se nov politički pravac. Prva briga carigradske vlade bila je da se izmiri sa Rimom i da učini kraj šizmi, i Justinijan, da bi potvrdio savez i pružio papi zalogu svoje verske revnosti, pune tri godine (518. — 521. g.) strahovito je progonio monofizite po celom Istoku. Usled približenja Rimu nova dinastija je bila osnažena. Osim toga, Justinijan je umeo, vrlo vešto, da preduzme potrebne mere da bi vladi osigurao trajnost. On ukloni iz nje Vitalijana, svoga najopasnijeg protivnika; naročito je učini omiljenom pomoću poklona i sjaja kojim je okruži. Ali, od tog trenutka, Justinijan je maštao o nečem mnogo većem: on je uviđao važnost koju je mogao imati za njegove buduće ciljeve obnovljeni sporazum sa papstvom; zbog toga je papi Jovanu — prvom papi koji je posetio Novi Rim — priredio 525 g. veličanstven doček u prestonici; on je osećao koliko će se takvo držanje dopasti Zapadu i na kakvo će neizbežno poređenje navesti između pobožnih careva koji vladaju u Carigradu i varvarskih gospodara arijevaca koji vladaju u Africi i Italiji. Na taj način on je pripremao velike planove koje će ostvariti kada, po Justinovoj smrti 527 g., bude dobio svu vlast u svoje ruke.

Justinijanov karakter, njegova politika i njegova okolina

Justinijan ni u čemu ne liči na vladaoce iz V veka koji su mu prethodili. Ovaj skorojević, popevši se na presto Cezara, hteo je da bude rimski car, i on je bio, zaista, poslednji po redu od velikih rimskih careva. Ipak, i pored neospornih njegovih osobina, kao što su vrednoća i ljubav prema radu, — jedan dvoranin nazivao ga je "carem koji nikada ne spava" — i pored stvarne brige oko poretka i iskrenog staranja oko dobre administracije, Justinijan bi, zbog svoga zazirućeg i surevnjivog despotizma, zbog svoje detinjaste taštine, zbog svoje zbunjene delatnosti, zbog svoje često neodlučne i slabe volje, posmatran u celini, izgledao prilično osrednji i neuravnotežen vladalac da duh u njemu nije bio veliki. Ovaj seljak iz Makedonije bio je istaknuti pretstavnik dveju značajnih ideja: carske i hrišćanske; i pošto je imao te dve ideje njegovo ime ostaje besmrtno u istoriji.

Sav prožet spomenima na rimsku veličinu, Justinijan je maštao da obnovi rimsko carstvo onakvo kakvo je ono bilo nekada, da povrati valjanost nezastarimim pravima koja je Vizantija, kao naslednica Rima, zadržala nad zapadnim varvarskim kraljevinama, da uspostavi jedinstvo rimskog sveta. Naslednik Cezara, on je hteo da bude, kao što su oni bili, živi zakon, najpotpunije ovaploćenje neograničene vlasti, a tako isto i nepogrešni zakonodavac i novotar koji se brine o dobrom poretku u monarhiji. Najzad, iz gordosti koju mu je ulivao njegov carski položaj, on je hteo da ga ulepša svim mogućim sjajem i velelepnošću; veličanstvenošću građevina, dvorskom raskoši, malo detinjastim načinom kojim je nazvao, po svome imenu, Justinijanovim tvrđave koje je sagradio, varoši koje je iznova podigao, sudove koje je ustanovio, on je hteo da ovekoveči slavu svoje vladavine i da pokaže, kako je on govorio, svojim podanicima koliko su nesravnjivo srećni što su se rodili u njegovo doba. On je maštao još više. Božji izabranik, njegov zemaljski pretstavnik i naslednik, on stavi sebi u zadatak da bude pobornik pravoslavlja, bilo u ratovima koje je preduzimao i čije je versko obeležje neosporno, bilo u velikom naporu koji je uložio da raširi po celom svetu pravoslavnu veru, bilo u načinu kojim je upravljao crkvom i suzbijao jeres. Celog svog života on je radio na ostvarenju toga slavoljubivog i veličanstvenog sna, i imao je sreću da za pomagače na tom poslu nađe vešte ministre kao što su bili pravnik Tribonijan ili pretorski prefekt Jovan Kapadočanin, dobre vojskovođe kao Velizara i Narzesa, a naročito izvrsnog savetnika u licu "vrlo prečasne supruge koju mu je Bog podario", one koju je voleo da naziva "svojom najmilijom draži", carice Teodore.

Teodora je takođe bila skorojevićka. Ćerka jednog čuvara medveda u Hipodromu, ona je, ako treba verovati Prokopijevim ogovaranjima u njegovoj Tajnoj istoriji, sablažnjavala savremenike svojim životom poznate glumice i svojim sramnim pustolovinama, a još više kada je osvojila Justinijanovo srce, uspela da je on uzme za ženu i zajedno sa njim se popela na presto. Izvesno je da je ona sve do svoje smrti — umrla je 548 g. — imala svemoćan uticaj na cara i da je upravljala carstvom koliko i on, a možda i više. To je dolazilo usled toga što je ova velika slavoljubivica, pored svojih mana, — volela je novac, vlast, i, da bi sačuvala presto, bila je često verolomna, surova, neumoljiva u svojoj mržnji, — imala izvanrednih osobina, energiju, odlučnost, jaku i odvažnu volju, mudar i pronicljiv politički duh i možda pravilniji pogled na stvari nego njen carski suprug. Dok je Justinijan maštao da nanovo osvoji Zapad i da osnuje na savezu sa papstvom obnovljeno rimsko carstvo, dotle je ona, kao prava orijentalka, upravljala pogled prema Istoku sa tačnijim osećanjem stvarnosti i neophodnosti. Ona je htela da stiša verske raspre koje su bile štetne po spokojstvo i moć carstva, da podesnim ustupcima i znatnom trpeljivošću pridobije otpadničke narodnosti, kao što su bile one u Siriji i Misiru, i da, po cenu raskida sa Rimom, povrati snažno jedinstvo istočne monarhije. Možda bi carstvo kakvo je ona zamišljala, zbijenije, jednorodnije, moćnije, bolje odolelo napadima Persijanaca i Arabljana. U svakom slučaju njena se ruka osećala svuda, u upravi zemlje, u spoljnim odnosima, u verskoj politici; i danas još, u Sv. Vitalu u Raveni, na mozaicima koji krase zadnji polukružni deo crkve, njen lik, u svem sjaju vladalačke veličanstvenosti, dostojno stoji prema liku Justinijanovom.

Justinijanova spoljna politika

U doba kada je Justinijan stupio na vlast carstvo se još nije bilo oporavilo od ozbiljne krize u kojoj se nalazilo od kraja V veka. Za vreme poslednjih meseci Justinove vladavine Persijanci, nezadovoljni prodiranjem carske politike na Kavkaz, u Jermensku, na granicama Sirije, bejahu nanovo otpočeli rat, i usled toga najbolji deo vizantiske vojske nije se micao sa Istoka. U zemlji borbe između Zelenih i Plavih održavale su opasno političko vreše koje je još više pogoršavala žalosna podmitljivost državne administracije i nezadovoljstvo koje je otuda proizilazilo. Justinijan se na prvom mestu brinuo da otkloni ove teškoće koje su usporavale izvršenje njegovih slavoljubivih snova u pogledu Zapada. Ne uviđajući, ili ne želeći da uvidi, veličinu opasnosti koja mu je pretila sa Istoka, on potpisa sa persiskim kraljem, po cenu širokih ustupaka, mir 532 g., posle koga je mogao potpuno da raspolaže svojom vojnom snagom. S druge strane, on oštro uguši unutrašnje nemire kada, u januaru 532 g., strašna buna, koja je — prema lozinci pobunjenika — sačuvala ime Nika ("pobeda"), ispuni Carigrad za vreme čitave jedne nedelje plamenom i krvlju. U tim burnim danima, kada mu umalo ne propade presto, Justinijan ima da zahvali za svoj spas naročito hrabrosti Teodorinoj i energiji Velizarevoj. Ali, u svakom slučaju, surovost kojom je ugušena buna (tle Hipodroma bilo je prekriveno sa 30,000 leševa) imala je za posledicu da za dugo vremena povrati red u prestonici i da načini carsku vlast neograničenijom nego ikada. 532 g. Justinijan je imao odrešene ruke.

Obnavljanje carske moći na Zapadu — Stanje na Zapadu bilo je povoljno po njegove planove. U Africi kao i u Italiji stanovništvo, nad kojim su vladali varvarski i jeretički gospodari, željno je iščekivalo obnavljanje carske vlasti; a ugled carstva bio je toliki da su i sami vandalski i istočnogotski kraljevi priznavali zakonitost vizantiskih potraživanja. Iz tih razloga naglo opadanje varvarskih kraljevina ostavljalo ih je nemoćnim prema Justinijanovim napadima, a njihove međusobne razmirice sprečavale su ih da se udruže protiv zajedničkog neprijatelja Kada je, 531 g., nasilničko postupanje Gelimerovo pružilo vizantiskoj diplomatiji priliku da posreduje u Africi, Justinijan, pouzdajući se u opasno ratno oruđe koje je pretstavljala njegova izvrsna vojska, nije nimalo oklevao, željan da istovremeno oslobodi afričke katolike od "arijevskog sužanjstva" i da povrati vandalsku kraljevinu pod skut carskog jedinstva. 533 g., sa vojskom od 10 000 pešaka i od 5 do 6.000 konjanika, Velizar se ukrca u Carigradu: rat je bio isto toliko kratak koliko pobedonosan. Potučen kod Decima i Trikamara, Gelimer, opkoljen pri likom svog povlačenja u planinu Papuu, bi primoran da se preda (534 g.). Za nekoliko meseci nekoliko konjičkih pukova — jer su oni odigrali presudnu ulogu — uništiše, protiv svakog očekivanja, Genzerihovu kraljevinu. Pobedniku Velizaru bi priređen u Carigradu triumfalan doček. Međutim, iako je bilo potrebno još petnaest godina (534. — 548.) da se savladaju ustanci Berbera i pobune najamničkih i razuzdanih carskih trupa, Justinijan je ipak mogao da se ponosi da je povratio najveći deo Afrike i da gordo uzme nadimke "Vandalski" i "Afrikanski".

Istočni Goti iz Italije mirno su posmatrali uništavanje vandalske kraljevine. Uskoro je i na njih došao red. Ubistvo Amalasvinte, Teodorihove ćerke, od strane njenog muža Teodaha (534 g.) pružilo je Justinijanu priliku da se umeša; ali ovoga puta rat je bio tetki i duži. Velizar je uspeo da pokori Siciliju (535 g.), da zauzme Napulj, zatim Rim, gde je izdržao protiv vojske novoga kralja Istočnih Gota, Vitigesa, čuvenu opsadu koja je trajala celu jednu godinu (od marta 537 g. do marta 538 g.); uspeo je zatim da osvoji Ravenu (540 g.) i da pred carske noge dovede Vitigesa kao sužnja. Goti se pribraše tek pod, vođstvom okretnog i odlučnog Totile. Velizar, ponovo poslat u Italiju sa nedovoljnim snagama, pretrpe bedan neuspeh (544. — 548. g.); bila je potrebna energija Narzesa da se slomi kod Tagine (552 g., otpor Istočnih Gota, da se satru u Kampaniji poslednje varvarske gomile (553 g.), da se Poluostrvo očisti od franačkih rulja Leutarisa i Butilina (554 g.). Moralo je proteći dvadeset godina dok Italija nije nanovo osvojena. I ovoga puta Justinijan je bio prerano poverovao da je osvojenje dovršeno; zbog toga možda nije na vreme učinio potreban veliki napor da jednim udarcem razbije snagu Istočnih Gota; preduzeto je pomoću malog broja vojske — jedva dvadeset pet ili trideset hiljada vojnika — da se Italija ponovo stavi pod carsku vlast, i rat se prema tome bedno razvlačio.

I u Španiji Justinijan je iskoristio okolnosti da se umeša u borbe oko prestola kraljevine Zapadnih Gota (554 g.) i da osvoji jugoistočni deo.

Zahvaljujući tim srećnim ratovima Justinijan je mogao laskati sebi da je ostvario svoj san. Zbog njegovog upornog slavoljublja Dalmacija, Italija, cela istočna Afrika, južna Španija, ostrva u zapadnom delu Sredozemnog Mora, Sicilija, Korzika, Sardinija, Balearska Ostrva, bejahu ponovo ušli u sklop rimskog jedinstva; prostranstvo monarhije bilo je skoro udvostručeno. Zauzećem Septema careva vlast se prostirala čak do Herkulovih Stubova, i, ako se izuzme deo primorja koji su držali Zapadni Goti u Španiji i Septimaniji i Franci u Provansi, Sredozemno More je opet bilo postalo rimsko jezero. Razume se da ni Afrika ni Italija nisu ušle celim svojim nekadašnjim prostranstvom u sklop carevine; pored toga, one su bile iscrpene i opustošene dugogodišnjim ratovima. Ipak, ta su osvojenja neosporno uvećala ugled i slavu carstva, i Justinijan je sve činio da ih održi. Od osvojene Afrike i Italije obrazovane su, kao nekada, dve pretorske prefekture, a car se trudio da pruži stanovništvu tačnu sliku carstva onakvog kakvo je ono ranije bilo. Sredstva preduzeta za popravku stanja u tim krajevima ublažiše delimično nevolje stvorene ratom. Odranbene mere predostrožnosti — osnivanje velikih vojnih zapovedništava, ustrojstvo vojnih pograničnih oblasti (limites) koje posedoše naročite, graničarske, trupe (limitanei), podizanje moćne mreže tvrđava, — osiguraše bezbednost zemlje. Justinijan se mogao pohvaliti da je uspostavio na Zapadu onaj savršeni mir, onaj "savršeni poredak", koji mu se činio kao obeležje jedne u pravom smislu prosvećene države.

Ratovi na Istoku — Na nesreću, ta velika preduzeća behu iscrpla carstvo i odvratila pažnju od Istoka. Istok se osveti na najstrahovitiji način.

Prvi persiski rat (527. — 532. g.) bio je samo naveštenje opasnosti koja je pretila. Pošto nijedan od dvojice protivnika nije hteo potpuno da zagazi, bitka je ostala nerešena; Velizareva pobeda kod Dare (530 g.) bila je izravnana njegovim porazom kod Kalinika (531 g.), i s obe strane su se požurili da zaključe jedan nesiguran mir (532 g.). Ali novi persiski kralj Hozroje Anuširvan (531. — 579. g.), preduzimljiv i slavoljubiv, nije bio čovek koji bi se zadovoljio takvim ishodom. Videći Vizantiju zauzetu na Zapadu, uznemiren naročito namerama o svetskom zavojevanju koje Justinijan nije krio, on, 540 g., upade u Siriju i opljačka Antiohiju; 541 g. osvoji Laziku i zauze Petru; 542 g. porobi Komaginu; 543 g. potuče Grke u Jermenskoj; 544 g. opustoši Mesopotamiju. Sam Velizar bio je nemoćan da ga pobedi. 545 g. moralo je biti sklopljeno primirje, koje je bilo nekoliko puta obnavljano, a 562 g. potpisan mir na pedeset godina, kojim se Justinijan obavezao da će plaćati danak persiskom kralju i da neće vršiti nikakvu versku propagandu na persiskom zemljištu. Ma da je po tu cenu sačuvao zemlju Laza, staru Kolhidu, persiska opasnost, posle ovog dugog i kobnog rata, nije bila nimalo umanjena.

Za to vreme, u Evropi, granica na Dunavu popuštala je pod navalama Huna koji su, 540 g., pustošili po Trakiji, Iliriku, Grčkoj do korintskog zemljouza, i dopirali skoro do samog Carigrada; Slovena koji su, 547 g. i 551 g" pljačkali po Iliriku, a 552 g. zagrozili Solunu; ponovo Huna koja su se, 559 g., pojavili pred Carigradom koji spase s velikom mukom hrabrost starog Velizara. Osim njih počeli su se pojavljivati i Avari, drski i opasni. Istina je da se nijedan od ovih upada nije završio trajnim naseljenjem kakvog stranog naroda u carstvu, ali je Balkansko Poluostrvo zbog njih ipak mnogo propatilo. Carstvo je skupo plaćalo na Istoku pobede koje je Justinijan odnosio na Zapadu.

Odbranbene mere i diplomatija — Justinijan se, međutim, na Istoku kao i na Zapadu, trudio da osigura odbranu i bezbednost zemlje. Osnivanjem velikih vojnih zapovedništava koje je poverio magistri militum — ima (vrhovni vojni zapovednici) i stvaranjem, na svima granicama, vojnih pograničnih oblasti (limites) koje su zaposele naročite trupe (limitanei), on obnovi prema varvarima ono što se ranije zvalo "pretstraža monarhije" (praetentura imperii). Ali je naročito podigao na svima granicama neprekidan lanac utvrđenja koja zauzeše sve strategiske tačke i obrazovaše nekoliko uzastopnih brana protiv upada; iza njih, radi veće sigurnosti, celo zemljište bi pokriveno tvrđavicama. I danas još nalaze se na mnogim mestima ruševine tih gradića koji se uzdizahu na stotine u svima provincijama carstva, i one izvrsno svedoče o veličini napora kojim je, prema Prokopiju, Justinijan stvarno "spasao monarhiju".

Najzad, vizantiska diplomatija, dopunjujući vojnu delatnost, trudila se da osigura, u celom svetu, ugled i uticaj carstva. Veštim deljenjem novca i naklonosti, velikom umešnošću da međusobno zavadi neprijatelje carstva, ona je dovodila pod vizantisku vlast i činila bezopasnim varvarske narode koji su bili u stalnom pokretu na granicama monarhije. Pomoću verske propagande ona ih je uvodila u krug vizantiskog uticaja. Verski propovednici, koji su prenosili hrišćanstvo sa obala Crnoga Mora na abisinske visoravni i u saharske oaze, bili su jedna od najznačajnijih crta grčke politike u srednjem veku. Na taj način carstvo je postalo pokrovitelj ovih podložnih naroda: Arabljana iz Sirije i Jemena, Berbera iz severne Afrike, Laza i Cana na granicama Jermenske, Herula, Gepida, Langobarda, Huna na Dunavu, čak i franačkih vladara iz daleke Galije gde se, po crkvama, molilo za rimskog cara. Carigrad, u kome je Justinijan raskošno dočekivao varvarske vlaodaoce, činio se kao prestonica sveta. I ma da je, za vreme poslednjih godina svoje vladavine, ostareli car pustio da se unese rasulo u vojne ustanove i nalazio veliko zadovoljstvo u smicalicama preskupe diplomatije koja je, razdajući novac varvarima, istovremeno izazivala u njih opasnu pohlepu, istina je i to da su, dokle je god carstvo bilo dovoljno jako da se brani, njegovu diplomatiju, potpomaganu vojnom silom, savremenici smatrali čudom od smotrenosti, lukavosti i promućurnosti; uprkos ogromnim žrtvama koje je monarhija podnela zbog preteranog slavoljublja Justinijanovog, sami njegovi opadači priznali su da je "prirodna uloga svakog vladara plemenitog duha da teži da uveća carstvo i da ga učini slavnijim" (Prokopije).

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #3 poslato: 01.08.2014. 18:01 »
Justinijanova unutrašnja vladavina

Unutrašnja uprava carstva zadavala je Justinijanu isto toliko brige kao i odbrana zemlje. Hitno administrativno preustrojstvo nametalo se njegovoj pažnji. Opasna verska kriza zahtevala je njegovo staranje.

Zakonodavno i administrativno preustrojstvo — Poredak u monarhiji bio je u najvećem stepenu poremećen. Činovništvo je bilo podmitljivo i iskvareno; nered i beda vladali su u provincijama; sudovi, zahvaljujući nejasnosti zakona, bili su samovlasni i pristrani,; a jedna od najozbiljnijih posledica ovakvih prilika bila je u tome što su se porezi veoma slabo uterivali. Justinijan je isuviše voleo red, želeo administrativnu centralizaciju, a takođe se i brinuo o javnom dobru, da bi mogao da trpi ovakvo stanje.

On preduze, dakle, dvostruko preustrojstvo. Da bi dao carstvu "određene i utvrđene zakone", on poveri svome ministru Tribonijanu veliki zakonodavni posao. Odbor, koji se sastao 528 g. radi izmene Zakonika, skupi i sredi u jednom zborniku najvažnije carske zakone koji su obnarodovani od vremena cara Adrijana. Tako je postao Justinijanov Zakonik, koji je objavljen 529 g. i čije je novo izdanje izišlo 534 g. Zatim su nastale Digeste ili Pandekte, u kojima je druga jedna komisija, imenovana 530 g., prikupila i sredila mišljenja povađena iz spisa velikih pravnika iz drugog i trećeg veka, ogromno delo koje bi dovršeno 533 g. U Institucijama biše ukratko izloženi u vidu priručnika, namenjenog potrebama studenata, osnovi novoga prava. Najzad, zbornik novih odluka (Novele) koje je izdao Justinijan između 534 g. i 565 g. dopuni veličanstveni spomenik poznat pod imenom Corpus juris civilis.

Justinijan je bio toliko ponosan na ovo veliko zakonodavno delo da je zabranio da se u nj ubuduće dirne ili da se ono menja ma kakvim objašnjenjima, i naredio je da, u preuređenim pravničkim školama u Carigradu, Bejrutu, Rimu, ono bude stalna osnova pravničke obuke. I zaista, pored nesumnjivih nedostataka, pored žurbe u radu čije su posledice bile ponavljanja i protivrečnosti, pored toga što su najlepši spomenici rimskog prava bili u njemu žalosno raskomadani, to je bilo jedno veoma veliko delo, jedno od najplodnijih po napredak čovečanstva. Ako je Justinijanovo pravo udarilo temelje neograničenoj vlasti carevoj, ono je takođe, u srednjevekovnom svetu, sačuvalo na Zapadu pojam o državi i načela društvenog uređenja. Ono je, osim toga, prožimajući novim duhom hrišćanstva surovost starog rimskog prava, unelo u zakon dotada nepoznato staranje o društvenoj pravdi, o javnoj moralnosti i o čovečnosti.

Da bi popravio administraciju i pravosuđe Justinijan je, 535 g., obnarodovao dve velike uredbe u kojima je ocrtao činovnicima nove dužnosti koje im je nametnuo, preporučujući im iznad svega najveću ispravnost u upravljanju podanicima. Istovremeno, car je ukinuo kupovanje položaja u službi, povisio je plate, izbacio je nepotrebna znanja i ustanove, sjedinio je, u čitavom nizu provincija, da bi poredak u njima bio bolje osiguran, građansku i vojnu vlast: ovo je pretstavljalo pripremu za preobražaj koji je bio od značajnih posledica po administrativnu istoriju carstva. On je preuredio sudsku administraciju i prestoničku policiju; dao je velikog poleta u celom carstvu javnim radovima, gradio je putove, mostove, vodovode, kupatila, pozorišta, crkve, i sa nečuvenom raskoši nanovo podizao Carigrad koji je delimično bio razoren za vreme pobune iz 532 g. Najzad, smotrenom ekonomskom politikom, Justinijan se trudio da razvije industrisko bogatstvo i trgovačku radinost carstva1) i, po navici, hvalio se "da je država, zahvaljujući njegovim veličanstvenim zamislima, ponovo procvetala". U stvari, i pored careve dobre volje, administrativno preustrojstvo nije uspelo. Ogromni rashodi i stalna potreba za novcem koja je otuda proizilazila prouzrokovaše strahovito poresko opterećenje koje sroza carstvo u bedu i iscrpe ga. Jedina dobra stvar toga velikog napora za preobražajem bilo je ukidanje 541 g. konzulskog zvanja radi štednje.

Verska politika — Kao i svi carevi koji su, posle Konstantina, došli na presto, i Justinijan se zanimao crkvom, koliko iz naklonosti prema bogoslovskim rasprama toliko i iz državnih razloga. On se, da bi istakao svoju pobožnu revnost, žestoko borio protiv jeretika, 529 g. naredio je da se zatvori atinski univerzitet na kome se potajno nalazilo nekoliko profesora neznabožaca, ozbiljno je progonio otpadnike. On je hteo, osim toga, da upravlja crkvom kao gospodar, i u zamenu za zaštitu i dobročinstva kojima ju je obasipao nametnuo joj je samovlasno i grubo svoju volju, proglasivši se otvoreno "carem i sveštenikom". Ipak, više puta nije umeo da se snađe. Da bi ostvario svoje namere na Zapadu bilo mu je potrebno da očuva usposvetljenu slogu sa papstvom; da bi obnovio na Istoku političko i moralno jedinstvo morao je da štedi monofizite, još uvek mnogobrojne i moćne u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Jermenskoj. Nalazeći se između Rima, koji je zahtevao osudu jeretika, i Teodore, koja je savetovala povratak politici unije Zenona i Anastasija, car, više puta, nije umeo da se odluči; njegova kolebljiva volja trudila se, u čitavom nizu protivrečnosti, da u ovoj dilemi pronađe pomirljivo rešenje. Da bi učinio po volji Rimu, on, jedno za drugim, dozvoli da crkveni sabor u Carigradu 536 g. isključi iz crkve otpadnike, izazva protiv njih proganjanja (537. — 538. g.), udari na tvrđavu koju je za njih pretstavljao Misir; a da bi učinio po volji Teodori, dopusti monofizitima da obnove svoju crkvu (543 g.) i upe se da dobije od pape, na petom vaseljenskom saboru u Carigradu 553 g., zaobilaznu osudu odluka donetih na četvrtom vaseljenskom saboru u Halkedonu. To je bio spor o Trima poglavljima2) koji je, preko dvadeset godina (543. — 565. g.), držao carstvo u uzrujanom stanju i izazvao šizmu u zapadnoj crkvi, ne povrativši mir na Istoku. I pored velike surovosti i samovolje koje js upotrebio protiv svojih protivnika, od kojih je papa Vigilije bio najznamenitija žrtva, Justinijan nije postigao nikakav uspeh. Politika unije i trpeljivosti koju je preporučivala Teodora bila je, bez sumnje, promišljena i mudra; zbog neodlučnosti Justinijanove da se otvoreno opredeli, i pored njegovih dobrih namera, pogoršale su se jedino otpadničke težnje Misira i Sirije i uvećala se njihova narodna mržnja protiv carstva.


 1) Za vreme Justinijanove vlade dva kaluđera doneše iz Kine, oko 557 g., tajnu o gajenju svilene bube, koja, dozvoljavajući sirskoj industriji da proizvodi svilu, oslobodi delom Vizantiju od inostranog uvoza.
 2) Ovo ime dolazi otuda što se raspra odnosila na izvode iz dela triju bogoslova, Teodora Mopsvestiskog, Teodorita Kirskog i Ive Edeskog, čije je učenje sabor u Halkedonu odobrio i protiv koga je Justinijan izdejstvovao osudu da bi ugodio monofizitima.

Vizantiska civilizacija u VI veku

U istoriji vizantiske civilizacije Justinijanova vladavina obeležava presudno doba. Daroviti pisci, istoričari kao Prokopije i Agatija, Jovan Efeski ili Evagrije, pesnici kao Pavle Silenciar, bogoslovi kao Leontije Vizantiski, nastavili su, ne bez sjaja, grčku klasičnu književnost, a u osvit VI veka Roman, "knez meloda", stvorio je pobožno pesništvo, možda najlepši i najosobeniji izraz vizantiskog duha. Sjaj umetnosti bio je još divniji. To je doba kada se dovršavao u Carigradu lagani razvoj koji su pripremale već dva veka razne mesne škole na Istoku, a kako je Justinijan voleo velike građevine, kako je imao sreću da nađe odlične umetnike koji će izvršiti njegove namere i kako je bio u mogućnosti da im stavi na raspoloženje neiscrpna novčana sredstva, spomenici iz toga doba, prava čuda od nauke, smelosti i raskoši, obeležiše u konačnim delima vrhunac vizantiske umetnosti.

Nikada umetnost nije bila raznovrsnija. plodnija, slobodnija; svi načini građenja, svi obrasci zgrada sretaju se tada, bazilike kao Sv. Apolinarija Nuovo u Raveni ili Sv. Dimitrija u Solunu, crkve sa poligonalnom osnovom kao Sv. Sergija i Vakha u Carigradu ili Sv. Vitala u Raveni, građevine u obliku krsta sa pet kubeta kao crkva Sv. Apostola ili mnogi neimarski radovi od kojih je Sv. Sofija, koju su sazidali izmeću 532 g. i 537 g. Antimije Tralski i Isidor Miletski, neosporno remek-delo po osobenosti plana, lakosti sklopa, majstorskoj smelosti rasporeda, veštini postignute ravnoteže, skladnoj lepoti razmera. Duhovita mnogobojnost mramora, tanano izrađeni vajarski radovi, mozaički ukrasi na plavoj i zlatnoj osnovi dali su unutrašnjosti ovih građevina jedinstveni sjaj o kome se još i danas, u nedostatku uništenih mozaika u crkvi Sv. Apostola ili jedva vidljivih pod turskim premazivanjem u Sv. Sofiji, može dobiti izvestan pojam u crkvama u Parencu i Raveni i na osnovu onoga što je ostalo od divnih ukrasa u crkvi Sv. Dimitrija u Solunu. Svuda, u izrađevinama od zlata, tkanine, slonove kosti, u rukopisima, pojavljuje se isto obeležje blistave raskoši i svečane uzvišenosti koje označuje stvaranje novog stila. Pod sjedinjenim uticajem Istoka i staroga veka vizantiska umetnost, za vreme Justinijana, doživela je svoje prvo zlatno doba.

Kraj Justinijanovog dela (565. — 610. g.)

Ako se Justinijanova vladavina posmatra u celini, ne množe joj se odreći neosporna veličina ni ogromni ugled koji je monarhija trenutno pod njim uživala. Pitanje je ipak da li ta veličina nije bila više prividna nego stvarna i da li taj veličanstveni zavojevački napor, zaustavljajući prirodni razvoj istočnog carstva, iscrpljujući ga radi preteranih težnji, nije mu učinio, ukupno uzev, više zla nego dobra. U svima Justinijanovim preduzećima uvek je bilo velike nesrazmere između cilja koji je hteo da ostvari i sredstava kojima je raspolagao za njegovo ostvarenje; nemanje novca bilo je večito zlo koje je usporavalo najlepše planove i koje je kvarilo najpohvalnije namere. Da bi se to zlo otklonilo morali su biti uvećani poreski nameti do tačke kada postaju nepodnošljivi; a kako je, osim toga, za vreme poslednjih godina svoje vladavine, ostareli Justinijan sve više zanemarivao upravljanje poslovima, položaj monarhije, kada je on umro 565 g. u 87 godini starosti, bio je potpuno očajan. U finansiskom i vojnom pogledu carstvo je bilo iscrpeno; na svima granicama ukazivale su se velike opasnosti; u unutrašnjosti zemlje ugled vlasti bio je oslabljen: u provincijama zbog razvitka velikih feudalnih poseda, u prestonici zbog neprestanih sukoba između Zelenih i Plavih; u borbi za život ljudi su pribegavali krajnjim sredstvima; duboka beda vladala je svuda; i savremenici su se sa zaprepašćenjem pitali "kuda su iščezla bogatstva Romeja (Grka)". Prečišćavanje se nametalo: ono je bilo teško i porazno. To su izvršili Justinijanovi naslednici: njegov sestrić Justin II (565. — 578. g.) Tiberije II (578. — 582. g.) i Mavrikije (582. — 602. g.).

Oni odlučno započeše novu politiku. Odvraćajući se od Zapada, gde su, uostalom, Langobardi svojom najezdom (568 g.) oduzeli od carstva polovinu Italije, Justinijanovi naslednici ograničiše se da tamo stvore čvrstu odbranu osnivanjem afričkog i ravenskog egzarhata. Po tu cenu mogli su da svrate svoju paljnju na Istok i da zauzmu prema neprijateljima monarhije odlučniji stav. Zahvaljujući preduzetim merama o preustrojstvu vojske, persiski rat, koji je nastavljen 572 g. i koji je trajao do 591 g., završen je povoljnim ugovorom po kome je Vizantija dobila persiski deo Jermenske. U Evropi, iako su Avari i Sloveni svirepo pustošili Balkansko Poluostrvo, osvajajući utvrđenja na Dunavu, opsedajući Solun, preteći Carigradu (591 g.) i počinjući čak da se trajno nastanjuju, srećni uspesi prenesoše konačno rat preko granice i donesoše do Tise vizantisko oružje (601 g.).

Na nesreću, unutrašnja kriza pokvari sve. Justinijan je vladao krajnje apsolutistički; po njegovoj smrti plemstvo se osili, težnje provincija za odvajanjem ponova oživeše, u cirkuskim strankama opet otpoče vrenje. A kako je vlada bila nemoćna da popravi finansiski položaj, nezadovoljstvo se uveća, pogoršano još i administrativnim rasulom i vojničkim pobunama. Verska politika još više zaoštri opšte rđavo stanje. Posle jednog kratkotrajnog pokušaja trpeljivosti započe pravo proganjanje jeretika; iako je Mavrikije učinio tome kraj, s druge strane, nezgodni sukob koji je dopustio da izbije između carigradskog patrijarha, koji je polagao pravo na vaseljensku titulu, i pape Grgura Velikog poveća staru mržnju izmeću Istoka i Zapada. I pored svojih stvarnih dobrih osobina Mavrikije je, zbog preterane štednje, bio veoma neomiljen. Slabljenje političke vlasti omogućilo je uspeh vojničke pobune koja pope na presto Foku (602 g.).

Surovi vojnik, novi vladalac je mogao da se održi samo pomoću nasilja (602. — 610. g.); na taj način je postigao da sasvim upropasti monarhiju. Hozroje II, istupajući kao osvetnik Mavrikijev, nastavi rat; Persijanci osvojiše Mesopotamiju, Siriju, Malu Aziju. 608 g. bili su u Halkedonu, prema Carigradu. U zemlji su se ređale pobune, zavere, meteži; celo carstvo vapilo je za spasiocem. On dođe iz Afrike. Iraklije, sin kartaginskog egzarha, obori 610 g. Foku i zasnova novu dinastiju. Posle skoro pola veka potresa Vizantija je bila našla vođu da upravlja njenom sudbinom. Ali isto tako, za to pola veka, Vizantija se bila postepeno vratila ka Istoku. Preobražaj u smislu vraćanja ka Istoku, prekinut dugom Justinijanovim vladavinom, sada se sve više bližio svome potpunom ostvarenju.
« Poslednja izmena: 02.08.2014. 10:09 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #4 poslato: 02.08.2014. 10:11 »
GLAVA III

Iraklijeva dinastija. Arabljanska opasnost i preobražaj carstva u VI veku (610. — 717. g.)

U istoriji Vizantije VII vek pretstavlja jedno od najmračnijih doba. To je vreme ozbiljne krize, odlučan trenutak kada je izgledalo da je i sam opstanak carstva bio u pitanju. Spolja, velika opasnost, prvo od Persijanaca, zatim još strašnija od Arabljana, sručila se na iscrpeno carstvo. U zemlji se dovršavao dubok preobražaj koji je vizantiskoj državi i vizantiskom svetu dao nov izgled. Dotada je monarhija uglavnom bila rimsko carstvo svetskog obeležja; latinski je bio zvanični jezik, rimska tradicija je sačuvala prava i okvire koje je Rim bio utvrdio. U početku VIII veka, naprotiv, bilo je obrazovano jedno čisto vizantisko carstvo, čije se sve sile usretsređuju oko Carigrada i čije je obeležje sve više istočnjačko.

Obnova carstva u doba Iraklija

U trenutku kada se Iraklije (610. — 641. g.) popeo na presto položaj monarhije izgledao je skoro očajan. Persijanci su svake godine sve više napredovali: 612 g. zauzeli su Antiohiju, Apameju, Kesariju; 614 g. Damask; 615 g. Jerusalim odakle su odneli u Ktesifon časni krst i ostale najveće hrišćanske svetinje; 617 g. osvojili su Misir, a u Aziji su doprli do Halkedona. Za to vreme Avari su se pojavili ispred Carigrada (619 g.); Langobardi su napredovali u Italiji, a u Španiji je carstvo izgubilo i poslednje svoje posede. Obeshrabren tolikim porazima, Iraklije je hteo u jednom trenutku da napusti Carigrad i da prestonicu prenese u Afriku. Patrijarh Sergije, čiji je uticaj bio moćan na celokupnu politiku za sve vreme Iraklijeve vladavine, vrati mu pouzdanje svojom nesavladljivom energijom. I Iraklije, upečatljiv i osetljiv, sposoban za velika oduševljenja i za nagle utučenosti, pun žarkog verskog zanosa i goreći da osveti hrišćanstvo od uvreda koje su mu naneli Persijanci, hrabar vojnik, dobar administrator i veliki vojskovođa, pribra se. Patrijarh mu stavi na raspoloženje crkveno blago; on sam, neumornim trudom, obnovi vojsku. 622 g. bio je spreman za borbu. Punih šest godina, ne dopuštajući da ga ma šta odvrati od namere, čak ni strahoviti napad koji su udruženi Persijanci i Avari priredili na Carigrad (626 g.), on je odnosio pobedu za pobedom nad vojskom Velikog Kralja, prenoseći rat na neprijateljsko zemljište, u Aderbejdžan (623 g.) i persisku Jermensku (625 g.), pobednik kod Ninive (627 g.), pobednik na vratima Ktesifona (628 g.) i ulazeći u legendu kao prvi krstaš. Smrt Hozroja II (628 g.) i buna koja izbi nateraše Persijance na ponižavajući mir, po kome su povratili sva svoja pređašnja osvojenja, a naročito časni krst koji Iraklije pobednički donese natrag u Jerusalim (629 g.).

Posle tih velikih vojničkih uspeha Iraklije se trudio da pomoću verske politike povrati moralno jedinstvo carstva i, da bi nanovo pridobio monofizite u Siriji i Misiru, nastojao je da nađe, u saglasnosti sa patrijarhom Sergijem i Kirom Aleksandriskim, pomirljivo rešenje koje bi privelo jeretike u krilo pravoslavlja. Tako je postalo monotelitstvo, koje je car izneo u tumačenju vere poznatom pod imenom Ekteza (638 g.) i koje se trudio da nametne i monofizitima i rimskoj crkvi.

Carstvo je, zahvaljujući tim naporima, izgledalo obnovljeno: njegov ugled na Istoku bio je ponovo usposgavljen; njegov se uticaj, pokrštenjem Hrvata i Srba, opet protegao na severozapad Balkanskog Poluostrva. Ali ta sjajna spoljašnjost rđavo je prikrivala stvarnu iscrpljenost. Stanje finansija je bilo očajno; težnje za otcepljenjem, koje su toliko doprinele uspehu Persijanaca, nisu bile otklonjene. Za nekoliko godina arabljanska najezda je uništila sve rezultate Iraklijevih pobeda, dok je istovremeno njegova verska politika pripremala klicu dugotrajnih razdora i ozbiljnih sukoba.

Arabljanska opasnost

Početak VII veka bio je obeležen jednim velikim događajem, pojavom islama. U kratkom vremenskom razmaku od dvadeset godina nova vera, neverovatnim širenjem, osvojila je najveći deo istočnog sveta i rasprostrla se, na račun Persije i Vizantije, od obala Oksa do obala Velikog Sirta.

634 g. vojska kalifa Omara napade na Siriju. Vizantiske trupe biše potučene kod Adžnadaina (634 g.); Damask pade u muslimanske ruke (635 g.); poraz na Jarmuku (636 g.) odluči Iraklija da Siriju zauvek napusti. Na taj način stanovništvo, neprijateljski raspoloženo prema Grcima, pohita da priđe pobediocu. Jerusalim se predade 637 g.; Antiohija bi zauzeta 638 g. Zatim dođe red na Mesopotamiju (639 g.) i Misir koji Amru osvoji za dve godine (640. — 642. g.) ne nailazeći na veliki otpor; i Iraklije, ostareo, bolestan, umre očajan. Pod njegovim naslednikom Konstantom II (642. — 668. g.) Arabljani produžiše da napreduju. Kirenaika i Tripolis padoše u njihove ruke (642. — 643. g.); 647 g. prvi put prodreše u severnu Afriku. Zatim opustošiše Malu Aziju (651 g.) i potčiniše Jermensku (653 g.). Stvaranjem flote, najzad, oni zagroziše nadmoćnosti koju je Vizantija imala dotada u istočnim morima. Osvojili su Kipar (649 g.), opljačkali Rodos (654 g,) i priredili grčkom ubojnom brodovlju, kojim je zapovedao sam car, čuveni poraz na obalama Likije (655 g.). Carigrad je takođe bio u opasnosti, i Konstant II, smatrajući da je Istok izgubljen, ode na Zapad da tamo provede poslednje godine svoga života (663—668 g.).

To je značilo olakšati preduzeća omejadskih kalifa koji su, od 660 g., vladali u Damasku. Otada, svake godine, Arabljani su pravili upade u Malu Aziju; 668 g., doprli su do Halkedona. Istovremeno su produžili ratovanje na Zapadu i utvrdili se u severnoj Africi, gde su osnovali Kajruan (669 g.) i zapretili Siciliji. Najzad, 673 g., oni su preduzeli krajnji pothvat: napali su na Carigrad. Ali je novi car, Konstantin IV (668. — 685. g.), bio energičan vladalac. Uzalud su jurišali Arabljani punih pet godina (673. — 678. g.) na vizantisku prestonicu i sa suva i sa mora; nisu uspeli da je osvoje. Grčka flota, kojoj je nedavni pronalazak grčke vatre osiguravao neospornu nadmoćnost, natera muslimanske lađe na povlačenje i strahovito ih porazi u silejskim vodama. Na kopnu, kalifova vojska bila je potučena u Aziji. Moavija bi prinuđen da potpiše mir (678 g.). To je bio prvi zastoj islama. Konstantin IV mogao se ponositi svojim delom. Ugled carstva bio je tako visoko podignut da su se svi neprijatelji monarhije priklonili pred njom: "I veliki mir, kaže hroničar Teofan, vladaše na Istoku i na Zapadu".

Verska politika i Zapad

Car je istovremeno povratio mir i u crkvi.

Verska politika Iraklijeva imala je ozbiljnih posledica. Monotelitstvo je, i u Africi i u Italiji, izazvalo veliko nezadovoljstvo koje se ispoljilo u pobuni kartaginskog (646 g.) i ravenskog (650 g.) egzarha protiv carske vlasti, sve većom nenaklonošću italijanskog stanovništva, žestokim otporom rimskih papa. Uzalud je Konstant II, da bi umirio duhove, izdao ukaz nazvan Tip ("obrazac", 648 g.); uzalud je zatvorio i osudio papu Martina I (653 g.); uzalud je lično otišao na Zapad. Rim je morao da popusti; ali, zahvaljujući ovim okolnostima, Langobardi behu izvršili nova osvojenja. Konstantin IV shvati da se nametala drukčija politika. Gubitak Misira i Sirije učinio je izlišnim traženje sloge sa monofizitima; učvrstivši pomoću sporazuma sa Rimom verski mir, vladalac se nadao da će u isti mah jače privezati za carstvo preostale delove Italije i naći slobodnog vremena da se potpuno posveti političkim i vojničkim poslovima monarhije. Šesti vaseljenski sabor u Carigradu (680. — 681. g.) imao je, prema tome, za zadatak da obnovi versko jedinstvo, i on, u punoj saglasnosti sa papom, osudi monotelitsku jeres i ponovo zavede pravoslavlje.

To je bio veliki uspeh. Kada je, 685 g., Konstantin IV umro, izgledalo je da je carstvo prebrodilo krizu u kojoj umalo nije propalo. Nesumnjivo, ono je izišlo iz nje veoma umanjeno; nesumnjivo, njegovo ekonomsko blagostanje bilo je ozbiljno pogođeno gubitkom Misira čije je žito bilo jedan od izvora carstva. Sirije čija je napredna industrija pretstavljala jedno od njegovih bogatstava, pristaništa kao Aleksandrije, Gaze, Berita, Antiohije, središta izvanredne trgovačke delatnosti. Nesumnjivo, jedna crna mrlja se ukazivala na vidiku: Bugari, prešavši Dunav, behu se nastanili 679 g. između reke i planine Balkana. Ali, ukupno uzev, monarhija je bila odolela besnom naletu islama; odbrana zemlje je bila obezbeđena velikim administrativnim preobražaj ima; i carstvo, zbijenije, jednorodnije, oslobođeno opasnosti od istočnih težnja za otcepljenjem i tereta Zapada (ono će 698 g. izgubiti Afriku, kao što je već bilo izgubilo Španiju i polovinu Italije), činilo se da je, u novom i sasvim istočnjačkom obliku koji je dobilo u VII veku, čvrst organizam sasvim sposoban za život.

Preobražaj carstva u VII veku

U carstvu je bio izvršen, u stvari, dubok preobražaj.

Prvo etnografski. Na Balkanskom Poluostrvu, opustošenom i raseljenom, novi narodi se behu postepeno nastanili. Na severozapadu Iraklije je morao da dopusti naseljavanje Hrvata i Srba pod uslovom da prime hrišćanstvo i da priznaju vrhovnu vizantisku vlast. Sloveni su bili prodrli i u druge oblasti. Bilo je slovenskih naselja, sklavinija, u Meziji i Makedoniji, sve do samog Soluna koji su varvari napali i umalo nisu osvojili. Bilo je Slovena u Tesaliji, srednjoj Grčkoj, čak i na Peloponezu i ostrvlju; i ma da je preterano verovati, kao što je tvrdio Falmerajer, u potpuno poslovenjavanje tih oblasti, ipak ostaje činjenica da su se mnogobrojni strani elementi pomešali sa jelinskim stanovništvom i da su ovi napadači zadavali mnogo muke carevima VII veka koji su jedva uspeli da ih pokore i asimilišu. Posle njih, na severoistoku Poluostrva, behu se naselili u velikim gomilama Bugari, i oni se, u dodiru sa slovenskim stanovništvom nastanjenim u zemlji, behu potepeno poslovenili i osnovali jaku državu. Iz svega toga su proizilaze svakako veoma ozbiljne opasnosti po carstvo; ali ta mešavina rasa bila mu je i od koristi; prilivom nove krvi ono se podmlađivalo.

Skoro u isto vreme bio je izvršen i administrativni preobražaj od ogromne važnosti.

Još od Justinijanove vladavine upravni sistem u izvesnim provincijama, koji su bili zaveli Rimljani, izmenjen je sjedinjenjem u istim rukama građanske i vojne vlasti. Posle njega, da bi odbrana granica bila bolje osigurana, ovaj postupak je uopšten. U tom je cilju, krajem VI veka, Mavrikije osnovao afrički egzarhat protiv Berbera i ravenskim egzarhat protiv Langobarda. U VII neku, najzad, protiv opasnosti od Arabljana i Bugara preduzete su slične mere i na Istoku. Iraklijevi naslednici ustanoviše vojne okruge ili teme, tako nazvane po reči koja je prvobitno označavala vojno odeljenje i kojom se ubrzo nazva oblast u kojoj se nalazilo to vojno odeljenje; u tim oblastima vlast je bila poverena jednom vojnom starešini, strategu, pod kojim je građanska administracija ostala, ali u podređenom položaju. Tako postadoše u Aziji teme Armenijaka (jermenskih vojnika), Anatolika i Opsikion, a u Evropi tema Trakija. Na isti su način ustrojene i primorske oblasti i ostrva; oni obrazovaše pomorsku temu. Krajem VII veka, mesto da bude, kao u rimsko doba, podeljeno na eparhije, carstvo se delilo na sedam do osam tema znatne veličine. Dopunjeno i uopšteno od strane careva u VII veku, ustrojstvo tema trajalo je koliko i samo carstvo, i ono označuje razvoj u vojničkom smislu koji je osobena crta svih srednjevekovnih država.

Ali najvažnije je to što se, u VII veku, carstvo jelinizovalo. U doba Iraklija, 627 g., prvi put se pojavio u carevom protokolu, mesto stare rimske titulature, grčki naziv "vasileus veran u Bogu" koji će otada označavati sve vizantiske careve. Grčki je, u isto vreme, postao zvanični jezik. Još Justinijan, ma da smatrajući latinski narodnim jezikom carstva, bejaše pristao da obznani većinu svojih novela, da bi ih učinio razumljivijim, na "opštem jeziku koji je grčki". U VII veku sve su carske zapovesti bile pisane na grčkom, a tako isto i sva vladina akta. U administraciji stari latinski nazivi iščezavaju ili se jelinizuju, a novi zauzimaju njihova mesta, logotet, eparh, strateg, droigar. U vojsci, koja je bila sastavljena mahom od Azijata i Jermena, naredbe se izdaju na grčkom. I ma da se je vizantisko carstvo, do poslednjeg dana, nazivalo "carstvom Rimljana", u njemu se latinski jezik nije više razumevao, a reč Rimljani (Romeji) označavala je Grke. Najzad, mesto otmenog i donekle izveštačenog jezika kojim su se služili pisci u V i VI veku i čime su nastavili tradiciju klasične književnosti, pojavljuje se vulgarni grčki i postaje govorni jezik velikog dela stanovništva monarhije.

U isto vreme kada se carstvo jelinizovalo i verski uticaj, pod kojim je ono uvek bilo, postajao je sve dublji zbog sve većeg mesta koje je crkva zauzimala u javnom životu i društvu. U državi su verska pitanja bila od glavnog značaja; Iraklijevi ratovi su u isti mah i krstaški ratovi, a bogoslovska pitanja strasno zanimaju sve careve. Pravoslavlje se, od tog trenutka, meša u Vizantiji sa narodnošću. Osim toga, carigradski patrijarh, koji je postao otkako su Arabljani osvojili aleksandrisku, antiohisku i jerusalimsku patrijaršiju jedini starešina vizantiske crkve, pojavljuje se kao vrlo krupna ličnost čiji je uticaj u upravljanju zemljom često svemoćan. Širenje monaštva, veliki broj i bogatstvo manastira, uticaj koji vrše kaluđeri na ljudske savesti, duboko poštovanje koje se odaje njihovim osobama i manastirskim ikonama, nisu nimalo manje značajne činjenice. Od kraja VI veka, najzad, neznaboštvo je bilo iščezlo, a sa njim zajedno i antički duh; od početka VII veka vizantiska književnost postaje skoro isključivo crkvena i narodna; u duhovnom i umetničkom pogledu ovo doba je jedno od najsiromašnijih u vizantijskoj istoriji. Ali, zahvaljujući svemu tome, grčki jezik, koji je na Istoku uvek bio u crkveno; upotrebi, potpuno je preovladao u carstvu; a slavoljublje carigradskih patrijaraha koje je vređalo papsku osetljivost, verska politika careva koji su se borili protiv papa i surovo postupali sa njima, sve veća nesloga i neprijateljstvo između Istoka i Zapada, pripremali su raskid između ova dva sveta i doprineli da se vizantisko carstvo okrene zauvek prema Istoku. Toga trenutka monarhija je bila našla dva moćna oslonca koji će joj osigurati opstanak i davati joj za čitave vekove njeno osobeno obeležje: jelinizam i pravoslavlje.

Kraj Iraklijeve dinastije i opadanje carstva (685. — 717. g.)

Dovoljna je bila jedna snažna ruka da pod njom procveta ovako preobraženo carstvo. Na nesreću, nesmotrenosti i ludosti Justinijana II (685. — 695. g.) dovele su u pitanje sav uspeh koji je postigao njegov otac. Rat sa Bugarima (689 g.) i Slovenima nastavljen je; produžen je i sa Arabljanima, i bio porazan (692 g.); verska politika dovela je, osim toga, do raskida sa Rimom i izazvala bune u Italiji. 695 g. u jednom prevratu svrgnuta je Iraklijeva dinastija i carstvo bačeno u anarhiju koja je trajala preko dvadeset godina (695. — 717. g.). Šest careva, posle isto toliko vojničkih državnih udara, smeniše se na prestolu; a vizantiska Afrika, zahvaljujući tim nemirima, pade konačno u muslimanske ruke (693. — 698. g.). Na Istoku, uprkos naporima i trenutnim uspesima Tiberija III (698. — 705. g.), Arabljani opustošiše Malu Aziju, upadoše u Jermensku, koja se bila pobunila protiv Vizantije (703 g.), i Kilikiju (711 g.), zauzeše Amasiju (712 g.) i Antiohiju pisidisku (713 g.), opustošiše Galatiju (714 g.), opsedoše Amorij (716 g.) i osvojiše Pergam. Za to vreme, u Evropi, Bugari, čiji je kan Tervel bio povratio 705 g. Justinijana II na presto, navališe na carstvo (708 g.) i pojaviše se čak ispred Carigrada (712 g.). Monarhija je bila u očajnom položaju.

Unutrašnje stanje nije bilo mnogo bolje. U društvenom životu se oseća opasno duhovno i moralno opadanje. Za vreme građanskih borbi prodro je svuda dah divljaštva, svireposti, izdajstva; neprestane pobune, razuzdanost slavoljublja, ustanci ko)i izbijaju na svima stranama, u Italiji kao i na Hersonu, svedoče o sve većem otsustvu vernosti i odanosti. Sujeverje je uzelo ogroman mah: obožavanje raznih svetinja, verovanje u čudotvorne moći ikona, vera u čudesa i u natprirodno, — treba se samo setiti uloge pripisane Bogorodici prilikom opsade Carigrada 626 g. i posredovanja pripisanog Sv. Dimitriju u odbrani Soluna, — sklonost prema fatalizmu, gospodare duhovima toga doba; a ono što je poznato o načinu života i crkvenih ljudi i građana govori o jednom neverovatnom razvratu. Uticaj koji su vršili kaluđeri, vrenje koje su podržavali, bili su takođe jedan od uzroka nemira. I sve je to mnoge ljude opravdano i duboko zabrinjavalo i sablažnjavalo.

Carstvo je očekivalo, zvalo spasioca i vođu. To bi Lav Isavrijanac. Kada se, 717 g., strateg Anatolika, u dogovoru sa strategom Armenijaka, pobuni protiv cara koga su izvikale opsikiske trupe i pođe na Carigrad, svi, senat i narod, patrijarh i vojska, opredeliše se za njega. Isavrijanska dinastija, koja se sa njime popela na presto, povratila je carstvu bezbednost i poredak i znatno ga preuredila.
« Poslednja izmena: 03.08.2014. 13:32 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #5 poslato: 03.08.2014. 13:33 »
GLAVA IV

Isavrijanski (sirski) carevi i ikonoborstvo (717. — 867. g.)

Obnova carstva pod prvom dvojicom isavrijanskih careva (717. — 775. g.)

Novi car Lav III (717. — 740. g.) bio je značajna ličnost: odličan vojskovođa, on je, ne bez uspeha, pokušao da odbrani Aziju od muslimana; vešt diplomata, dobar organizator, on je imao sve osobine jednog državnika. Njegov sin Konstantin V (740. — 775. g.), sa kojim je rano podelio vlast da bi učvrstio dinastiju, bio je takođe, uprkos pogrdama i klevetama kojima su ga obasipali njegovi neprijatelji, uprkos nadimcima Kopronim ("đubreimeni") i Kavalinos ("konjušar") kojima su ga sa uživanjem prljali, jedan odličan vladalac. On je bio uman, energičan, veliki ratnik i veliki organizator; i ma da je bio, još više nego njegov otac, svojevoljan, prek, strog i žestok, ipak su oba prva Isavrijanca bili vrlo veliki carevi čiji je slavni spomen dugo vremena ostao drag vizantiskoj vojsci i narodu i kojima ni sami njihovi protivnici nisu mogli da ne odadu pravdu. I crkveni oci na sedmom vaseljenskom saboru u Nikeji (787 g.), oštro osuđujući versku politiku Lava III i Konstantina V, odali su im priznanje zbog njihove hrabrosti, mudrih mera koje su preduzeli za dobro svojih podanika, zakona koje su obnarodovali, njihovih građanskih ustanova, svega onoga čime su zaslužili priznanje svoga naroda. Oba prva Isavrijanca su zaista bili slavni poslenici na preuređenju carstva.

Spoljna politika — Nekoliko meseci po stupanju na presto Lava III Arabljani se pojaviše ispred Carigrada i napadoše ga sa kopna i sa mora; ni sama zima, koja je bila veoma oštra, nije prekinula borbu. Ali muslimanske lađe biše potučene u nekoliko susreta; vojska na kopnu, iscrpena glađu, pretrpe ozbiljan poraz. Posle cele jedne godine uzaludnih napora (od avgusta 717 do avgusta 718 g.) Arabljani digoše opsadu. To je pretstavljalo za Lava III slavan početak vladavine, za islam veliki slom, i to je bio događaj sasvim drugog značaja nego pobeda koju je odneo petnaest godina kasnije (732 g) Karlo Martel kod Poatjea. Arabljanski nalet bio je konačno slomljen, i pobožni Vizantinci mogli su s pravom da se ponose što Bog i Bogorodica uvek verno štite hrišćanski Grad i carstvo.

Ipak, i pored poraza, Arabljani su i dalje bili opasni. Posle nekoliko godina odmora oni nastaviše rat, i ponovo, skoro svake godine, Mala Azija je stradala od njihovih upada. Ali poraz kod Akroina (739 g.) bio im je surova pouka. Konstantin V iskoristi priliku da preduzme napad na Siriju (745 g.), da osvoji Kipar (746 g.), da pređe sa vojskom na Eufrat i u Jermensku (751 g.) — Isto tako i unutrašnji sukobi koji su potresali arabljansku državu, stupanje na presto Abasida (750 g.) koji prenesoše prestonicu kalifa iz Damaska u daleki Bagdad, veoma mnogo doprineše vizantiskom uspehu. Za sve vreme vladavine Konstantina V ratna sreća je bila na strani Grka; i posle njega, njegov sin Lav IV mogao je da 778 g. sa vojskom od 100.000 ljudi upadne u Siriju i da 779 g. sa velikim uspehom odbije muslimane u Maloj Aziji. Arabljanska opasnost, tako strahovita u VII veku, nije više pretila carstvu.

Konstantin V se isto tako trudio da otkloni bugarsku opasnost. 755 g. on je preduzeo napad i, u toku devet uzastopnih ratova, priredio je varvarima kod Markele (759 g.) i kod Anhijala (762 g.) tako krvave poraze da 764 g., uplašeni, oni nisu ni pokušali da se odupru i primili su mir. Rat koji je nastavljen 772 g. i koji je trajao do kraja vladavine nije bio manje pobedonosan; i ma da Konstantin V nije uspeo da uništi bugarsku državu, ipak je na Balkanskom Poluostrvu povratio ugled vizantiskom oružju. Osim toga, ugušio je ustanke tračkih i makedonskih Slovena (758 g.) i, po ugledu na Justinijana II, prebacio u Malu Aziju, u temu Opsikion, jedan deo njihovih plemena (762 g.).

Unutrašnje uređenje — U isto vreme kada su neprijateljima monarhije bili ulili poštovanje prema carstvu, oba prva Isavrijanca prionuše da ga i iznutra preurede. To je bilo veliko delo administrativnog, ekonomskog i društvenog preustrojstva.

Da bi osigurali odbranu granica Lav III i njegov sin počeše da uopštavaju ustrojstvo tema, deleći velike vojne oblasti VII veka na mnogobrojnije vojne okruge, manje po prostoru i pogodnije za odbranu; osim toga, ova nova podela pružala im je političku korist, jer je na taj način opala moć koju je stratezima davalo upravljanje nad veoma prostranim pokrajinama i jer je umanjena opasnost pobuna koja je otuda proizilazila. I dok je Vojni zakon obnavljao disciplinu u vojsci, državna blagajna se punila novčanim sredstvima zahvaljujući pažljivoj, često bezobzirnoj, finansiskoj administraciji. Zemljodelski zakon trudio se da ograniči uznemirujući razvoj velikih poseda, da zaustavi propadanje male slobodne svojine, da osigura seljacima bolje životne uslove. Pomorski zakon potpomagao je razvitak trgovačke mornarice. Ali, iznad svega, veliko zakonodavno preustrojstvo, koje obeležava objavljivanje građanskog zakonika nazvanog Ekloga ("izbor", 739 g.), popravilo je sudsku administraciju i unelo u zakon, sa više jasnosti, jedan sasvim nov i više hrišćanski duh čovečnosti i jednakosti. Posle pola veka vladanja dva prva Isavrijanca učinila su carstvo bogatim i naprednim, pored kuge koja ga je opustošila 747 g. i pored uzbune koju je izazvalo ikonoborstvo.

Ikonoborstvo (726. — 780. g.)

Da bi svoje delo na oporavljenju države izveli do kraja, Lav III i Konstantin V pokušaše da izvrše veliki verski preobražaj. Oni ukinuše ikone, progoniše kaluđere koji su ih branili, i prema ozbiljnom sukobu koji su izazvali i koji dobi ime ikonoborstvo sačuvaše u istoriji naziv ikonoborci.

Mnogi su često rđavo shvatili prirodu verske politike isavrijanskih careva i rđavo razumeli njen cilj i značaj. Razlozi koji su je izazvali bili su istovremeno verski i politički. Na mnoge pobožne ljude, početkom VIII veka, neprijatno je delovalo preterano sujeverje, a naročito veliko obožavanje ikona, čuda koja su se iščekivala od njih, način na koji su one bile upletane u sve ljudske radnje, i mnogi ispravni duhovi s pravom su bili zabrinuti radi štete koju su ovakvi običaji mogli da nanesu veri. U Aziji naročito postojalo je jako neraspoloženje protiv ikona: Lav III, Azijat poreklom, delio ga je. Ni on ni njegov sin nisu bili, kao što se katkad smatra, slobodni mislioci, racionalisti, preteče reformacije ili francuske revolucije; to su bili ljudi svoga doba, pobožni, vernici, bogoslovi čak, iskreno se trudeći da poprave veru, čisteći je od svega onoga što im se činilo idolopoklonstvom. Ali to su bili tako isto i državnici koji su se brinuli o veličini i spokojstvu carstva. Međutim, veliki broj manastira i neprestani porast manastirskog bogatstva pretstavljali su za državu ozbiljnu opasnost. Oslobođenje od poreza koje su uživala crkvena dobra smanjivalo je prihode državne blagajne; mnoštvo ljudi koji su se kaluđerili bili su izgubljeni za zemljoradnju, vojsku, činovničku službu. Ali naročito uticaj koji su kaluđeri vršili na duhove i moć koju su na taj način zadobivali stvarali su od njih opasne činioce nereda. Takvom stanju stvari oba Isavrijanca pokušaše da se odupru: ukidajući ikone, oni su ciljali na kaluđere koji su nalazili u njima i u njihovom obožavanju jedno od svojih najmoćnijih sredstava u sukobima. Nesumnjivo, borbom koju su tako započeli isavrijanski carevi su izazvali dugotrajne nemire; nesumnjivo, iz tog sukoba su proizišle veoma ozbiljne političke posledice. Ne treba zaboraviti, međutim, ako hoće da se donese pravičan sud o ikonoboračkim vladaocima, da su oni u svojoj borbi naišli na veliku potporu kod visokog sveštenstva, zavidljivog na uticaj kaluđera, u vojsci sastavljenoj većinom od azijatskih narodnosti, čak i u jednom delu naroda, i da njihov pokušaj nije bio ni bez razloga ni bez veličine.

726 g. Lav III je obnarodavao prvi ukaz protiv ikona kojim, kako izgleda, nije toliko naredio da se unište koliko da se više obese da bi se sklonile od obožavanja gomile. Ta mera je prouzrokovala ogromno vrenje: bilo je žestokih sukoba u Carigradu, jedna pobuna, uostalom brzo ugušena, u Grčkoj (727 g.), opšti ustanak u Italiji (727 g.); i ma da se papa Grgur II zadovoljio da uloži oštar protest protiv ikonoboračke jeresi, njegov naslednik Grgur III započe uskoro smeliju politiku i, ne zadovoljavajući se samo bacanjem prokletstva na protivnike ikona (731 g.), potraži, u jednom trenutku, savez Langobarda protiv cara. U Siriji Jovan Damaskin je isto tako grmeo protiv Lava III. Izgleda ipak da je ukaz veoma blago primenjen; protiv branilaca ikona nije preduzeto nikakvo sistematsko proganjanje; i ma da je patrijarh German bio smenjen, a na njegovo mesto postavljen jedan pristalica nove verske politike (729 g.), ma da su bile preduzete mere protiv duhovničkih škola, pobuna u Grčkoj bila je blago ugušena.

Ali zaoštravanje borbe bilo je neizbežno. Načelna pitanja su ubrzo bila postavljena u sporu u kome su se sukobili carski upliv u verskim stvarima i želja crkve da se oslobodi mešanja države. Osim toga, Konstantin V, više bogoslovski raspoložen od svoga oca, uneo je u borbu lična shvatanja, protivna ne samo ikonama već i obožavanju Bogorodice i posredovanju svetaca; a kako je bio strastveniji takođe, vodio je borbu sa većom zanesenjačkom revnošću, sa doslednijom i neumoljivijom žestinom.

Čim je, desetogodišnjom slavom i blagostanjem, učvrstio presto, koji je jednog trenutka bio poljuljan Artavazdovom bunom (740. — 742. g.), on sazva u Ijeriji crkveni sabor (753 g.) koji svečano osudi ikone. Otada je vladalac mogao da kažnjava protivnike ne samo kao odmetnike od cara, već i kao pobunjenike protiv samog Boga. Ipak se u početku nadao da će ih ubediti. Tek 765 g. su otpočela gonjenja. Ikone biše uništene, manastiri zatvoreni ili pretvoreni u javna i državna dobra, kasarne i krčme; manastirska imanja biše oduzeta, kaluđeri hapšeni, zlostavljani, proterivani iz zemlje; neki, kao sv. Stefan mlađi, biše osuđeni na smrt; drugi, u smešnim sprovodima, biše izloženi ruglu naroda sakupljenog u Hipodromu. Nekoliko visokih carskih dostojanstvenika biše pogubljeni ili prognani. Patrijarh Konstantin, prvo prognan, bi osuđen na smrt (767 g.). Čitavih pet godina gonjenje je besnelo carstvom, manje strašno, možda, nego što su to pretstavili carevi protivnici, — smrtne kazne izgleda da su bile uglavnom retke, — ali ipak veoma žestoko. Činilo se, kaže jedan savremenik, "da je vladina namera bila da potpuno iskoreni kaluđerski red". Kaluđeri su se ogorčeno opirali; oni su hrabro stradali "za pravdu i istinu". Ipak mnogi popustiše, mnogi pobegoše, naročito u Italiju: tako da je, kao što kaže, sa nešto preterivanja, uostalom, jedan savremenik, "izgledalo da u Vizantiji nema više kaluđera".

Neosporno je da je borba dala povoda nečuvenim nasiljima, neverovatnim svirepostima i zverstvima, i da je izazvala u monarhiji duboko vrenje. Ona je imala, osim toga, veoma ozbiljnih posledica. Još Lav V, trudeći se da putem sile savlada otpor papstva, oduzimajući od Rima i stavljajući u zavisnost od carigradskog patrijarha Kalabriju, Siciliju, Krit i zapadni Ilirik (732 g.), bejaše pooštrio nezadovoljstvo papa i nenaklonost Italije. Kada je 751 g. ravenski egzarhat podlegao pod udarcima Langobarda, Stefan II nije se mnogo kolebao da se odvoji od jeretičkog carstva i, budući nemoćan da brani Poluostrvo, da potraži kod Franaka uspešniju i manje tegobnu zaštitu; on primi od pobedioca Pipina oblasti koje su ranije pripadale Vizantiji i koje su otada sačinjavale papsko svetovno gospodstvo (754 g.). To je bio raskid između carstva i Rima. Konstantin V je sve moguće činio da bi kaznio papu koga je smatrao jednim običnim izdajničkim i verolomnim podanikom koji je nezakonito prisvojio ono što pripada njegovim gospodarima. Svi ti napori biše uzaludni. Karlo Veliki, koji se 774 g. ponovo beše umešao u političke prilike na Poluostrvu, svečano potvrdi Pipinov dar. Vizantija je sačuvala u Italiji samo Mletke i nekoliko gradova na jugu. I ma da je, na taj način, smanjeno carstvo još više bilo upućeno prema Istoku, ovim raskidom pripremala se takođe klica strahovitih zapleta i ozbiljnih opasnosti u budućnosti.
« Poslednja izmena: 04.08.2014. 12:06 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #6 poslato: 04.08.2014. 12:07 »
Irina i uspostavljanje ikona (780. — 802. g.)

Svojom verskom politikom prvi Isavrijanci su posejali mnoge klice razdora, nezadovoljstva, nemira. Posle smrti Konstantina V to je odmah bilo jasno.

Za vreme svoje kratke vladavine Lav IV (775. — 780. g.) je nastavio politiku svojih prethodnika; čim je umro, njegova udovica Irina, vladajući mesto maloletnog Konstantina VI, smatrala je korisnijim za svoje težnje da se osloni na pravoslavce i da obnovi obožavanje ikona. Da bi se sva posvetila svom velikom cilju, ona zanemari borbu sa muslimanima koji se povratiše 782 g. do Hrisopolja, prema Carigradu, i zaključi sa kalifom dosta unižavajući mir (783 g.); ona se približi, osim toga, papi i stupi sa franačkom kraljevinom u srdačne odnose; što se tiče unutrašnje politike, naročito se trudila da otstrani iz vlade protivnike ikona i udalji svoje devere, sinove Konstantina V; izvršivši tako sve pripreme, ona, uz sudelovanje patrijarha Tarasija, svečano osudi na sedmom vaseljenskom saboru u Nikeji (787 g.) ikonoboračku jeres i obnovi obožavanje ikona, na veliku radost stranke bogomoljaca koji su u ovoj pobedi videli jemstvo bliske i potpune nezavisnosti crkve od države.

Opijena pobedom, ohrabrena omiljenošću u narodu koju je zadobila svojom pobožnom revnošću, Irina se nije ustezala da stupi u borbu sa svojim sinom, koji je postao punoletan, i da mu spori presto. Prvog puta, pred nezadovoljstvom vojske koja je ostala verna uspomeni Konstantina V, a osim toga razdražena zbog neuspeha koje su carske trupe trpele u bojevima sa Arabljanima, Bugarima, Langobardima, ona se morala odlučiti na povlačenje (790 g.). Ali je sa upornom veštinom pripremala povratak na vlast: 797 g. oborila je sina i bez kolebanja mu iskopala oči. Tada je zavladala kao pravi car (797. — 802. g.) i bila prva žena koja je u svoje ime upravljala monarhijom. Ali ma da je crkva, osnažena, obnovljena u borbi, ponovo zauzela u vizantiskom društvu, zahvaljujući njoj, svoje pravo mesto, ma da je kaluđerska i pobožna stranka, predvođena ljudima kao što je bio Teodor Studit, postala moćnija i smelija nego ikada, isključiva pažnja koju je Irina posvetila verskoj politici imala je za carstvo teške posledice. Uprkos privremenim uspesima koje je Konstantin VI postigao nad Arabljanima i Bugarima (791. — 795. g.), bagdadski kalifat, za vreme vlade Harun-al-Rašida, uspešno je prešao u napad i primorao Vizantince na plaćanje danka (798 g.). Na Zapadu grčka vlada je pokazivala istu slabost prema Karlu Velikom, i događaj iz 800 g., koji je obnovio zapadno rimsko carstvo u korist franačkog kralja, značio je za vizantiski dvor osetno poniženje.

Umanjena spolja, monarhija je bila oslabljena iznutra usled preterane popustljivosti koju je vlada pokazivala prema crkvi, usled dubokih razdora koji su nastali kao posledica ikonoborstva, usled mučnog primera, najzad, koji je pružila Irina započinjući ponovo eru dinastičkih revolucija. Ikonoboračko doba je nesumnjivo bilo obeleženo velikim duhovnim i umetničkim poletom; isavrijanski carevi nisu bili puritanci; iako su zabranili ikone, oni su voleli raskoš, svetski sjaj dvorskog života, i, da bi ukrasili svoje građevine, pomagali su svetovnu umetnost koja je bila nadahnuta antičkom tradicijom kao i arabljanskim obrascima; te okolnosti, kao i mesto koje zauzimaju Azijati u VIII veku, doprinele su da se vizantisko carstvo sasvim poistočnjači. Ali ma koliko veliku ulogu da je sačuvala monarhija kao zatočnik hrišćanstva protiv islama, kao čuvarka civilizacije protiv varvarstva, njoj su, krajem VIII veka, pretile velike opasnosti sa svih strana i ona je bila veoma slaba, Padom Irine, koju je pomoću državnog udara srušio Nikifor I (802 g.), bio je otvoren put nedaćama i anarhiji.

Drugo doba ikonoborstva (802. — 842. g.)

Nikifor I (802. — 811. g.) je bio uman vladalac, vešt finansijer; on se brinuo da popravi očajno stanje u kome se nalazila državna blagajna, makar to bilo na štetu crkvenih dobara. On je bio umeren duh i nije voleo nasilja ikonoboraca; ali je, s druge strane, hteo da očuva njihove reforme, i naročito je smatrao nedozvoljivim težnje vizantiske crkve koja je, opijena pobedom, otvoreno smerala da se otrese državne vlasti i da zadobije potpunu slobodu. To je značajna crta drugog ikonoboračkog doba; tada se u Vizantiji događalo nešto slično onome što je na Zapadu bila borba o investituru.

Kaluđeri Studiskog manastira, pod vođstvom svoga igumana Teodora, zalagali su se najžešće i najnepomirljivije za traženje crkvenih prava. Oni su se sa podjednakom oštrinom borili i protiv mudre pomirljivosti patrijarha Nikifora (806. — 815. g.), koji se trudio da izbriše sećanje na ikonoboračku borbu, i protiv careve finansiske politike i njegovog upliva u pitanjima vere. Vlada je morala strogo da postupi sa njima (809 g.), da ih rasturi i da ih progna. Kaluđeri se nisu ustručavali da protiv carske vlasti zatraže pomoć od pape, rešeni da priznadu prvenstvo rimske crkve samo da bi mogli po to cenu da osiguraju nezavisnost istočne crkve prema državi. Takvo držanje moralo |e da izazove ikonoboračko protivdejstvo. To bi delo Lava V Jermenina (813. — 820. g.) i dvojice careva iz frigiske dinastije, Mihaila II (820. — 829. g.) i Teofila (829. — 842. g.). Ponovo, čitavih trideset godina, carstvo je bilo strahovito uzburkano.

Na crkvenom saboru koji se sastao 815 g. u Sv. Sofiji ikone su bile opet zabranjene i vraćene na snagu ikonoboračke odluke iz 753 g. Prema tome su ikone počele nanovo da se uništavaju; naročito je svako javno ispoljavanje i opiranje kaluđera bilo nemilosrdno ugušivano kaznama, zlostavljanjem, progonstvom. Teodor Studit umre u progonstvu (826 g), a gonjenje posta još surovije za vreme Teofila, strasnog ikonoborca i upornog bogoslova. 832 g. bi obnarodovan jedan oštar ukaz protiv pristalica ikona i patrijarh Jovan, prozvan Lekanomant ("vrač"),prista da ga sprovede. Manastiri biše zatvoreni, kaluđeri gonjeni i hapšeni; užas ponovo zavlada. Ali posle sto dvadeset godina zamorne i uzaludne borbe pojavi se presićenost. Odmah po Teofilovoj smrti njegova udovica, namesnica Teodora, na savet svoga brata Varde, reši se da zavede mir uspostavljanjem obožavanja ikona. Ta odluka bi doneta na saboru od 843 g., kome je pretsedavao novi patrijarh Metodije, i proglašena na jednoj veličanstvenoj svečanosti. Uspomenu na taj dan grčka crkva još i danas proslavlja 19 februara svake godine("Nedelja pravoslavlja").

Ali, ako su ikone uspostavljene, ako je, prema tome, crkva odnela pobedu, s druge strane, delo ikonoboračkih careva ostalo je netaknuto u glavnoj tački. Oni su hteli da drže crkvu u zavisnosti od države i da povećaju nad njom carsku vlast; protiv te težnje Studiti su se ogorčeno borili, uporno su odricali caru pravo da odlučuje o dogmama i o veri i, ne popuštajući, zahtevali nezavisnost crkve od svetovnog uticaja. Ishod ikonoborstva je bio, međutim, da je crkva postala potčinjenija više nego ikada carskoj vlasti.

Spoljna politika carstva i obnova monarhije (802. — 867. g.)

Dok je tako monarhija sva bila obuzeta verskom borbom, ozbiljni događaji pomutiše njen unutrašnji mir i ugroziše spolja njenu bezbednost.

Irinin zločin protiv sina, uklonivši sa prestola isavrijansku dinastiju, otvorio je novo doba dinastičkih borbi. Posle državnog udara koji je popeo na presto Nikifora I (802 g.) sledovali su jedan prononciamento koji uzdiže Lava V (813 g.) i jedna zavera koja, po ubistvu Lava V, stavi na njegovo mesto Mihaila II (820 g.); ali, osim ovih uspelih urota, dugačak je spisak propalih pokušaja od kojih je najopasniji bio Tomin ustanak (822. — 824. g.). On, oslanjajući se na niže društvene redove, dade svojoj pobuni skoro socijalističko obeležje. Punih dvadeset godina anarhija je besnela carstvom.

Ni spoljašnji odnosi nisu stajali bolje. Ugovor od 812 g., po kome je Karlu Velikom bio priznat naziv cara, potvrdio je gubitak Italije u kojoj je Vizantija sačuvala samo Mletke i neke oblasti na jugu Poluostrva. Rat nastavljen sa Arabljanima (804 g.) završio se dvama ozbiljnim porazima: zauzećem Krita od strane španskih muslimanskih gusara (826 g.) koji su otada stalno, skoro nekažnjeno, plenili po istočnom delu Sredozemnog Mora i osvojenjem Sicilije (827 g.) od strane afričkih Arabljana koji 831 g. zaposedoše Palermo. Ali je naročito velika bila bugarska opasnost otkako je strašni kan Krum proširio svoje carstvo od Hema do Karpata. Nikifor I je pokušao da se bori protiv njega upavši u Bugarsku: pri povratku je poginuo prilikom jednog krvavog poraza (811 g.), i Bugari, po drugi put pobednici kod Adrijanopolja, stigoše do ispod carigradskih zidina (813 g.). Pobeda Lava V kod Mesimvrije (Mesivrija, 813 g.) spase carstvo. Ali, ako se svima tim raznim opasnostima dodadu još i pobune nedovoljno potčinjenih naroda, kao što su bili peloponeski Sloveni (807 g.), shvatiće se da je posle ovih dvadeset godina nereda delo velikih isavrijanskih careva izgledalo potpuno uništeno.

Carstvo se, ipak, oporavi od te krize. Vladavina Teofila (829. — 842. g.) donekle je nadoknadila, zahvaljujući sve većem slabljenju bagdadskog kalifata, poraze pretrpljene na Istoku; i ma da su, uistinu, posle poraza kod Dasimona i zauzeća Amorija (838 g.), Vizantinci bili prinuđeni da zamole Arabljane za mir, s druge strane, zahvaljujući čvrstom upravljanju zemljom, dobroj finansiskoj administraciji i diplomatskoj veštini, Vizantija je ponovo došla do ugleda i blagostanja. Velelepnošću građevina, raskošju Svetog dvora, bleskom civilizacije, Carigrad se, sredinom IX veka, takmičio sa prestonicom kalifa. I kada je beskonačna borba oko ikona bila najzad prestala, carstvo se činilo još sjajnije i jače. Po izlasku iz tog dugotrajnog doba nemira izgledalo je, zaista, da su književnost i umetnost zadobile novu snagu, a carigradski univerzitet, koji je obnovio u dvorcu Magnavra cezar Varda (oko 850 g.), ponovo je postao, pod upravom Lava Solunskog, središte izvrsne duhovne kulture.

U isto doba je i crkva, podmlađena u borbi, stavila u službu države svoju preporođenu delatnost. Ona je povratila versko jedinstvo, boreći se protiv jeresi, naročito protiv pavlikijana koji su za vreme Teodorine vladavine surovo proganjani u Maloj Aziji, i dovršavajući pokrštenje peloponeskih Slovena (849 g,); osobito je na celom Istoku raširila vizantiski uticaj misionarskim radom. Na poziv moravskog kneza Ćirilo i Metodije, "slovenski apostoli", doneli su hrišćansku veru varvarskim plemenima koja su bila nastanjena u Ugarskoj i Češkoj (863 g.). Oni su učinili više. Preveli su na slovenski jezik sveštene knjige za nove preobraćenike; sastavili su, u tom cilju, glagoljicu, dajući tako Slovenima i njihovu azbuku i njihov književni jezik; propovedali su na slovenskom, služili službu na slovenskom, trudili se da stvore slovensko sveštenstvo; i takvim promišljenim i umešnim shvatanjem pridobili su Slovene za pravoslavlje. Preko dvadeset godina (863. — 885. g.) dva brata Solunjanina su propovedala jevanćelje po Moravskoj. I ma da je, konačno, njihovo delo zbog nemačkog neprijateljstva i mađarske najezde propalo, njihov način rada doneo je Vizantiji u drugim pokrajinama dugotrajnije uspehe. Na obalama Dona hrišćanstvo je prodrlo u jevrejsku državu Kazara. 864 g. Boris, bugarski knez, primio je pravoslavlje; i ma da se, sledećih godina, novoobraćeni vernik kolebao jedno kratko vreme izmeću Vizantije i Rima, ma da je stupio u odnose sa papom Nikolom I tražeći od njega da zavede latinski obred u njegovoj kraljevini (866 g.), grčki uticaj je ipak posle toga duboko prodro u Bugarsku.

Sve je to pretstavljalo veliki uspeh. Lakomislenosti Mihaila III (842. — 867. g.), naročito kada se mladi vladalac otrgao ispod tutorstva svoje majke Teodore (856 g.) i svoga ujaka Varde, nesumnjivo su privremeno dovele u pitanje postignute rezultate. Arabljanski gusari sa Krita pljačkali su po istočnim morima; u Maloj Aziji, oko dvadeset godina, smenjivali su se uspesi i neuspesi (844. — 863. g.); na Zapadu muslimani su dovršili, od 843 do 859 g., osvajanje Sicilije. Najzad i Rusi, po prvi put, pojaviše se ispred Carigrada (860 g.), i samo zahvaljujući čudu koje je izvršila Bogorodica spasena je, prema narodnom verovanju, prestonica.

Još jedan događaj, ozbiljniji i značajniji, obeležio je vladavinu Mihaila III. Mesto Ignjatija, koga je svrgnuo cezar Varda, na carigradski patrijaršiski presto pope se Fotije (858 g.). Papa Nikola I, na poziv zbačenog patrijarha, umeša se u stvar i naloži svojim poslanicima da povedu istragu. Slavoljubivi Fotije umeo je veoma umešno da iskoristi nezadovoljstvo koje je, vekovima, Istok osećao prema papskim zahtevima i neprijateljstvo koje je gajio prema Zapadu; nasuprot papskom polaganju prava na prvenstvo on, veoma vešto, svom ličnom sporu doda obeležje pravog narodnog spora. Na isključenje iz crkve koje objavi protiv njega Nikola I (863 g.) on odgovori raskidom sa Rimom. Carigradski crkveni sabor (867 g.) baci prokletsvo na papu, oglasi njegovo nezakonito mešanje u poslove istočne crkve i dovrši rascep. To je bio očevidan dokaz o postojanju vizantiskog narodnog osećanja koje se ispoljilo otprilike u isto doba, na ne manje jasan način, u uzbuđenju izazvanom od strane osvajačke politike Rima u Bugarskoj (866 g.).

Tako, sredinom IX veka, postojala je nesumnjivo vizantiska narodnost koju su postepeno stvorili događaji: carstvo je, po prestanku ikonoborstva, ponovo zadobilo versko jedinstvo, političku snagu, duhovnu veličinu; pre svega, postalo je čisto istočno carstvo. Trenutak se bližio u kome će ono dostići vrhunac svoje moći. Kada Vasilije Makedonac[1], ljubimac Mihaila III i njegov savladar, pošto se oslobodio svoga suparnika Varde (866 g.), ubi najzad i svoga dobrotvora (867 g.) i uzdiže na presto novu dinastiju, on donese vizantiskom carstvu, pomoću izvršenog državnog udara, sto pedeset godina sjaja, blagostanja i slave.

[1] Ovaj naziv je uobičajen; treba primetiti, međutim, da je Vasilijeva porodica jermenskog porekla i da se nedavno bila naselila u Makedoniji.
« Poslednja izmena: 04.08.2014. 12:53 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #7 poslato: 04.08.2014. 12:54 »
GLAVA V

Vrhunac carstva pod makedonskom dinastijom (867. — 1081. g.)

Vladaoci makedonske loze i učvršćivanje dinastije

Od 867 do 1025 g. vizantisko carstvo je doživelo sto pedeset godina jedinstvenog sjaja. Ono je imalo sreću da mu za to vreme bude na čelu niz vladara koji su, skoro svi, bili znameniti ljudi. Vasilije I, osnivač dinastije (867. — 886. g.), Roman Lakapin (919. — 944. g.), Nikifor Foka (963. — 969. g), Jovan Cimiskije (969. — 976. g.), slavni otmičari prestola koji su upravljali zemljom pod nazivom zakonitih vladara, Vasilije II, najzad, koji je vladao čitavo pola veka (976. — 1025. g.), nisu bili vizantiski carevi kakvi se obično zamišljaju. To su bili ljudi odlučni i prekaljeni, često bezobzirni i nemilosrdni, samovoljni i jaki, više se brinući da uliju strah nego ljubav; ali su to bili državnici, zaneseni mišlju o veličini carevine, čuveni ratnici čiji je život protekao po logorima, meću vojnicima u kojima gledaju i vole osnovne činioce monarhiske moći; to su bili vešti administratori, uporne i nesalomljive snage, i koji se ni pred čim nisu ustezali kada je trebalo osigurati opšte dobro. Oni nisu marili nepotrebne izdatke, već su se jedino brinuli da uvećaju narodno bogatstvo; sjajna dvorska raskoš, prazni blesak pratnji i svečanosti zanimali su ih samo ukoliko su služili njihovoj politici ili održavali ugled cara i carstva. Surevnjivi na svoju vlast, oni, uglavnom, nisu imali ljubimaca; osim nekoliko moćnih ličnosti, kao parakimomin ("veliki komornik") Vasilije, vanbračni sin Romana Lakapina, koji je bio za vreme pet careva i preko četrdeset godina (944. — 988. g.) duša vlade, njihovi su savetnici mahom bili neznatni ljudi koje su uzimali u službu i čiji su ostajali gospodari. Veoma slavoljubivi, srca prepunog najplemenitijih stremljenja, oni su hteli da načine od vizantiskog carstva najveću silu istočnog sveta, zatočnika jelinizma i pravoslavlja; i veličanstvenim naporom svoga oružja, okretnom veštinom svoje diplomatije, odlučnošću svoje uprave, oni su ostvarili svoj san i od svoga doba stvorili pravo doba preporoda, jedan od najslavnijih trenutaka dugotrajne vizantiske istorije.

Kada se Vasilije I popeo na presto, položaj monarhije bio je još neobično težak: izgledalo je da celu državu treba iz osnova preurediti. Surovi seljak, koji se pomoću zločina uzdigao do najviše vlasti, on je imao sve osobine potrebne za izvršenje toga teškog zadatka: on je bio uman, podjednako želeći da zavede red u monarhiji i da joj povrati spoljni ugled, dobar administrator, odličan vojnik, težeći iznad svega da potpuno učvrsti svoju carsku vlast. Za vreme svoje dvadesetogodišnje vladavine on je umeo da dovede u red poslove monarhije i da, veličinom učinjenih usluga, osigura sudbinu svoga doma. Njegov sin Lav VI (886. — 912. g.), čija je vladavina od veoma velike važnosti po administrativnu istoriju carstva, nastavi — ma koliko da se inače razlikovao od svoga oca po svojoj ljubavi za sedenjem kod kuće, svojim nadriučevnjačkim manijama i svojom slabošću prema ljubimcima — rad na učvršćivanju dinastije sa sličnom upornošću: da bi prestolu osigurao naslednika, on nije prezao da se četiri puta ženi, i time unese sablazan među savremenike, niti da se zavadi sa crkvom i njenim poglavarem, patrijarhom Nikolom. Ali, po tu cenu, u Vizantiji se tada prvi put rodila misao o zakonitom pravu na presto jedne vladarske porodice. Dva prva makedonska cara bili su ti koji su, prema rečima jednog savremenika, "dali carskoj vlasti snažan koren iz koga su se razvile veličanstvene grane dinastije". Otada je bilo teže da se sruši drvo tako duboko usađeno; posle toga je bila stvorena carska loza, čiji članovi dobiše naziv porfirogeniti ("rođeni u purpuru"), i narodna privrženost, podanička odanost toj lozi. To je pretstavljalo za monarhiju, potresanu mnogobrojnim bunama, povoljnu i značajnu po posledicama novinu.

Razume se da prevrati nisu čak ni tada izostali. Nemiri, koji su izbijali za vreme burnog maloletstva Konstantina VII, sina Lava VI (912. — 959. g.), dali su prilike Romanu Lakapinu da se dočepa vlasti za četvrt veka (919. — 944. g.). Nešto docnije, kada je Roman II, sin Konstantina VII, umro posle četvorogodišnje vladavine (959.  — 963. g.), vladina slabost, za vreme maloletstva njegovih sinova Vasilija II i Konstantina VIII, izazvala je ustanak pomoću koga je na vlast došao Nikifor Foka (963. — 969. g.) i kobni državni udar koji je, posle ubistva Nikifora, načinio carem Jovana Cimiskija (969. — 976. g.). Ali nijedan se od ovih nasilnika nije usudio da ukloni sa prestola zakonite potomke Vasilija I. Roman Lakapin je, zvanično, delio vlast sa Konstantinom VII, dok ga je, u stvari, naterao da se povuče u zasenak svoje marljive naučničke radinosti. Nikifor Foka i Jovan Cimiskije dopustili su deci Romana I da vladaju samo po imenu i trudili su se da pomoću stupanja u brak sa princezama iz carske porodice dadu svome nasilnom prisvajanju prestola izgled zakonitog prava. Posle njih, sasvim prirodno, vlast je ponovo došla u ruke pretstavniku makedonske loze koji je bio postao punoletan, velikog cara Vasilija II. Dinastija je bila tako dobro utvrđena da su, u ovoj istočnoj monarhiji, mogle vladati i same žene, sinovice Vasilija II, Zoja (1028. — 1050. g.), koja je delila presto sa svoja tri uzastopna muža, i Teodora (1054. — 1056. g.); i te su princeze bile omiljene u narodu, što dokazuje buna iz 1042 g. kada je Mihailo V bio oboren stoga što je hteo da zbaci sa prestola Zoju i nezadovoljstvo na koje je naišao Konstantin Monomah kada je bio izazvao sumnju da je nameravao da ukloni obe carice. Nikada se još nešto slično nije dogodilo u Vizantiji i javno mnjenje je otvoreno izražavalo da "onaj koji vlada u Carigradu konačno je uvek pobednik", što je nasilno osvajanje prestola označavalo ne samo kao zločin, već, što je još gore, kao glupost.

Kako se desilo, međutim, da su otmičari prestola bili vrsni ljudi i znamenite vojskovođe, carstvo je moglo da podnese bez potresa političku nesposobnost Konstantina VII, neuredni život Romana II i dugotrajno maloletstvo njegovih sinova, i čitav vek i po ono je imalo na vrhu ljude koji su se u vođenju državnih poslova odlikovali jedinstvom pogleda i čvrstinom pravca, što u Vizantiji već davno nije bio slučaj. Zahvaljujući, najzad, sudelovanju saradnika visoke vrednosti, vojskovođa kao što su bili Kurkua, Foka, Sklir, ministara kao što je bio parakimomin ("veliki komornik") Vasilije, carevi iz makedonske dinastije mogli su da u ogromnoj meri prošire državu i da joj pruže jedinstveni sjaj. Napad koji je bio preduzet na svima granicama i bio krunisan velikim uspesima; diplomatski rad koji je dopunjavao vojničke rezultate i okupljao oko monarhije povorku vazalnih naroda; vizantiski uticaj koji se širio na ceo istočni svet čak do Zapada; jaka vlada koja se odlikovala velikim zakonodavnim delima; centralizovana, vešta i iskusna administracija koja je, pomoću opšteg jelinističkog obeležja, opšteg ispovedanja pravoslavlja, umela da osigura carstvu jedinstvo koje je izgledalo neostvarljivo zbog raznorodnosti rasa: eto šta su sve Vizantiji donele sto pedeset godina vladanja makedonskih careva. I ma da nisu uspeli, uprkos svojim naporima, da otklone velike opasnosti koje su pretile blagostanju zemlje, da reše agrarno i društveno pitanje koje se nametalo sa uznemiravajućom žestinom, da ukrote feudalno plemstvo uvek spremno na pobunu, da spreče slavoljubive poglavare istočne crkve da izazovu šizmu i, odvajajući zauvek Vizantiju od Rima, da poljuljaju čvrstinu monarhije; ma da je makedonska loza ostavila pri kraju carstvo neotporno prema Normanima i Turcima i otvorila vrata dugotrajnom rasulu (1057. — 1081. g.), ipak, za vreme jednog veka i po, pod dinastijom koju je osnovao Vasilije I, Vizantija je doživela veliku slavu i sjaj. U X i XI veku Carigrad je bio najblistavije središte evropske civilizacije i, kao što je na jednom mestu rečeno, "Pariz srednjega veka".

Spoljna politika makedonskih careva (867. — 1025. g.)

Borba sa Arabljanima — Otkako su 826 g. Arabljani osvojili Krit, postali su napast za vizantiska mora. Kandija, prestonica poluostrva, bila je jazbina muslimanskih pirata, i odatle, kao i iz Tarsa i Tripolja u Siriji, oni su pljačkali po celom Jegejskom Moru. Uprkos naporima Vasilija I da preustroji vojsku i flotu, neprijateljske ratne lađe su gospodarile u Arhipelagu. 904 g. Lav Tripoljski zauze Solun i skoro celokupno njegovo stanovništvo odvede u ropstvo. Pored izvesnih uspeha vizantiske mornarice 907 g., a naročito 924 g. u blizini Limnosa, pohodi upravljeni protiv Krita završavali su se porazima (911 g. i 949 g.). Trebalo je poslati protiv ostrva "koje da Bog da potonulo" najboljeg vojskovođu u carstvu, Nikifora Foku (960). On uspe da se iskrca na Krit i posle višemesečne opsade zauze Kandiju na juriš (marta 961 g.). Osvojeno ostrvo bi prevedeno u hrišćanstvo. Vizantinci opet postadoše gospodari u istočnim morima.

U isto vreme, srećne okolnosti dopustiše da se preduzme napad u Maloj Aziji. Još je Vasilije I bio proširio granice carstva do Eufrata, povratio Samosatu (873 g), pobedonosno ratovao u Kapadokiji i Kilikiji (878. — 879. g.). Rasulo muslimanskog sveta u X veku doprinelo je vizantiskim uspesima, naročito posle 927 god. kada je carstvo bilo oslobođeno bugarske opasnosti. Pod čuvenim vojskovođama, Jovanom Kurkuom koji je dvadeset dve godine upravljao Malom Azijom (920. — 942. g.) i zaslužio da bude nazvan "drugim Trajanom, drugim Velizarom", Vardom Fokom, zatim, i njegovim sinovima Nikiforom, Lavom, Konstantinom, borba je bila energično nastavljena. 928 g. zauzet je Teodosiopolj; 934 g. Melitina; 944 g. Edesa, iz koje bi triumfalno vraćena čudotvorna slika Isusova koja je tu bila čuvana; 949 g. Germanikija; 957 g. Amida; 958 g. Samosata. Vizantiska granica je bila proširena od Halisa do Eufrata i Tigra, a čitav niz novoobrazovanih provincija (teme Sevastija, Mesopotamija, Selevkija, Likand) svedočio je o važnosti vizantiskih osvojenja. Jermenska i Ivirska oslobodile su se islamskog jarma i potpale pod vizantiski uticaj. Tokom X veka Jermeni su odigrali znatnu ulogu u monarhiji i dali joj vojnike, vojskovođe, administratore i čak careve: Roman Lakapin i Jovan Cimiskije bili su obojica jermenskog porekla.

Pravi krstaški pokret bio je zahvatio Vizantince i nosio ih protiv nevernika. U Kilikiji i severnoj Siriji Nikifor Foka je slomio moć halepskih emira Hamdanida. On je osvojio Anazarv, Adanu, Mopsvestiju (964 g.), Tars (965 g.). Laodikeju, Hijerapolj, Emisu, Halep i najzad Antiohiju (968 g.). Njegov naslednik, Jovan Cimiskije, zauzeo je u Mesopotamiji Edesu i Nisiv (974 g.), u Siriji Damask i Berit (976 g.), a u Palestini je dopro do Jerusalima. "I narodi, kaže jedan hroničar, bili su u velikom strahu pred ljutinom Cimiskija, a mač hrišćana sekao je kao srp nevernike". Vasilije II dovršio je ponovno osvojenje Istoka. 995 g. zauzeo je Halep, Homs, Šajzar. Velike pobede slavile su propast muslimanske moći, a po carstvu, uvećanom na Istoku, podignut je čitav niz jakih tvrđava koje su ga branile od svakog novog napada. Prisajedinjenjem jermenskih kneževina koje je, možda nesmotreno, izvršio Vasilije II (1020 g.) i pokorenjem Ivirske bili su dovršeni ovi slavni pohodi. Od vremena Justinijana, carstvo nije bilo raširilo svoju vlast na Istoku tako daleko.

Borba sa Bugarima — Još više nego arabljanski rat, bugarski rat je glavni događaj spoljašnje vizantiske istorije u X veku.

U početku X veka opasnost od Bugara je bila veća nego ikada. Prostorno bugarska država se pružala od oblasti smeštenih severno od Dunava do Balkana, a na zapadu je dopirala do Pinda. U moralnom pogledu, stapanjem, u to doba već potpunim, između bugarskog i slovenskog življa, Bugarska je pretstavljala jednorodnu državu u kojoj je monarhiska vlast bila uhvatila dubok koren, u kojoj je primanje hrišćanstva osiguralo jedinstvo vere, u kojoj se, u dodiru sa Vizantijom, narod bio uzdigao do prilično visokog stupnja civilizacije. Sve ovo navodilo je bugarske vladaoce da spore vizantiskim carevima prevlast na Balkanskom Poluostrvu. Da se ostvari taj slavoljubivi san dovoljan je bio jedan čovek; Borisov sin, car Simeon (893. — 927. g,). Odgajen u Vizantiji, gde se nalazio kao talac, zanesen raskošju i civilizacijom Vizantinaca, on je maštao da osvoji Carigrad i da stavi na svoju glavu krunu Konstantinovih naslednika. Više od jednog veka pravi rasni rat vodio se između Grka i Bugara.

Borba otpoče 889 g., i, što je naročito značajno, razlozi su bili ekonomske prirode. Kada je Lav VI bio naredio da se stovarišta, koja su bugarski trgovci imali u Carigradu, prenesu u Solun, Simeon objavi rat. Upad Ugara, najmljenih od Vizantinaca, primora bugarskog vladaoca na povlačenje (893 g.). Ali posle smrti Lava VI, nemiri, koji su izbili za vreme maloletstva Konstantina VII, pružiše mu priliku da se povrati. 913 g, on se pojavi ispred Carigrada; 914 g. zauze Adrijanopolj; 917 g, potuče kod Anhijala carsku vojsku. I, sav ponosan sa svojih uspeha, Simeon se proglasi za "cara Bugara i Grka"; zatim osnova, u svojoj prestonici Preslavu, nezavisnu bugarsku patrijaršiju; samo mu je još bilo ostalo da osvoji Carigrad. On to pokuša 924 g. Ali, da bi vizantiska prestonica pala, potrebno je bilo napasti je i sa kopna i sa mora, a Simeon nije imao mornarice. Izgleda takođe da je za vreme sastanka sa Romanom Lakapinom potpao, kao nekada Atila pred sv. Lavom, pod uticaj svega što je bilo prestiža i civilizacije u toj starodrevnoj carskoj veličanstvenosti. On otstupi i napusti svoj lepi dugo snevani san. I ma da se za vreme Simeona rascvetala u njegovom carstvu, a naročito u njegovoj prestonici Velikom Preslavu, duhovna i umetnička kultura zbog koje je zaslužio da se nazove bugarskim Karlom Velikim, zastoj pred Carigradom označi propast bugarskih stremljenja. Kada Simeon umre (927 g.), opadanje je već bilo otpočelo.

Ono je sve naglije išlo u sunovrat za vreme duge vladavine njegovog sina Petra (927. — 969. g.). U toku tih četrdeset godina Bugarska je sve više postajala prirepak carstva, i dok je Vizantija jačala, njena stara suparnica je iz dana u dan slabila. Nasuprot kraljevskoj vlasti koja je popuštala, velikaši su se uzdizali; versko jedinstvo je bilo dovedeno u pitanje bogomilskom jeresi; bugarska narodnost se raspadala. Čas odmazde približavao se za Vizantince.

On kucnu 967 g. Nikifor Foka odbi danak koji je carstvo još uvek plaćalo Bugarima i zajedno sa Svjatoslavom, velikim knezom kijevskim, napade na Bugarsku. Ali se Svjatoslavu dopade osvojena zemlja; on se u njoj smesti i odbi da iziđe (968 g.). Smrću cara Petra i ubistvom Nikifora (969 g.) položaj se pogorša. Kada se Jovan Cimiskije, pope na presto postojala je opasnost od ruskog upada čak i u samo carstvo; Svjatoslav pređe Balkan, opustoši Filipopolj (Plovdiv, 970 g.) i poseja strah i u samoj prestonici. Srećom, Rusi biše potučeni kod Arkadiopolja (Lile-Burgas, 970 g.), i car je mogao tada da preduzme protiv njih veliki vojni pohod (971 g.). Dok je vizantiska flota išla uz Dunav, Cimiskije pređe Balkan, zauze Preslav, opsede Svjatoslava kod Dorostola (Silistrija) i primora ga da se pokori i da napusti zemlju. Bugarska bi prisajedinjena carstvu, a nezavisna patrijaršija bi ukinuta; pobedonosni jelinizam proširi granice carstva do Dunava.

Ipak, oko Prespe i Ohrida, narodni živalj, pod upravom kneza Nikole i njegovih sinova, uporno se opirao. Zahvaljujući nemirima koji izbiše u početku vladavine Vasilija II, jedan od Nikolinih sinova, car Samuilo (976. — 1014. g.), osnova makedonsko slovensko carstvo. Za deset godina, od 976 do 986 g., on oslobodi dunavsku Bugarsku, osvoji Makedoniju i Tesaliju i prodre do Peloponeza. Da bi srušili to ogromno carstvo koje se prostiralo od Dunava do Jadranskog Mora, morali su Grci da vode rat preko trideset godina (986. — 1018. g.). Na njegovom čelu je za sve vreme bio Vasilije P, koji je zbog svoje uporne energije i surovih pobeda dobio naziv Bugaroubica.

986 g. Vasilije II preduze napad i prodre u Bugarsku, ali bi ozbiljno potučen kod Trajanovih Vrata na Balkanu. Deset godina je prošlo pre no što je mogao da nastavi borbu, i za vreme tih deset godina Samuilo nije prestajao da proširuje svoju državu od Dunava do Jadranskog i Jegejskog Mora. Ali 996 g. on pretrpe poraz na obalama Sperhija; Grčka mu se izmače; izgubi bitku i ispred Soluna, i jedan deo dunavske Bugarske pade u carske ruke (1000 g.). Makedonsko slovensko carstvo ipak ostade neosvojivo. 1001 g. Vasilije II pokuša da ga uništi. On postepeno zauze okolna mesta, Veriju (Ber), Serviju, Voden. Opkoljen u planinama, Samuilo se oslobodi i opljačka Adrijanopolj (1003 g.) Ali. je car uporno produžavao i sužavao opsadu, zauzimajući Skoplje, osvajajući donju i srednju Makedoniju (1007 g.), vodeći rat sa velikom svirepošću. Samuilo je izbegavao bitke sa postrojenim vojskama; konačno, ipak, njegove trupe biše potučene u klancu Kimvalongu, na putu izmeću Sereza (Ser) i Melnika (29 jula 1014 g.). Car nije preživeo ovaj poraz; on umre nešto malo kasnije (15 septembra 1014 g.). To je bio kraj makedonskog slovenskog carstva.

Naslednici velikog makedonskog cara produžiše još četiri godine borbu, otimajući se u isto vreme o presto. 1018 g. u zemlji je ipak bio potpuno uspostavljen mir, i vizantiski car, na svome pobedonosnom putovanju, starao se da je preuredi. On je to činio sa umešnom obazrivošću, štedeći administrativne običaje i način života pobeđenih, trudeći se da zadobije velikaše, zadržavajući staro versko uređenje koje je imalo na čelu nezavisnog arhiepiskopa u Ohridu. I tako, posle mnogo godina, Vizantija je ponovo postala gospodar na celom Balkanskom Poluostrvu, a na svome putu kroz Grčku do Atine, kao i za vreme triumfa koji je proslavio sa velikim sjajem u Carigradu (1019 g.), Vasilije II mogao se s pravom ponositi da je povratio carstvu moć kakvu ono nije imalo već vekovima.

Ponovno osvojenje južne Italije i vizantiska politika na Zapadu — U isto vreme dok su na Istoku pobedonosno širili granice carstva, vladaoci od makedonske loze nastavili su na Zapadu slavoljubivu politiku svojih prethodnika.

Nikada se Vizantinci nisu bili odrekli prava na Italiju; sećanje na Ravenu, staru prestonicu egzaharta, nije im davalo mira. Slabost poslednjih karolinških careva, rasulo u južnoj Italiji raskomadanoj između langobardskih kneževa i sve veća opasnost od muslimanskog napada pružiše Vasiliju I željenu priliku da se umeša u političke prilike na Poluostrvu i da pokuša da ostvari svoje težnje. Car je bio stavio sebi u zadatak da obnovi na celom Sredozemnom Moru stari vizantiski uticaj, da istera iz Jadranskog i Tirenskog Mora muslimanske gusare i da suzbije afričke i sicilijanske Saracene. Čim je stupio na presto, on preduze na Zapadu odlučnu borbu. Nije uspeo, istina, da povrati Siciliju, gde Sirakuza pade 878 g. u ruke nevernika, ali je zaveo red na Jadranskom Moru, obnovio vizantiski savez sa Mlecima, ponovo vratio Hrvate pod grčku vrhovnu vlast. Osvojio je, što je naročito važno, Bari (876 g.), Tarent (880 g.) i Kalabriju (885 g.) i nametnuo vizantisko pokroviteljstvo langobardskim kneževima. Dve nove teme, Langobardija i Kalabrija, bile su osnovane u južnoj Italiji: to je pretstavljalo dobru naknadu za izgubljenu Siciliju.

Slabost Lava VI dovela je trenutno u pitanje ovaj srećni ishod. Pošto su zauzećem Taormine (902 g.) bili završili pokorenje Sicilije, Arabljani su mogli da osvoje Kalabriju i da se utvrde čak do Kampanije. Ali pobedom kod Gariljana (915 g.) nanovo je bila obezbeđena vizantiska premoć u Italiji i, u toku celog jednog veka, uprkos neprestanim saracenskim navalama, uprkos suparništvu nemačkih careva, Grci održaše svoju vlast u celoj južnoj polovini Italije. Tome poslu je takođe slavna vladavina Vasilija II posvetila napore makedonske dinastije. Pobedom kod Kane (1018 g.), koju su carske trupe odnele nad pobunjenim stanovništvom Apulije, bio je povraćen vizantiski uticaj od Ređa i Baria do kapija papske države. I pod carskom administracijom, veštom u rasprostiranju jelinskog uticaja, naročito zahvaljujući grčkom sveštenstvu i grčkim manastirima, Južna Italija ponovo postade prava Velika Grčka: značajan dokaz o moći širenja i o snazi prosvetiteljskog pretapanja koje su u X i XI veku bile osnov veličine vizantiskog carstva.

Pojavljivanjem nemačkih careva oko polovine X veka ipak su bile stvorene izvesne prepreke vizantiskoj politici. Kada se Oton I spustio u Italiju, kada je uzeo naziv cara, grčki ponos je to s teškom mukom podnosio, jer mu se činilo kao nasilno prisvajanje. Još je gore bilo kada Oton raširi svoju vrhovnu vlast nad langobardskim kneževima, vazalima Vizantije, i kada upade na grčko zemljište i napade Bari (968 g.). Nikifor Foka se odlučno odupre. Ali njegovom smrću vizantiska politika bi izmenjena; nastupi sporazum potvrđen venčanjem Otona II sa Teofanom (972 g.). Ipak sloga nije dugo trajala: germanske težnje nisu mogle da se izmire sa vizantiskim zahtevima. Nemački carevi su, mećutim, postigli sasvim osrednji uspeh. Oton II upade u Kalabriju i bi potučen kod Stila (987 g.); Henrik II uzaludno podupiraše apulisku pobunu i pretrpe poraz u svojim napadima na grčku Italiju (1022 g.). Po smrti Vasilija II, kao u Aziji, kao u Bugarskoj, Vizantija je bila svemoćna i u Italiji.

Diplomatsko delo: vazali carstva — Zahvaljujući svojim velikim vojnim uspesima, grčko carstvo se u X veku prostiralo od Dunava do Sirije i od italijanskih obala do jermenskih visoravni. Ali je vešta diplomatija proširila daleko izvan ovih granica delokrug rada monarhije. Oko carstva se nalazio čitav niz vazalnih država koje su sačinjavale ispred granice prvu odbranbenu liniju i koje su naročito rasprostirale po svetu vizantiski politički uticaj i civilizaciju.

U Italiji Mleci, potpuno grčki po svome poreklu i po svojim običajima, bili su najverniji i najpokorniji vazal carstva. Toga radi carevi su im bili poverili nadzor nad Jadranskim Morem i, od kraja X veka (992 g.), priznali im široke trgovačke povlastice koje su pripremile njihovu buduću veličinu. U Južnoj Italiji republike Napulj, Gaeta, a naročito Amalfi, nalazile su se u krugu vizantiskog uticaja. Najzad, langobardski kneževi Salerna, Kapue i Beneventa, ma da nešto nepouzdaniji, bili su prihvatili uglavnom grčko pokroviteljstvo. — Na severozapadu Balkanskog Poluostrva i na celoj jadranskoj obali slovenske države Hrvatska i Srbija, koje je Vasilije I bio preveo u hrišćanstvo i doveo pod vizantiski uticaj, bile su carstvu korisni saveznici, naročito protiv Bugara. — Na Istoku, u primorju Crnoga Mora, Herson, više vazal nego podanik, pretstavljao je dragocenu osmatračnicu, važno oruđe političke i ekonomske delatnosti prema varvarskim narodima, Kazarima, Pečenezima, Rusima, koji su stanovali u oblasti obližnjih stepa. — Na Kavkazu kneževi Alanije, Avazgije, Albanije, bili su gordi što nose vizantiske titule i što primaju novčanu pomoć od Vizantije. Jermenske države, najzad, otrgnute ispod arabljanskog uticaja, snabdevale su carstvo hiljadama vojnika i vojskovođa. I jermenski bagratidski kralj, kao i kneževi Vaspurahana, Tarona, Ivirske, bili su verni štićenici i sluge monarhije, u očekivanju da Vasilije II pripoji njihove oblasti jednu za drugom svojoj carevini.

Versko delo: pokrštavanje Rusije — Ali izvan ovih oblasti koje su se nalazile pod grčkim pokroviteljstvom, vizantiska prosvetiteljska delatnost pružala se još dalje: kao uvek, hrišćanski propovednici su potpomagali posao diplomata. Obraćanje Rusa u hrišćanstvo tome je očevidan dokaz.

Od sredine IX veka Vizantija je bila u odnosima sa Rusijom. U nekoliko mahova, počevši od neizazvanog napada iz 860 g., kijevski pustolovi bejahu zagrozili Carigradu svojim navalama (907 g. i 941 g,); osim toga, carevi su vrlo rado vrbovali vojnike iz redova tih smelih ratnika, a ruski trgovci su pohađali vizantiska tržišta. Poseta kneginje Olge Vizantiji (957 g) i njeno prelaženje u hrišćanstvo učinili su te odnose još tešnjim. Ali naročito je odlučan događaj bio, krajem X veka, primanje hrišćanstva od strane velikog kneza kijevskog Vladimira. 988 g., da bi ugušio feudalne pobune, Vasilije II dobio je na zahtev od kijevskog kneza 6000 najamnika; u zamenu, Vladimir je zaprosio ruku jedne vizantiske princeze, i da bi carski dvor, koji se kolebao, prisilio da se odluči, on zauze Herson. Vasilije II popusti zahtevima varvarskog vladara, ali ga nagovori da se pokrsti. Vladimir primi krštenje u Hersonu (989 g.), zatim ga nadmetnu svome narodu u Kijevu. I otada je hrišćanska Rusija uzela za obrazac vizantisku civilizaciju; ona primi od Vizantije, zajedno sa pravoslavljem, i njenu umetnost, njenu književnost, njene običaje. Posle Vladimira, njegov sin Jaroslav (1015. — 1054. g.) nastavi i dovrši delo i stvori od Kijeva, svoje prestonice, takmaca Carigradu i jedan od najlepših gradova na Istoku. Vladimir je bio ruski Klodovik; Jaroslav postade ruski Karlo Veliki. Ali i jedan i drugi imaju da zahvale Vizantiji za svoju veličinu u svakom pogledu.
« Poslednja izmena: 04.08.2014. 13:05 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #8 poslato: 04.08.2014. 13:07 »
Unutrašnja vladavina i vizantiska civilizacija u X veku

Tako, u X veku, vizantisko carstvo je bilo pravo svetsko carstvo, čiji su se uticaj i stremljenja prostirali na skoro ceo civilizovani svet. Njegovo tadašnje unutrašnje uređenje bilo je isto tako čvrst oslonac njegove moći i njegovog ugleda.

Upravljanje carstvom — Grčki car — vasileus, kako se zvanično nazivao — bio je, zaista, vrlo velika ličnost. Naslednik rimskih careva, on je bio, kao i oni, u isti mah i vrhovni vojni zapovednik i živi izraz zakona. U dodiru sa istočnim monarhijama postao je svemoćni gospodar (despot, autokrator), car po prevashodstvu, takmac i naslednik Velikog Kralja (vasileus). Hrišćanstvo mu je dalo jednu potvrdu i jedan ugled više. Božji izabranik, činom miropomazanja obdaren božanskom vlašću, Božji namesnik i pretstavnik na zemlji, on je dobijao nešto od božanske prirode. Na dvorskim svečanostima, u složenosti dvorske etikete, raskošne i malo detinjaste u isti mah, čije je obrede Konstantin Porfirogenit pobeležio u svome delu O ceremonijalu, u svima ispoljavanjima te politike razmetanja i sjaja kojom se Vizantija uvek hvalisala da zadivljuje i zasenjuje varvare, car je izgledao kao nadzemaljsko biće. Isto tako, sve što je bilo u vezi sa njegovom ličnošću smatrano je "svetim", a umetnici su okružavali njegovu glavu svetlim krugom (nimbusom) kao što su to činili na slikama božanskih lica i svetitelja.

Vladalac po božanskom pravu, neograničen i samodržac, car je usretsredio u svojoj ruci celokupnu vlast; prema tome nije teško uvideti koliko je carstvu bilo od koristi ovo jedinstvo upravljanja kada je ruka koja je držala uzde bila čvrsta; a ona je to često bila. Ništa u vizantiskim zakonima nije činilo protivtežu ovoj vrhovnoj moći. Senat je postao običan državni savet sastavljen od poslušnih visokih činovnika; narod je bio prost puk, često buntovan i smutljiv, koji je trebalo hraniti i zabavljati. Crkva, i mimo mesta koje je zauzimala u vizantiskom društvu, i mimo opasnosti koja se rađala usled njenog bogatstva i njenog slavoljublja, bila je, naročita posle svršene borbe oko ikona, potčinjenija državi više nego ikada. Jedino je vojska pretstavljala snagu koja se često izražavala u vojničkim bunama i ustancima. Iako nije potpuno otklonilo ovu opasnost, napredovanje pojma o zakonitom pravu na presto učinilo ju je manje čestom i manje pogibeljnom po dinastiju.

Vizantiska administracija i njeno delo — Ovoj samodržačkoj vladavini, podjednako neograničenoj i sveobuhvatnoj kako u svetovnom tako i u verskom pogledu, stojala je u službi iskusna administracija, odlično centralizovana i izvanredno disciplinovana. U prestonici, oko vladara, ministri, stojeći na čelu mnogobrojnog činovništva, upravljali su državom s vrha i prenosili širom monarhije gospodarevu volju. Pod njihovom upravom radila su nebrojena nadleštva gde su se izučavali polovi do u pojedinosti i spremale odluke. Kao nekada Rim, i Vizantija je vladala svetom pomoću svoje odlično organizovane birokratije. U provincijama, gde je sistem tema bio postao jedina osnova administrativnog ustrojstva (oko sredine X veka bilo je 30 tema, 18 u Aziji i 12 u Evropi), sva vlast nalazila se u rukama jedne svemoćne ličnosti, stratega, koga je neposredno imenovao car i koji je zavisio neposredno od njega. Tako, od vrha do dna administrativnih lestvica, celokupno činovničko osoblje, brižljivo izabrano, veoma spremno i potpuno odano svome poslu, potstaknuto na marljivo vršenje službe napredovanjem koje mu je dozvoljavao vladalac u vešto izdeljenoj hijerarhiji dužnosti i položaja, sa velikom revnošću izvršavalo je dvostruki zadatak koji mu dodeljivala careva volja.

Zadatak administracije sastojao se na prvom mestu u tome da vladu snabde novcem: zadatak težak, jer je u Vizantiji svaki čas nedostajala ravnoteža između prihoda državne blagajne i nebrojenih rashoda koje su zahtevale politika i dvorska raskoš, nesrazmera između veličanstvenih planova i nedovoljnosti sredstava. Drugi zadatak carske administracije bio je možda još teži. U vizantiskoj monarhiji nije postojalo ni rasno ni jezičko jedinstvo: ona je bila, kao što je na jednom mestu rečeno, "veštačka tvorevina koja je vladala nad dvadeset raznih narodnosti i koja ih je sjedinjavala u sledećem obrascu: jedan gospodar, jedna vera." Administracija je bila ta koja je pružila ovoj nenarodnosnoj državi potrebnu koheziju i jedinstvo pomoću opšteg jelinističkog obeležja i zajedničkog ispovedanja pravoslavlja. Grčki jezik je bio jezik administracije, crkve, civilizacije; u ovom kosmopolitskom carstvu on je pravio lažan utisak narodnog jezika. Svojom umešnošću u širenju jelinske kulture, oštroumnom veštinom kojom se odlikovala u obazrivom ophođenju prema pobeđenim narodima i njihovom asimilovanju, carska administracija je utisnula zajednički pečat na sve raznorodne elemente iz kojih se sastojala monarhija; i ništa ne svedoči bolje od ovoga o životnoj snazi i ekspanzivnoj moći carstva. Širenjem pravoslavlja, veštim načinom na koji je upotrebila crkvu za moralno osvojenje naroda potčinjenih oružjem, administracija je dovršila približenje i stapanje raznih rasa kojima je vladao vasileus. Ona je bila čvrsti obruč koji je čuvao monarhiju i učinio od nje jednorodno i snažno telo.

Zakonodavno delo — Carevi iz makedonske dinastije trudili su se da još više utvrde tu koheziju pomoću značajnih zakonodavnih mera: oni obnoviše, prilagođujući ga novim uslovima društvenog života, staro Justinijanovo zakonodavstvo. Vasilije I preduze prvi ovaj veliki posao, sabravši u Prohironu ("priručni zakonik", 879g.) najvažnije izvode iz Corpus juris civilis i spremivši pod nazivom Epanagoga ("drugo izdanje", prohiron s izmenama i dopunama, 886 g.) priručnik običajnog prava. Njegov sin Lav VI dovrši delo uredivši, pod nazivom Vasilike ("carski zakoni"), potpun zakonski zbornik u šezdeset knjiga (887. — 893. g.), kompilaciju i izvod iz zakona objavljenih za vreme Justinijanove vladavine. Naslednici prva dva makedonska cara nisu pokazali manju zakonodavnu delatnost kofa bi krunisana, 1045 g., pod Konstantinom Monomahom, osnivanjem pravničke škole u Carigradu, određene da bude istovremeno rasadnik i pravnika i činovnika. Tako je dovršeno učvršćivanje monarhiskog jedinstva.

Vojno ustrojstvo — Odlična vojska, izvanredno obučena pomoću iskusne taktike i koja je u verskom zanosu i rodoljubivom osećanju nalazila snažne pobude za svoju hrabrost i oduševljenje, izvrsna flota, pomoću čijih je pobeda Vizantija zagospodarila morima i koja je bila, prema rečima jednog pisca iz XI veka, "ponos Romeja". još više su uvećavale moć i ugled carstva. O tim vojnicima, koje su smatrali najboljim slugama monarhije, veliki vojnički carevi iz makedonske dinastije brižljivo su se i postojano starali: oni su hteli da im osiguraju sve povlastice, sve obzire, zemlje koje su im razdelili s pravom nasleđa kao i uvaženje koje se mora imati prema braniocima carstva i hrišćanstva. I divna epopeja aziskih ratova, ogromna upornost u borbi sa Bugarima, pokazale su zaista šta se sve može očekivati od tih jedinstvenih trupa, vičnih ratničkom zanatu, sposobnih da podnesu sva iskušenja, sve zamore, sva odricanja. Istina je da su te trupe bile velikim delom sastavljene od najamnika i da su imale sve mane najamničkih vojski: ipak su one, pod slavnim vojskovođama koji su tada njima zapovedali, učinile monarhiji velike usluge i ukrasile njene zastave sjajem slave.

Ekonomsko blagostanje — Dobra finansiska administracija i izvanredan razvoj industrije i trgovine pružili su carstvu, pored moći, još i bogatstvo. Izračunato je da su se u XI veku prihodi monarhije peli na 650 miliona, koji bi danas odgovarali sumi većoj od tri zlatne milijarde; a posle smrti Vasilija II bilo je u državnoj kasi zalihe od 220 miliona, više od jedne zlatne milijarde u današnjem novcu. I pored cepidlačkog i do sitnice sprovedenog zakonskog uređenja koje je država nametala industriji, — Carigrad je bio, već je rečeno, monopolski i protekcionistički raj, — remek-dela koja su izlazila iz ruku vizantiskih zanatlija, svilene tkanine sjajnih boja i potpuno iskićene vezovima, veličanstvena zlatarska roba zasenjujućim emaljima ukrašena, blistavi nakiti od dragog kamenja i bisera, vešto isklesane izrađevine od slonovače, radovi od bronze sa udubljenjima ispunjenim srebrom, staklarije išarane zlatom, sve te divote raskošne industrije pribavljale su grčkim radionicama ogroman ugled u celom svetu. Uprkos pogreškama carske ekonomske politike i prilično nesnosnom sistemu koji je nametala trgovačkim poslovima, razvoj trgovine nije bio manje poletan. Delatnošću svojih trgovaca, snagom svoje mornarice, svojim pristaništima i velikim tržištima koji su bili središta razmene, Vizantija je prigrabila sva svetska bogatstva. Po svome položaju između Istoka i Zapada, na raskršću svih putova svetske trgovine, Carigrad je bio veliko skladište gde su se sticali svi narodi, gde su razmenjivani proizvodi iz celoga sveta. Izračunato je da su, samo u prestonici, tržišne i carinske dažbine godišnje donosile u državnu kasu 7.300.000 zlatnika, više nego današnjih 500 miliona u zlatu.

Književnost i umetnost — Ovom razvoju industriskog i trgovačkog života odgovarao je sličan procvat života duhovnog. Na obnovljenom carigradskom univerzitetu izvrsni nastavnici, pod brižnim okriljem vladalaca, predavali su filozofiju, retoriku, nauke, a oko njihovih katedri tiskali su se đaci koji su došli sa svih strana vizantinskog ili arabljanskog Istoka. U dodiru sa oživljenom klasičnom starinom, po izlasku iz ikonoboračke krize, izvršen je preporođaj u svima oblastima ljudskoga uma, a ni sami carevi nisu smatrali nedostojnim da se bave književnim poslom. Na potstrek Konstantina VII Porfirogenita X vek je napravio inventar svih bogatstava koja su mu zaveštali prošli vekovi; to je vek istoriskih, pravnih, administrativnih, gramatičkih, naučnih i hagiografskih enciklopedija. Na ove osnove se izvorna misao naslanja da bi išla dalje. U doba makedonskih careva redom su delali: u IX veku Fotije, gorostasni naučnik, smeli i moćni duh, u XI veku Mihailo Psel, sveobuhvatni genije, najradoznaliji, najsjajniji duh, najveći novotar svoga vremena koji je obnovio Platonovu filozofiju i zaslužio, svojim spisateljskim darom, da bude izjednačen sa najvećima. Oko njih je čitava plejada ljudi od vrednosti, istoričara kao Konstantin Porfirogenit, Lav Đakon ili Mihailo Atalijat, hroničara kao Simeon Magistar ili Jovan Skilica, filozofa, bogoslova i pesnika. Pored naučne i zabavne književnosti, i narodno pesništvo zauzima dostojno mesto, a junački spev Digenis Akrita, sravnjiv sa Pesmom o Rolanu ili sa Sidovim romancerom, unosi nov i nepoznat duh u vizantisku književnost.

Za umetnost takođe doba makedonskih careva pretstavlja novi zlatni vek. Vasilije I i njegovi naslednici, kao i Justinijan, bili su veliki gradioci, a arhitekti koje su upotrebili umeli su, sa dosetljivom i stvaralačkom fantazijom, da sagrade čitav niz krasnih crkava po obrascu Sv. Sofije. Kao u književnosti, i u umetnosti toga doba preovlađuju uticaji oživljene antičke i svetovne tradicije. Vizantija se vraća jelinističkim shvatanjima, uprošćenom rasporedu, vajarskim stavovima kod kojih se, usled bližeg poznavanja muslimanskog Istoka, primećuje mešavina naklonosti prema raskošnom ukrašavanju i izbora svetlih boja. Osim crkvene umetnosti pojavljuje se, u carskim i velikaškim palatama, svetovna umetnost, nadahnuta klasičnom istorijom i mitologijom, koja je uglavnom bila stilska i ograničavala se na istoriske slike i portrete. U ukrašavanju kako crkava tako i dvoraca ispoljava se ljubav prema blistavoj raskoši i velikom sjaju. Mozaici kao što su oni u manastiru Sv. Luke ili, naročito, u manastiru Dafni, remek-delo vizantiske umetnosti, ili u Kijevu, gde se ogleda neverovatan uticaj koji je ova umetnost vršila na celom Istoku; divni rukopisi, ukrašeni crtežima u boji za careve, kao Grigorija Nazijanskog, ili Psaltir u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, ili Vasilijev Monolog u Vatikanu, ili Psaltir u Marcijani u Mlecima; radovi puni preliva divotnog šarenila boja, kao limburški ćivot ili ikone sa likom Sv. Mihaila koje se čuvaju u riznici crkve Sv. Marka; zatim predmeti od slonovače, tkanine: sve to dovoljno je da pokaže kakva je remek-dela vizantiska umetnost bila sposobna da stvori. Ona je stvorila nešto još značajnije, majstorski raspored ukrasa, koji je načinio od živopisa poučno sredstvo u službi crkve, i novu ikonografiju, veoma raznovrsnu i bogatu, koja stoji u vezi sa preporođajem izvršenim u IX veku. Pomoću svega ovoga vizantiska umetnost je moćno vršila svoj uticaj u celom svetu, u Bugarskoj kao i u Rusiji, u Jermenskoj kao i u južnoj Italiji.

Carigrad je bio blistavo ognjište ovog divnog cvetanja, kraljica otmenosti, prestonica civilizovanog sveta. Iza moćnih zidina koje su ga branile, grad "čuvan od Boga" sadržavao je neuporedive dragocenosti. Sv. Sofija, čija skladna lepota i raskošne svečanosti zadivljavahu sve one koji su u nju stupali; Sveti dvor, u čije su uvećanje nečuvene velelepnosti deset generacija careva uložile svoj ponos; Hipodrom, gde je vlada gomilala sve pretstave koje su mogle zabaviti narod, — bili su tri stožera oko kojih se kretao sav život u Vizantiji. Osim njih, bilo je čitavo mnoštvo crkava i manastira, raskoš u palatama pojedinih velikaša, bogatstvo bazara, remek-dela antičke umetnosti koja su ispunjavala trgove i ulice i činila od grada najdivniji muzej. Carigrad, u X veku, hvalisao se da on sam sadrži sedam čuda — isto onoliko koliko ih je imao ceo stari svet — "kojima se ponosio, prema rečima jednog pisca, kao da su bila sedam zvezda". Stranci, sa Istoka kao i sa Zapada, zamišljali su Vizantiju kao jedinstveni grad na svetu koji se sav preliva u zlatnom blistanju. Među Slovenima kao i među Arabljanima, u Italiji kao i u dalekoj Francuskoj, uporna misao na Vizantiju i uticaj koji je njena civilizacija vršila bili su duboki; grčka monarhija, pod makedonskim carevima, bila je jedna od najsnažnijih država koje su postojale; i istovremeno sa divljenjem, ona je već izazivala — ozbiljna opasnost po budućnost — sveopštu pohlepu.

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #9 poslato: 04.08.2014. 13:13 »
Uzroci slabosti carstva

Druge, neposrednije, opasnosti pretile su ovom blagostanju.

Društveno pitanje i feudalne bune — Krajem IX i tokom X veka jedno ozbiljno pitanje koje je zadiralo u društveni život uzburkalo je carstvo. Dva staleža su bila jedan prema drugom: siromašni i moćni; i kako su ovi drugi neprestano otimali imanja i ugrožavali slobodu prvih, malo po malo obrazovalo se u carstvu, naročito u aziskim provincijama, snažno feudalno plemstvo koje je raspolagalo ogromnim posedima, štićenicima, kletvenicima, i čiji je uticaj bio još veći usled visokih administrativnih dužnosti koje je vršilo i vojnih položaja koji su stavljali vojsku u njegovu zavisnost. Bogato, moćno, omiljeno u narodu, ovo plemstvo je pretstavljalo isto toliko političku koliko i društvenu opasnost za vladu. Carevi su to shvatili i, svom snagom, borili su se protiv ovih nepokornih velikaša koji su se hvalisali da ulivaju strah vasileusu i koji su, u svakom slučaju, zahtevanjem oslobođenja od poreze umanjivali prihode državne blagajne, a prisvajanjem poseda dodeljenih vojnicima iscrpljivali jedno od najboljih vrela snabdevanja vojskom.

Vasilije I, u ovom slučaju kao i u svima ostalima, započeo je politiku u korist dinastije i trudio se da ograniči bespravno prigrabljivanje tuđe imovine od strane velikaša. Njegovi naslednici produžiše njegovo delo. Niz uredaba koje su doneli Roman I Lakapin (922 g. i 934 g.), Konstantin VII, Roman II, Nikifor Foka, imale su za cilj da obezbede zaštitu malog poseda i da spreče velikoposednike "da gutaju imanja siromašnih." Stalno obnavljanje ovih mera dokazuje da je opasnost sve više rasla. Događaji iz druge polovine X veka posvedočili su to na očigledan način.

Sutradan po ubistvu Nikifora Foke prva feudalna buna izbila je u Maloj Aziji (971 g.) pod vođstvom Varde Foke, sinovca preminulog cara. Ustanak je bio ugušen sa dosta napora. On je izbio ponovo, još opasniji, za vreme prvih godina vladavine Vasilija II. 976 g. desila se prava aziska fronda. Varda Sklir, veliki feudalni gospodar, stavi joj se na čelu i, okupivši oko sebe sve nezadovoljnike, sve pustolove, sve one koji su hteli da prigrabe štogod za vreme bune, u roku od nekoliko nedelja postade gospodar Azije i zagrozi Carigradu (978 g.). Protiv ovog feudalnog pretendenta vlada pozva u pomoć drugog feudalca. Varda Foka potuče Sklira u boju na Pankaliji (979 g.) i uguši ustanak. Ali kada je izgledalo da je učvršćena vlast Vasilija II zagrozila plemstvu, izbi nova buna. Foka i Sklir, pre toga neprijatelji, izmiriše se da bi se digli protiv cara (987 g.). Vasilije II svojom velikom istrajnošću odnese potpunu pobedu. Foka, potučen kod Hrisopolja, prema Carigradu koji je već bio opseo (988 g.), pogibe u boju kod Avida (989 g.); Sklir bi prinuđen da se pokori. Ali car nikada ne zaboravi ove feudalne ustanke, i zakonom koji donese 996 g. interesi velikaša nasilnika biše svirepo pogođeni. Izgledalo je da je kruna postigla potpunu odmazdu nad pobunjenim feudalcima u Anatoliji.

U stvari, sve su ove mere bile bezuspešne. Vlada je uzalud ograničavala razvoj velikog poseda, opterećavala ogromnim porezima velikaše, nastojavala da umanji njihov uticaj na vojsku: ništa nije pomoglo. Feudalno plemstvo je odnelo konačnu pobedu nad carskom vlašću, a za vreme slabosti i rasula koji su zadesili monarhiju u drugoj polovini XI veka njen spas je obezbedila feudalna porodica Komnina.

Crkveno plemstvo — Ni crkveno plemstvo nije bilo manje moćno ni manje opasno od svetovnog.

U X veku, kao i u VIII, znatan deo nepokretnih dobara nalazio se u rukama kaluđera, na veliku štetu državne blagajne i vojske. Carevi koji su vladali u X veku trudili su se da ograniče razvoj manastirskih dobara; Nikifor Foka je, šta više, zabranio osnivanje novih manastira (864 g.) i davanje poklona onima koji već postoje. Ali u vizantiskom carstvu crkva je bila suviše moćna da bi se takve mere mogle dugo održati, a monarhiji je ona suviše često bila potrebna da se ne bi moralo imati obzira prema njoj. 988 g. Vasilije II ukide Fokin ukaz. Manastirska stranka bila je pobedila.

Isto tako, u rasprama sa mirskim sveštenstvom car nije uvek imao poslednju reč. Usled prostranstva svoga područja, uloge koju je igrao u crkvi, čitave vojske kaluđera koji su mu se pokoravali, političkog uticaja koji je vršio, jakih slavoljubivih težnji koje mu je ulevala ova moć, carigradski patrijarh je bio opasna ličnost. Ako je patrijarh odan vladi mogao da joj učini velike usluge, patrijarh neprijateljski raspoložen prema njoj bio je veoma poguban i njegov protivan stav mogao je da drži u škripcu i samog cara. Lav VI je imao to iskustvo sa patrijarhom Nikolom; i ma da je, konačno, bio primorao crkvenog velikodostojnika da se povuče (907 g.), ipak se ovaj, po carevoj smrti, ponovo popeo na patrijaršiski presto (912 g.); on je bio za vreme maloletstva Konstantina VII glavni ministar i odigrao je u unutrašnjim bunama, kao i u vođenju spoljne politike carstva, odlučnu ulogu; a tomus unionis ("unijonistička povelja", 920 g.) kojim je bilo uređeno pitanje četvrtog braka zbog koga je ranije bio došao u sukob sa carem značio je za njega sjajnu osvetu nad carskom vlašću. Isto tako je i patrijarh Polievkt prkosio Nikiforu Foki; i mada je najzad morao da podlegne, ipak je posle toga izradio kod Cimiskija (970 g.) opozivanje svih mera nepovoljnih po crkvu. Ali slavoljublje carigradskih patrijaraha izazvalo je još ozbiljnije posledice: ono je dovelo do raskida sa Rimom i do šizme između dveju crkava.

Još ranije, kao što je poznato, Fotijevo slavoljublje je bilo izazvalo ovaj raskid. Po stupanju na presto Vasilija I otpočeta je drukčija verska politika; patrijarh je pao u nemilost, a crkveni sabor, održan u Carigradu 869 g., uspostavio je slogu sa Rimom. Fotije, međutim, opet postade patrijarh 877 g.; ponovo, na saboru od 879 g., on raskide sa papstvom; i ma da je konačno podlegao 886 g., ma da je sporazum sa Rimom svečano obnovljen 893 g., prikriveni sukob je i dalje trajao između dveju crkava, manje, svakako, u sporednim pitanjima dogme i učenja koja su ih delila nego u upornom odbijanju Grka da priznadu rimsko prvenstvo i u slavoljubivim težnjama carigradskih patrijaraha da budu pape na Istoku. Od kraja X veka neprijateljstvo je bilo na vrhuncu: dovoljno će biti, sredinom XI veka, slavoljublje Mihaila Kerularija da se izvrši potpun rascep.

Opadanje carstva u XI v. (1025. — 1081. g.)

Uprkos stvarnim opasnostima koje su pretile carstvu, ipak, da bi se održali ugled i moć monarhije, bilo bi dovoljno da je na presto došao kakav odlučan vladalac koji bi nastavio okušanu veštu i snažnu politiku. Na nesreću, na prestolu su se ređale žene ili osrednji i nebrižljivi vladari, i u tome se nalazi početak nove krize.

Odmah po smrti Vasilija II otpoče opadanje pod njegovim bratom Konstantinom VIII (1025. — 1028. g.) i pod dvema ćerkama ovog poslednjeg, prvo Zoje i njena tri uzastopna muža, Romana III (1028. — 1034. g.), Mihaila IV (1034. — 1041. g.) i Konstantina Monomaha (1042. — 1054. g.), sa kojim je delila presto (ona umre 1050 g.), zatim Teodore (1054. — 1056. g). Ono se ispolji još žešće po izumiranju makedonske dinastije. Pomoću vojničkog državnog udara pope se na presto Isak Komnin (1057. — 1059. g.); posle njegovog odricanja na vlast dođe Konstantin X Duka (1059. — 1067. g.). Zatim to bi Roman IV Diogen (1067. — 1071. g.) koga svrže Mihailo VII Duka (1071. — 1078. g.); u novoj buni kruna pripade Nikiforu Votanijatu (1078. — 1081. g.). A za vreme ovih kratkotrajnih vladavina rasulo je sve više raslo i opasna kriza, spoljna i unutrašnja, od koje je patilo carstvo, sve više se pooštravala.

Normani i Turci — Na svima granicama Vizantija je sada uzmicala. Pečenezi, skitnički narod turskog plemena, pređoše Dunav i zauzeše zemlju do Balkana. Makedonija se pobuni (1040 g.) pod voćstvom Petra Deljana, koji se izdavao za potomka cara Samuila; pobunjenici zagroziše Solunu i, ma da je pokret pretrpeo neuspeh, zemlja, sva uzdrhtala pod vizantiskim ugnjetavanjem, bila je spremna da se svakoga časa otcepi. Srbija se isto tako diže na oružje i zahtevaše nezavisnost. Na Jadranskom Moru Mleci osvojiše dotadašnje vizantiske posede. Ali se pojaviše dva naročito opasna protivnika, Normani u Evropi, Turci Seldžuci u Aziji.

Nastanjeni oko sredine XI veka u južnoj Italiji i podržavani od papstva, Normani, pod voćstvom Roberta Gviskara, postepeno behu otkinuli od grčkog carstva sve što mu je pripadalo na Poluostrvu. Uzalud je Đorđe Manijak, vizantiski upravnik Italije, posle slavnih pobeda nad sicilijanskim Arabljanima (1038. — 1040. g.), zaustavio za trenutak nadiranje Normana (1042 g.). Po njegovom odlasku sve propade. Troja pade 1060 g., Otrant 1068 g., Bari, poslednja vizantiska tvrđava, podleže1071 g. Uskoro slavoljubive težnje puljskog vojvode preneše se i na drugu obalu Jadranskog Mora; on stvori mornaricu i spremi se da se umeša u političke prilike u Iliriji. 1081 g. njegov sin Bohemund iskrca se na epirskoj obali i Gviskar, sa 30.000 ljudi, spremaše se da pođe za njim.

U Aziji je položaj bio sličan. Pod voćstvom tri značajne ličnosti, Togrul-bega, Alp-Arslana (1065. — 1072. g.) i Melek-Šaha (1072. — 1092. g.), Turci Seldžuci jurišahu na carstvo. U početku njihov nalet se razbi o čvrsti niz utvrđenja koja je bio podigao Vasilije II; ali Jermenska, nedovoljno privezana za Vizantiju i nezadovoljna zbog verskih gonjenja kojima je bila izložena, bila je nepouzdana. 1064 g. Turci zauzeše Ani, a uskoro Kesariju i Honu. Uzalud je odlučni Roman Diogen pokušavao da zaustavi njihovo napredovanje. On bi razbijen kod Manzikerta (1071 g.), severno od jezera Van, i pade u ruke nevernicima. Nikada se Vizantija nije mogla potpuno oporaviti od ovog velikog poraza. Otada je ceo istočni deo Male Azije, Jermenska, Kapadokija, sve one oblasti iz kojih se carstvo snabdevalo svojim najboljim vojnicima i najslavnijim vojskovođama, bio izgubljen zauvek. Otada su takođe, za vreme rasula u koje je carstvo sve više tonulo, Turci lako odnosili pobede: Ikonij potpade pod njih, zatim Nikeja gde ih sami Vizantinci pozvaše; 1079 g. dočepaše se Hrisopolja, prema Carigradu.

Znači li to da su Normani i Turci bili opasniji protivnici od tolikih drugih koje je Vizantija ranije bila savladala? Ne, ali je carstvo bilo slabije. Sve opasnosti koje su se nagoveštavale u X veku ostvarile su sada svoje pretnje.

Šizma i unutrašnje rasulo — 1054 g. slavoljublje patrijarha Mihaila Kerularija izazvalo je ozbiljan sukob. On se bio oborio na Rim kada je ovaj hteo da obnovi svoju vlast nad dijecezama u Južnoj Italiji. Papa Lav IX odvratio je sa podjednakom žestinom, i papski poslanici koji su došli u Carigrad ozbiljno su povredili svojim nadutim držanjem vizantiski ponos. Došlo je, dakle, ubrzo do raskida. Papski poslanici svečano isključiše iz crkve patrijarha. Kerularije pomoću bune nametnu caru Konstantinu IX Monomahu šizmu koju je želeo. Odvajanje dveju crkava bilo je dovršeno. Ovaj rascep sa papstvom imao je po carstvo veoma ozbiljne posledice. Ne samo što je ubrzao pad vizantiske vladavine u Italiji, već je naročito iskopao između Vizantije i Zapada provaliju koju ništa nije moglo ispuniti. U očima Latina Grci su otada bili obični šizmatici prema kojima se nije moralo imati ni obzira ni trpeljivosti već samo opravdanog podozrenja. Vizantinci, sa svoje strane, tvrdoglavo su ostajali pri svojoj srdžbi i mržnji na Rim. Pitanje odnosa između papstva i pravoslavne crkve teško će pritiskivati ubuduće sudbinu monarhije. Najzad, u zemlji, okolnosti pod kojima je izvršena šizma pokazale su na očigledan način koliko je velika nemoć carske vlasti prema svemoćnom patrijarhu: Mihailo Kerularije to nije zaboravio.

Ali je naročito feudalna opasnost postajala svakim danom sve veća. Da bi srušila isuviše snažno plemstvo, carskoj politici se učinilo umešnim da otpočne borbu protiv vojske na koju su se velikoposednici naslanjali i čija se snaga na opasan način ispoljavala, baš u tome trenutku, u bunama, kao što je bila buna Đorđa Manijaka, proslavljenog junaka u sicilijanskim i italijanskim ratovima (1043 g.), ili buna Lava Tornikija (1047 g.). Tada se obrazova jedna građanska stranka koja uze za zadatak da izrazi svoje nepoverenje vojnicima. Vladavina Konetantina Monomaha zabeležila je prvu pobedu. Za vreme ovog cara veseljaka i neratnika vojska je bila osetno smanjena; narodne trupe su bile u većoj meri nego ikada zamenjene najamnicima, Normanima. Skandinavcima, Rusima, Anglo-Sasima, jer se mislilo da se u njih može imati više poverenja. Vojni budžet je bio skresan, tvrđave su bile zanemarene, vojskovođe su držane po strani ili su bile bačene u nemilost. Vlada je bila u rukama ljudi od pera, Psela, Ksifilina, Jovana Mavropa, itd. Osnivanje pravničke škole imalo je za glavni cilj da snabde ovu vladu građanskim činovnicima. Između svemoćne birokratije, koja se naslanjala na senat, i vojske sukob je uskoro postao neizbežan. On bi žestok. 1057 g. Prononciamiento, koji je podržavao Mihailo Kerularije, diže na presto jednog čuvenog vojskovođu, Isaka Komnina. Ali kada se Isak, obeshrabren, odreče, stupanje na presto Duka obeleži otpor prema vojničkoj stranci i obezbedi ponovo, i to više nego ikada, pobedu birokratije. Za jedan trenutak Roman Diogen vrati moć vojsci. On podleže u besomučnom napadu svojih udruženih protivnika; a vlada Mihaila VII, čiji je prvi ministar bio Psel, izgledalo je da je utvrdila konačnu pobedu građanske stranke.

Sve je to imalo ozbiljnih posledica. Spolja, carstvo je svuda uzmicalo; stanovništvo, koje je slaba vlada rđavo branila a osim toga preopterećeno porezima, otcepljivalo se od monarhije i, kao u rimskom carstvu pred propast, pozivalo varvare. U zemlji, u sveopštem rasulu, feudalno plemstvo je uzdizalo glavu; vojska, nezadovoljna usled neprijateljstva koje se prema njoj ispoljavalo, bila je spremna na svaku pobunu. I sami najamnici su se bunili, a normanski kondotijeri u službi carstva, Herve, Robert Krepen, Rusel de Bajel, radili su u svoju sopstvenu korist. Ustanci su se nizali jedan za drugim. Nikifor Votanijat se digao na oružje u Aziji protiv Mihaila VII u isto doba kada se Nikifor Vrijenije pobunio u Evropi (1078 g.). Zatim, protiv Nikifora Votanijata koji je postao car (1078. — 1081. g.) ustali su drugi pretendenti, Vasilakije i Melisin. A carstvo, napadnuto, iscrpeno, nezadovoljno, bučno je prizivalo spasioca. On se pojavi u ličnosti Aleksija Komnina, najboljeg vojskovođe u carstvu. Državni udar koji ga je popeo na presto (1 aprila 1081 g.), učinivši kraj tridesetogodišnjem rasulu, označio je pobedu feudalnog plemstva i vojske nad građanskom strankom, a takođe i pobedu provincije nad prestonicom. Ali je on doneo carstvu još jedan vek veličine.
« Poslednja izmena: 05.08.2014. 11:31 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #10 poslato: 05.08.2014. 11:32 »
GLAVA VI

Vek Komnina (1081. — 1204. g.)

Vladaoci iz dinastije Komnina

Kao Kapetovići u Francuskoj, Komnini su bili znatna feudalna porodica i njihovo stupanje na presto izgledalo je da označava pobedu visokog vojničkog plemstva. Kao Kapetovići, i Komnini su umeli da uspostave poljuljanu monarhisku vlast, da okrepe carstvo iscrpeno tridesetogodišnjom anarhijom i, uprkos ogromnim teškoćama, da mu pruže još jedan vek sjaja i slave. Vremena su, svakako, bila veoma ozbiljna, položaj suviše opasan, da bi Komnini mogli da povrate Vizantiji sav njen nekadašnji ugled i blagostanje. Turci su bili u Ikoniju i tu ostadoše; na Balkanskom Poluostrvu, sa podrškom sve silnije Ugarske, slovenski narodi su bili obrazovali skoro nezavisne države; sa Zapada, najzad, pojavljivale su se uznemirujuće opasnosti kao ishod veličanstvenih i vremenski neumesnih zavojevačkih težnji Vizantije, političkih smerova iskrslih za vreme krstaških ratova i pohlepnih ekonomskih žudnji Mletaka. Ali i pored toga Komnini su pružili carstvu poslednji zrak sjaja, i, za vreme nevolja u sledećim vekovima, narodi su se često sećali veka Komnina kao blistavog i srećnog doba.

Poreklom iz velike plemićke i vojničke porodice, carevi iz dinastije Komnina su bili pre svega vojnici. Ali oni su bili još nešto više. Aleksije I, osnivač dinastije (1081. — 1118.), bio je uman čovek, ujedno pun lukavstva i čvrstine; veliki vojskovođa, vešt diplomata, odličan administrator, on se pojavio za vreme krize u kojoj se nalazila monarhija kao neophodna ličnost. On je umeo, zaista, isto tako dobro da zadrži neprijatelje spolja kao i da povrati u zemlji red i snagu. Jovan, njegov sin i naslednik (1118. — 1142. g.), bio je takođe odličan vladalac. Strogo odgojen, ozbiljnog načina života, neprijatelj raskoši i uživanja, blage i plemenite naravi, razborite pameti, on je zaslužio svojom visokom moralnom ličnošću nadimak Kalojovan ("Jovan odlični"). Veoma hrabar, željan vojničke slave, on je bio potpuno svestan svoga vladarskog poziva i postavio je veoma visoko svoj politički ideal. Njegov je otac branio granice; on je snevao da ih proširi, da ponovo osvoji izgubljene oblasti, da povrati monarhiji stari sjaj. Manojlo (1143. — 1180. g.), sin Jovanov, bio je najprivlačniji od svih Komnina. Pametan, ljubazan, plemenit, on je bio u isti mah i vizantiski vasileus, učen, obrazovan, čak i bogoslov, i vitez sa Zapada. Neobično hrabar, on je više nego ikoji drugi vizantiski vladalac imao naklonosti prema zapadnim običajima, i Latini, kojima je bio u mnogome sličan, divili su mu se više nego ma kom drugom caru. Veoma odan raskoši i uživanjima, on je ispunio XII vek bleskom svojih pustolovina. Veliki političar takođe i vrlo slavoljubiv, on je na celu Evropu svoga doba proširio svoje često preterane i neostvarljive osvajačke namere. Ali iako je monarhiju, usled odveć velikog napora koji je od nje zahtevao, iscrpeo i doveo do propasti, on ipak ostaje, zahvaljujući veličanstvenom zamahu svojih težnji i svome istrajnom naporu da ih ostvari, poslednji možda od velikih vladalaca koji su sedeli na carskom prestolu. Andronik najzad (1183. — 1185. g.), poslednji i najčudnovatniji od Komnina, sjedinio je najdivnije darove političke mudrosti i vojničke hrabrosti, najređe osobine otmenosti i čari sa sklonošću prema spletkarenju i pustolovinama, sa otsustvom savesnosti i moralnog čuvstva, sa često groznom svirepošću, što ga sve čini, ukupno uzev, izrazitim pretstavnikom vizantiskog sveta. Pošto je ispunio XII vek svojim bučnim ljubavnim pustolovinama i svojim sablaznim životom, on je naveo svoje savremenike na pomisao, kada se popeo na presto, da bi svojim visokim osobinama "mogao biti ravan najvećima". On je mogao biti spasilac i preporodilac carstva, a međutim je samo ubrzao njegovu propast. Na nepunih dvadeset godina posle njega — dvadeset godina rasula — Carigrad su zauzeli Latini (1204 g.), a carstvo koje su obnovili Komnini raspalo se u paramparčad.

Spoljna politika Komnina (1081. — 1180. g.)

Balkanska politika — Krajem XI veka carska vlast na Balkanskom Poluostrvu bila je veoma poljuljana. Nezadovoljna slovenska vazalna plemena počela su da se otcepljuju od Vizantije. Hrvatska je još od 1076 g. sačinjavala nezavisnu kraljevinu; Srbija, koja se ponovo pobunila 1071 g., teška srca je primila grčku vrhovnu vlast; Bugarska je potpala pod Pečenege, dok je Makedonija jedva podnosila vizantiski jaram. U Trakiji se pojavila uznemirujuća verska opreka: bogomilska jeres, koja je od X veka uzela ogromne razmere u jednoj zemlji potpuno nastanjenoj pavlikijanima, pružala je, kao uvek u Vizantiji, plemenskim netrpeljivostima sredstva da se ispolje. Ali je naročito, s onu stranu Dunava, napredna Ugarska sve više težila da igra ulogu i da zauzme, na štetu carstva, njegovo mesto u balkanskim poslovima.

1084 g. trački Jeretici se pobuniše i pozvaše u pomoć Pečenege. U dva maha (1086 g. i 1088 g.) varvarske horde potukoše grčku vojsku i Vizantija bi prinuđena da zatraži mir (1089 g.). Ali se Pečenezi uskoro povratiše. Ovoga puta ih Aleksije I Komnin krvavo porazi na padinama, Levunija (1091 g.), i to tako potpuno da su se za čitav naraštaj mogli smatrani uništenim. Oni se, međutim, pojaviše još i 1121 g. Jovan Komnin ih potuče (1122 g.), i otada Pečenezi iščezavaju sa istoriske pozornice. Ali dugo vremena Vizantinci su ih se sećali i svečano proslavljali godišnjicu njihovog poraza.

To je bio događaj od sporedne važnosti. Srbija je ulivala više nespokojstva. Konstantin Bodin je bio zavladao Dukljom, Bosnom, Raškom, i osnovao jednorodnu državu sa kojom Aleksije Komnin nije mogao da iziđe na kraj (1091. — 1094. g.). Srećom po Vizantince, mlada kraljevina se ubrzo raspade u rasulu. Jovan Komnin iskoristi to ponovo stavivši pod grčku vrhovnu vlast jedan deo zemlje; ali je Raška i dalje ostala samostalna: ona je bila žiža narodnog otpora i ishodište obnove. Najzad, da bi zaustavila nadiranje Ugarske, koja se pružala u susedstvu Hrvatske, Bosne, Dalmacije, i uticala na prilike u Srbiji, careva politika se trudila da u njoj postavi, shodno osveštanim običajima svoje diplomatije, vladara koji bi joj bio odan.

Na sredini između nemačkog i vizantiskog carstva, Ugarska je bila važan činilac na evropskom poprištu. Carigradski vladaoci su nastojali da se njome posluže u svoju korist. Jovan Komnin se umeša u ugarske raspre da bi potpomogao Belu Slepoga, sina svrgnutog kralja Kolomana, i ma da nije uspeo da ga povrati na presto, ipak je osigurao sebi mirom od 1126 g. dragoceni mostobran Braničevo. Manojlo Komnin je uložio više odlučnosti da bi sprečio ugarsko prigrabljivanje tuđih zemalja i da bi otrgnuo ispod njene zavisnosti slovenske države. On je ponovo zaveo nad Srbima grčku vrhovnu vlast (1151 g.) i jednom delu postavio za župana Stefana Nemanju (1163 g.), koji se, bar dok je car bio živ, pokazao, uprkos nekolikim ispadima, kao pokoran i veran vazal. On potuče Ugre u jednom nizu srećnih ratova (1152. — 1154. g.) i nametnu im 1156 g. mir koristan po carstvo. Zatim, kada kralj Gejza II umre (1162 g.), on se umeša u borbe koje nastadoše oko prestola i, protiv Stefana III, podupiraše mladoga Belu koga je mislio da uzme čak za zeta. Ali se Ugarska sve više okretala Nemačkoj. Tada Manojlo nanovo započe rat (1165 g.). Zemun i Sirmij padoše u grčke ruke; Dalmacija, davno izgubljena, bi povraćena; pobeda kod Zemuna (1167 g.) natera najzad Ugarsku na mir (1168 g.). Carstvo dobi Dalmaciju i jedan deo Hrvatske. Nekoliko godina docnije štićenik Manojlov pope se na presto Sv. Stefana. Bela III (1173. — 1196. g.) je bio, kao i Stefan Nemanja u Srbiji, vizantiski vazal za sve vreme careva života. Sve je ovo pretstavljalo veliki uspeh koji je, na nesreću, bio kratkotrajan.

Istočna politika — Azija je, više nego Balkansko Poluostrvo, privlačila pažnju Komnina. Stalnim uspesima Turaka Seldžuka Grci su postepeno bili odagnani sa skoro celog Istoka. Jedan turski emir, Sulejman, vladao je u Kiziku i u Nikeji, i Aleksije Komnin, pod teretom drugih briga, bio je prinuđen da mu prizna njegova osvojenja (1082 g.). Antiohija pade 1085 u ruke nevernika. U Smirni emir Caha (1089. — 1090. g.) sagradi flotu i zagrozi Carigradu. Srećom po Vizantiju, smrću Melek-Šaha (1092 g.) nastupi raspad seldžučkog carstva. Grci to iskoristiše da bi se ponovo dočepali Vitinije, i novi ikoniski sultan Kilidž-Arslan I (1092. — 1106. g.) morade pristati na mir. Aleksije Komnin se isto tako koristio i prvim krstaškim ratom. Kada su Latini zauzeli Nikeju (1097 g.), on je bio u mogućnosti da povrati znatan deo anatolskog primorja, Smirnu, Efes, itd. I ma da se car prilično brzo zavadio sa krstašima, on je ipak vešto iskorišćavao nezgode u koje su oni dovodili nevernike. Tako je posle smrti Kilidž-Arslana I ikoniski sultanat bio veoma oslabljen. 1116 g. car preduze odlučan napad i posle pobede kod Filomila natera Turke na mir. Kada umre prvi Komnin, carstvu su pripadali u Anatoliji Trapezunt i cela crnomorska obala, celo primorje do blizu Antiohije, celokupna oblast koja se nalazi zapadno od linije koja bi išla preko Sinope, Gangre, Ankire, Amorija i Filomila. U Aziji kao i na Balkanskom Poluostrvu Aleksije je slavno obnovio vizantisku moć.

Jovan Komnin se još više zanimao aziskim stvarima. On je težio na Istoku dvostrukom cilju: da vrati granicu do Antiohije i do Eufrata i da nametne svoju vrhovnu vlast jermenskim vladarima u Kiliniji i latinskim državama koje su stvorene za vreme krstaškog rata.

Odmah u početku svoje vladavine (1119. — 1120. g.) on preote celu pokrajinu koja se nalazi izmeću doline Meandra i Atalije, zauzevši tako muslimanske posede koji su se kao klin bili uvukli u vizantisku Anatoliju razdvajajući njen severni deo od jyžnog. Od 1130 g. on usretsredi svoje napore na Paflagoniju i vizantiska vojska stiže do obala Halisa. Gangra i Kastamuni biše povraćeni od Turaka (1134 g.), i oblasti, davno izgubljene, opet uđoše u sklop carstva. Videće se malo dalje kako je car pokazao svoju moć u Kilikiji i Siriji i kako se, prema jermenskim i latinskim vladaocima, pojavio kao suzeren i vrhovni ratni zapovednik, spreman da ih povede protiv nevernika. Do kraja njegove vladavine borba sa muslimanima i preotimanje Azije bili su njegova glavna briga. 1139 g. preduzeo je vojni pohod na Novu Kesariju; 1142 g., pred smrt, nameravao je da povrati Siriju.

Manojlo Komnin je nastavio u početku očevu politiku. 1146 g. dopro je do zidova Ikonija. Ali napad Normana i drugi krstaški rat primoraše ga da na drugu stranu svrati svoju pažnju (1147 g.). Tek mnogo docnije mogao je da se opet okrene Istoku. Ali ma da je, kao i njegov otac, maštao da nametne svoju vrhovnu vlast jermenskim i latinskim državama, prema Turcima je njegova politika bila nestalna i labava. Dovoljan je bio, oko sredine XII veka, jedan malo snažniji napor da se sruši ikoniski sultanat i povrati cela Azija do Tavriskih Planina. Manojlo, zanet slavoljubivim snovima svoje zapadne politike, nije učinio taj napor. On slepo poverova prividnim znacima pokornosti kojima ga je obilno zasipao vešti sultan ikoniski Kilidž-Arslan II (1156. — 1192. g.) i nerazumno ga pusti da se utvrdi, da redom sruši svoje suparnike i da stvori jednorodnu i moćnu državu namesto malih kneževina čijim se suparništvima carstvo tako lepo koristilo. Mesto da napadne, Manojlo se punih jedanaeet godina (1164. — 1175. g.) bio ograničio na čisto odbranbenu politiku, utvrđujući svoju granicu: a kada je najzad uvideo opasnost i prešao u napad, bilo je suviše dockan. Carska vojska pretrpe kod Miriokefala (1176g.) strahovit poraz. Nesumnjivo, srećni ratovi u Vitiniji i u dolini Meandra (1177 g.) nadoknadiše donekle kobne posledice ovoga poraza. Muslimani su, ipak, pri kraju Manojlove vlade, bili isto tako moćni kao i na početku. Ikoniski sultanat je postao opasna država, a od 1174 g. Saladin je vladao u Siriji.

Zapadna politika, Normani i Mlečići — Za vreme Komnina tešnji odnosi izmeću Vizantije i Zapada zadali su carstvu nove brige i izazvali kod onih koji njime upravljahu velike osvajačke planove. Osovina vizantiske politike bila je tako pomerena na golemu štetu i opasnost monarhije.

U trenutku kada se Aleksije Komnin peo na presto, Normani Roberta Gviskara iskrcavali su se u Epiru (1081 g.). Protiv njih je car, svojom okretnošću, umeo da zadobije Mlečiće, skupo plaćajući, uostalom, taj savez. Ali je i pored toga carska vojska bila ljuto potučena u okolini Drača (1081 g.), koji Gviskar uskoro osvoji. U toku sledeće godine Bohemund je veoma uspešno napredovao u Epiru, Makedoniji, sve do Tesalije. Pred Larisom se, ipak, zadrža šest meseci i, malo po malo, zahvaljujući carevoj upornosti, ratna sreća preće na stranu Vizantinaca. Normanska vojska, desetkovana bolešću, oslabljena grčkim napadima, a još više rastrojena carskom diplomatijom, bi prinuđena da se povuče. Na moru, Mlečići uništiše normansku flotu (1085 g.). Smrću Roberta Gviskara (1085 g.) rat se svrši u korist Vizantinaca. Normanska opasnost je bila otklonjena.

Uskoro ona ponovo iskrsnu. 1105 god. Bohemund, koji je zavladao antiohiskim prestolom, izazva na celom Zapadu veliki krstaški rat protiv Grka i 1107 g. iskrca se u Valoni. Vešti Aleksije i ovoga puta pobedi svoga protivnika. Norman morade da potpiše 1108 g. prilično unižujući ugovor koji ga je stavio pod carsku vrhovnu vlast. To je bio lep uspeh za Vizantiju.

Ali, sledećih godina, normanska kraljevina Dveju Sicilija stalno je napredovala. Rožer II je već zadavao brigu Jovanu Komninu, koji je protiv njega tražio pomoć od Nemačke (1137 g.). Deset godina docnije dođe do raskida. 1147 g. normanska flota se pojavi u Arhipelagu, opustoši Evbeju i Atiku, opljačka Korint i Tivu i premesti u Palermo radnike koji su radili u svilarama ovih dvaju velikih industriskih gradova. Manojlo Komnin, zauzet na drugoj strani, nije u prvi mah ništa mogao protiv ovog upada. Ali uskoro, zahvaljujući savezu sa Mlečićima, on povrati Krf 1149 r. i prenese rat u Italiju, gde osvoji Ankonu (1151 g.). Ipak, i pored smrti Rožera II(1154 g), i pored velikog saveza koji je vizantiska diplomatija uspela za trenutak da obrazuje protiv sicilijanskog kralja, ni na kopnu ni na moru Grci nisu imali uspeha. Manojlo je morao da potpiše 1158 g. sa Vilhelmom I nesiguran mir po kome su odnosi izmeću dveju država ostali veoma zategnuti. Do ovoga je došlo stoga što Zapad nije hteo da Italija bude potčinjena grčkom uticaju i što je to onespokojavalo naročito Mlečiće, stare saveznike carstva.

Protiv Normana Mlečići su dragovoljno pomagali grčko carstvo i, u zamenu za svoju pomoć, dobili su od Aleksija Komnina široke povlastice za svoju trgovinu na celom Istoku (1082 g.). Ali, uprkos dobrim političkim odnosima, pohlepnost mletačkih trgovaca zbrinjavala je Grke. Još je Aleksije, da bi malo umanjio isključivo pravo trgovaca koje su uživali, priznao Pizancima slične povlastice (1111 godine). Jovan Komnin je odbio da obnovi ugovor sa Mlecima; i ma da je, posle četvorogodišnjeg rata (1122. — 1126. g.), car bio primoran da popusti, ipak se, kao i njegov otac, trudio da osujeti mletački uticaj sklapajući ugovore sa Pizom (1136 g.) i Đenovom (1143 g.). Manojlo je takođe u početku potražio protiv Normana savez sa Mlecima i platio ga širokim ustupcima (1148 g.). Ali je izmeću dveju država nesloga sve više rasla. Nadmenost i lakomost mletačka razdražavale su Grke; republika je, sa svoje strane, bila zabrinuta zbog Manojlovih smerova u Italiji; kada car zauze Ankonu i osvoji Dalmaciju, ona shvati da je njenoj prevlasti na Jadranskom Moru zapretila opasnost. Otada je raskid odnosa bio neizbežan. Manojlo ga izazva uhapsivši sve Mlečiće koji su bili nastanjeni u carstvu (1171 g.); republika odvrati slanjem svoje flote da zauzme Hios i da opustoši Arhipelag i sklapanjem saveza sa sicilijanskim kraljem. Manojlo popusti (1175 g.); on povrati Mlečićima njihove povlastice. Ali, isto kao i sa Normanima, odnosi ostadoše zategnuti i mučni, i dan, kada će carstvo svirepo osetiti neprijateljstvo Normana i Mlečića, bio je sve bliži.
« Poslednja izmena: 05.08.2014. 23:20 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #11 poslato: 05.08.2014. 23:26 »
Grčko carstvo i krstaši — Neprijateljstvo između grčkog Istoka i latinskog Zapada postade još veće usled krstaških ratova.

Kada se vojske prvog krstaškog rata pojaviše pod zidinama Carigrada (1096 g.), Aleksija Komnina, koji je Zapad molio za pomoć samo kad su mu bili potrebni najamnici, veoma zabrinu vojni pohod čiji smisao nije razumeo i čiji je jedan od vođa bio njegov stari neprijatelj Bohemund. Ipak, i pored nasilja koja Latini počiniše, i pored bezočnosti, lakomosti i neprijateljskih smerova koje njihovi velikaši ne mogoše sakriti, car je nastojao da očuva sporazum sa njima: suviše slab da ih odbije, on pokuša da ih iskoristi. Laskao je sebi da će pridobiti krstaše u službu carstvu, da će ih vezati za sebe zakletvom na vazalnu dužnost i vernost, da će ih upotrebiti da povrate Aziju Vizantiji. U prvi mah izgledalo je da je uspeo. Postepeno, posle manje ili više teškoća, vođi krstaškog rata položiše zakletvu Aleksiju i obavezaše se da će mu predati sve gradove koje budu oteli od Turaka, a ranije su pripadali carstvu (1097 g.). Na osnovu ovog sporazuma osvojena Nikeja bila je predata Grcima, a jedan deo vizantiskih trupa pratio je u početku krstaše. Ali kada, posle zauzeća Antiohije, krstaši, zaboravivši na svoje obećanje, dadoše grad Bohemundu (1098 g.), kada, zatim, odbiše da sačekaju cara da bi pošli na Jerusalim (1099 g.), raskid bi potpun. Aleksije nije mogao oprostiti Buhemundu zbog njegovog nasilnog prisvajanja; on se nije bolje složio ni sa Latinima koji se zaustaviše u Siriji. Neuspeh prvog krstaškog rata (1101 g.), za koji su na Zapadu smatrali odgovornim Grke, još više poveća neslogu. Propast Bohemundovog preduzeća protiv carstva (1107 god.) pojača zlu volju Latina prema Vizantiji. Krivica krstaša bila je, u stvari, veća od careve: ipak se na Zapadu raširi mišljenje nepovoljno po Vizantince. Provalija izmeću dvaju svetova postajala je sve dublja.

Isto se desilo i u vreme drugog krstaškog rata (1147 g). Manojlo, koji je tada vladao, bio je, kao i Aleksije, veoma zabrinut dolaskom pod zidine svoje prestonice ovih velikih vojski koje su predvodili nemački car Konrad III i francuski kralj Luj VII. Sa Nemcima on se manje više sporazumeo i brzo ih se oslobodio; sa Francuzima je imao toliko teškoća da su u jednom trenutku krstaši naumili da zauzmu Carigrad. U takvim okolnostima, posle sloma ovog drugog pohoda, krivicu pripisaše naročito verolomstvu Grka, čija je gramzivost, uostalom, bila sramna, i, da bi se osvetili zbog neuspeha, zapadni narodi jedno kratko vreme nameravahu da pokrenu krstaški rat protiv Vizantije (1150 g.).

I sama carska politika prema Latinima na Istoku opravdavala je ovo nepoverenje i uvećavala neprijateljstvo između dvaju svetova.

Normanska kneževina, koja je bila stvorena u Antiohiji za vreme prvog krstaškog rata, bila je, usled slavoljubivih težnji svojih vođa, Bohemunda i Tankreda, na velikoj smetnji Vizantincima. Oni su se borili protiv nje svim silama, oružjem i diplomatijom; u jednom trenutku izgledalo je da je ugovorom od 1108 g., nametnutim Bohemundu, osiguran uspeh carske politike stavljanjem Antiohije pod grčku vrhovnu vlast. Ali ovaj ugovor nije nikada bio izvršen. U svemu se moralo početi iznova.

Jovan i Manojlo Komnin su se trudili da ostvare ove težnje u još većem obimu. I jedan i drugi su snevali da stvarno nametnu svoju vrhovnu vlast jermenskim kneževinama u Kilikiji i latinskim državama u Siriji, i u tome su uspeli.

Oko 1131 g. Lav, jermenski knez, bejaše jako uvećao svoju zemlju na račun grčke Kilikije i sklopio savez sa svojim susedima antiohiskim knezovima, koje je Vizantija još uvek smatrala svojim pobunjenim vazalima. Jovan Komnin ugrabi prvu priliku da se umeša. On pokori Kilikiju (1137 g.), primora Rajmunda od Poatjea, antiohiskog kneza, da mu položi zakletvu o ispunjavanju vazalne dužnosti i, kao pravi suzeren franačke Sirije, stavi se na čelo velikog vojnog pohoda protiv muslimana (1138 g.). Ipak nije uspeo, kao što je želeo, da prisvoji Antiohiju. Ali njegovo slavoljublje nije zbog toga bilo manje. 1142 god. on se opet pojavi u Kilikiji da bi od jermenskih državica i Antiohije stvorio apanažu svome sinu ljubimcu Manojlu. Smrt prekide njegove namere (1143 g.), i antiohiskom knezu se prilika učini povoljnom da se osveti i izvojuje svoju samostalnost. Manojlo mu ubrzo dokaza da misli produžiti politiku svoga oca. Rajmund, potučen, morade doći u Carigrad da moli za oproštaj i da potvrdi svoje vazalstvo prema caru (1145 g.). Nešto malo docnije, 1158 god., Manojlo još vidnije istače svoju ulogu suzerena. On osvoji Kilikiju, oštro kazni Rajnalda Šatijonskog, antiohiskog kneza, prisili ga na unižujuću potčinjenost i, u pratnji svih latinskih vladalaca Sirije, čiji je izgledao gospodar, svečano uđe u Antiohiju. Sami jerusalimski kraljevi morali su da snose vizantiski uticaj; oni su davali carskoj vojsci određeni broj vojnika, stupali su u ženidbene veze sa carskim dvorom Komnina (Manojlo se, sa svoje strane, oženio 1161 g. jednom latinskom princezom, Marijom Antiohiskom), preduzimali, u sporazumu sa Grcima, zajedničke vojne pohode u Misiru (1169 g.). Vizantiska civilizacija je prodirala u franačku Siriju, gde je lični ugled Manojlov bio, uostalom, znatan. Izgledalo je da su vizantiske težnje bile ostvarene. Ali su time, s jedne strane, sirski Latini bili iscrpeni i njihova otporna moć prema nevernicima oslabljena; s druge strane, naročito, pooštrena je mržnja koju je Zapad osećao prema Vizantiji.

Zavojevačka politika Komnina — Veliki i nesmotreni planovi Manojlove zapadne politike doveli su Vizantiju i Zapad u potpun neprijateljski stav.

Kao mnogi njihovi prethodnici, i Komnini su se zanosili snovima da obnove svoju vlast nad Rimom, bilo silom bilo sporazumno sa papstvom, i da sruše zapadno carstvo koje im se uvek činilo kao otimanje njihovih prava. Najviše se Manojlo Komnin trudio da ostvari te snove. Bilo je već reči o tome kako su ga njegovi uspesi nad Normanima potstakli da se umeša u političke prilike na Apeninskom Poluostrvu i kako se takođe, u Ugarskoj kao i u Italiji, sukobljavao sa nemačkim carstvom kojim je od 1152 g. vladao Fridrih Barbarosa. Može se, doista, reći da je u carevim mislima zapadna politika stojala na prvom mestu i da je on, za sve vreme svoje vladavine, raznim sredstvima, oružjem i diplomatijom, uporno težio slavoljubivom cilju koji je sebi postavio.

Prekid odnosa između Barbarose i papstva (1158 g.) pružio mu je priliku da se približi Rimu. On stade na stranu Aleksandra III (1161 g.), stavi mu u izgled obnavljanje crkvene unije i ponada se da će ga on, u zamenu, krunisati za zapadnog cara. U isto vreme njegovi diplomatski činovnici su nastojali da Barbarosi stvore neprijatelje podržavajući lombardsku ligu i dajući novčanu pomoć Ankoni, Đenovi, Pizi, Mlecima. S druge strane, dok je pravio smutnje u Italiji i Nemačkoj, Manojlo je želeo da stupi i u neposredan dodir s nemačkim carem. Od ovih zapletenih i neostvarljivih namera ništa stvarnoga nije proizišlo. Papa nije mogao pristati da postane običan vizantiski episkop u Rimu kao prestonici obnovljenog carstva; italijanske republike su s podozrenjem gledale na Manojlove težnje; Barbarosa, najzad, kome je bila dozlogrdila grčka dvoličnost, zauzeo je otvoreno neprijateljsko i preteće držanje (1177 g.).

Tako, privlačna sila kojom je Zapad mamio k sebi Manojla Komnina bila je kobna po carstvo. Svojom naklonošću prema Latinima on je dražio Grke; svojim osvajačkim težnjama naveo je ceo Zapad da se udruži protiv Vizantije; preteranim naporom koji je njegova politika zahtevala od monarhije on ju je iscrpeo. Sudeći po izgledu, Manojlo je proneo širom sveta nesravnjivu slavu carstva i stvorio od Carigrada središte evropske politike; u stvari, kada je umro (1180 g.), ostavio je Vizantiju upropašćenu, izloženu u isti mah i latinskoj opasnosti i mržnji i ozbiljnoj unutrašnjoj krizi koja je svakoga časa mogla da bukne.

Vladavina Komnina i vizantiska civilizacija u XII veku

Tri prva Komnina behu, međutim, ozbiljno nastojala da carskoj vlasti povrate moć, a monarhiji blagostanje. Oni su učinili veliki napor da preustroje vojsku, naročito uvodeći u nju znatan broj najamnika od kojih su mnogi došli sa Zapada; s druge strane su, ne bez izvesne nesmotrenosti, zanemarili mornaricu, oslanjajući se više nego što je bilo razumno, da bi osigurali svoju prevlast na morima, na savez sa Mlecima i potporu njihovih lađa; ukupno uzevši, međutim, oni su umeli da stvore opasnu vojničku snagu, sposobnu u isti mah i da brani obnovljeno carstvo i da podržava učvršćenu carsku moć. Aleksije i Jovan su isto tako poklanjali veoma ozbiljno staranje i finansijama; i ma da je poreza, zacelo, bila velika i poresko opterećenje podanika nesnošljivo, ma da je, zatim, Manojlova vladavina skupo stajala usled rashoda koje su izazvali ratovi, diplomatija i vladareva naklonost prema raskošnom životu, ipak je, u XII veku, grčko carstvo bilo bogato, a njegovo trgovačko blagostanje stvarno, uprkos greškama ekonomske politike koja je dopustila da na istočnim tržištima stranci neosetno istinu Grke, uprkos sve većoj pohlepnosti italijanskih trgovačkih gradova koji su, sve više i više, isisavali carstvo u svoju korist i smeštali se u njemu kao u osvojenoj zemlji.

Komnini su se, osim toga, ozbiljno starali o crkvenim poslovima. Oni su se sa podjednakom revnošću borili protiv jeresi i protiv slobodne misli, kada se ova ispoljila na carigradskom univerzitetu u obnovi Platonove filozofije. Brižljivo su nadgledali i popravljali svešteničke običaje, a naročito su nastojali da vrate jednostavnijem i primernijem životu kaluđere za koje je, krajem XI veka, sv. Hristodul osnovao, sa potporom Aleksija Komnina, manastir — obrazac na Patmosu (1088 g.). Umnožili su u Carigradu pobožne zadužbine, manastire, bolnice, crkve, od kojih je najznatnija bila crkva Pantokratorova. Nju je podigao car Jovan da bi bila u isto vreme i središte velike monaške i bolničke ustanove i grobnica careva iz dinastije Komnina. Najzad, malo je dvorova bilo gospodstvenijih i raskošnijih od dvora Komnina. Dvorac Vlaherna, na dnu Zlatnog Roga, gde su preneli svoju rezidenciju, bio je, prema pisanju savremenika, pravo čudo od sjaja i lepote. Tu se kretalo oko vladaoca, naročito u doba Manojla, društvo potpuno odano uživanjima i veselju i koje je od samog Zapada bilo prihvatilo nekoliko njegovih omiljenih zabava, kao turnire (viteške borbe u srednjem veku) i misterije (prikazanja, pozorišni komadi verske sadržine u srednjem veku); spletke i pustolovine su tu zapremale znatno mesto; ženska težnja za dopadanjem i ženska draž su tu našle pogodno tle; i sav taj mladi, plahi i strastveni svet isto se toliko zanimao okultnim naukama, mađijom, astrologijom, koliko i stvarima duha.

Dovoljno je, da bi se videlo koliki je visoki stupanj duhovne kulture dostigla Vizantija u XII veku, navesti imena pisaca kao što su Ana Komnina ili Nikifor Vrijenije, Nikita Akominat ili Evetatije Solunski. Tada je izvršen pravi preporođaj klasičnog duha i tradicije, a carevi su pripisivali sebi u zaslugu štićenje književnika i naučnika, kao i bogoslova i besednika čije su rečite propovedi bile ukras svih svečanih obreda, i dvorskih pesnika kao Teodora Prodroma čije se oduševljenje rasipalo u prigodnim sastavima često zanimljivim i duhovitim. Umetnost se isto tako veličanstveno razvijala po ugledu na umetnost iz prethodnog veka, i njen uticaj, prostirući se iz dubina Istoka do krajnjih granica Zapada, činio je od Vizantije vaspitačicu sveta i kraljicu prosvećenih naroda.

U latinskim državama u Siriji, kao i u Mlecima i normanskoj Siciliji, crkve i palate bile su građene i ukrašavane po vizantiskom običaju. Grčki umetnici izrađivali su mozaike u Vitlejemu i Torčelu, kao i mozaike kubeta u Cefaluu i Martorani ili u Palatinskoj kapeli u Palermu; i danas još spomenik koji daje najtačniju sliku o sjaju Vizantije u to doba jeste crkva Sv. Marka u Mlecima sa svojih pet kubeta, bogatstvom izrađevina u mramoru i zlatu, blistanjem mozaika i purpurnim i zlatnim odblescima kojima je sva obasjana. Sama romanska umetnost uzajmljivala je od Vizantije izvesne crte njenog građevinarstva i mnogo motiva njenog načina ukrašavanja. Svojim bogatstvom, lepotom svojih spomenika, raskošju svojih palata, svetinjama po svojim crkvama, Carigrad je izazivao divljenje celog sveta, i svi oni koji su ga pohađali vraćali su se zasenjeni. "To je ponos Grčke, kaže Ed de Dej; njegovo bogatstvo je na glasu, a on je bogatiji od svoga glasa." "Nema, piše Venijamin iz Tudele, osim Bagdada, na celom svetu grada koji bi se mogao sravniti sa njim." Govorilo se, prema pisanju Roberta de Klari, da su "dva dela celokupnog svetskog imetka u Carigradu, a treći deo je rasejan širom celog sveta". Vizantiska prestonica, prema jednom zgodnom izrazu, bila je "Pariz srednjega veka". Ona je bila, prema rečima Vilarduena, "najbogatiji grad na svetu", varoš "koja je vladarka nad svima ostalima". Pogubno blagostanje, koje je istovremeno sa divljenjem izazivalo i pohlepu i skupo stalo monarhiju kada je slabost carstva bila postala očigledna.

Vizantisko carstvo krajem XII veka (1180. — 1204. g.)

Dok je bio živ Manojlo Komnin, njegov um, njegova odlučnost, njegova veština, osiguravali su red u zemlji i održavali spolja ugled Vizantije. Po njegovoj smrti državna zgrada se poljulja. Kao u doba Justinijana, carska politika je u XII veku imala suviše prostrane težnje. Prečišćavanje političkog položaja bilo je takođe teško i porazno, Preko mere mešajući carstvo u zapadne prilike, nastavljajući sa ostvarivanjem nesmotrenih snova o zavojevanju ogromnih razmera, Manojlo Komnin je jako zanemario na Istoku blisku opasnost i zadao Latinima brigu, iscrpljujući u isti mah monarhiju. Srdžba i mržnja koje je prouzrokovao i žestoka pohlepa koju je pustio da se raspali imale su strahovite posledica kada je vlast dopala u slabije ruke.

Aleksije II, sin Manojlov, bio je dete; njegova majka, namesnica Marija Antiohiska, Latinka poreklom i koja se oslanjala na Latine, bila je neomiljena u narodu. Andronik Komnin iskoristi opšte nezadovoljstvo da bi se dočepao prestola (1182. — 1185. g.). Ovaj poslednji Komnin mogao je biti veliki vladalac. On shvati da moć feudalne vlastele pretstavlja opasnost za carstvo i surovo se obračuna sa njom: pobuna Isaka Anđela u Vitiniji bi ugušena u krvi (1185 g.). On preustroji administraciju, smanji rashode, olakša porezu, i bio je na dobrom putu da postane omiljen kada ga spoljni događaji, rat sa Normanima koji se svrši zauzećem Soluna (1185 g.) i rat sa Ugrima koji se okonča gubitkom Dalmacije (1185 g.), srušiše sa prestola. Jedan ustanak (1185 g.) uzdiže na presto Isaka Anđela i ubrza propast carstva. Isak (11b5. — 1195. g.) nije imao nijednu od potrebnih osobina da bi otklonio opasnu krizu. Njegov brat Aleksije III (1195. — 1203. g.), koji ga zbaci, nije vredeo mnogo više. Monarhija je bila zrela da propadne.

U zemlji, carska vlast, uzdrmana ovim nizom buna i neprestanih zavera, bila je krajnje slaba. U prestonici, svetina je propisivala vladi zakone; u provincijama, plemstvo se ponovo bilo osililo i carstvo se počelo rasparčavati. Isak Komnin se beše proglasio nezavisnim na Kipru (1184 g.), Gavra u Trapezuntu; svuda velike feudalne porodice, Kantakuzin, Vrana, Zgur, stvarahu za sebe gospodarstva od poderanih delova monarhije. Svuda vladahu nered i beda: teret poreza je bio nepodnošljiv, trgovina upropašćena, državna riznica prazna. Svuda carevaše razvrat, čak i u crkvi, gde su kaluđeri održavali večiti nered i gde se preustrojstvo manastira činilo potrebnijim više nego ikada. Naročito jelinizam uzmicaše na svima linijama, a rodoljublje izumiraše.

Spoljna opasnost je bila još ozbiljnija. Na Balkanskom Poluostrvu Sloveni su se oslobođavali vizantiskog jarma. U Srbiji Stefan Nemanja je bio proširio svoju vlast na Hercegovinu, Crnu Goru i severnu Srbiju i osnovao veliku državu. Pod voćstvom Petra i Kovana Asena Bugari i Vlasi su se bili pobunili (1185 g.) i sa potporom Kumana i sudelovanjem Stefana Nemaše brzo napredovali. Isak je bio potučen kod Verije (Stara Zagora, 1190 g.) i kod Arkadiopolja (1194 g.). Osnovano je drugo bugarsko carstvo koje je podigao na veliku visinu car Joanica ili Kalojovan (1197. — 1207. g.). Ugovorom od 1201 g. Aleksije III je morao da prizna sva bugarska osvojenja, od Beograda do Crnog Mora i Vardara. Malo kasnije bugarski vladalac je dobio od Inoćentija III kraljevsku krunu i blagoslov za osnivaše nezavisne narodne crkve (1204 g.). To je značilo potpunu propast svega što su ostvarili Cimiskije i Vasilije II.

Na Zapadu je vidik bio još tamniji. Pokolj od 1182 g., čije su žrtve bili Latini nastanjeni u Carigradu, za vreme bune koja je uzdigla na presto Andronika Komnina, izazvao je rat sa Normanima. Bez sumnje, zauzeće Carigrada od vojske sicilijanskog kralja značilo je samo trenutan uspeh i Isaku je bilo pošlo za rukom da suzbije napadače (1186 g.). Ali staro neprijateljstvo između zapadnih naroda i Vizantinaca bilo je povećano ovim događajima. Nespretna politika carstva prema Fridrihu Barbarosi u doba trećeg krstaškog rata (1189 g.) izazvala je slične posledice. U jednom trenutku nemački car je imao nameru, u saglasnosti sa Srbima i Bugarima, da zauzme Carigrad, i krstaši prođoše kroz Vizantiju kao ogorčeni neprijatelji. Henrik VI, Barbarosin sin, bio je još opasniji protivnik, naročito kada je nasledio zemlje i težnje normanskih kraljeva. On je snevao da osvoji Istok, zahtevao je od Aleksije da mu povrati sve oblasti koje su ranije bili pokorili Normani (119b g.) i primorao ga je da mu, u međuvremenu, plaća danak.

Ali su naročito Mleci zadavali brigu. Oni su takođe tražili odmazdu za pokolj iz 1182 g., i Isak II, da bi ih stišao, bio je prinuđen 1187 g. da im prizna obilnu oštetu i široke povlastice. Aleksije III je morao 1198 g. da poveća ove ustupke, čije je dejstvo, uostalom, bio ublažio davši Đenovljanima i Pizancima slične naknade. Uprkos tome, Mlečići su osećali da su njihova trgovina i bezbednost ugrožene usled razdražene mržnje Grka, a uz to, otkako je Henrik Dandolo postao dužd (1193 g.), rađala se misao da će osvojenje vizantiskog carstva biti najbolje rešenje krize i najsigurnije sredstvo da se da zadovoljenje nagomilanoj latinskoj mržnji i da se osiguraju na Istoku interesi republike. Tako, kao nužna posledica papskog neprijateljstva, mletačkih težnji i mržnje svih latinskih naroda moralo je proizići menjanje smera četvrtog krstaškog rata; a Vizantija, iscrpena, oslabljena razvitkom slovenskih država, bila je nesposobna da se odupre strahovitom naletu Zapadnjaka.

Četvrti krstaški rat — 1195 g. Aleksije III, svrgnuvši sa prestola i oslepivši svoga brata Isaka, beše bacio u tamnicu zajedno sa zbačenim vladarem i njegovog sina, mladog Aleksija. 1201 g. carević uteče iz zatvora i dođe na Zapad da traži pomoć protiv otmičara. To je bilo u trenutku kada se vojska četvrtog krstaškog rata nalazila sakupljena u Mlecima. Mlečići sa velikom gotovošću iskoristiše izgovor koji im se pružao da se umešaju u vizantiske političke prilike, a izdašna obećanja koja je davao Aleksije lako ućutkaše kolebanja savesti krstaša. Na taj način, veštom politikom, dužd Dandolo skrete prema Carigradu pohod preduzet radi oslobođenja Svete Zemlje. Na početku 1203 g. konačni ugovor bi potpisan sa vizantiskim pretendentom; 27 juna 1203 g. latinska flota se usidri ispred Carigrada. Grad bi zauzet na juriš (18 Jula 1203 g.) i Isak Anđel bi vraćen na presto sa svojim sinom Aleksijem IV. Ali između Grka i Zapadnjaka sporazum malo potraja. Novi carevi su bili nemoćni da održe svoja obećanja; krstaši, naročito Mlečići, postavljali su sve veće zahteve. 25 januara 1204 g. oba zapadnjačka štićenika biše zbačeni sa prestola u narodnom ustanku, a na vlast se pope Aleksije V Murzuflo. Ma kakav sporazum postao je nemoguć. Latini se odlučiše da sruše vizantisko carstvo. 12 aprila 1204 g. Carigrad je bio zauzet na juriš i strahovito opljačkan. I dok su se ostaci vizantiskog plemstva i sveštenstva sklanjali u Nikeju, pokušavajući da tu uspostave carstvo, pobedioci, shodno ugovoru o podeli potpisanom još u martu 1204 g., razdeliše među sobom pokorenu zemlju. Latinski car, Balduin Flandriski, zasede na presto Komnina (u maju 1204 g.); latinski kralj, Bonifacije od Monferata, zavlada u Solunu; jedan mletački patrijarh zauze patrijaršisku stolicu; na celoj površini osvojenog carstva rascvetaše se feudalna gospodarstva. Ali naročito Mlečići, vešti ljudi, dokopaše se na celom Istoku važnih tačaka za razvoj svoje trgovine i osnivanje svoga kolonijalnog carstva. Izgledalo je da je to kraj Vizantije; i, u stvari, događaj iz 1204 g. bio je za vizantisko carstvo udar od koga se ono nikada više nije oporavilo.
« Poslednja izmena: 06.08.2014. 15:36 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #12 poslato: 06.08.2014. 15:37 »
GLAVA VII

Latinsko carigradsko carstvo i grčko nikejsko carstvo (1204. — 1261. g.)

Raspad vizantiskog carstva

Prva posledica zauzeća Carigrada od strane krstaša bila je duboki preobražaj izgleda istočnog sveta.

Na razvalinama vizantiskog carstva rascvetaše se latinska feudalna gospodarstva. U Carigradu bi osnovano latinsko carstvo za čijeg vladara krstaši izabraše Balduina, grofa flandriskog; solunsko kraljevstvo, koje je u načelu bilo carev vazal, bi obrazovano u korist markiza Bonifacija od Monferata. Bilo je titularnih vojvoda od Nikeje i Filipopolja, gospodara od Didimotiha i Adramitija. Nekoliko nedelja kasnije, kao posledica pobedonosnog pohoda koji je odveo Bonifacija od Monferata do Atine i Korinta, osnovane su još neke latinske države, bodonički markizat, negropontsko gospodarstvo, atinska vojvodina, kojom je vladala burgonjska porodica La Roš, ahajska ili morejska kneževina, koju osvojiše Gotfrid od Vilarduena i Vilhelm od Šamplita i koja je, na latinskom Istoku, bila najtrajnija tvorevina krstaša iz 1204 g. Mleci, sa svoje strane, odmah zauzeše Drač na epirskoj obali, Modon i Koron na Peloponezu, Krit i Evbeju, Galipolj, Rodosto, Irakleju (Eregli) i prostranu četvrt Carigrada, i naložiše svojim plemićima da zaposednu ostrva u Arhipelagu, gde biše osnovani vojvodina Naksos i markizat Cerigo, velika vojvodina Limnos i gospodarstvo Santorin. Vladarka ovog prekrasnog kolonijalnog carstva, republika je s pravom mogla dopustiti svome duždu da se nazove "gospodarem jedne četvrtine i po carstva grčkog".

Slom vizantiskog carstva izazvao je takođe stvaranje čitavog mnoštva grčkih država. U Trapezuntu dva princa, Aleksije i David, poreklom iz porodice Komnina, osnovaše carstvo koje uskoro, od Irakleje do Kavkaza, obuhvati celo crnomorsko primorje i koje je trajalo do sredine XV veka (1461 g.). U Epiru jedan vanbračni sin iz porodice Anđela, Mihailo Anđel Komnin, stvori despotovinu koja se prostirala od Navpakta (Lepant) do Drača. U Nikeji zet Aleksija III Anđela, Teodor Laskar, okupi oko sebe sve što je ostalo od plemstva i visokog sveštenstva vizantiskog i 1206 g. svečano se krunisa za "cara Romeja". Drugi slavoljubivci, Gavala na Rodosu, Mankafa u Filadelfiji, Lav Zgur u Argu i Korintu, obrazovaše državice na ruševinama carstva. Izgledalo je da je to bio kraj monarhije.

Ipak, među ovim novim političkim jedinicama postajala je duboka razlika. Latinsko carstvo, uprkos stvarnoj vrednosti svoja prva dva vladaoca, trajalo je jedva pola veka (1204. — 1261. g.), a ta kratkotrajnost bila je neizbežna posledica njegove prvobitne slabosti. Kod Grka, naprotiv, pobeda stranaca razbudila je rodoljublje i učinila da ponovo dođu do svesti o vizantiskoj narodnosti. Svi vođi, oko kojih se 6ejaxy okupile sve žive snage grčkog sveta, imali su isti cilj: preoteti Carigrad od mrskih Latina. Ostalo je još da se vidi koje će od dva suparnička grčka carstva uspeti da to ostvari, nikejsko ili epirsko.

Latinsko carigradsko carstvo

Da bi delo ostvareno u četvrtom krstaškom ratu moglo koliko toliko trajati, bilo je potrebno da novo carstvo ima snažnu vladu i čvrsto centralističko uređenje. Međutim, u čisto feudalnoj državi koju Latini bejahu osnovali car je bio samo prvi među velikašima. Njegova vlast, veoma skučena prostorno, u političkom pogledu bila je skoro ništavna. Balduin, sutradan po stupanju na presto, morao je da objavi rat svome nepokornom vazalu solunskom kralju, i ma da su uspeli da ih izmire, ipak sporazum između njih nije nikada bio dugotrajan. Henrik od Angra, naslednik Balduinov, sukobio se sa istim teškoćama: iako je postigao, umesnom odlučnošću, da nametne svoju vlast Solunu (1209 g.) i da ga, na saboru u Ravenici (1210 g.), latinski vladari u Grčkoj priznadu za suzerena, ipak su oni, atinske vojvode i ahajeki kneževi, ubrzo prestali da se brinu o poslovima carstva i postali skoro nezavisni. Latinsko carstvo se malo čemu moglo nadati od Mlečića, surevnjivih na svoje povlastice i sebično zauzetih sopstvenim interesima. Sa pobeđenim Grcima sporazum je bio nemoguć. Uprkos naporima koje su učinili latinski vladaoci, Monferat u Solunu, Vilarduen u Ahaji, da bi stišali mržnju i bacili u zaborav izvršena nasilja, grčki narod, ukupno uzevši, ostao je neprijateljski raspoložen prema stranom osvajaču i sa nestrpljenjem je očekivao oslobodioca, bilo da on dođe iz Epira ili Nikeje. Najzad, sigurnoj grčkoj opasnosti pridružila se moguća bugarska opasnost. Latini su pogrešili što su odbili savez koji im je bio ponudio car Joanica (1197. — 1207. g.), i tako, mesto podrške koju su mogli naći kod Bugara u borbi protiv Vizantije, oni su od njih stvorili sebi nepomirljive neprijatelje koji sklopiše savez sa grčkim vladarima u Nikeji protiv latinskog carstva i okomiše se zajedno sa njima da ga sruše.

Međutim, u prvoj zabuni koja je nastupila po zauzeću Carigrada, izgledalo je da će Latini svuda odneti pobedu. Tesalija, srednja Grčka, Peloponez biše osvojeni za nekoliko nedelja a da se nije naišlo ni na kakav ozbiljan otpor. U Maloj Aziji Henrik od Angra potuče Grke kod Pimanina, i mlada moć Teodora I Laskara, koji je držao pod sobom samo Brusu, izgledalo je da se nalazi na rubu propasti, kada ga upad Bugara u Trakiju spase. Car Joanica nasrnu na latinsko carstvo, svuda dobro dočekivan od pobunjenih grčkih podanika. Smelo, sa nedovoljnom vojskom, car Balduin i dužd Dandolo jurnuše u susret neprijatelju: ispred Adrijanopolja latinska vojska pretrpe krvav slom (1205 g.) u kome Balduin pogibe. Pune dve godine, preko cele Makedonije, bugarski car je krstario sa svojom pustošnom vojskom, žudeći da osveti poraze koje je njegov narod ranije pretrpeo od Vasilija II i nazivajući se, nasuprot Bugaroubici, Romanoubicom. On opsedaše Solun kada, srećom po Latine, umre, bez sumnje ubijen (1207 g.).

Teodor I Laskar iskoristi ovu borbu Latina sa Bugarima da uspostavi i učvrsti svoju vlast. Međutim, za vreme vladavine Henrika od Angra, brata i naslednika Balduinovog (1205. — 1216. g.), nesumnjivo najboljeg vladaoca kora je imalo latinsko carigradsko carstvo, moglo se verovati da će se država, stvorena krstaškim ratom, održati u životu. Po smrti Joanice Henrik zaključi mir sa Bugarskom, oslobodivši tako carstvo jedne ozbiljne brige; on uspe da manje više povrati jedinstvo među Latinima i da ponovo zavede nad svojim vazalima carsku vlast; on postiže čak da zadobije pokornost i naklonost svojih grčkih podanika. U isto doba on nastavi, oslanjajući se na Komnine u Trapezuntu, rat u Aziji. U prvom pohodu 1206 g. zauze jedan deo Vitinije; 1212 g. još odlučnije produži borbu, potuče Laskara na Luparku i prinudi ga da mu ustupi jedan deo Mizije i Vitinije. Ali Henrik umre suviše rano po carstvo čiji je, činilo se, trebalo da bude osnivač (1216 g.). Otada su Grci kao i Bugari imali odrešene ruke; pod slabim carevima koji su njime vladali carstvo, osnovano od krstaša, bedno je srljalo u propast.

Grčko nikejsko carstvo

Teodor I Laskar (1204. — 1222. g.) bio je postao malo po malo jedini gospodar vizantiske Azije. On bejaše potukao trapezuntske vladare surevnjive na njegov uspeh, pobedio Turke Seldžuke (1211 g.) i preoteo od njih veliki deo anatolske obale. Po smrti cara Henrika nije dao Latinima ni da dahnu. Kada umre 1222 g., ostavljajući presto svome zetu Jovanu Vatacu (1222. — 1254. g.), bio je, sem jednog malog dela Vitinije koji su još trljali Latini, sjedinio pod svojom vlašću celu zapadnu Malu Aziju i raširio granicu do gornjeg toka Sangarija i Meandra. Vatac, dobar vojskovođa i vešt administrator, dovršio je za vreme svoje duge vladavine Laskarevo delo i pružio grčkoj Maloj Aziji poslednje trenutke blagostanja.

Ipak, bilo je pitanje da li se sudbina nikejskog carstva i njegove težnje neće ograničiti samo na aziske provincije stare monarhije. U Evropi, u stvari, epirski despot Teodor Duka Anđel, koji je nasledio svoga brata Mihaila (1214. — 1230. g.), bejaše jako uvećao svoju državu na račun kako Latina tako i Bugara. On je povratio od Mlečića Drač i Krf i zauzeo Ohrid i Pelagoniju; 1222 g. osvojio je Solun gde je vladao mladi Dimitrije, sin Bonifacija od Monferata, i u gradu preotetom od Latina svečano se krunisao za cara, na veliko veselje Grka koji su u njemu gledali obnavljača jelinizma. Proširio je zatim na račun Bugara svoju vlast do blizu Adrijanopolja, Filipopolja i Hristopolja (Kavala) i činilo se da će uskoro srušiti latinsko carstvo. 1224 g. potuče kod Sereza vojsku slabog vladara Roberta od Kurtneja (1221. — 1228. god.) koji je vladao nad ostacima latinskog carigradskog carstva.

Ali napredovanje evropskog grčkog carstva bilo je naglo zaustavljeno. Od 1218 g. vladao je u Bugarskoj jedan preduzimljiv i mudar vladalac, Jovan Asen (1218. — 1241. g.). Kao nekada Joanica, i on je rado hteo da sklopi savez sa Latinima protiv Grka i bio |e sklon, kada car Robert umre 1228 g., da se primi namesništva latinskog carstva za vreme maloletstva mladog Balduina II (1228. — 1261. g.). Mesto pravoslavnog vladaoca latinsko sveštenstvo, zbog svoje nespretne isključivosti, više je volelo da izabere jednog viteza, koliko hrabrog toliko politički nesposobnog, Jovana od Brijena (1229. — 1237. g.), i na taj način je za latinsko carstvo nestalo i poslednjeg izgleda spasenja. Bugarski vladalac, s pravom uvređen, postade nepomirljivi neprijatelj Latina na veliku korist nikejskog carstva. Ovima je on učinio prvu uslugu što je uništio njihovog evropskog suparnika, grčkog solunskog cara, čije su težnje počele da zadaju brigu Bugarskoj. Potučen i zarobljen kod Klokotnice (1230 g.), Teodor morade da se odrekne prestola, a država kojy bejaše osnovao, svedena na skromnije razmere (obuhvatala je osim Soluna još samo Tesaliju), pripade njegovom bratu Manojlu. I u isto doba kada ga je na ovaj način oslobodio njegovog zapadnog takmaca Asen učvrsti Vatacevu moć ponudivši mu savez (1234 g.). To je značilo sigurnu propast latinskog carstva.

Nikejski car za dvanaest godina svoga vladanja bejaše jako uvećao svoju državu. Pobedivši Latine kod Pimanina (1224 g.), on im ote poslednje tvrđave koje su imali u Anatoliji, povrati velika ostrva u aziskom primorju, Samos, Hios, Lezbos, Kos, i prinudi grčkog vladaoca na Rodosu da postane njegov vazal. On preveze, zatim, jedan deo svoje vojske u Trakiju i na trenutak osvoji Adrijanopolj gde se sukobi sa solunskim grčkim carem. Najzad, napade Mlečiće na Kritu. Savez sa Bugarima još više uveća njegovu moć. 1236 g. oba saveznika preduzeše napad na Carigrad: pod navalom neprijatelja grad umalo ne podleže. Zapad shvati na vreme da ga treba spasti: italijanski primorski gradovi i ahajski knez pohitaše u pomoć. Prestonica latinskog carstva izbeže propasti; i zavaljujući raskidu grčko-bugarskog saveza, posle koga je uskoro nastupila smrt Jovana Asena (1241 g.), bedno latinsko carstvo potraja još četvrt veka za koje je vreme Balduin II bio prinuđen da svuda prosjači za pomoć, ne uspevajući da je dobije, i da trguje, da bi došao do novca, sa najčuvenijim carigradskim svetinjama koje mu otkupi Luj IX Sveti; i bio je toliko nisko spao da je morao, da bi kovao novac, upotrebiti čak i olovo sa krovova i da bi zimi imao drva za ogrev cepati drvenu građu carskih dvoraca.

Za to vreme Vatac je dovršio obnavljanje vizantiskog jedinstva prema strancima. On istera Latine iz njihovih poslednjih poseda u Anatoliji; zadobi moćnu podršku cara Fridriha II Hohenštaufena čijom se ćerkom oženi (1244 g.) i koji, iz mržnje prema papi, zaštitniku latinskog carstva, prepusti bez kolebanja Carigrad Grcima; otrže Francima potporu ikoniskog seldžučkog sultana (1244 g.) i iskoristi mongolski upad u Malu Aziju da uveća svoju zemlju na račun Turaka. Najviše je delovao u Evropi. Epirska despotovina bila je u punom rasulu: Vatac to iskoristi primoravši Jovana Anđela, Teodorovog sina, da se odrekne naziva cara i da postane nikejski vazal (1242 g.). Četiri godine kasnije zauze Solun (1246 g.) iz koga protera despota Dimitrija; povrati od Bugara veliki deo Makedonije, Serez, Melnik, Stenimah (Stanimaka); ote od Latina Viziju i Curul (1247 g.). Najzad nametnu oružjem svoju vrhovnu vlast jedinom grčkom vladaocu koji je bio ostao zavisan, epirskom despotu Mihailu II (1254 g.). Kada Vatac umre po povratku iz ovog poslednjeg rata, nikejsko grčko carstvo, bogato, moćno, napredno, opkoljavalo je sa svih strana jadne ostatke latinskog carstva. Ostalo je još samo da se osvoji Carigrad.

Oslobođenje Carigrada

Teodor II Laskar (1254. — 1258. g.) nastavi za vreme svoje kratkotrajne vladavine politiku svoga oca. On potuče u rupelskom tesnacu (1255 g.) Bugare koji su pokušali da se osvete za poraze pretrpljene pod Vatacem i natera ih na mir (1256 g.); i ma da je umro suviše rano da bi mogao ugušiti ustanak epirskog despota, smutljivca i slavoljupca Mihaila II, njegov naslednik Mihailo Paleolog (1258. —  1261. g.) zadobi velike pobede i time učini da se zaboravi na njegovo nasilno prisvajanje prestola i dosta ružan način na koji je svrgnuo zakonitu dinastiju. Mihailo Epirski bejaše sklopio savez sa Manfredom, sicilijanskim kraljem, i Vilhelmom od Vilarduena, axajskim knezom; on se naslanjao takođe na Arbanase i Srbe i već je bio zagrozio Carigradu. Paleolog preduze napad, povrati Makedoniju, upade u Arbaniju i strahovito potuče despota i njegove saveznike na polju Pelagoniji (1259 g.). Tako, pred širenjem nikejskog carstva epirska despotovina je iščezavala. Malo kasnije Paleolog dovrši svoje delo povrativši Carigrad.

1261 g. on pređe Helespont i ote od Latina sve što su imali izvan prestonice. Na veoma vešt način pridobi za saveznike protiv Mlečića, koji su malo kasno osetili potrebu da brane Carigrad, njihove suparnike Đenovljane i obeća im, nimfejskim ugovorom (1261 g.), da će im priznati na Istoku sve povlastice koje su uživali njihovi takmaci. Dovoljno je bilo ubuduće da se ukaže povoljna prilika pa da prestonica padne u grčke ruke. 25 jula 1261 g. jedan Paleologov vojskovođa iskoristi slučaj kada je mletačka flota trenutno bila napustila Zlatni Rog i srećnim prepadom osvoji grad. Balduin II imade vremena samo da utekne, praćen latinskim patrijarhom i mletačkim naseljenicima; a 15 avgusta 1261 g. Mihailo Paleolog svečano uđe u Carigrad i u Sv. Sofiji stavi na glavu carsku krunu. Vizantisko carstvo izgledalo je da se nanovo rodilo pod narodnom dinastijom Paleologa koja će skoro dva veka vladati monarhijom.

Ahajska kneževina

Ostale latinske države osnovane u četvrtom krstaškom ratu nisu propale sve u isto doba kad i carigradsko carstvo. Ne uzimajući u obzir Mletke koji su još dugo vremena posle toga sačuvali u istočnim morima svoje kolonijalno carstvo i otočka gospodarstva koja su osnovali njeni plemići, atinska vojvodina, pod upravom La Rošovih, potraja do 1311 g.; i ma da je ona posle nesrećne bitke na Kifisu potpala pod vlast Katalonaca (1311. — 1333. g.), a zatim pod vlast florentinskih vojvoda Ačjajoli (1333. — 1356. g.), nikada je više Vizantinci ne povratiše. Ahajska kneževina, za vreme vlade trojice Vilarduena, Gotfrida I, osnivača dinastije, i njegovih sinova Gotfrida II i Vilhelma (1209. — 1278. g.), bila je još naprednija. Uprkos njenom čisto feudalnom uređenju i velikim baronijama (12 na broju) koje su franačkim osvojenjem tu ustanovljene, zemlja, pod veštom upravom svojih vladalaca, bila je u toku XIII veka jedna od najnaprednijih država na latinskom Istoku. Finansije su bile odlične; vojnici su smatrani "najboljim vitezovima evropskim"; mir je bio potpun; odnosi sa grčkim podanicima sasvim dobri. Dvor u Andravidi "bio je, kaže jedan hroničar, sjajniji od dvorova najvećih kraljeva". Francuski uticaj bio je svemoćan: "Tu se govorilo francuski isto tako dobro kao i u Parizu." Iz zanimljive knjige Morejska hronika vidi se da je tu bio presađen viteški i francuski način života, kao što se i danas još na celom Peloponezu, u Akrokorintu ili u Klemuciu, u Kariteni ili u Mistri, u Kalamati ili u Maini, nailazi na ruševine moćnih feudalnih tvrđava koje su bili podigli francuski gospodari zemlje. I svakako da ova čar daleke Francuske XIII veka koja je neodoljivo delovala na ovu grčku pokrajinu, osvojenu oružjem i tako brzo asimilovanu, ne spada u najnezanimljivije pojedinosti vizantiske istorije.

Ipak, poraz na polju Pelagoniji, gde Vilhelm od Vilarduena dopade šaka Mihailu Paleologu, bio je od ozbiljnih posledica po ahajsku kneževinu. Da bi se oslobodio, franački knez morade prema ugovoru od 1262 g. ustupiti Grcima Monemvasiju, Mainu i Mistru. Vizantinci tako ponovo zakoračiše na Peloponez. Docnije, za vlade žena i stranaca — anžujskih kneževa i navarskog odreda — posle Vilarduenove smrti (1278 g.), oni su sa potporom domaćeg stanovništva sve brže napredovali u zemlji i osnovali u XIV veku morejsku despotovinu koja je bila u doba vizantiskog opadanja jedna od najzanimljivijih država. Uprkos tome, četvrti krstaški rat je zasnovao na Istoku čitav niz latinskih ustanova. I pored zauzeća Carigrada, i pored uspeha koje je Mihailo Paleolog postigao u Epiru i u Ahaji, to je bio izvor stalnih briga obnovljenog carstva Paleologa i neosporni uzrok slabosti.
« Poslednja izmena: 07.08.2014. 19:40 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #13 poslato: 07.08.2014. 19:41 »
GLAVA VIII

Vizantisko carstvo pod Paleolozima (1261. — 1453. g.)

Stanje grčkog carstva 1261 g.

Carstvo koje je bilo uspostavljeno pod novom dinastijom Paleologa nije imala mnogo sličnosti sa monarhijom kojom su nekada vladali Komnini. U Aziji trapezuntsko carstvo je držalo najveći deo provincija duž obale Crnog Mora i sačinjavalo je nezavisnu državu koja se sve više odvajala od Vizantije i do sredine XV veka živela zasebnim životom uporedo sa grčkim carstvom. U Evropi epirska despotovina zauzimala je južni deo Arbanije i jedan deo Etolije; vojvodina Nova Patra ili Velika Vlahija obuhvatala je Tesaliju, Lokridu i Ftiotidu. Pored ovih grčkih država postojala je u srednjoj Grčkoj latinska atinska vojvodina, a na Peloponezu latinska morejska kneževina. Mlečići su bili gospodari na većini ostrva u Arhipelagu; Đenovljani su držali Hios i imali znatne kolonije u anatolskom primorju i Crnom Moru. Obnovljeno grčko carstvo obuhvatalo je samo tri grupe oblasti: u Aziji posede nekadašnjeg nikejskog carstva; u Evropi Carigrad sa Trakijom i jednim delom Makedonije u kome je Solun bio glavni grad; najzad, nekoliko ostrva kao Rodos, Lezbos, Samotraki i Imbros. Nasuprot ovom carstvu, prostorno smanjenom, finansiski iscrpenom, vojnički slabom, razvijale su se nove države, snažne i svesne svoje moći, boreći se sa Vizantijom o njenu nekadašnju prevlast. To su bili, na Balkanskom Poluostrvu, drugo bugarsko carstvo u HŠ veku i Srbija Stefana Dušana u XIV veku, a naročito, u Aziji, Turci koji su svakim danom bivali sve opasniji. Odavno je prošlo vreme kada je Carigrad bio središte istočnog sveta i civilizacije.

Vladavina Mihaila VIII Paleologa (1261. — 1282. g.) — Da bi se vizantisko carstvo obnovilo u celokupnom svome nekadašnjem prostranstvu i sjaju potreban je bio ogroman napor. Mihailo VIII (1261. — 1282. g.) to pokuša: ali ma da nije potpuno uspeo da ostvari svoje veličanstvene težnje, on je ipak bio, zbog cilja koji je sebi postavio, svoga praktičnog duha, svoje okretne gipkosti, poslednji veliki vizantiski car.

Odmah po svome stupanju na presto Mihailo VIII ispolji nameru da povrati kako od Latina tako i od Grka provincije oduzete carstvu. On zakorači u franačku Moreju (1261 g.); ote Janjinu od Epiraca (1265 g.), jedan deo Makedonije od Bugara (1264 g.), nekoliko ostrva u Arhipelagu od Mlečića; obuzda bezočnost Đenovljana; ponovo stavi pod vlast grčkog mitropolita srpsku i bugarsku crkvu (1272 g.). Ali se ubrzo sukobi sa neprijateljskim Zapadom. Papa i Mlečići nisu se, u stvari, bili odrekli obnavljanja latinskog carstva; novi vladalac Dveju Sicilija Karlo Anžujski, naslednik prema viterpskom ugovoru (1267 g.) prava cara Balduina II, suzeren, usled ženidbe svoga sina sa Vilarduenovom naslednicom, ahajske kneževine, gajio je još veće osvajačke težnje prema Istoku. On osvoji Krf (1267 g.), posede Drač i epirsku obalu (1272 g.), uze naziv arbanskog kralja i sklopi savez sa svima neprijateljima carstva, Bugarima, Srbima, vladaocem Velike Vlahije.

U ovoj opasnoj krizi pokazao je Mihailo Paleolog krajnju umešnost sprečivši opšti savez zapadnih naroda protiv Vizantinaca. Koristeći se nespokojstvom papstva kome nije išlo u račun da se moć Karla Anžujskog preko mere poveća, stavljajući mu u izgled ponovno zavođenje rimske vlasti nad grčkom crkvom, on sklopi sa Grgurom X na crkvenom saboru u Lionu (1274 g.) sporazum po kome je istočna crkva bila opet potčinjena papstvu. Ali. u zamenu, Mihailo VIII dobi jemstvo da se neće napadati Carigrad, da će imati na Istoku odrešene ruke, da će mu biti dozvoljeno da se tu bori i protiv samih Latina. I zbilja, još od 1274 g., on preduze u Epiru napad protiv anžujskih trupa, upade sa vojskom u Tesaliju gde opsede Novu Patru (1275 r.), zarati protiv Mlečića na Evbeji i dopre čak u Ahaju, gde je franačka kneževina bila znatno oslabljena smrću Vilhelma od Vilarduena (1278 g.).

Na nesreću, nesavladljivo neprijateljstvo Grka prema Rimu omete ove vešto sklopljene planove. Mihailo VIII bejaše silom nametnuo uniju grčkom sveštenstvu; on je hteo, u sporazumu sa patrijarhom Jovanom Vekom (1275 g.), silom i da je ostvari. Time je uspeo samo da izazove šizmu u pravoslavnoj crkvi, a oprečnost između dvaju svetova koju je mislio da otkloni postala je još oštrija i opasnija.

Ni Karlo Anžujski, veoma nezadovoljan, nije hteo da popusti. On preustroji svoju vlast u Epiru (1278 g), a sa Rimom i Mlečićima, radi obnove latinskog carstva, sklopi savez kome pristupiše iz mržnje prema Mihailu VIII Srbi i Bugari, pa čak i Grci iz Tesalije i Epira. Vizantiski car je odolevao na svima linijama. On potuče kod Berata vojskovođe Karla Anžujskog i izazva, da bi skrhao njegovo slavoljublje, Sicilijansko večernje (mart 1282 g.). Ali ma da je time, najposle, držao u škripcu Zapad, Mihailo VIII, isključivo zauzet svojom politikom prema Latinima, do krajnosti je bio zanemario na Istoku opasnost od Turaka koja je rasla u Maloj Aziji i opasnost od Srba koja je bivala sve veća u Evropi. Osim toga, i versko vrenje koje je izazvao u carstvu pretstavljalo je za monarhiju još jedan uzrok slabosti. Izgledalo je da vladavina Mihaila VIII obeležava početak preporoda; ubrzo međutim, nastupilo je neizbežno opadanje.

Grčko carstvo pod poslednjim Paleolozima (1882. — 1453. g.)

Ovo opadanje bilo je očigledno pod naslednicima Mihaila VIII, pod njegovim sinom Andronikom II (1282. — 1382. g.), učenim vladarem, krasnorečivim, prijateljem književnosti i veoma pobožnim, ali neizlečivo slabim i osrednjim, i pod unukom ovoga drugoga, Andronikom III (1328. — 1341. g.), mudrim, ali površnim, raspuštenim i raskalašnim; to je bilo očigledno i pod dugotrajnom vladavinom Jovana V (1341. — 1391. g.), uprkos odlučnom vođenju poslova znatnog vladara kakav je bio otmičar Jovan VI Kantakuzin (1341. — 1355. g.), uprkos visokim osobinama koje je zatim doneo na presto sin Jovana V, Manojlo II (1391. — 1425. g.), odlični vladalac o kome je s pravom rečeno "da bi u boljim vremenima spasao carstvo da je ono moglo biti spaseno". Jovan VIII (1425. — 1448. g.) i Konstantin Dragaš (1448. — 1453. g.) nisu bili u stanju da zaustave opadanje niti da spreče propast, i poslednjem je jedino bilo ostalo da junački pogine na bedemima svoje prestonice osvojene na juriš. Nema mnogo važnosti, dakle, što je za ovaj vek i po carstvo još po katkad imalo na čelu ljude od vrednosti: događaji su bili jači od njihove volje; unutra kao i spolja uzroci propasti su bili neizbežni.

Unutrašnji uzroci opadanja — Građanski ratovi — Nasuprot spoljašnjim opasnostima koje su pretile monarhiji potrebno je bilo da carstvo bude složno, pribrano i jako. Doba Paleologa, međutim, bilo je puno buna i građanskih raspri. Protiv Andronika II digao se njegov unuk, budući Andronik III, koga je ostareli car nameravao da liši njegovih zakonskih prava na presto; i nekoliko godina (1321. — 1328. g.) rat, presecan kratkotrajnim primirjima, besneo je u carstvu da bi se konačno završio zauzećem Carigrada od pobunjenika i padom Andronika II. Za vreme namesništva Ane Savojske i maloletstva njenog sina Jovana V Paleologa Jovan Kantakuzin se proglasi za cara (1341 g.), i punih šest godina (1341. — 1347. g,) grčki svet je bio podeljen na dve stranke, plemstvo koje je bilo na strani otmičara i narod koji je bio na strani zakonske dinastije, do dana kada prestonica izdajstvom pade u ruke pretendenta. Za vreme vladavine Jovana Kantakuzina (1341. — 1355. g) rovarenja Jovana V Paleologa, kome je novi car ostavio jedan deo vlasti, stalno su narušavala red u monarhiji i najzad dovela do bune koja obori Kantakuzina. Zatim nastupiše sporovi između Jovana V i njegovog sina Andronika (1376 g.) i unuka Jovana (1391 g.) kojima pođe za rukom da trenutno otstrane od prestola starog vladara. Ali od najzamašnijih posledica u toku ovih borbi bilo je to što su protivnici bez ikakvih obzira pozivali u pomoć sve moguće neprijatelje carstva, Bugare, Srbe, Turke, nagrađujući ih zbog sudelovanja novčanom pomoći i čak ustupanjem zemljišta i otvarajući tako vrata onima koji su snevali o propasti monarhije. Rodoljublje, politička uviđavnost, sve beše iščezlo u sukobu raspaljenog slavoljublja.

Društvene i verske raspre — Verske i društvene oprečnosti pogoršavale su bedu izazvanu građanskim razdorima. Oko polovine XIV veka dah građanske bune osetio se nad monarhijom: niži staleži ustajali su na oružje protiv plemstva po rođenju ili po bogatstvu i punih sedam godina (1342. — 1349. g.) Solun, drugi grad u carstvu, bio je usled vrenja među Zilotima ("revnosni", prostonarodna nacionalistička stranka) ispunjen nemirima, užasom i krvlju. Makedonski grad postade prava nezavisna republika čija je burna istorija jedna od najzanimljivijih epizoda iz života grčkog carstva u XIV veku, i Jovan Kantakuzin nije bez muke povratio mir i red u gradu koji se bio okrenuo protiv njega.

Verske borbe, nastale naročito usled vekovnog neprijateljstva između Grka i Latina, još su više uvećavale nered. Mihailo VIII smatrao je politički mudrim da se približi Rimu i da uspostavi crkvenu uniju; on je time izazvao tako ozbiljno nezadovoljstvo da je prva briga njegovog naslednika Andronika I bila da se izmiri sa pravoslavnim sveštenstvom otkazujući ugovor sklopljen sa papstvom. Neprijateljstvo između Latina i Grka zbog ovoga je još više naraslo, a takođe i oprečnosti u samoj monarhiji između pristalica i protivnika unije. Žestoka prepirka održavala je ovo vrenje, a naklonosti prema latinskim shvatanjima neosetno preobražavala u pravo izdajstvo prema otadžbini. U ovakvim prilikama najneznatnija okolnost raspaljivala je otpor vizantiskog nacionalizma protiv Zapada. To je bio duboki razlog raspre, po izgledu čisto bogoslovske, koja je nazvana isihastičkim sporom i koja je punih deset godina (1341. — 1351. g.) uznemiravala i razjedinjavala carstvo. U ovom sporu, čiji je začetak, po izgledu, bio u čudnim sanjarijama nekolicine kaluđera sa Atosa, ono što se u stvari protivstavljalo jedno drugom bili su grčki duh i latinski duh, istočni misticizam, koji su pretstavljali isihasti (molčalnici, ćutalice) i njihov branilac Grigorije Palama, i latinski racionalizam, čiji su pobornici bili Varlaam i Akindin, vaspitani u nazorima Sv. Tome Akvinskog i vični skolastičkoj dijalektici; i zbog toga je borba ubrzo dobila političku boju, Kantakuzin opredeljujući se za Atos a Ana Savojska za Varlaama.

Isti se slučaj ponovio kada su, iz političke nužnosti, Jovan V (1369 g.), zatim Manojlo II (1417 g.), nanovo započeli da pregovaraju sa Rimom i kada je, da bi otklonio opasnost od Turaka, Jovan VIII preduzeo očajnički korak. Car dođe lično u Italiju {1437 g.) i potpisa sa Evgenijem IV na crkvenom saboru u Florenci ugovor koji učini kraj šizmi (1439 g.). Kao Mihailo VIII, i on naiđe na upornu nepomirljivost pravoslavnog sveštenstva i naroda koji su bili ubeđeni da su, uprkos svim obećanjima, Latini težili "uništenju grčke države, plemena i imena". Jovan VIII i njegov naslednik Konstantin XI uzalud su pokušavali da nametnu uniju silom; pobuna se raširi čak do ispod svodova Sv. Sofije (1452 g.); uoči sloma u kome je propao Carigrad u varoši se raspravljalo za i protiv unije, a izvesni ljudi su izjavljivali da "više vole da u Vizantiji zavlada turska čalma nego latinska mitra".

Finansiske i vojničke nevolje — Osim svega ovoga pojavile su se i finansiske nevolje. Uprkos velikom poreskom opterećenju porez na imanje u zemlji potpuno upropašćenoj ratom donosio je u državnu riznicu sasvim nedovoljna sredstva. Carinski prihod, otkako je trgovina pala u ruke Mlečića i Đenovljana, svakim danom se sve više smanjivao. Vlada je bila prinuđena da krivotvori novac, car da vrši zajmove i da zalaže krunske dragocenosti: novac je nedostajao, riznica je bila prazna. Vojničko opadanje nije bilo manje ozbiljno: vojska, brojno slaba, razuzdana i nedovoljno pritegnuta, bila je sve nemoćnija da brani carstvo. Najamnici u službi monarhije bunili su se protiv nje, kao što je to učinio pod Andronikom II Katalonski veliki odred koji je, zauzevši Galipolj, opsedao dve godine Carigrad (1305. — 1307. g.) i proneo svoje pobedničke stegove kroz Makedoniju i Grčku (1307. — 1311. g.); kao što su to učinili sredinom XIV veka saveznici Srbi i Turci koji su nemilosrdno opustošili i opljačkali carstvo. Na moru je bila ista slabost. Mihailo VIII bejaše pokušao da obnovi vizantisku flotu; njegovi naslednici smatrali su rashod izlišnim i prepustili su vlast nad istočnim morima eskadrama italijanskih republika. Carstvo je zanemarilo samo sebe nemajući snage da se bori protiv opasnosti koje su mu pretile spolja.

Spoljašnji uzroci opadanja — Bugari i Srbi — Posle smrti Jovana Asena (1241 g.) drugo bugarsko carstvo, tako opasno za Vizantiju od kraja XII veka, bilo je jako oslabilo usled građanskih ratova koji su ga razdirali. Ozbiljan poraz koji je car Mihailo pretrpeo od Srba kod Velbužda (1330 g.) konačno sruši njegovu moć. Međutim, Bugari su i nadalje ostali nezgodni susedi; oni su se mešali u vizantiske političke prilike i iskorišćavali pomoć koju su pružali Androniku II ili Ani Savojskoj zahtevajući da im se ustupe prostrane oblasti; iznad svega, posle njihovih neprekidnih upada, grčka zemlja je ostajala strahovito opustošena. Ali Srbi su naročito bili postali opasni protivnici. Pod naslednicima Stefana Nemanje, Urošem I (1243. — 1276. g.), ( Dragutinom (1276. — 1282. g.) i Milutinom (1282. — 1321. g.), Srbija se bila uvećala na račun Bugara i Grka i postala najvažnija država na Balkanskom Poluostrvu. Uroš I 6ejaše osvojio gornju dolinu Vardara (1272 g.); Milutin, oslanjajući se na savez sa Epircima i Anžujcima, 6ejaše zauzeo Skoplje (1282 g.), pokorio oblast oko Sereza i Hristopolja koja mu otvori pristup u Arhipelag (1283 g.), dočepao se Ohrida, Prespe i cele zapadne Makedonije, zaposeo severnu Arbaniju (1296 g.) i prinudio Andronika II da mu prizna sva njegova usvojenja (1298 g.). Kao i Bugari, i Srbi su se stalno mešali u unutrašnje nemire grčkog carstva.

Kada se Stefan Dušan (1331. — 1355. g.) pope na presto, Srbija se pružala od Save i Dunava na severu do Strumice i Prilepa na jugu, od Bosne na zapadu do Rile i Strume na istoku. Dušan je hteo da je podigne na još veći stepen: on je maštao da sjedini pod svojom vlašću celo Balkansko Poluostrvo i da u Carigradu stavi na glavu carsku krunu. Vešt diplomata, veliki vojskovođa, mudar, samovoljan i uporan, on prvo dovrši osvojenje zapadne Makedonije (1334 g.); zatim, otevši Arbaniju od Anžujaca do Drača i Valone i Epir od Grka do Janjine (1340 g), on nastavi sa pokoravanjem Makedonije gde Grci sačuvaše samo Solun i Halkidiku i gde srpska granica dopre na istoku do Marice (1345 g.). 1346 g., u sabornoj crkvi u Skoplju, Dušan se svečano krunisa za "cara i samodršca Srbima i Grcima". Srpsko carstvo se sada prostiralo od Dunava do Jegejskog i Jadranskog Mora. Dušan ga je ustrojio po ugledu na vizantisko državno uređenje, dao mu je zakonodavstvo (1349 g.) i ustanovio u Peći patrijaršiju nezavisnu od Carigrada. Pobedilac Grka (1351 g. opseo je Solun), Anžujaca, bosanskog kralja, ugarskog kralja, on je bio najmoćniji vladar na Balkanskom Poluostrvu i papa ga imenova "kapetanom u borbi protiv Turaka". Dušanu je još samo ostalo da osvoji Carigrad. On to pokuša (1355 g.), zauze Adrijanopolj i Trakiju, i iznenada umre, — na nesreću po hrišćanske narode, — snevajući o gradu koji je hteo da načini svojom prestonicom. Po njegovoj smrti carstvo se ubrzo raspade. Ali iz ove dvadesetpetogodišnje borbe Vizantija iziđe još slabija.

Turci — Dok se ovako u Evropi Vizantija smanjivala pod navalom slovenskih država, Turci Osmanlije napredovali su u Aziji pod voćstvom tri velike poglavice, Ertogrula, Osmana (1289. — 1326. god.) i Orkana (1326. — 1359. g.). Uprkos naporima, katkad uspešnim, Andronika II da ih zaustavi, Brusa pade 1326 g. u ruke Osmanlija koji u njoj smestiše svoju prestonicu. Zatim podlegoše Nikeja (1329 g.) i Nikomidija (1337 g.); 1338 g. Turci dopreše do Bosfora. Oni ga uskoro pređoše na poziv samih Vizantinaca koji su užurbano tražili njihov savez u svojim građanskim razdorima: 1353 g. Kantakuzin, koji je još 1346 g. dao sultanu svoju ćerku za ženu, nagradi njegove usluge ustupivši mu jednu tvrđavu na evropskoj obali Dardanela. Sledeće godine (1354 g.) Turci se smestiše u Galipolju; zatim zauzeše Didimotih (Dimotika) i Curul (Čorlu) 1357 g. Balkansko Poluostrvo bilo im je otvoreno.

Murat I (1359. — 1389. g.) to iskoristi. On zauze Trakiju (1361 g.), što mu Jovan V Paleolog morade priznati (1363 g.); zatim osvoji Filipopolj, a uskoro i Adrijanopolj (Jedrene) gde premesti svoju prestonicu (1365 god.). Vizantija, usamljena, opkoljena, odvojena od ostalog dela monarhije, očekivaše, zaklonjena iza svojih bedema, poslednji udarac koji je izgledao neizbežan. Za to vreme Osmanlije su dovršavale osvojenje Balkanskog Poluostrva. Oni potukoše na Marici južne Srbe i Bugare (1371 g.), osnovaše svoje kolonije u Makedoniji i zagroziše Solunu (1374 g.), zauzeše Arbaniju (1386 god.j, srušiše srpsko carstvo u boju na Kosovu (1389 g.), stvoriše od Bugarske turski pašaluk (1393 g.). Jovan V Paleolog morade priznati sultanovu vrhovnu vlast, plaćati mu danak i snabdeti ga vojskom da bi zauzeo poslednje mesto koje je Vizantincima ostalo u Maloj Aziji, Filadelfiju (1391 g.).

Bajazit (1389. — 1402. g.) zauze još odlučniji stav prema carstvu. On opsede (1391. — 1395. g.) grčku prestonicu; a kada propade u bici kod Nikopolja (1396 g.) veliki pothvat koji je Zapad bio preduzeo da bi spasao Vizantiju, on snažno napade na Carigrad (1397 g.), osvajajući istovremeno Moreju. Na sreću po Grke mongolska najezda i veliki poraz koji Turci pretrpeše u borbi sa Tamerlanom kod Angore (1402 g.) pružiše carstvu dvadeset godina mira. Ali 1421 g. Murat II (1421. — 1451. g.) ponovo preduze napad. On udari, uostalom bez uspeha, na Carigrad koji se odvažno odupre (1422 god.); zauze Solun (1430 g.) koji su 1423 g. Mlečići bili kupili od Grka; jedan njegov vojskovođa prodre u Morejy (1423 g.); on sam upade u Bosnu i Arbaniju, a vlaškom knezu nametnu danak. Grčko carstvo, na izdisaju, obuhvatalo je osim Carigrada i obližnjeg predela do Derkona i Silimvrije (Silivri) samo još nekoliko oblasti rasutih po primorju, Anhijal, Mesimvriju, Atos i Peloponez koji, skoro potpuno povraćen od Latina, postade tada neka vrsta središta grčke narodnosti. Uprkos junačkim naporima Jovana Hunjadija koji potuče Turke na Jalomici 1443 g., uprkos otporu Skender-bega u Arbaniji, Turci su i dalje odnosili pobede. 1444 g. u bici kod Varne propade poslednji veliki pokušaj koji su hrišćanski narodi preduzeli na Istoku; atinska vojvodina pokori se sultanu; morejska kneževina, u koju upadoše Turci 1446 g., bi prinuđena na plaćanje danka; Jovan Hunjadi pretrpe poraz u boju na Kosovu (1448 g.). Carigrad, neosvojiva tvrđava, jedini ostade i izgledalo je da on sam za sebe sačinjava celo carstvo. Ali i njegov kraj se takođe bližio. Muhamed II, penjući se na presto (1451 g.), imao je čvrstu nameru da ga osvoji.
« Poslednja izmena: 08.08.2014. 10:50 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Šarl Dil — Istorija vizantijskog carstva
« Odgovor #14 poslato: 08.08.2014. 10:51 »
Vizantija i Latini — Mesto da priteknu u pomoć carstvu, Latini nastanjeni na Istoku, Mlečići i Đenovljani, sebično su iskoristili njegovu nevolju i ubrzali njegovu propast.

Naseljeni za vreme Mihaila Paleologa u Galati (1267 g.), zatim na obalama Male Azije i u Crnom Moru, Đenovljani, prema rečima jednog grčkog istoričara, "bejahu zatvorili Grcima sve putove pomorske trgovine"; i ma da su Grci, za vladavine Andronika III, trenutno povratili od njih Hios (1329 g.), Lezbos (1336 g.) i Fokeju (1340 g.), ovi kratkotrajni uspesi nisu umanjili ni bezočnost ni pohlepnost stranih trgovaca. Mlečići, gospodari Arhipelaga, koji su se ubrzo vratili u Carigrad i Solun, nisu bili manje opasni. Obe republike su se ponašale u carstvu kao u osvojenoj zemlji, prkoseći vizantiskim vladaocima i naturajući im svoju volju silom, ispunjavajući prestonicu neredima i ubistvima, dovodeći svoje eskadre do u Zlatni Rog, izazivajući bune u prestonici (1375 g.), dobijajući pretnjama zemljišta ili povlastice, stvarajući — kao što učiniše Đenovljani 1348 g. — bazu za ubojno brodovlje u Bosforu, pljačkajući grčke podanike i napadajući na sam Carigrad — kao što učiniše Mlečići 1305 g. i Đenovljani 1348 g. — kada su smatrali da imaju razloga žaliti se protiv cara. Vizantinci buneći se pristajali su na ove drskosti jer su bili nemoćni da ih odbiju silom: njihov položaj Mlečići i Đenovljani su iskorišćavali da bi isisavali monarhiju. Mleci su obrazovali svo|e carstvo u istočnim morima. Đenova je osnovala na povraćenom Hiosu (1347 g.) moćno trgovačko društvo nazvano Maona ("velika galija"). Latini, prema rečima jednog vizantiskog istoričara, "6ejaxy se dočepali celokupnog vizantiskog bogatstva i skoro svih pomorskih dohodaka", dovršavajući na taj način ekonomsku propast carstva.

Ostali zapadni narodi nisu se mnogo više brinuli o Vizantiji. Bez sumnje, za vreme krstaškog pohoda 1343 g. povraćena je od Turaka na nekoliko godina Smirna, a 1366 g. Galipolj, opet na kratko vreme. Bez sumnje, hrišćanski svet je preduzeo 1396 g. veliki pothvat koji se završio slomom kod Nikopolja, a 1444 g. drugi koji se završio porazom kod Varne; isto tako, pune dve godine (1397. — 1399. g.), francuski maršal Busiko hrabro je branio Carigrad protiv turskog napada. U suštini, sudbina Vizantije nije više zanimala Zapad i on je gledao samo da se koristi njenom nevoljom da bi zavladao njome u verskom, osvojio je u političkom i iscrpeo je u ekonomskom pogledu. Papstvo je sanjalo samo o tome da uspostavi uniju, ne obazirući se na odvratnost koju su Vizantinci osećali prema njoj; zapadni vladari maštali su samo o razdeobi carstva. Uzalud su Jovan V 1369 g., Manojlo II 1402 g., Jovan VIII 1439 g. dolazili u Italiju, Francusku, Englesku da mole za pomoć: postigli su samo ljubazan prijem i lepa obećanja. A kad se Muhamed II rešio da učini kraj grčkom carstvu, istrošenoj Vizantiji ostalo je još samo da dostojno umre.

Pad Carigrada — To ona i uradi. Čim je stupio na presto Muhamed II bejaše ispoljio svoje namere sagradivši na Bosforu tvrđavu Rumili — Hisar koja je presecala veze Carigrada sa Crnim Morem i poslavši vojsku na Moreju (1452 g.) da bi sprečio grčke despote Mistre da priteknu u pomoć prestonici. Uskoro sultan izvrši napad na grad (5 aprila 1453 g.). Nasuprot ogromnoj turskoj vojsci koja je brojala oko 160.000 ljudi car Konstantin Dragaš mogao je da istavi jedva 9.000 vojnika od kojih su polovina bili stranci; Grci, iz neprijateljstva prema uniji koju je nanovo bio zaveo njihov vladar, vršili su, uopšte, dosta rđavo svoju dužnost. Ipak, uprkos silini turske artiljerije i strahovitom topu inženjera Orbana, prvi juriš je bio odbijen (18 aprila). Ali Muhamed II uspe da prodre sa flotom u Zlatni Rog i da tako zagrozi još jednom delu bedema. Međutim, napad izvršen 7 maja potpuno propade. Ali u gradskim bedemima, u blizini kapije sv. Romana, bi načinjen prodor. Noću izmeću 28 i 29 maja 1453 g. otpoče poslednji napad. Dva puta Turci biše odbijeni; tada Muhamed II pusti janičare. U tom trenutku Đenovljanin Đustinijani, koji je zajedno sa carem bio duša odbrane, bi teško ranjen i morade napustiti svoje mesto, unoseći time rastrojstvo među vojnike. Car, međutim, nastavi da se hrabro bori, kada jedan neprijateljski odred, provalivši kroz tajnu kapiju zvanu Ksiloporta, napade branioce s leđa. To je bio kraj. Konstantin Dragaš junački pogibe na prodoru, obasjavši tako Vizantiju poslednjim zrakom lepote. Turci su bili gospodari grada. Tada započe u osvojenom Carigradu pljačkanje i pokolj; više od 60.000 lica bi odvedeno u ropstvo. A 30 maja 1453 g., u osam časova ujutru, Muhamed II svečano uće u vizantisku prestonicu i u Sv. Sofiji zahvali islamskom Bogu na pobedi.

Vizantiska civilizacija u doba Paleologa

Ipak, i u vreme svoga opadanja, životna snaga vizantiske civilizacije bila je tolika da poslednji preporođaj, književni i umetnički, krasi zrakom izumiruće slave doba Paleologa.

U XIV i XV veku Carigrad je još uvek bio jedan od najlepših i najčuvenijih gradova na svetu, matica pravoslavlja u koju su se sticali poklonici sa grčkog i slovenskog Istoka, velika trgovačka varoš gde su se sretali trgovci sa celog Zapada, veličanstveno i plodonosno središte znatne duhovne i umetničke kulture. Škole u vizantiskoj prestonici bile su naprednije i posećenije nego ikada, a čuveni profesori univerziteta, Planud, Moskopulo, Triklinije, u početku XIV veka, docnije Hrisolora i Argiropulo, obnavljajući izučavanje klasičnih pisaca, pokazali su se dostojnim pretečama humanista iz doba Preporođaja. Uz njih, filozofi Gemist Pliton i Visarion nastavljali su proučavanje Platonovih doktrina i spremali se da ih predadu Zapadu. Bio je, zatim, čitav niz samoniklih i osobenih talenata, istoričara kao Jovan Kantakuzin ili Nikifor Grigora u XIV veku, Franca, Duka, Halkondil ili Kritovul u XV veku; bogoslova kao Grigorije Palama ili oba Kavasila u XIV, Marko Evgenik ili Đorđe Sholarije u XV veku; besednika kao Nikifor Humno ili Dimitrije Kidonije; esejista kao Teodor Metohit ili Manojlo Paleolog; pesnika kao Manojlo Fil; satiričara kao bezimeni pisac Silaska Mazarisa u pakao. Nauke, astronomija, medecina, prirodne nauke, bile su gajene kao i književnost i s pravom se moglo reći o naučnicima toga vremena da nisu učinili manje usluga nego Rodžer Bekon na Zapadu. Izgleda, zaista, kao da je pred propast Vizantija sakupila sve duhovne sile da bi poslednji put blesnula.

Isto tako, u zoru XIV veka, vizantiska umetnost se budila za poslednji preporođaj. Vraćajući se svojim najstarijim izvorima, naročito aleksandriskoj tradiciji koju su savremeni humanisti oživeli, ova umetnost gubi svoje apstraktno obeležje da bi postala stvarna i živopisna, naizmence uzbudljiva, dramatična ili ljupka. Ikonografija se obogaćuje i preporođava i postaje dirljivija i toplija. Boja, skladna i majstorski smešana, skoro je impresionističke tehnike. Stvaraju se škole, raznovrsne po nadahnuću i po stilu: carigradska škola čiji su mozaici u Kahrije-džamiji (početak XIV veka) remek-delo; makedonska škola čiji su učitelji ukrasili crkve po Makedoniji i Staroj Srbiji i najstarije crkve na Atosu i čiji je, možda, poslednji pretstavnik u XVI veku čuveni Manojli Panselin; kritska škola čije su freske u Mistri bez sumnje remek-delo. Tako Vizantija, po izgledu iscrpena, dobija u XIV kao i u X veku, u dodiru sa antičkom tradicijom, novu snagu; i zahvaljujući ovom moćnom umetničkom pokretu, koji se može uporediti sa italijanskom Obnovom u XIV veku, ali koji joj međutim ne duguje ništa, vizantiski uticaj se još jedanput raširi meću sve istočne narode, Srbe, Ruse, Rumune.

Despotovina Mistra — Među ovim raznim središtima duhovne i umetničke kulture Mistra zaslužuje naročiti pomen.

Ovaj grad, koji je osnovao Vilhelm od Vilarduena iznad ravnice gde je bila Sparta i koji je postao zatim stolica grčkih peloponeskih despota, sa svojim crkvama potpuno ukrašenim freskama, svojim bedemima, kućama, palatama, pretstavlja, kao što je s pravom rečeno, vizantisku Pompeju. Kada je 1262 g. ponovo potpao pod vizantisku vlast Andronik II se trudio da ga naseli i ulepša i podigao je u njemu nekoliko crkava. Jovan Kantakuzin se kasnije njime još više zanimao. Od provincije Moreje, postepeno povraćene od Franaka, on načini apanažu za svoga mlađeg sina Manojla koji dobi naziv despota (1348g.); za uprave ovoga vladaoca, kao i ostalih mlađih sinova iz dinastije Paleologa (od 1383 g.), Mistra je bila središte sjajnog dvora na kome se negovala književnost i umetnost, prava žiža jelinizma i humanizma i utočište grčke narodnosti na izdisaju.

Ovo iznenadno buđenje spomena na daleko jelinsko poreklo, pred propast, u Vizantiji koja je tako davno prestala da se zanima starom Grčkom, dostojno je pažnje. Sa usana ljudi XV veka neočekivano se čuju velika imena Perikla, Temistokla, Likurga i Epaminonde o čijim se podvizima "za opštu stvar, za otadžbinu" rado govori. Najodličniji ljudi toga doba, Gemist Pliton, Visarion, vide u buđenju jelinske tradicije klicu koja će spasti carstvo i oni preklinju vladara da mesto zastarelog naziva "vasileus Romeja" uzme novo i živo ime "kralj Jelina" "koje će samo biti u stanju, govorahu oni, da osigura spas slobodnih Jelina i oslobođenje njihove potlačene braće". Visarion potseća poslednjeg Paleologa na podvige nekadašnjih Spartanaca i moli ga da se stavi na čelo njihovih potomaka da bi oslobodio Evropu od Turaka i povratio u Aziji nasleđe svojih predaka. Pliton predlaže Manojlu II uoči konačne propasti čitav program kojim bi se stanje u preporođenoj Jeladi izmenilo na bolje. I ma koliko uzaludna izgledala ova maštanja u trenutku kada je Muhamed II bio pred vratima, ipak pretstavlja značajnu činjenicu ovo vraćanje svesti o Jelinizmu koji neće da umre, ovaj proročki pogled u daleku budućnost kada će, prema rečima Halkondila, pisca iz XV veka, "izvesnog dana jedan grčki kralj i njegovi naslednici obnoviti kraljevstvo u kome će ujedinjeni sinovi Jelina sami upravljati svojim poslovima sačinjavajući jedan narod".

Ove su težnje našle izraza naročito na dvoru u Mistri, a isto tako i u crkvama u Mistri, u Sabornoj crkvi (početak XIV veka), u Perivleptu (sredina XIV veka), u Pantanasi (XV vek), nalaze se nekolika remek-dela umetničke obnove toga doba. Tu se može videti izvanredno dekorativno razumevanje, tražena živopisnost, pokret, izraz, značajan smisao za otmenost i ljupkost, divno osećanje za boju, jednovremeno nežnu i jaku, umetnost u isto doba učena i slobodna. Iste osobine se nalaze i na freskama po crkvama u Makedoniji kao i na najstarijim živopisima u manastirima na Atosu. One pokazuju za kakvu je stvaralačku izvornost vizantiska umetnost još bila sposobna i obasjavaju doba Paleologa poslednjim bleskom.

Grčko trapezuntsko carstvo — Na dalekoj crnomorskoj obali, suprotnom kraju vizantiskog sveta, trapezuntsko carstvo bilo je drugo zanimljivo središte jelinske civilizacije.

Početkom XIII veka Aleksije I (1204. — 1222. g.), iz porodice Komnina, bejaše osnovao, uprkos napadima nikejskih vladalaca i Turaka Seldžuka, državu koja je obuhvatala ceo stari Polemoniački Pont i pružala se na istoku do Faza. Ali novo carstvo, usamljeno na krajnjoj tački Istoka, zabačeno između Turaka i Mongola, razrivano unutrašnjim neslogama buntovnog feudalnog plemstva, iskorišćavano od strane Đenovljana, uznemiravano od strane surevnjivih grčkih carigradskih careva, imalo je težak život. Ono je ipak proživelo i srećnije dane pod Aleksijem II (1197. — 1330. g.) i za vreme dugotrajne vladavine Aleksija III (1340.— 1390. g.) koji ukrasi svoju prestonicu crkvama i manastirima. Trapezunt, ležeći stepenasto iznad morske površine, među rekama i zelenilom, neobično bogat zahvaljujući trgovini koju je vodio sa unutrašnjošću Azije, čuven sa svoje raskoši i lepote svojih princeza, bio je tada jedan od najlepših gradova na Istoku i jedno od najvećih tržišta svetskih. Na visoravni koja se uzdizala nad obalom vladalački dvor je bio pravo čudo od gospodstvene velelepnosti, a slava grada, "glave i očiju cele Azije", bila je raširena po svemu istočnom svetu. Bez sumnje, počevši od prvih godina XV veka, duboka iskvarenost naravi razdirala je dvor Komnina i ispunjavala ga krvavim smutnjama i kobnim pustolovinama. Pored svega toga, zavaljujući trapezuntskom carstvu, trajao je na krajnjoj tački Crnoga Mora odblesak vizantiskog sjaja i za vreme dva i po veka grčka narodnost je imala tu jedno od svojih utočišta.

Morejska despotovina i trapezuntsko carstvo preživeli su samo nekoliko godina pad Carigrada. 1453 g. arbanski ustanak na Peloponezu dovede Turke u Moreju, i despoti, braća Konstantina XI, pošto su pozvali Osmanlije u pomoć, morali su da priznadu sultanovu vrhovnu vlast. Kada je 1459 g. Toma odbio plaćanje danka stanje je postalo još ozbiljnije. Muhamed II lično pojavi se u Moreji, slomivši sav otpor, ali ne uspevši da osvoji Mistru. Despoti su još jednom morali da se potčine, ali se uskorovo ponovo pobuniše. Tada sultan pođe pravo na Mistru, zbaci despota Dimitrija i odvede ga u ropstvo; drugi grčki vladalac pobeže u Italiju i Moreja postade turska oblast (1460 g.).

David Komnin, poslednji trapezuntski car, podleže 1461 g. On je uzalud pokušavao da se osloni muža svoje nećake, turkmenskog kneza Uzuna-Hasana. 1461 god. Muhamed II se pojavi u Anatoliji, potuče Hasanovu vojsku, zatim se okrete protiv Trapezunta koji se morade predati. Što je ostalo od carske porodice bi prognano u Makedoniju blizu Sereza. To je bio kraj poslednje grčke države na Istoku.

*

Tako nestade vizantiskog carstva posle više od hiljadugodišnjeg trajanja, često slavnog, pošto je bilo tokom vekova zatočnik hrišćanstva protiv islama, branilac civilizacije protiv varvarstva, vaspitač slovenskog Istoka, pošto je raširilo sve do Zapada svoj uticaj. Ali i onda kada je Vizantija propala, i onda kada je prestala da postoji kao carstvo, ona je produžila da vrši u celom istočnom svetu svemoćan upliv, i ona ga vrši još i danas. Od krajnjih tačaka Grčke do krajnjih tačaka Rusije svi narodi istočne Evrope, Turci i Grci, Srbi i Bugari, Rumuni i Rusi, sačuvali su živi spomen i predanja iščezle Vizantije. U tom pogledu ova stara istorija, prilično rđavo poznata, malo zaboravljena, nije, kao što se obično misli, mrtva istorija; ona je ostavila sve do današnjeg dana, u shvatanjima kao i u političkim težnjama, duboke tragove i ona sadrži još uvek u sebi za sve narode koji su primili njeno nasleđe obećanja i jemstva za budućnost. U ovom pogledu, dakle, vizantiska civilizacija dvostruko zaslužuje pažnju: zbog same sebe i zbog svega što je ostalo od nje u istoriji našeg doba.