Prilog za istinu o Lepenskom viru. Neke malo poznate činjenice u sećanju arheologa koji ga je otkrio.

U sklopu opštih istraživanja desne obale Dunava, Arheološki institut iz Beograda, preduzimao je veoma opsežna arheološka istraživanja, kako bi se pre završetka Đerdapske brane maksimalno istražili postojeći i otkrili novi arheološki lokaliteti.

Rukovodilac arheoloških istraživanja, u prvoj njihovoj fazi, bila je dr Dušanka Vučković-Todorović, stručni saradnik Arheološkog instituta u Beogradu.

Redovno, gotovo svake godine, kada su vršena arheološka istraživanja na prostoru od Golupca do Prahova, kojima je rukovodila dr Dušanka Vučković-Todorović, član njene ekipe bio sam i ja, arheolog Obrad Kujović.

Meseca avgusta 1960. godine, nastavljena su arheološka istraživanja lokaliteta „Veliki Gradac“, kod Donjeg Milanovca. Pred kraj radova, tačnije 30. avgusta 1960. godine, dobio sam zadatak, da zajedno sa Kostić Ivicom, apsolventom, a kasnije dipl. ing. arhitekture, izvršim arheološko rekognosciranje terena — desne obale Dunava, uzvodno, od Donjeg Milanovca do Dobre.

Rekognosciranje je bilo neophodno, zbog toga, što bi se time ustanovilo stanje već poznatih arheoloških lokaliteta i objekata (vizantijska i druga utvrđenja i na kamenu uklesane poruke rimskih imperatora Tiberija, Vespazijana i Domicijana), koje su u svoje vreme otkrili i zabeležili Kanic, Nikola Vulić i drugi istraživači. Navedeni teren, bio je mestimično gotovo neprohodan, pa je trebalo uložiti maksimalne napore, da bi se sve što je za arheologiju značajno, zapazilo i zabeležilo, posebno onaj deo terena koji će zatvaranjem Đerdapske brane biti potopljen. Uz to, imali smo u vidu, da ovaj teren u zadnje dve-tri decenije, niko od arheologa pre nas nije obišao, pa je samim tim i naša odgovornost za utvrđivanje postojećeg stanja, bila veća.

Konfiguracija terena, u blizini Vira kod Lepene, privukla je moju pažnju, pa sam odlučio da se tu, pored samog Vira, Ivica i ja malo odmorimo, a zatim pristupimo razgledanju i istraživanju terena.

Dok smo se rashlađivali dunavskom vodom, zapazio sam, prvo u vodi pored obale, a zatim u profilu obale Dunava, fragmente posuda od pečene zemlje. Tih fragmenata je bilo toliko da smo za kratko vreme sa njima mogli da napunimo pune torbe. U prvi mah, izgledalo nam je, kao da smo otkrili neku keramičarsku radionicu. Prikupili smo poveću gomilu tih ulomaka, za koje, prema obliku i ornamentici, nije bilo teško ustanoviti da pripadaju Starčevačkoj kulturi. Bilo nam je jasno da smo otkrili bogato neolitsko naselje, kao i to, da je ovaj lokalitet, po svom geografskom položaju i po prostranstvu — površinski malenom, na kojem su se naselili stanovnici Starčevačke kulture, bio vrlo pogodan za življenje. To je jedna uvala, koju je priroda ukrasila gustim šumama i raznobojnim stenama, a u isto vreme Dunavom zaštitila s jedne i Koršo brdom s druge strane.

Nakon razgledanja i prikupljanja potrebnih podataka, pristupili smo skiciranju i fotografisanju terena. Od prikupljenih fragmenata, odabrali smo veći broj karakterističnih komada, a zatim sam sačinio zapisnik i pripremio izveštaj za Arheološki institut.

Na osnovu izveštaja i ostale dokumentacije (skice, filmovi, fragmenti keramike) koje sam predao Arheološkom institutu, za ovaj lokalitet saznao je i za njega se zainteresovao Dragoslav Srejović, u to vreme asistent na katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Godinu dana kasnije, dok smo sa dr Dušankom Vučković-Todorović, vršili arheološka iskopavanja na lokalitetu „Veliki Gradac“, kod Donjeg Milanovca, Srejović je došao kod mene i izjavio da je zainteresovan za lokalitet Lepenski Vir, pa me je zamolio da mu nešto više o njemu kažem (o položaju, prilazu, materijalu itd ). Nisam imao nikakvih razloga da kolegi Srejoviću ne saopštim sva zapažanja i utiske o ovom lokalitetu, možda i zbog toga što me je više interesovala klasična od preistorijske arheologije.

Meseca avgusta 1965. godine, Dragoslav Srejović je preko Arheološkog instituta i nekih drugih institucija obezbedio finansijska sredstva i potrebnu opremu, pa je sa ekipom stručnjaka koji su bili zainteresovani za neolitsku kulturu pošao sa namerom da prethodno izvrši neka sondažna istraživanja ovog lokaliteta.

Nakon prvih sondi, Srejović je bio iznenađen. O tome u svojoj knjizi „Lepenski Vir, na str. 14 navodi: „... brzo je usledilo iznenađenje. Ispod slojeva koji su bili vidljivi u profilu i koji su sadržavali ostatke naselja iz vremena starijeg neolita, otkrivena je jedna nova kultura, originalna i snažna, kao i predeo u kome je rođena.“

Arheološkim iskopavanjima nastavljenim 1966. i 1967. godine, otkriven je veći deo naselja sa impozantnim ostacima arhitekture i velikim brojem monumentalnih skulptura, a 1968. godine istražen je i jedan deo nekropole. Dalja sudbina neolitskog naselja Lepenski Vir već je poznata svakome koji je za ovu kulturu bio zainteresovan.

Dragoslav Srejović je kulturu Lepenskog Vira sistematizovao, naučno obradio i istu preko svoje publikacije „Lepenski vir“, (Beograd, SKZ, 1969), približio svima onima koji žele da se upoznaju sa novom praistorijskom kulturom u Podunavlju.

Ako čitalac ovog rada postavi pitanje, kakva je svrha ovog napisa, kada je o Lepenskom Viru dosta pisano i govoreno, odgovor će naći u sledećem:

Ono što u svemu ovome mnogim arheolozima i poznavaocima kulture Lepenskog vira smeta je to, što Dragoslav Srejović†, pored, velikog broja imena, koja je u predgovoru pomenuo, nije našao za shodno da pomene i ime Obrada Kujovića koji je najzaslužniji za otkriće lokaliteta Lepenski vir. Stručna javnost morala bi o ovom da bude obaveštena.

U svojoj publikaciji „Lepenski vir“, odeljak II , koji je naslovio „Tle i koreni“, uz podnaslov „Istorijat i istraživanja“, pored oskudnih podataka koje je dao, a koji se očigledno odnose na Obrada Kujovića i Ivicu Kostića nije dao i njihova imena.

Eto, i samo to, zamera se počivšem profesoru i akademiku Dragoslavu Srejoviću.


Napomena:

Ovu priču potvrđuju i izjave dr Dušanke Vučković-Todorović i akademika Dragoslava Srejovića objavljene u „Večernjim novostima“ 5. i 10. januara 1979. godine u članku pod naslovom „Prilog za istinu o Lepenskom viru“, autora Jovana Kesara.

U izjavi gospođe dr Dušanke Vučković-Todorović, koja je u prvoj fazi arheoloških istraživanja na Đerdapu u ime Arheološkog instituta, rukovodila tim istraživanjima, stoji:

„Tačno je da su Obrad Kujović i Ivica Kostić 30. avgusta 1960. godine, istražujući teren od Donjeg Milanovca do Dobre, otkrili neolitsko naselje Lepenski vir. Taj posao oni su obavili u sklopu opštih istraživanja desne obale Dunava koje je organizovao Arheološki institut iz Beograda. Krećući se po vrlo teškom terenu, oni su, kao i ostale naše ekipe, vrlo savesno obavili svoj posao. Kad su se vratili sa Lepenskog Vira i pokazali nam skice novog lokaliteta, keramičke komade i filmove, mi smo u naš Dnevnik arheoloških istraživanja upisali njihovo otkriće starčevačke kulture. Srejović je posle nekoliko godina počeo da otkopava i naučno obrađuje ovaj lokalitet. Imao je sreće. Pala mu je sekira u med“

Sličan razgovor Kesar je obavio i sa dr Dragoslavom Srejovićem koji je objavljen u „Novostima“ 10. januara 1979. godine.

Iz Kesarovog razgovora sa dr Srejovićem navodimo samo sledeće:

Kesar: „U vašoj monografiji napisali ste da je Lepenski Vir otkriven krajem leta 1960. godine. Kujović tvrdi da je to bilo tačno 30. avgusta te godine i da je taj datum unet u Dnevnik arheoloških istraživanja.“

Srejović: „Prihvatam Kujovićevu tvrdnju. Praistorijsko naselje kod Lepenskog Vira ima ogroman značaj. I zbog toga je važno da se zna tačan datum“.