Ili, kratko, prema Vikipediji: „Ono što je Troja za Malu Aziju, Krit i Mikena za Egej, El Obeid i Tel el a Marna za drevni Istok, to je praistorijska Vinča za Balkan, Podunavlje, pa i za celu Srednju Evropu“. I više od toga – Vinčanska kultura je dokaz da značajna tehnološka dostignuća, poput obrade metala, nisu u „zaostalu Evropu“ doneta iz daleka (iz „plodnog polumeseca“ i Mesopotamije), jer su već stari Vinčanci osvojili veštinu topljenja rude.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kada je kanal Diskaveri objavio emisiju o izgradnji novog mosta u Beogradu, nije zaboravio da istakne da ćuprija na Adi navodno treba da doprinese „promeni imidža“ Srbije. Na sličan način su se za promenu imidža trudili i demonstranti, koji su nekoliko godina pre toga ulicama srpskog glavnog grada nosili parolu „Beograd je svet“.

Politička elita je u navodnom naporu da popravi rđav imidž države u poslednje četiri godine spiskala milione evra, pri čemu je potpuno zanemarila svoje obaveze prema mestu nedaleko od centra prestonice, koje bi zaista moglo da promeni sliku ne samo Beograda i Srbije, nego i čitavog Balkana. To izuzetno, nesvakidašnje mesto je zaboravljeni centar Evrope. To je Vinča, nesumnjivo najznačajnije kulturno blago u Srbiji, centar najrazvijenijeg neolita, prva evropska metropola, središte civilizacije koja je prva u Evropi podigla gradove i obrađivala metale.

Ili, kratko, prema Vikipediji: „Ono što je Troja za Malu Aziju, Krit i Mikena za Egej, El Obeid i Tel el a Marna za drevni Istok, to je praistorijska Vinča za Balkan, Podunavlje, pa i za celu Srednju Evropu“. I više od toga – Vinčanska kultura je dokaz da značajna tehnološka dostignuća, poput obrade metala, nisu u „zaostalu Evropu“ doneta iz daleka (iz „plodnog polumeseca“ i Mesopotamije), jer su već stari Vinčanci osvojili veštinu topljenja rude.

UMESTO DIKA, GOLA SRAMOTA

Uprkos sjajnim i ne samo po lokalnu baštinu dragocenim arheološkim otkrićima, stanje na terenu je više nego sumorno. Na putu ka arheološkom nalazištu Vinča nema nijedne table, ni jednog jedinog putokaza koji bi putniku namerniku ukazao gde se kriju ruine „centra sveta“ nekadašnjeg neolita.

Mesto, koje bi u bilo kojoj zapadnoevropskoj državi predstavljalo magnet za turiste i turističku atrakciju najvišeg ranga, samuje, napušteno. Tamo ne vozi nijedan autobus, nijedan rečni taksi, a u podnožju lokaliteta nalećemo na metalnu tablu sa upozorenjem da je nalazište zatvoreno zbog „klizišta“.

Vinčansko Belo brdo je 1908. počeo da istražuje otac srpske arheologije Miloje Vasić; prostire se na 15 hektara, a do sada je istraženo svega 10 ari, jer ni tridesetak godina od eksproprijacije nisu regulisana imovinsko-pravna pitanja sa vlasnicima okolnih voćnjaka i dvorišta. Na 15 hektara lokaliteta koje je država zaštitila kao kulturno dobro od najvećeg značaja – nalazi se čak 17 septičkih jama!

Državu uistinu ne zanima da reši imovinsko-pravne probleme, što je prvi uslov da Vinča bude stavljena na listu UNESKO-a. U tom slučaju bi država morala da brine o lokalitetu, a to očigledno – ne želi. Lokalitet je zbog navodnog „pokretanja klizišta“ već gotovo tri godine zvanično zatvoren, ali posetioci iz celog sveta, uprkos tome – svakodnevno dolaze.

Razlog za opisano žalosno stanje, dakle, nije samo „klizište“, kojim se pravdaju gradski organi u odgovoru na pitanja koja smo im postavili povodom zanemarivanja ovog značajnog lokaliteta. Pravi razlozi za ovakvo sramno stanje na jednom od najznačajnijih arheoloških nalazišta u Evropi, sasvim su prozaični – na nalazištu je nekoliko drvenih baraka, od kojih je jedna pretvorena u improvizovan „izložbeni prostor“. Ta davno rashodovana baraka je vremenom propala do te mere, da je postala neprikladna i za čuvanje, a kamoli izlaganje eksponata, starih sedam hiljada godina.

Sada se situacija donekle „popravlja“, ali opet na način koji je daleko ispod značaja Vinče. Ministarstvo kulture je posle višegodišnjih molbi konačno udelilo skromna sredstva lokalitetu Vinča, pa su zaposleni prionuli nemogućoj misiji da upristoje pre 30 godina rashodovanu baraku kako bi u nju vratili eksponate i Vinču ponovo učinili dostupnom javnosti.

ZABORAVLJENA „SRPSKA POMPEJA“

Zašto je Vinča važna? Odgovor na to pitanje je znao svaki ambasador koji je tokom proteklih 30 godina bio akreditovan u našoj zemlji. Svaki je posetio Vinču. Ali isti imperativ u istom periodu nije osetio ni jedan jedini srpski ministar kulture! A Vinča je važna, između ostalog, i „zato jer je to jedini grad koji postoji i dan-danas, i u kome se nijednog trenutka, od neolita naovamo – život nije prekidao,“ objašnjava Dragan Janković, kustos Arheološkog nalazišta Vinča. I dodaje: „U svetu su veoma retka savremena naselja koja imaju takav kontinuitet neprekinutog života.

Tu su slojevi iz neolita, bakarnog doba, bronzanog doba, doba rimskog carstva, ranoslovenskog perioda, ranohrišćanskog perioda i na kraju, na površini – imamo srpsko, hrišćansko groblje. Zahvaljujući činjenici da se ovde nalazilo hrišćansko srednjovekovno groblje – sačuvano je celo nalazište, svi slojevi. Pokojni Srbi su, vidite, zaštitili istorijske tragove, to je bio njihov doprinos zaštiti naše kulturne baštine. Ali Vinča je još značajnija, i to za ceo svet – zahvaljujući neolitskom sloju.“

Nova istraživanja su pokrenuta daleke 1978. godine. Prava sreća je da je naselje bilo visoko na brdu, pa ga reka, u podnožju, nije poplavila. Zato je sve očuvano. Ali šta vredi – nestalo je novca za dalja iskopavanja i arheolozi su morali da zaštite iskopine šljunkom kako ih ne bi uništavala vegetacija. „Ali kad bismo sklonili pesak, videli biste ostatke kuća koje su izgorele u požaru pre 7500 godina. Zahvaljujući tom požaru, znamo da su ljudi u neolitu pravili nadzemne kuće drvene konstrukcije i da su zidove malterisali, oblepljivali mešavinom rečnog blata i pleva od žita.

Zanimljivo je da blato i pleva predstavljaju fantastičnu termoizolaciju, koja je danas ‘hit materijal’ u gradnji ekoloških kuća. U tom strašnom požaru je, naravno, sve izgorelo, ali ne i malter koji je bio na drvenim konstrukcijama – on se na vatri zapekao i u sebi sačuvao kompletne ‘negative’ drvene konstrukcije.

Zato su, zahvaljujući požaru, ovde te, neolitske kuće – vidljive! Zato je Vinča ‘srpska Pompeja’. Požar je nama, arheolozima, olakšao posao u Vinči na isti način kao što je i erupcija Vezuva, koja je uništila Pompeju – olakšala posao arheolozima. Zahvaljujući požaru, možemo da vidimo dimenzije svake kuće. I šta smo otkrili?

Da su to kuće površine od 30 do 60 kvadratnih metara, a ima i onih od oko 100 kvadrata. Sve kuće su imale od dve do pet prostorija, u svakoj je živela jedna porodica i nisu imale samo ognjišta, nego peći, poput onih u kojima danas peku pice po picerijama.

Na patosu nije bilo blato, već drvene tesane grede preko kojih su nanosili mešavinu blata i pleva i na taj način su dobili – topli pod! A kada se taj materijal osušio, onda su pod glačali i polirali koristeći šljunak iz reke.

Tako su dobili ispolirani patos koji je bilo lako održavati, čistiti. Vinča je bila veliko iznenađenje i zato jer se prvi put došlo do saznanja da su ljudi u neolitu imali tako visoku kulturu stanovanja. Sledeće iznenađenje je bilo, kada smo shvatili, da su sve kuće sagrađene u vrlo pravilnim nizovima – između kuća se prepoznaju komunikacije, ulice. Sve kuće imaju i istu orijentaciju: severoistok-jugozapad. Sve kuće su jedna do druge, bez okućnica.

To znači da je to bila gradska četvrt! U ovom delu Evrope – ovo je prvi evropski grad! A pošto pre Vinče u celoj Evropi nemamo nijedno naselje koje možemo nazvati gradom, Vinča je jedan od prvih evropskih gradova! To je naseljeno mesto, gde većina stanovništva ne živi od poljoprivrede. Ovo naselje je u neolitu živelo, u glavnom, od trgovine i zanata,“ slikovito nam dočarava tajne Vinče kustos Janković.

A zašto je veliki neolitski grad nastao baš ovde, a ne na nekim drugim prostorima? Zar je moguće da je Vinča bila kulturni i trgovački centar tadašnje Evrope? Rešenje nam leži pod nosom: to su – reke. Jer nema trgovine bez puteva. A u ono vreme su putevi pratili rečne doline. „To je bio najsavršeniji putokaz u prirodi, prateći reku, stižete gde god hoćete. Ima jedan deo Srbije koji se u nauci zove ‘beogradska konfluenca’.

Tu se slivaju skoro sve vode crnomorskog sliva – Sava, Dunav, Tisa, Tamiš, Velika Morava, Drina sa svojim pritokama. Ako bi neko u to doba krenuo sa Bliskog istoka ili obala Crnog mora ili Egeja ka severu i zapadu Evrope – on je morao proći ovuda. Ovde je bila raskrsnica svih važnih puteva“, pokazuje na karti kustos lokaliteta Vinča Dragan Janković.

Ni to nije sve, upozorava: „Da vinčanska kultura nije ograničena samo na lokalitet današnje Vinče, dokazuje keramika koju smo našli na najrazličitijim lokalitetima od Transilvanije pa do Kosova, a koju su svi pravili isto, dakle – na standardizovan način. To znači da je ondašnje Vinčance nešto povezivalo – verovatno isti jezik, religija i svest o istoj pripadnosti. Tako da i u neolitu, zahvaljujući otkriću u Vinči, prvi put koristimo termin ‘etno kultura’.

Tokom iskopavanja u Vinči, pronađeni su i predmeti od bakra. Ispostavilo se da je to najstariji primer topljenja bakra. To znači da metalurška revolucija nije bila u Mesopotamiji, nego u Evropi. To otkriće je veoma važno i za evropski identitet. Prva metalurška revolucija se, dakle, desila na prostorima vinčanske kulture. Bakar je u to vreme bio toliko skup i redak, da se njime uglavnom trgovalo i pravio nakit.“
Vinča je, ukratko, doživela procvat zato što je imala nešto, što je bilo ekvivalentno novcu. Da bi nešto bilo novac, mora da bude vredno u očima drugih, da je relativno retko i lako za prenošenje. A adut Vinče je bila cinober boja. Bila je retka i lako ju je bilo transportovati.

Pitamo kustosa kako to da takva kultura nije nastala, na primer, na ušću velikih reka Save i Dunava već je nikla – pored Bolečice? Evo odgovora: „Zato što Bolečica izvire na Avali. Avala je ključ nastanka Vinče. Avala je bila prebogata hranom, bilo je divljači, a osim toga, tu su i retki materijali i rude.

Pre svega ruda žive, a onda je tu i cinobarit. Vinčanci su znali da na temperaturi od 300 stepeni Celzijusa živa ispari, onda su tako dobijeni materijal mleli i dobili prelepi pigment crvene, cinober boje, koje u prirodi nema mnogo i koja je stoga veoma tražena. Kroz čitavu istoriju, uvek je crvena boja bila tražena. Ona je u svako vreme bila jedan od statusnih simbola.

Nije čudo što je baš cinober boja bila strateški proizvod Vinčanaca. Osim toga, na Avali ima i malahita – od njega su pravili nakit, ali i zelenu boju. Gde je malahit, tamo je i azurit – on je plav. Na Avali ima i okera. Sve to su materijali za boje. Hranu su za razmenu imali svi, ali Vinčanci su trgovali nečim, što drugi nisu imali, a što su svi žarko želeli.

Otuda bi preduzimljivi trgovac iz Vinče rešio da ode do obala Egejskog mora po robu koje u Vinči nije bilo, a to je bio nakit. U Vinči smo našli narukvice, načinjene od školjke, koju su fino isekli i obradili. To je (pokazuje nam) narukvica načinjena od spondilus školjke. Dokazano je da spondilus školjke žive samo u toplim mediteranskim vodama.

A mi taj nakit nalazimo po čitavom Balkanu i Srednjoj Evropi. Što znači da je ovde dospeo – trgovinom. Nakit od finih, retkih materijala, bio je jedan od statusnih simbola, veoma tražena stvar. Narukvica od školjke je u Vinči imala veću vrednost od cinober boje, dok je na obalama Egejskog mora bilo obrnuto.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


I, šta mislite, koliko je ljudima trebalo, u ono vreme, kad su išli peške, da stignu iz Vinče do naselja u blizini današnjeg Soluna? Dve sedmice, ništa više!“ smeje se Dragan Janković i dodaje da je poznato da pešak može da hoda brzinom od šest do 10 kilometara dnevno. Vinčancu je trebalo oko mesec dana da ode na put, obavi trgovinu i vrati se.
„Mi smo stvorili predodžbu da je za čoveka u neolitu sve bilo ‘daleko’. Ne zaboravite da je trgovac ujedno prenosio i  informacije, ono što je čuo, usput. Trgovac je u neolitu bio istovremeno i – Internet. Bio je nosilac prve informatičke revolucije,“ upozorava kustos Arheološkog nalazišta Vinča.

NOVO POTEMKINOVO SELO NA NOVOM BEOGRADU

U beogradskoj Skupštini grada tvrde, međutim, da nema para za Vinču. Što je očigledna neistina, s obzirom da je ista Skupština grada našla novac da izgradi repliku Terazija iz tridesetih godina prošlog veka na Novom Beogradu, koja zvrji prazna iako fontana radi (i troši vodu) dok čuvari, zaludni, sede u hladovini.

Neverovatno je da beogradske vlasti Vinču, kao spomenik kulture od izuzetnog značaja, ne vide u okviru projekta „beogradizacije Beograda“, ali zato rado odreše kesu za izradu još starijih Terazija ili da udovolje hiru arhitekte, koji je pilon grešno skupog mosta na Adi zamislio kao omaž slovenačkom arhitekti Plečniku, te zahtevao da se građevinska greška (nekoliko metara kraći pilon, koji se nije završavao špicem) ispravi, zbog čega je pre nekoliko meseci utrošeno još desetak hiljada evra kako bi se na vrh pilona montirao sedam metara visok i 700 kilograma težak čelični šiljak.

Dokaz da beogradska vlast pojma nema šta je Vinča niti kako bi mogla da iskoristi to kulturno i istorijsko dobro za preokret lošeg imidža Beograda (koji je ne samo u eks-jugoslovenskim državama često predstavljan kao oličenje zla prethodne „komunističke diktature“) nego i Srbije (koja u svesti dobrog dela sveta zbog proteklih ratova i Zapadne propagande važi za divlju, autističnu i necivilizovanu), leži na ulazu u Đilasov vilajet – tamo, na žalost, nema makete Vinče, nema ni pomena od vinčanske kulture. Ali ćete zato, kad prođete kroz dveri Starog dvora i uđete u Skupštinu grada, naleteti na džinovsku maketu Mosta preko Ade, sa svim mogućim detaljima, uključujući minijaturne automobile i kamione.

Gradski oci su na Savi podigli skupu zadužbinu ali našim novcem, zaduživši i naše praunuke, a onda im je, pošto su potrošili preko pola milijarde evra za most kod Ade, ponestalo novca za ono što bi u Evropi i svetu bilo prepoznato kao nešto, što je starije od Pompeja, starije i od egipatskih piramida. A to je i te kako vredno truda – da se obiđe i vidi.

Proizlazi da je u Srbiji pre 100 godina bilo više sluha za arheološka iskopavanja i istorijska istraživanja, nego danas, jer je tada prvi školovani srpski arheolog Miloje Vasić istraživao Vinču sve do 1934. godine. Iskopao je arheološki sloj do dubine 10,5 metara. U tih deset metara antropogenih naslaga, identifikovano je 7.500 godina života na kontinuitetu.

Danas je nalazište konzervirano, čeka bolja vremena i (kulturnu) politiku koja bi imala viziju. U duhu našeg vremena, u kome se domaći političari utrkuju do dokažu ko je veći EU-fanatik, možda treba istaći da je Vinča onog doba uistinu bila – Brisel neolita.

Centar ondašnje Evrope, danas sakriven ispod septičkih jama, koje su simbol nesposobnosti „demokratske“ vlasti, koja stalno priča o budućnosti, a smeće s uma da bi pred strancima mogla da se diči nečim unikatnim iz slavne evropske prošlosti. Prošlosti, kada je Evropa znala da živi u miru. Zar bi za „promenu imidža“ ne samo Srbije i Balkana nego čitave, ratovima uništavane Evrope – trebalo još nešto?

Konačno, zašto (primera radi) turisti u hrvatskoj Krapini mogu u posebnim radionicama da otkrivaju sazvežđa krapinskog pračoveka, izrađuju njegove predmete i oruđe, a to isto nije moguće na nalazištima Vinčanske kulture? Kako je uopšte moguće da Beograd i država dopuštaju septičke jame i praktično „vrše nuždu“ na neprocenjivo svetsko blago, umesto da od te baštine, za sićušni deo para proćerdanog na megalomanske projekte – naprave prvoklasnu turističku ponudu? Zar je tako teško shvatiti šta imamo – nadohvat ruke.