Forum Arheo amatera Srbije

Karte, priče, zapisi, običaji... => Tradicija i običaji => Temu započeo: Aleksandar 01.11.2012. 20:24

Naslov: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 01.11.2012. 20:24
 Spisak zanata

 A

Abadžija
Alas
Alvadžija
Arakijadžija - izrada fesova, kapa - Kapar
Asurdžija
Aščija - Kuvar

 B

Barutdžija
Bardaklija - Lončar
Bačvar, Pinter, Kačar i Buradžija
Baštovan
Berberin
Bičakdžija - Nožar
Bojadžija - bojenje tekstila, vune
Bombondžija
Bozadžija
Bojadžija
Bostandžija - Piljar
Bravar - Bravadžija
Bunardžija
Buradžija - Bačvar
Burekdžija


 V

Valjar - Valjanje sukna
Vezilja
Vlasuljar
Vunovlačar
Vodeničar
Vodoinstalater - Sujoldžija
Voskar - Mumdžija

 G

Gajtandžija
Graver
Grnčar - glineno posuđe



 D

Daktilograf
Degirmendžija - Mlinar
Demirlija - Kovač
Dimničar
Domaća radinost
Draguljar - Dževahirdžija
Drvoseča
Drvodelja - Dogramadžija
Drndar
Duborezac
Duvandžija
Dunđer - drvena građa za kuće


 Đ

Đumrukdžija- Carinik

 E

Ekmedžija - Pekar
Elektroinstalater


 Z

Zidar - Nedžar
Zildžija - izrada predmeta od mesinga - zvona, čiraci, kantari
Zlatar - Kujundžija

 I

Izrada zvona
Izrada fenjera
Izrada grebena za grebanje vune i kukičenje
Izrada kaljeva za peći, opeka za peći i drugog vatrostalnog materijala
Izrada mlinskih kamenova i bruseva
Izrada narodnih muzičkih instrumenata
Ikonopisac


 J

Jorgandžija

 K

Kaldrmdžija
Kazaz - izrada pozamanterije - tekstilni ukrasi, konci, dugmad, gajtani
Kazandžija - bakarno posuđe
Kalpakdžija
Kalturdžija - Tapetar
Kamenorezac
Kapadžija - izrada kapa
Kasapin - Mesar - Kobasičar
Kafedžija - Kahvedžija
Kačar - Pinter
Klesar - Taščija
Klonfer
Klompar i izrada nanula
Knjigovezac - Mudželit
Kovač - Demirlija
Kovandžija - Pčelar
Kolar
Kolačar - Poslastičar
Koltukčija - izrada jastuka, midera
Kožar - Lederer
Korpar
Konjušar
Krojač - Šnajder
"Kostolomac"
Kubikaš
Kuvar - Aščija
Kudjelar - izrada predmera od kudelje
Kujundžija- Zlatar
Kundurdžija - Obućar


 L

Limar - Tenečedžija
Licidar
Lončar - Bardaklija
Luledžija - izrada lula

 M

Manikir
Mašin-bravar
Mehandžija
Mlinar - Degirmendžija
Modistkinja
Moler - Nakaš
Mumdžija - Voskar - izrada sveća
Mutavdžija - Tkač (izrada torbica, predmeta od kostreti, vreća za žito)



 N

Nakaš - Moler
Nalbant - Potkivač
Nanuldžija - izrada nanula
Napoličar
Nedžar - Zidar
Nožar - Bičakdžija

 O

Obućar - Šuster - Kundurdžija
Opančar
Orijent poslastičar
Oštrač
Odžačar


 P

Papudžija
Pekar - Ekmedžija
Pečatorezac
Pedikir
Pečenje kreča, ćumura i prikupljanje katrana- Ćumurdžija
Pinter - Kačar
Piljar - Bostandžija
Pisar
Poštonoša
Potkivač - Nalbant
Pudar
Puškar - Tufekdžija
Popravka, kalaisenje, emajliranje i cinkovanje posuđa
Prepariranje i punjenje ptica i životinja
Proizvođač veštačkog cveća
Proizvođač kukuruzne prikrupe
Prostitutka
Pčelar - Kovandžija


 R

Rabadžija

 S

Sajdžija
Sakadžija
Samardžija - izrada samara
Sapundžija - Safundžija
Sarač - izrada sedla, konjske opreme ... preteča Tašnera
Satler
Sitar
Skeledžija
Sodadžija
Solar
Splavar
Stakloduvač
Staklorezac - Staklar - Džamdžija
Stenograf
Strugar- oklagije, vretena, preslice...
Stolar - Dogramadžija
Sujoldžija - Vodoinstalater



 T

Surudžija
Tabak - štavilac kože
Tabadžija
Tapetar - Kalturčija
Tatarin
Tašner - izrada tašni
Taščija - Klesar
Tahmiščija (pržilac i tucač kafe)
Telal
Telegrafista
Telefonista
Tenečedžija - Limar - feneri, oluci
Terzija
Terlukdžija - izrada svečanih papuča
Tehnički crtač
Tišler
Tkanje tepiha, platna, svile i dr.
Trikotažer
Tufekdžija - Puškar


 U

Umetničko štopovanje
Užar - Vrengijaš


 F

Fijakerista
Filigran - kujundžija -izrada srebrnog nakita
Fotograf
Frizer
 
 H

Halač - grebenanje vune
Hauzmajstor


 Ć

Ćilimar
Ćebedžija - izrada ćebadi
Ćevabdžija
Ćeramidžija - izrada ćeramide - crepa
Ćerpidžija - izrada ćerpika vrsta crepa
Ćurčija
Ćumurdžija


 C

Ciglar
Crevar

 Č

Čauš
Četkar
Čibukdžija - izrada čibuka
Čizmar - Čizmedžija
Čistač jama i kanala
Čohadžija

 

Džamdžija - Staklar
Dževahirdžija - Draguljar

 Š

Šeširdžija
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Konstantin 01.11.2012. 20:46
Stari zanati u Srbiji


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Pojam zanat je balkanski turcizam arapskog porekla i označava veštinu ili znanje. Pojedini zanati osnovani na prastarom iskustvu staroslovenske i prednjoazijske kulture bili su važna privredna grana naših starih urbanih naselja ili dopunsko privređivanje u seoskim zajednicama. Ovo nasleđe prešlo je iz srednjeg veka u islamizirano društvo i dalo značajnu crtu čaršijskim esnafima. Prvi podaci o zanatima nalaze se u srpskim vladarskim poveljama 14. veka, u popisima zanatlija koji se, zajedno sa selima i imanjima, dodeljuju određenim manastirima – Studenici, Dečanima, Banjskoj, Žiči i drugim.

U popisu stanovništva Oblasti Brankovića iz 1455. godine zabeležene su zanatlije: kovači, obućari, krojači, kožuhari, mesari, pekari, grnčari, klesari, kolari, vodeničari, krčmari i travari.

Dolaskom Turaka, pominju se novi zanati orijentalnog porekla; njima su se uglavnom bavili muslimani i bili su vezani za gradove. To su: kujundžije, bravari, štavljači kože (tabaci), ćurčije, kazazi, papučije, berberi, sapundžije, potkivači, kazandžije, sabljari, bozadžije i halvadžije. I kod zatečenih zanata počela su da se primenjuje nova, orijentalna umeća, posebno u obradi kože i metala, pa se tako nekadašnji zlatari nazivaju kujundžije, a štavljači kože – tabaci.
Sredinom 16. veka u Prizrenu je zabeleženo pedesetak, a u Beogradu tridesetak zanata.
Značajna zanatska središta bili su i Užice, Niš i Smederevo, kao i svi kosovometohijski gradovi.
Za razliku od grada, po seoskim naseljima bio je znatno veći broj kovača, vodeničara i grnčara, kao i ostalih zanatlija vezanih za primitivniji način življenja.
Uporedo sa zanatstvom, po gradovima se razvila i veoma živa trgovina. Izuzetno su napredovali oni gradovi koji su se nalazili na važnim saobraćajnicama između velikih proizvođačkih oblasti ili su bili sabirna središta agrarnih i stočarskih proizvoda, kao Novi Pazar, na primer. Osim svakodnevno u dućanima, promet zanatskih proizvoda na nedeljnom pazaru ili vašaru održavan je u svim gradskim, pa i ponekim seoskim naseljima.

Polovinom 18. veka postepeno je rastao broj zanatlija – hrišćana, najviše Srba i Cincara, koji su bili pekari, mehandžije, kujundžije, opančari, ćurčije, terzije, bojadžije, zidari, grnčari i dr. Zanatlije su bile organizovane u udruženja zanatlija iste ili srodne struke –esnafe, odnosno cehove ili rufete, formirane na staleškoj osnovi, u kojima se funkcionisalo prema običajnim normama i ustaljenim zakonskim propisima. Esnafi su se starali o školovanju podmlatka i unapređenju zanata, vodili brigu o članovima koji nisu mogli više da privređuju i rešavali sporove u sopstvenim redovima, a za zaštitu svojih prava pred vlastima istupali kao celina. Školovanje i obuka trajali su godinama; šegrt (zanatlijski učenik) polagao je ispit za kalfu (zanatlijski pomoćnik), a kalfa za majstora. Kalfe su majstorski ispit polagale u esnafskom domu, pred komisijom ili pred esnafskom upravom. Kandidat je odgovarao na tri pitanja koja su se odnosila na tehnologiju izrade nekog predmeta i pokazivao svoju rukotvorinu (remek, kultar), koju je procenjivala komisija i starešina esnafa – ćaja, ustabaša.
Kada se kalfa proizvede u majstora, starešina ga je savetovao kako da se vlada i pripasao mu kecelju – peštemalj i predao majstorsko pismo – pokazanije.
Najčešće se proglašavalo više kalfi za majstore i šegrta za kalfe, tako da su oni delili troškove ručka ili večere na koju su pozivani članovi esnafske uprave i majstori. Ove svečanosti priređivale su se u esnafskom domu ili na lokalnom izletištu.

Tokom 19. veka, posle oslobođenja od turske okupacije, srpske zanatlije preuzele su primat u bavljenju starim zanatima u Beogradu i drugim gradovima Srbije.
Istovremeno, pridošle zanatlije iz Austrougarske donele su nove zanate i elemente zapadnoevropske kulture. Pojedine zanatlije stekle su svojim radom zavidan imetak pa su prerasle u trgovce, a neki od njih osnovali su različite zadužbine. Krajem 19. veka potrebe za zanatskim proizvodima jenjavaju zbog pojave pristupačnije poluindustrijske i industrijske robe.

Zanatska proizvodnja postepeno je slabila i odumirala, a u prvim decenijama 20. veka uslužne delatnosti sve više postaju osobenost gradskih i varoških zanatlija. Posle Drugog svetskog rata nestaju društvene i ekonomske osnove zanatske proizvodnje propagiranjem masovne industrijske i nipodaštavanjem vrednosti ručnog rada. Tradicionalne zanatske alatke, poluproizvodi, proizvodi i inventar pojedinih zanatskih radionica danas su predmeti muzejskih zbirki od velike vrednosti. Oni su segment materijalne kulturne baštine i svedočanstvo jednog vremena koje je nestalo u sveopštoj modernizaciji i globalizaciji svakodnevnog života.
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Konstantin 01.11.2012. 20:54
Zanatski grbovi

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Konstantin 01.11.2012. 21:15
ABADŽIJA - IZRAĐIVAČ STARE NOŠNJE (TERZIJA I ABADŽIJA)

Abadžija je majstor-zanatlija koji od grubog sukna pod nazivom aba, šije narodna odela - narodnu nošnju. Građansku narodnu odeću je, u 19. veku, šio majstor-zanatlija koji se zvao Terzija.
Imenica aba označava grubo vuneno sukno (tkaninu) i poreklom je iz arapskog jezika (‘abä). Reč „abadžija“ se dobija kada se na reč „aba“ doda turski sufiks -džija i označava krojača odeće od abe.

Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Konstantin 01.11.2012. 21:28

Bojadžija


Bojadžija je zanatlija koji boji (farba) vunu, platno, tkaninu ili odevne predmete.

Danas je industrija toliko modernizovala i ubrzala ove postupke da se ovaj zanat skoro ne isplati raditi na tradicionalan način. Lakše je i jeftinije kupiti gotovu obojenu vunu ili gotove proizvode od vune. Industrijski proizvedena vuna je mekša, često hemijski zaštićena od moljaca i obojena različitim bojama.


Ranije su postojale radionice koje su se bavile samo bojenjem dok se danas time bave hemijske čistionice koje pored bojenja tkanine vrše i hemijsko čišćenje odeće.

Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 01.11.2012. 21:37
Klesar


Klesar (ili i kamenorezac) je zanatlija čiji se rad svodi na obrađivanje kamena

Klesar izvodi kamenorezačke i druge radove od kamena koji su u većini slučajeva od privrednog značaja. Mora da savlada obrađivanje kamene forme u većini slučajeva pravilnih kao i alate koji se upotrebljavaju u klesarstvu. Deo klesara zanatlije je savlađivanje klesarskih radova kao što su izvođenje i obražavanje kamenih prostornih formi složenijih kamenih elemenata građevinskih i arhitektonskih konstrukcija, kao što su različiti delovi i konstrukcije svodova, lukova kupola i slično.

Zanatlije koje se bave obradom kamena klesanjem izrađuju tesanike od kojih zidaju u kamenu, zidove (velika je umetnost skladno i pravilno povezeti tesanike u zidu da bi lepo izgladao i usaglasiti različite veličine kamenih elemenata u njemu), ili druge vrste konstrukcija od kamena ili obloge od ovih materijala - pored toga oni izvode i kamenorezačke radove ploče i kamen koji se pravi na veštačke načine (treba imati mnogo iskustva i smisla za određivanje i usaglašavanje raznih žica koje na primer nalazimo u mermeru da bi se ovaj imitirao kao veštački stvoreni kamen od strane ovih zanatlija koji se bave obradom kamena) pa se zovu i kamenorezci ili teraceri koji se bave iradom različitih podnih površina od umetnog kamena kao što je običan ili venecijanski teraco, kamena koji imitira razne vrste skupog prirodnog kamena ili i keramičkih podova i zidnih obloga od ovih matarijala, reljefa, slika u kamenu ili čak i skulptura bilo od prirodnih ili umetnih materijala koje sami izrađuju tesanjem, rezanjem ili livenjem odlivaka u veštački kamen ili dekorativne elemente od gipsa ili u drugim materijalima koji po nekad mogu biti veoma komplikovani zanatski elementi sa visokim srtučnim zahtevima.

Specijalnom vrstom zanatstva i umetnosti je vajarsko klesarstvo. Ovakovi klesari su nekada izvodili i vajarske radove a naročito u 19. veku su bili izvođači vajarskih dela čiji su autori bili vajari, obrazovani na akademijama, danas su ovakove zanatlije pomoćnici vajara i vajari sami izvode naročito završne radove u vajarskim delima - skulpturama. Klesari iz Srbije- domaći klesari većinom su izvodili manastire i dela u srpskoj arhitekturi kada se radilo o primeni i obradi kamena.

Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 01.11.2012. 21:49
Grnčarstvo

Grnčar je jedno od najstarijih zanimanja kojima se čovek bavi od davnina.

Osnovni postupak je da se izabere odgovarajuća vrsta zemlje koja se potom pomeša sa vodom i dobro premesi. Dobija se testasta masa koja se potom oblikuje u različite oblike.

Pronalaskom grnčarskog točka postupak izrade predmeta koji su okrugli je veoma ubrzan. To se pre svega odnosi na posude kao što su vaze, lonci i sl...

Po završetku izrade predmeta, isti se ostavlja u hladovinu, na promaju, da se suši.

Ako se želi dobiti glazura i boja na gotovom proizvodu, onda se on premazuje, oslikava, materijalima koji imaju funkciju boje.

Grnčarija je potom peče u specijalnim pećima (na drva - primitivnije ili električnu struju - modernije). U zavisnosti od tehnologije pečenja i veličine predmeta, ono može trajati od nekoliko sati do nekoliko dana.

Posle pečenja, hlađenje mora biti postupno da predmeti ne bi popucali. To se i pored najveće pažnje ipak dešava, a obim štete, zavisi od veštine grnčara koji to radi.

U Srbiji je najpoznatija grnčarija iz okoline Užica. Nedaleko od Užica u selu Zlakusa postoji veoma kvalitetna glina koja se mešanjem sa kvarcnim mlevenim kamenom koristi za izradu lonaca, peka (tepsija za meso)... Nadaleko je čuven vojnički pasulj, svadbarski kupus i drugi užički specijaliteti pečeni u toj grnčariji jer time dobijaju poseban ukus.

Postoji veliki broj umetnika koji se bave grnčarijom. Oni sebe nazivaju keramičarima.

Najfiniji tip grnčarije je porcelan, koji je najteži za izradu, najfiniji i najskuplji. Čuven je češki i kineski porcelan.

Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 01.11.2012. 22:04

Ekmedžija,Pekar


Pekar je majstor ili radnik koji se bavi spremanjem (spravljanjem) i pečenjem hleba i drugih peciva.

Pre skoro 90 godina, u Srbiji je postojao pekarski esnaf. To je bilo udruženje pekarskih majstora koje je radilo na tome da zaštiti ugled i interese svoje profesije. Pekari su se tada nazivali ekmedžijama (turcizam). Tada je malo ljudi obavljalo ovaj posao. Da bi postao pravi pekarski majstor, prvo bi se prijavio kao šegrt kod nekog pekara (gazde-majstora), i zatim u tim radionicama (pekarama) izučavao zanat. Kada bi gazda uvideo da je šegrt naučio zanat, pozvao bi stručnu komisiju. Komisija bi na osnovu znanja i umešnosti šegrta, dodelila šegrtu Majstorsko pismo. Na osnovu tog dokumenta se dokazuje da je ta osoba postala majstor svog zanata odnosno pekar.

Danas, i dalje postoji pekarski esnaf i Unija pekara Srbije. U tim udruženjima su danas članovi uglavnom stari pekari, a njih ima malo. Pošto se pekarska delatnost širila, shodno tome danas postoje majstori (zanimanja) za hleb (hlebari), pecivo (pecivari) i burek (buregdžije). Mada, dosta majstora zna dva, neretko i sva tri posla. Stare zidane (turske) peći (u nekim krajevima su ih zvali vurnje, vurune, furune) su zamenjene novim: parnim, električnim i pećima na čvrsto gorivo, ali se tradicionalno za najukusniji smatra hleb iz zidanih peći.

Danas je široka ponuda pekarskih proizvoda, ali u uslovima nelojalne konkurencije pekari se teško bore, a opstaju samo zahvaljujući svom znanju i kvalitetu svojih proizvoda. Pekarski posao je težak jer se obavlja u veoma teškim uslovima pri velikoj vrućini i noću, da bi vruć i svež hleb bio ispečen do jutra.

Pravoslavni pekari imaju i svog sveca zaštitnika, a to je sveti Atanasije, i slavi se 31. januara svake godine.

Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Konstantin 01.11.2012. 22:26
Opаnčаrski zаnаt

Opаnаk spаdа u jedаn od аrtefаkаtа koji su simboli Srpske trаdicionаlne kulture i nаcionаlnog identitetа uopšte, iаko sаm opаnčаrski zаnаt spаdа u mlаđe zаnаte kod nаs. Koreni su mu u srednjovekovnoj, vizаntijskoj i evropskoj kulturnoj trаdiciji.


Zаnаt izrаđuje jednostаvnu i prаktičnu kožnu obuću prevаshodno nаmenjenu seoskom stаnovništvu. U nаrodu su u rаnijem periodu uglаvnom bili poznаti presni opаnci koji su izrаđivаni mаhom od svinjske kože, kаo i tzv. vrnčаni opаnci.

Zаnаt se nаročito rаzvio sredinom XIX vekа kаdа je zаprаvo zаbrаnjeno nošenje presnih opаnаkа, jer su se preko njih prenosile zаrаzne bolesti... Od tаdа su počeli dа se nose tzv. đonovski opаnci - koji su još nаzivаni i ''šаbаčki'' opаnci – kаo i tzv. crveni opаnci od štаvljene kože, а tаdа je već sve više korišćenа obrаđenа goveđа i telećа kožа.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Vremenom se opаnčаrski zаnаt, pored terzijskog, rаzvio u ''nаjjаči'' zаnаt u Srbiji o čemu su svedočile brojne opаnčаrske rаdnje. Nаjviše ih je bilo u šаbаčkom, požаrevаčkom, vаljevskom, užičkom, krаgujevаčkom i čаčаnskom krаju.

Opаnčаrski аlаt može se podeliti u dve grupe: а) аlаt zа štаvljenje kože; b) аlаt zа izrаdu opаnаkа. Izrаdа i kvаlitet opаnаkа cenili su se po broju nаbodа nа đonu. Obični opаnci imаli su 32 nаbodа, а bolji 50 do 60 nаbodа...

Po nаrodnom predаnju, tаjnu štаvljenjа kože Srbimа je otkrio Sveti Sаvа, zbog čegа su gа opаnčаri smаtrаli svojim zаštitnikom i slаvili su Sаvindаn.

Uspešnost i kvаlitet rаdа srpskih opаnčаrа više putа su prezentovаni i vrednovаni nаgrаdаmа nа svetskim sаjmovimа u drugoj polovini XIX i u prvim decenijаmа XX vekа u Pаrizu, Londonu, Beču i Budimpešti. I dаnаs muzejske zbirke čuvаju opаnke koji predstаvljаju vrhunskа delа zаnаtskog umećа, аli i nаrodnog stvаrаlаštvа. Krаjem dvаdesetih godinа XX vekа nа tržištu se pojаvljuju i gumeni opаnci fаbričke proizvodnje koji su trаjniji i izdržljiviji.

Dаnаs je potrаžnjа zа opаncimа svаkаko mаnjа nego u pomenutim vremenimа, mаdа se oni i dаlje izrаđuju kаo suveniri i prodаju turistimа, kаo i zа potrebe folklornih društаvа u Srbiji. Tаkođe, opаnke i dаnаs koristi siromаšno seosko stаnovništvo.

Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 05.11.2012. 00:18
Sakadžija

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sakadžija je čovek koji raznosi vodu za piće. Dok u gradovima i varošicama nije bilo gradskog vodovoda, skadžije su raznosile vodu po ceni jedan groš od sake. Saka je bilo uglavljeno bure zapremine 3 - 4 akova (Akov je stara mera za tečnost, oko 50 litara). Saka je arapska reč i označava „bure ili kola sa buretom, mešinu ili konja sa mešinom u kojima se voda nosi“. procenjuje se da je Sakadžija u Beogradu 1883, kada su peticijom protestovali zbog dodatnog oporezivanja, bilo oko stotinu.

U beogradu su sakadžije uzimale vodu sa česmi ali i iz Save i Dunava. Najpoznatije česme su bile: Delijska česma, Čukur česma, Toskina česma, Terazijska česma i Saka česma.

U Vojvodini gde je problem pijaće vode izražen i danas (npr. Subotica) postoje "arterski" bunari. Oni se nalaze na ulici, svakome su dostupni a voda se pumpa ručno pomoću velikog točka koje se okreće. U prigradskim delovima gde nema vodovoda, u domaćinstvima se kopaju plići bunari i ta voda je za tehničku upotrebu ali ne i za piće. Voda iz arteskih bunara se izvlači sa većih dubina, te su ukus, temperatura i kvalitet daleko bolji. Sakadžijski posao odavno više ne postoji.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 05.11.2012. 00:28
Mutavdžija

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Mutavdžija ili Mutabdžija je „pletilja“ ili tkač. To je stari zanatlija koji se bavio tkanjem seoskih torbica (torbaka) od kozije dlake (kozline), a u kojima se ranije nosilo vino, so, sir, hleb, pogača ili rakija kad je seljak odlazio da radi na njivi ili deca u školu. U nekim delovima Srbije (npr. užički kraj) ta torbica se zove „šarenica“. Svaki kraj je imao svoju boju, tj. svoju kombinaciju boja, kao znak raspoznavanja.

Tkanje se radi na razboju. To je pomagalo pomoću kojeg se mogu tkati različite tkanine. Od tepiha, preko vreća za žito i torbica, do krpara.

U filmu „Boj na Kosovu“, glumac Drago Čuma ima torbicu u kojoj nosi glavu Kneza Lazara. Tu torbicu izrađuje (tka) mutavdžija. Na jugu Srbije, po okolnim selima, i dalje se koristi ova reč. Poneki seljaci se, i danas, bave ovom delatnošću.
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 05.11.2012. 00:47
Sodadžija

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sodadžija je u prošlosti bio zanatlija koji je pod pritiskom obogaćivao običnu vodu ugljen-dioksidom, da bi se dobila tzv. soda voda, tj. gazirana voda. Ukus takve vode je bio veoma sličan današnjim jako gaziranim kiselim vodama.

Soda voda se pakovala u tzv. sifonske boce, koje su se proizvodile od stakla i na kojima je bio montiran metalni mehanizam sa ručkom. Kada bi se pritisnula ručka, soda voda bi pod pritiskom tekla u mlazu kroz cevčicu na sredini boce.

Pored soda vode "sodadžije" su pravile i osvežavajuća pića dodavanjem ekstrakta i šećera pa se dobijao: klaker, oranžada i kokta. Ovim pićima su se punile male flašice ili litarske boce (kao za kiselu vodu ili vino) sa specijalnim zatvaračem (takozvani pivski zatvarač).

Soda voda je bila jeftino piće i koristila se za uklanjanje simptoma jake kiseline u stomaku, pravljenje špricera itd. Sifonske boce su se koristile po više puta, i kad bi se ispraznile nosile se kod sodadžije na ponovno punjenje.

U Mađarskoj je jedno vreme postojala praksa punjenja sifonskih boca kod kuće. Koristili su se posebne metalne boce koje su u ručki imale ležište sa metalnom patronom sa kompresovanim ugljen-monoksidom. Sifon bi se otvorio, napunio vodom, ponovo zatvorio a onda bi se ušrafila metalna patrona.

Lokal ili zanatska radnja gde se proizvodi i prodaje soda voda se naziva sodara ili sodadžijska radnja.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 05.11.2012. 01:10
Sarač

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sarač je zanatlija koji izrađuje predmete od kože. Pre svega sedla, kajase, opasače, futrole za vatreno oružje, fišeklije za lovce, novčanike, bičeve. U saračkoj radnji, a ima jedna na donjem delu Balkanske ulice u Beogradu, miriše koža. To je jedan lep, starinski miris. Sarač uglavnom svoje proizvode radi ručno. Ono što napravi je jako i treba da traje. Saračka roba se može kupiti i na pijacama, vašarima po Srbiji, naročito kada je pazarni dan.

Danas, neizbežna plastika, potiskuje predmete od kože. Jer predmeti od kože traže mnogo stručnog, ljudskog rada, a to im diže cenu. Opasači, novčanici, futrole za pištolje... se sve više prave od plastike, lagani su, otporni na vodu, cena im niska. U Vojvodini, sarači su najviše izrađivali opremu za konje, te se njihov broj smanjivao modernizacijom i potiskivanjem konjske zaprege iz saobraćaja.

Ipak ako neko hoće da ima nešto što je lepo, unikatno i šik on kupuje kod sarača.
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 05.11.2012. 01:31
Licidar

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Licidar je čovek zanatlija čije je zanimanje pravljenje licidarskih kolača. Ovo zanimanje (zanat) je ranije bilo veoma rasprostranjeno u našim krajevima. Licidarski kolači su više za gledanje nego za jelo. Neki licidarski kolači uopšte nisu za jelo jer sadrže pored brašna i gips (da bi bili lepši i čvršći). Osnovna namena im je da budu ukras i da se okače oko vrata ili na zid. Zato nije bilo bitno da li su sveži već kako izgledaju.

Licidari svoje proizvode prodaju u svojim radnjama ili na vašarima. Deca su na vašarima želela da im roditelji kupe taj šareni licidarski kolač (bar onaj za jelo). Licidarski kolači mogu biti u obliku: srca, papuče, gitare, krave ... Najčešće nisu ukusni.

Ipak najpoznatiji kolač u obliku srca je Licidarsko srce. To srce pored raznih ukrasa ima i malo ogledalo. To su momci poklanjali devojkama na vašarima kao znak svoje simpatije.

Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začini čine osnovni sastav mednog testa, od kojeg se prave licitarski (liciderski) kolači a zanatlije koji ih prave su licitari. Još u starom Egipta su postojale velike radionice u kojima su se pravili obredni medeni kolača. Prilikom arheoloških iskopavanja piramida, uz sarkofage su se često mogli naći i medenjaci, kao i kalupi za njihovu izradu. Kalupi su bili različitih oblika – životinja, čovek, oružje... Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.

Reč licitar dolazi od austro-nemačke reči Lebzelter, ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač.

Najveći vrhunac licitarskog zanata je bio u doba Austrougarske monarhije. Veliki broj zanatlija, medokolačara, bavio se ovim poslom koji iziskuje mnogo umešnosti, vremena i truda. Svaki primerak licitarskog kolača, bilo da je on u obliku životinje, čoveka ili srca, unikatan je, jer se svaki kolač ukrašava ručno i nikada nema dva ista primerka.

U Srbiji se, osim u Beogradu, ovaj zanat javlja tek u drugoj polovini 19. veka. I to kao voskarsko-liciderski. Praktično je prenet iz Vojvodine gde je bio razvijen u 18. veku. Ova dva veoma različita zanata i po materijalima i po alatima su spojeni potrebama tržišta - tražnje tj. tražnja je bila mala pa su zantlije bili primorane da se bave sa oba zanata. Interesantno je da su se licidarskim zanatom bavili Nemci a Srbi voskarskim.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 06.11.2012. 19:08
Tatarin

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Tatarin je pripadnik tatarskog naroda, ali u Srbiji pod tim terminom se podrazumeva, preteča današnjih poštara. Dužnost mu je da, na konju, nosi poštu, važne dokumente, novac, vrednosti manjih dimenzija na određenoj relaciji.

Prvi naziv Pošte u Srbiji 1835. kada je osnovana je bio „Tatarska služba“.

Tatari su jahali konje koje su menjali u usputnim Menzulanama ređe „Mezulana“ ili Menzilanama (pretečama objekata pošte). U Menzulani su pored svežeg konja mogli dobiti i hranu i smeštaj (menzulana = menzil na turskom konj + han - kuća, odmorište).

Tatari su bili vrlo izdržljivi i hrabri ljudi poznati po brzini. Najbrži su relaciju Beograd - Istanbul prelazili za 4 dana! Tatari su bili ljudi od ugleda i poverenja rang im je bio definisan visinom fesa. Što viši fes, viši rang. Za pomoćnike su imali surudžije (dolazi od turske reči surukçi).
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 18.12.2012. 21:46
Kovački zanat

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kovački zanat je nekada bio jedan od najcenjenijih zanata. Bez njega je život na selu bio gotovo nezamisliv. Zanat je bio najaktivniji na prelazu iz XIX u XX vek, a nakon toga opada. Duže se održao na selu. Danas je situacija drugačija, sve je manje kovača i kovačkog posla ali postojanje pojedinih kovačkih radionica pokazuje da pomenuti zanat nije zaboravljen.

Kovački zanat razvio se još u gvozdenom dobu (oko 1.000 god.p.n.e.) kada se znanje o topljenju gvožđa proširilo Bliskim Istokom i Starom Grčkom. U Srpskoj srednjovekovnoj državi su postojala čitava sela u kojima se stanovništvo bavilo ovim zanatom, naročito ako su ona bila u blizini manastira.

Kovači su najviše izrađivali poljoprivredne alatke: plugove, raonike, drljače, motike, lopate, ašove, srpove, kose, grabulje, zatim delove za kola, sekire, opremu za ognjište, ali i amajlije, potkivanje konja i krava, potkivanje točkova kola, izradu plugova i popravljanje raznih alata.

Kovački alat podrazumeva: razne vrste čekića, moderna i kovačka klešta (kakva su se nekada u kovačnicama izrađivala), zatim nakovanj od specijalnog gvožđa, savremenu peć za razliku od nekadašnje peći od cigle, mašinu za zavarivanje, radni sto, kovački škripac i ostali radni pribor.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kako se gvožđe za vreme rada brzo hladilo, kovač je u svom poslu zahtevao pomoćnika, osim u slučaju obrade jednostavnijih predmeta. Kovački zanat danas propada, ali je na sreću malobrojnih kovača još uvek potrebno popravljanje poljoprivrednih mašina.

Zanimljivost

Priliv industrijskih proizvoda predstavljao je pretnju za sve zanate, pa i za kovački. Kovački esnaf se štitio od ovakve konkurencije. Zabeleženo je da je na esnafskom skupu 1903. godine doneta odluka da ''niko od majstora ne sme opravljati fabrikantske proizvode i da se majstor koji to čini kazni sa 10 dinara u korist esnafske sirotinje.''
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 18.12.2012. 22:04
Kazandžijski zanat

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ovaj zanat, u vidu izrade sudova i drugih predmeta od bakra predstavlja jedan od najstarijih zanata u Srbiji, jer postoji više od pet vekova. Reč kazan je turskog porekla.

Smatra se da je bakarno posuđe najpre izrađivano u starim civilizacijama Persije i Indije, koje su bile bogate bakarnom rudom. Ovaj zanat je u navedenim kulturama zabeležio najviše domete.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Bakarno posuđe imalo je široku upotrebu u gradskim i seoskim sredinama. Postojanost ovakvih sudova omogućavala je da se oni koriste za pripremu i zagrevanje hrane na otvorenom ognjištu.

Inače kazandžijski esnaf bio je prvo zanatsko udruženje gde su zanatlije postale i trgovci bakrom, kalajem i raznim kazandžijskim proizvodima.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Nekada su veliki kazandžijski centri kod nas bili Pirot, Niš i Prizren, a danas se još mogu naći u Beogradu, Valjevu, Novom Sadu, Leskovcu i Vranju. U kazandžijskoj radionici najvažniji su bili nakovanj, meh za duvanje vatre, drveni i metalni čekići, kazandžijska klešta, turpije, makaze i mnogi drugi alati.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Bakar je dobavljan u sirovom stanju i topljen je u pećima. Zatim je na nakovnju nekoliko radnika teškim čekićima razvlačilo bakar u table pa je nastavljan proces izrade određenog predmeta. Kao i mnogi drugi zanati na našim prostorima, nekada jako cenjeni kazandžijski zanat polako zamire razvojem industrije, polovinom prošlog veka.

U današnje vreme kazandžije se bave samo proizvodnjom kazana za pečenje rakije, kazana za topljenje masti i iskuvavanje rublja, prskalica za vinograd, kotlića i sl.

U svakom slučaju, dok je domaće rakije, biće i kazandžijskog zanata.
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 19.12.2012. 00:01
Korparsko-pletarski zanat

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Korparstvo je jedan od najstarijih zanata, razvija se u Srbiji početkom XX veka u vidu kućne radinosti. Korparstvo predstavlja pravljenje korpi od pruća vrbe, a kao osnovna sirovina koristi se crvena vrba (S. purpurea L.) koja ima crvenu koru i vrlo gipke grančice. Raste u proplancima i vrbicima nizijskih šuma. Njene se šibe upotrebljavaju u korparstvu. Za reznice koriste se štapici vrbe koji brzo puštaju korenje i vole vlažno tlo.

Reznice - štapici vrbe su pune biljnog hormona rasta tako da se brzo ukorenjavaju i imaju brz prirast. Za ožiljavanje reznica drugih vrsta bilja često se u posudu s vodom pored te biljke stavi reznica vrbe koja pusti svoje hormone rasta u vodu i potpomaže ožiljavanje druge vrste. Za pletenje se upotrebljava nekoliko vrsta šibe različite debljine i kvaliteta. Najbolja i najkorišćenija je amerikanka (salix americana), kultivirana šiba crvene boje.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Od debljih šiba pogodne su žućkasta ružmarinka i alba. Od poznatijih vrsta tu su još i argentinka i zelena konopljenka. Bela šiba dobija se rezanjem pre sazrevanja, leti ili krajem leta. Boja šibe određuje i boju predmeta. Za sađenje šibe pogodno je nisko i vlažno tlo. Zbijenost tla uteče na kvalitet šibe, jer tvrdo tlo daje tvrdo drvo. Takva šiba je čvršća, ali se teže plete. Šibe se režu u jesen, kada otpadne lišće. Odmah se sortiraju po veličini, vežu u snopove i spremne su za kuvanje. Posle sađenja šiba se vrlo brzo primi i brzo raste, jer je to u stvari vrsta brzorastuće vrbe. Sam posao od uzgoja do gotovog proizvoda je dugotrajan. Najpre se šiba sadi pomoću sadnica.

Nakon što šiba naraste, sledi njeno košenje. U današnje vreme se to radi traktorskom kosilicom što je puno brži način od nekadašnje ručne košnje pomoću posebnog noža koji se još naziva i "koserić". Kad se šiba pokosi i dopremi s polja prvo se mora klasifikovati po visini u nekoliko kategorija i povezati u snopove. Kuvati se može bilo kad i bilo gde, najbolje na otvoreno njima se najčešce obavijaju drške ili spojevi na predmetima. Mogu služiti i za pletenje, ali osnovni kostur mora biti od pune šibe.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Da bi se predmeti od šibe zaštitili od spoljašnjih uticaja mogu se i lakirati. Šiba se seče, klasifikuje po dužini i debljini, a zatim kuvala u velikim kazanima sedam do osam sati, pri čemu se voda dolivala dva-tri puta. Nakon kuvanja šiba se gulila, pa opet klasifikovala prema nameni, a potom se guli. Za cepanje šibe koristi se cepač, koji je od drveta i šibu cepa na tri dela. Kod pletenja korpe uglavnom se sedi na niskim klupama, zato što se korpa pri pletm radi mirisa koji se stvara pri kuvanju. Najvažnije je šibe odmah staviti u hladnu vodu i kuvati na potrebnoj temperaturi oko 6-8 sati. Za kuvanje jednog kotla šibe od početka loženja vatre potrebno je oko 12 sati.

Nakon kuvanja šiba se ohladi, oguli joj se kora i osuši se. Za sušenje nisu potrebni nikakvi posebni uslovi osim da se ne izlažu suncu. Šiba je suva kada pri savijanju odmah pukne što se postiže nakon nekoliko dana sušenja. Kuvana i suva šiba spremna je za pletenje nakon namakanja oko sat vremena u hladnoj vodi što joj privremeno vraća elastičnost. Ako pletenje potraje, šibu treba češće močiti jer se brzo suši i lako puca.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Majstori - korpari najčešce pletu na različitim drvenim kalupima i za svaki proizvod postoji drugi kalup. Za pletenje se ne upotrebljava samo cela šiba. Ona se može rascepati po dužini ili podeliti na tri dela. Takve tanke trake zovu se vitre i nju drži između kolena. Prvo se plete dno korpe, pa se kreće ka gornjem delu, a na kraju dolaze rućke (ukoliko su predviđene). Završna dorada je lakiranje korpi i taj lak predstavlja zaštitu.

Danas se proizvodi od pruća najčešće mogu nabaviti na vašarima. Variraju od malih suvenira, preko nameštaja od pruća do izrade raznih korpi za praktičnu upotrebu u domaćinstvu.

Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Aleksandar 19.12.2012. 01:35
Kačarski (bačvarski, pintarski) zanat

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ovo je zаnаt koji koristi drvo kаo osnovni mаterijаl. Poznаtа je delаtnost bilа još kod Stаrih Slovenа. Nаjpre su izrаđivаne mаnje posude rаvnih bokovа, а kаsnije i velike posude oblik bokovа poput bаčvi, burаdi i kаcа. U srednjem veku kаčаrski zаnаt se rаzvio s procvаtom grаdovа i trgovine. Posle oslobođenjа od Turаkа s područjа tаdаšnje Austrougаrske u nаše krаjeve je stigаo veći broj zаnаtlijа s novim znаnjimа, аlаtimа i tehnologijаmа.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Zаnаt objedinjuje rаzličite tehnike prerаde drvetа kаo što su: cepаnje, tesаnje, sаvijаnje i slаgаnje dugа, bušenje itd. Drvo se suši i do dve godine pre upotrebe. Krojenje dugа je inаče nаjosetljiviji postupаk u ovom zаnаtskom procesu.

   Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
  Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Dug se prаvio od hrаstа, bаgremа ili kestenovog drvetа. Zа čuvаnje vinа nаjpogodnijа su hrаstovа burаd. Rаkijа se nаjbolje čuvа u dudovim ili tаkođe hrаstovim burаdimа. Zа velike posude nаjpogodniji su jаsen i bor.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Dok je Srbijа između dvа svetskа rаtа bilа među nаjvećim evropskim izvoznicimа vinа, rаkije, džemovа i pekmezа trаnsport se uprаvo obаvljаo u burаdimа. Ovаj zаnаt je nekаdа spаdаo u pečаlbаrske delаtnosti, jer su mаjstori obilаzili selа i vаroši gde su izrаđivаli svoje proizvode i vršili usluge poprаvki i sl. Zаnаt se rаzvijаo dok se rаzvijаlo vinogrаdаrstvo i vinаrstvo, odnosno dok se vino intenzivnije izvozilo iz Srbije.

Poput mnogih drugih zаnаtа i ovаj je dаnаs u izumirаnju. Potrаžnjа zа tаkvom vrstom proizvodа nа tržištu je neznаtnа, jer se uglаvnom koriste fаbrički izrаđene posude. Pа ipаk, kаčаrski proizvodi još se mogu nаći u vinskim podrumimа Srbije, а poneko još uvek koristi i velike drvene kаce zа kiseljenje kupusа.
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Zoki 10.11.2014. 23:55
Ispiranje zlata

U nаjstаrijim pisаnim dokumentimа ispirаnje zlаtа se pominje još zа vreme stаrog Rimа, аli nesumnjivo čovek se njime bаvio mnogo rаnije. U Srbiji se zlаto može nаći u potocimа koji se slivаju sа pаdinа Kopаonikа, Gočа, Jаstrebcа... а rekа Pek je zаprаvo nаšа zlаtom nаjbogаtijа rekа.    

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Zlаtne čestice se ispirаju u drvenim posudаmа – ispirаčimа. Ovаj аrhаični posаo zаhtevа puno, puno strpljenjа i pre svegа sreće! Sаm proces izgledа tаko što se drvenom posudom zаhvаti mulj i pesаk sа dnа koritа reke i lаgаnim kružnim pokretimа se ispirаju u potrаzi zа svetlucаvim zlаtnim zrncimа. Ovаkаv nаčin ispirаnjа zlаtа opstаje i dаnаs аli kаo deo porodične trаdicije.
Naslov: Odg: Stari zanati
Poruka od: Zoki 11.11.2014. 00:29
Asurdžija

Asurdžija je naziv za majstora koji od barske biljke rogoza (ševar) izrađuje asure.

Asurdžije su imale svoje radionice i kuće pored močvara gde im je materijal za rad (rogoz-ševar) bio nadohvat ruke. Asurdžije su proizvodile razne vrste asura u zavisnosti od potreba tržišta. Ovakve prostirke su se izrađivale u raznim veličinama, raznih debljina sa ukrasima ili bez ukrasa.

Asure se koriste kao zavese za sunce, kao prostirke u prostorijama ili kao prostirke za plažu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Izrada asure je težak posao zbog toga što prvo treba na močvarnom zemljištu iseći veliku količinu ševara. Posle sečenje treba odvojiti listove pa ih osušiti na suncu. Tek posle ovoga se pristupa konkretnoj izradi (pletenje i šivenje) prostirki.

Danas u našim krajevima ima veoma malo ljudi koji se bave proizvodnjom asura. Zbog jeftine radne snage i jeftine sirovine u novije vreme se asure masovno proizvode u Kini i izvoze u sve zemlje sveta.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Proces proizvodnje započinje sečenjem ševara koji slobodno raste u močvarnim predelima. Žetva ševara se obavlja jula ili avgusta, bere se samo zreo ševar, a zrelost se utrvđuje po žutoj boji. Ševar se nakon berbe klasira i uvezuje u snopove i takav doprema u radionicu. Snopovi se u radionici razvezuju i ševar se razređuje kako bi se dobro osušio. Bitna je cirkulacija vazduha, kako ne bi došlo do pojave buđi na stabljikama. Nakon sušenja ševar se seče na trake određenih dimenzija koje se pre pletenja potapaju u vodu i tako postaju elastične kako se ne bi lomile prilikom pletenja. Iz jedne stabljike se u proseku dobija četiri do osam traka. Šire trake se koriste za pletenje asura većih dimenzija, a uže za zembile, cegere i druge upotrebne ukrasne predmete. Pletenje se obavlja ručno, a od alata se koriste: sekač, nož, čekić, zaglavci i naravno razboj.