Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Судбина царице Теодоре, која се из кулиса Хиподрома попела на престо велике царице, имала је од вајкада преимућство да изазива радозналост и да дражи машту. За њеног живота, њена изванредна срећа толико је зачудила савременике, да су цариградски беспосличари, да би је објаснили, проналазили најневероватније приче, сву ону масу сплетака које је Прокопије, у својој Тајној Историји, брижљиво покупио за потомство. После њене смрти, легенда је се дочепала још више; народи Истока и Запада, Сиријци, Римљани, Срби и остали Словени надметали су се ко ће више да улепша романтичним појединостима њену романтичну судбину; и захваљујући тој хучној слави, чак у наше доба, једина међу толиким царицама које су се изређале на престолу Византије, Теодора остаје позната и готово популарна.

Досад се већина оних који би се латили да је насликају служила готово искључиво анегдотама које је изнео Прокопије. Ја сам свакојако врло далеко од тога да одрекнем сваку вредност томе документу, и чак радо верујем да би се могле, кад би се он пажљиво проучавао, издвојити, потпуније него што се то до сада чинило, извесне црте Теодорине психологије за време њене бурне младости. Али ипак, треба имати на уму да постоје и други подаци, поред Тајне Историје. Нађени су, нарочито последњих година, и други документи који допуштају да се потпуније оцрта фигура славне владарке. Животи блажених источњака, које је око средине VI века испричао један од блиских царичиних пријатеља, владика Јован Ефески, неиздати одломци велике Свештене Историје коју је саставио исти писац, безимена хроника објављена под именом Захарија из Митилене, друга дела, и исто тако савремена, као биографије патријарха Севера и Јакова Варадеја, апостола монофизита, издата су или преведена према сириским рукописима, где су спавала заборављена, и доста чудновато осветљују улогу коју је Теодора играла, у вери и у политици. Ту се могу придружити и други писци, раније познати али доста ретко разгледани, као Јован Лидус, или нови одломци Малале, да и не говоримо о царским Новелама, чија је заморна опширност, при свем том тако пуна података, одбила многу храброст, и о самом Прокопију, који је, срећом по нас, оставио и друга дела поред Тајне Историје. И из свега тога, ако се човек потруди да пажљиво чита, издвајају се извесне чињенице, које показују личности из Јустинијановог века можда у мало друкчијој светлости него што је она у којој нам се обично представљају.

Цар Јустинијан и царица Теодора

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


I

Првих година VI века, Теодора је испуњавала је Цариград својом хучном славом.
Одакле је изишла, не зна се тачно. Међу познијим хроничарима, једни веле да се родила у Кипру, страсној и жаркој земљи Афродите; други, са више вероватности, дају јој Сирију за отаџбину. Ма како било, она је још као дете дошла са својима у Цариград, и у тој бурној престоници, она је расла и васпитала се.

Из које породице Teoдора води порекло, не зна се тачно. Легенда, из неке врсте поштовања спрам царског достојанства до кога се она уздигла, створила јој је доцније славан родослов, или бар пристојан, и дала јој за оца једног уваженог и добромисленог сенатора. У истини, њено рођење изгледа да је било много скромније. Њен отац, ако је веровати Тајној Историји, био је један сиромах човек по имену Акације, који је по занимању био чувар медведа у амфитеатру; мати јој је била не баш строга жена, као што их се много налазило у том доста измешаном свету циркуских кулиса. Из те мешавине вештака, родише се три кћери: друга, будућа царица Теодора, дође на свет вероватно око 500. године.

Теодора је рано дошла у додир са тим народом који ће она доцније очаравати као уметница, пре него што буде њим владала као царица. Акације је био умро, оставивши у великој беди своју удовицу и три кћери.

Тако је Теодора расла, у доста сумњивом свету који је посећивао кулисе Хиподрома, и сасвим природно, ту се спремила за своју будућу судбину.. Најстарија њена сестра имала је успеха у позоришту. Теодора пође њеним путем.

Она је заиста била лепа, доста мала растом, али изванредно љупка; и њено пријатно лице, тамне, мало бледе боје, осветљавале су велике очи, пуне израза, живота и ватре. Од те свемоћне дражи мало шта остаје у званичном портрету који се види у Светом Виталу у Равени. Под тешким царским плаштом, стас изгледа крући и виши; под круном која сакрива чело, ситно, нежно лице са мало смршалим овалом, правим и танким носем, има неку свечану, готово сетну озбиљност.

Али Теодора је имала и друго осим своје лепоте. Она је била умна, духовита, забавна: имала; је комедијашког жара који је радо трошила на рачун, глумица које су играле с њом, шаљив и смешан дух, којим је неодољиво привезивала за себе и најпревртљивије своје обожаваоце. Умела је, кад је хтела, да се допадне, да развије неодољиву заводничку моћ. Она још није имала двадесет година…

У то време, Теодора оде у Александрију; и тај доста дуги боравак имао је утицаја на њен живот. Египатска престоница заиста није била само трговачка варош, господски и богати град, Од IV века, она је такође била једна од престоница хришћанства. Нигде верске борбе нису биле оштрије, теолошке препирке утанчаније и ватреније, фанатизам више изазиван: нигде, исто тако, сећање на велике осниваче усамљеничког живота није произвело богатије цветање манастира, мистичара и аскета. Непосредна околина Александрије била је насељена манастирима. Либијска пустиња била је тако пуна пустињака да је заслуживала да се назове »пустиња светитеља«.

Теодора није остала неосетљива спрам утицаја средине у коју су је бацили догађаји. Она се приближи тим светим људима, патријарху Тимотију, Северу Антиохиском, чије су се проповеди радо обраћале женама, и може се питати, без бојазни да ће изгледати невероватно, да ли се, благодарећи њима, блудница кајући се није препородила, макар тренутно, за један више хришћански и чистији живот. Кад се вратила у Цариград, била је паметнија, сазрела, уморна од пустоловина; она се трудила да живи најповученијим и најчеднијим животом. Једно предање прича да је становала, исправна и уздржана, у једној скромној кућици, чувајући собу и предући вуну, као матроне старог доброг римског времена. Ту је срела Јустинијана.

Шта је она радила да заведе и задржи овога човека који није више био млад — имао је близу четрдесет година — тога политичара који је имао положај чије је достојанство требало да чува, будућност коју он није смео излагати опасности? Не зна се. Прокопије говори о мађијама и љубавним напитцима: то би заиста било сувише заплитати ствари и сувише заборављати ту гипку и одрешиту памет, ту лаку љупкост, ту духовиту нарав, чиме је Теодора задржала толико обожавалаца, а нарочито тај бистри и непоколебљиви дух, којим је морала јако деловати на слабу и нерешљиву душу свога љубазника. У сваком случају, царевић је био сасвим освојен. Лудо заљубљен, он ништа од захтева своје милоснице није одбијао. Она је волела новац: он ју је обасуо богатством. Она је била лакома на почасти и поштовања: он јој је израдио, користећи се слабошћу цара, свога стрица, високо достојанство патрицијке. Она је била славољубива, жељна да има. уплива: он пусти да га она води својим саветима, и постаде послушни слуга њених симпатија и мржњи. Ускоро дође дотле да је по сваку цену хтео да се њоме ожени. Добри цар Јустин, мало водећи рачуна о племићским круговима, изгледа да се није устезао да дâ пристанак своме драгом синовцу. С друге стране, и откуда се могло најмање очекивати, дошле су сметње Јустинијановим намерама. У њеном грубом здравом разуму сељанке, царицу Еуфимију вређало је да види како је једна Теодора одређена да је наследи; и поред њене љубави спрам свога нећака, поред њене обичне готовости да му све учини по вољи, о тој ствари она не хтеде ни да чује. На велику срећу Еуфимија умре у згодан час, 523. г. Од тада се све лако удесило. Закон је забрањивао сенаторима и великодостојницима да узимају жене нискога положаја, крчмарице, глумице, или блуднице: да би учинио по вољи Јустинијану, Јустин укиде тај закон. Он учини још и више. Кад је, у априлу 527. г. званично придружио свога синовца царству, Теодора се заједно са својим мужем уздигла и делила његов триумф. С њиме је, на дан Ускрса, у Светој Софији, која је бљештала од светлости воштаница, свечано крунисана; затим, по обичају византиских царица, дошла је да прими поздраве народа у онај Хиподром који је видео њене почетке. Њен је сан био остварен.

III

У Светом Виталу у Равени, у усамљеној апсиди где блистају златни мозаици, Теодора нам се појављује у свем бљеску свога величанства. Одело у које је обучена изванредно је сјајно. Увијена у дуги плашт од љубичастог пурпура, у дну кога се широк златан вез развија у сјајним вијугама, она носи на глави, окруженој нимбусом, високу круну од злата и дијаманата; у њеној коси је уплетен бисер и драго камење, а на раменима јој кићанке од драгог камења падају као блистави водопади. Каква се показује на тој званичној слици очима потомства, таква је хтела за живота да се покаже својим савременицима. Ретко се скоројевић брже навикао на захтеве свога новог величанства; ретко је владарка од рођења више волела и уживала многоструке радости, задовољства, раскоши и ситна задовољења поноса, која може дати највиша власт. Потпуно жена, увек господски обучена и жељна да се допадне, она ја захтевала велелепне одаје, сјајно одело; диван накит, сто за којим се увек служи са изврсним и одабраним укусом. Она је стално и пажљиво водила бригу о својој лепоти. Да би имала одморно лице, продужавала је своје спавање бескрајним лежањем после ручка; да би одржала свежину коже, сваки час се купала; а после купања следовали су дуги часови одмора. Она је добро осећала да су њене чари најсигурније јемство за њен утицај.

Још је више полагала на спољни сјај свога достојанства. Њој је требао двор, пратилице, страже, свита; као прави скоројевић, она је обожавала и намножавала око себе заплетеност церемонијала.

Она је имала неколико узвишених особина које оправдавају тражење највише власти, једну поноситу енергију, мушку чврстину, сталожену храброст, која се показала на висини најтежих прилика. Тиме је она, за двадесет и једну годину, колико је владала поред Јустинијана, вршила дубок утицај — и оправдан — на мужа који ју је обожавао.

V

Али, — и то је оно по чему је ова појава занимљива, — под тим особинама човека државника, — Теодора је остала жена. Она је то била по својим склоностима ка раскоши и госпотству, она је то била још много више по оштрини својих страсти и жестини своје мржње. Кад је њена корист била у питању, она није познавала ни премишљања ни устручавања. Без милости, она је уклонила са свога пута све оне чији је утицај могао да се мери с њеним; без сажаљења, она је сломила све оне чије је славољубље сањало да поколеба њену власт или да сруши њен уплив.А ако би кадгод осетила да Јустинијанова нерешљива душа измиче њеноме утицају, ако би пред околностима, или пред јачим утицајима, изгледало да она тренутно попушта, увек би њен смели и оштри дух умео да задржи за будућност сјајну наплату: она је увек и у свему хтела да има последњу реч; успела је.

Ватикански хроничари причали су на њен рачун језовите приче, о тајним погубљењима, о подземним тамницама, о тихим и страшним апсанама где је Теодора давала затварати и мучити своје жртве; Треба се чувати да се ове анегдоте не узму сувише буквално. — Неколико најславнијих жртава царичиних живело је у ствари врло добро, и, поред пролазне немилости, доста су добро напредовали у служби; а истина је, с друге стране, да су њени најопаснији противници платили не смрћу, него просто изгнанством, што су се усудили да јој се противе.
Кад је мрзела, она је била жена која не уступа ни пред чим, ни пред саблазни какве неправедне немилости, ни чак може бити пред лармом коју ће изазвати неко убиство. Случај са Германом, нећаком царевим, са секретаром Приском, са Фотијем, зетом Велизаревим, довољни су да покажу јачину њене мржње. Пад префекта Јована Кападокиског, страшног и дрског министра који је за тренутак пољуљао њен утицај и уплашио је за њену свемоћ, још боље сведочи о неустручљивој енергији њене славољубиве душе и о невероватном довијању њеног вероломног духа. Исто тако, и сличном мешавином умешности и жестине, она је дала великом војсковођи Велизару да осети последице својих ретких прохтева за независношћу, а утицајем који је имала на Антонину, жену патрицијеву, умела је од њега начинити свога врло понизног и врло послушног слугу. И овде се морамо дивити царичиној необичној оштроумности да заплете какву сплетку, као и њеној равнодушности у избору средстава и оруђа која су служила њеним намерама. Антонина, после бурне младости, много је варала мужа који ју је обожавао; али она је била паметна, дрска, сплеткашица у највећој мери, способна, каже Прокопије, који ју је добро познавао, да, изведе чак и немогуће. Теодора је брзо разумела да ако иде на руку љубавима ове жене, она ће од ње начинити најоданију службеницу своје политике и најбоље јемство за верност Велизареву. Између њих се закључи савез. Антонина је своју вештину ставила у службу василисе и, у збацивању папе Силвера као и у немилости Јована Кападокиског, она је имала много удела и показала сву своју умешност; у замену за то, Теодора је покривала све њене испаде, и, у више махова, она је принудила слабога Велизара да се помири са женом и да јој опрости. И пошто је тиме врло вешто завладала својом љубимицом, царица је преко ње држала и војсковођу.

По милости коју је указивала Антонини, хоће ли се закључити, као што тврди Тајна Историја, да је владарка показивала широку трпељивост спрам слабости жена, и да је услужно покривала многе погрешке својим царским плаштом? Чињенице дају супротан утисак. У законима о разводу и прељуби, за које је она дала подстрека, као и у својим делима, она се стално бринула да учврсти установу брака, »те најсветије ствари«, како каже један закон из тога доба, и да принуди свет да поштује те законите и свете везе. Што је истина, то је да је она била, према речима једнога историчара »од природе наклоњена да помаже жене у невољи«, и да се то старање испољава у мерама које је предузимала у корист злостављаних или рђаво удатих жена, као и мерама које је саветовала да се предузму у погледу глумица и пропалих жена. Она је познавала, пошто је прошла кроз њих, најниже слојеве престонице, и знала је колико је у њима беде и срама; врло рано употребила је свој утицај да залечи то зло. Она је узела став честите жене, строге чуварке јавног морала, и ставила је себи у задатак да очисти и поправи престоницу.

Треба ли веровати да је у томе Теодору руководило и какво сећање из њеног личног искуства, и какво жаљење из прошлости? Ствар је вероватна, да не кажемо извесна, и не може шкодити представи коју ћемо себи створити о Теодори. Има неке чудне узвишености у овим речима једног царског указа који је без сумње састављен по њеном савету: »Ми смо установили судове да кажњавамо разбојнике и лопове новца: зар не треба, са много више разлога, да гонимо разбојнике који насрћу на част и крадљивце невиности?«

Њени пријатељи су је називали »верна царица«; то је име заслуживала. Она је имала и других узвишенијих врлина: мушку чврстину, поноситу енергију, бистар и моћан ум човека државника. Њен утицај није био увек добар; али она је једним дубоким отпечатком обележила Јустинијанову владу. По њеној смрти почиње опадање, којим се жалосно завршила једна дуго славна владавина.

Кад је, 29. јуна 548. г. Теодора умрла од рака, после доста дугог боловања, Јустинијан је горко оплакивао губитак који је с правом сматрао за ненакнадив. Живу ју је обожавао; на мртву је побожно чувао успомену. Хтео је, у њен спомен, да задржи у служби све оне који су били у њеној близини, и много година доцније, кад би хтео да да какво свечано обећање, имао је обичај да се куне Теодорином именом.

( Викизворник )