Pojam zanat je balkanski turcizam arapskog porekla i označava veštinu ili znanje. Pojedini zanati osnovani na prastarom iskustvu staroslovenske i prednjoazijske kulture bili su važna privredna grana naših starih urbanih naselja ili dopunsko privređivanje u seoskim zajednicama. Ovo nasleđe prešlo je iz srednjeg veka u islamizirano društvo i dalo značajnu crtu čaršijskim esnafima. Prvi podaci o zanatima nalaze se u srpskim vladarskim poveljama 14. veka, u popisima zanatlija koji se, zajedno sa selima i imanjima, dodeljuju određenim manastirima – Studenici, Dečanima, Banjskoj, Žiči i drugim.

U popisu stanovništva Oblasti Brankovića iz 1455. godine zabeležene su zanatlije: kovači, obućari, krojači, kožuhari, mesari, pekari, grnčari, klesari, kolari, vodeničari, krčmari i travari.

Dolaskom Turaka, pominju se novi zanati orijentalnog porekla; njima su se uglavnom bavili muslimani i bili su vezani za gradove. To su: kujundžije, bravari, štavljači kože (tabaci), ćurčije, kazazi, papučije, berberi, sapundžije, potkivači, kazandžije, sabljari, bozadžije i halvadžije. I kod zatečenih zanata počela su da se primenjuje nova, orijentalna umeća, posebno u obradi kože i metala, pa se tako nekadašnji zlatari nazivaju kujundžije, a štavljači kože – tabaci.
Sredinom 16. veka u Prizrenu je zabeleženo pedesetak, a u Beogradu tridesetak zanata.
Značajna zanatska središta bili su i Užice, Niš i Smederevo, kao i svi kosovometohijski gradovi.
Za razliku od grada, po seoskim naseljima bio je znatno veći broj kovača, vodeničara i grnčara, kao i ostalih zanatlija vezanih za primitivniji način življenja.
Uporedo sa zanatstvom, po gradovima se razvila i veoma živa trgovina. Izuzetno su napredovali oni gradovi koji su se nalazili na važnim saobraćajnicama između velikih proizvođačkih oblasti ili su bili sabirna središta agrarnih i stočarskih proizvoda, kao Novi Pazar, na primer. Osim svakodnevno u dućanima, promet zanatskih proizvoda na nedeljnom pazaru ili vašaru održavan je u svim gradskim, pa i ponekim seoskim naseljima.

Polovinom 18. veka postepeno je rastao broj zanatlija – hrišćana, najviše Srba i Cincara, koji su bili pekari, mehandžije, kujundžije, opančari, ćurčije, terzije, bojadžije, zidari, grnčari i dr. Zanatlije su bile organizovane u udruženja zanatlija iste ili srodne struke –esnafe, odnosno cehove ili rufete, formirane na staleškoj osnovi, u kojima se funkcionisalo prema običajnim normama i ustaljenim zakonskim propisima. Esnafi su se starali o školovanju podmlatka i unapređenju zanata, vodili brigu o članovima koji nisu mogli više da privređuju i rešavali sporove u sopstvenim redovima, a za zaštitu svojih prava pred vlastima istupali kao celina. Školovanje i obuka trajali su godinama; šegrt (zanatlijski učenik) polagao je ispit za kalfu (zanatlijski pomoćnik), a kalfa za majstora. Kalfe su majstorski ispit polagale u esnafskom domu, pred komisijom ili pred esnafskom upravom. Kandidat je odgovarao na tri pitanja koja su se odnosila na tehnologiju izrade nekog predmeta i pokazivao svoju rukotvorinu (remek, kultar), koju je procenjivala komisija i starešina esnafa – ćaja, ustabaša.
Kada se kalfa proizvede u majstora, starešina ga je savetovao kako da se vlada i pripasao mu kecelju – peštemalj i predao majstorsko pismo – pokazanije.
Najčešće se proglašavalo više kalfi za majstore i šegrta za kalfe, tako da su oni delili troškove ručka ili večere na koju su pozivani članovi esnafske uprave i majstori. Ove svečanosti priređivale su se u esnafskom domu ili na lokalnom izletištu.

Tokom 19. veka, posle oslobođenja od turske okupacije, srpske zanatlije preuzele su primat u bavljenju starim zanatima u Beogradu i drugim gradovima Srbije.
Istovremeno, pridošle zanatlije iz Austrougarske donele su nove zanate i elemente zapadnoevropske kulture. Pojedine zanatlije stekle su svojim radom zavidan imetak pa su prerasle u trgovce, a neki od njih osnovali su različite zadužbine. Krajem 19. veka potrebe za zanatskim proizvodima jenjavaju zbog pojave pristupačnije poluindustrijske i industrijske robe.

Zanatska proizvodnja postepeno je slabila i odumirala, a u prvim decenijama 20. veka uslužne delatnosti sve više postaju osobenost gradskih i varoških zanatlija. Posle Drugog svetskog rata nestaju društvene i ekonomske osnove zanatske proizvodnje propagiranjem masovne industrijske i nipodaštavanjem vrednosti ručnog rada. Tradicionalne zanatske alatke, poluproizvodi, proizvodi i inventar pojedinih zanatskih radionica danas su predmeti muzejskih zbirki od velike vrednosti. Oni su segment materijalne kulturne baštine i svedočanstvo jednog vremena koje je nestalo u sveopštoj modernizaciji i globalizaciji svakodnevnog života.

Abadžija je majstor-zanatlija koji od grubog sukna pod nazivom aba, šije narodna odela - narodnu nošnju. Građansku narodnu odeću je, u 19. veku, šio majstor-zanatlija koji se zvao Terzija.
Imenica aba označava grubo vuneno sukno (tkaninu) i poreklom je iz arapskog jezika (‘abä). Reč „abadžija“ se dobija kada se na reč „aba“ doda turski sufiks -džija i označava krojača odeće od abe.

Klesar (ili i kamenorezac) je zanatlija čiji se rad svodi na obrađivanje kamena

Klesar izvodi kamenorezačke i druge radove od kamena koji su u većini slučajeva od privrednog značaja. Mora da savlada obrađivanje kamene forme u većini slučajeva pravilnih kao i alate koji se upotrebljavaju u klesarstvu. Deo klesara zanatlije je savlađivanje klesarskih radova kao što su izvođenje i obražavanje kamenih prostornih formi složenijih kamenih elemenata građevinskih i arhitektonskih konstrukcija, kao što su različiti delovi i konstrukcije svodova, lukova kupola i slično.

Zanatlije koje se bave obradom kamena klesanjem izrađuju tesanike od kojih zidaju u kamenu, zidove (velika je umetnost skladno i pravilno povezeti tesanike u zidu da bi lepo izgladao i usaglasiti različite veličine kamenih elemenata u njemu), ili druge vrste konstrukcija od kamena ili obloge od ovih materijala - pored toga oni izvode i kamenorezačke radove ploče i kamen koji se pravi na veštačke načine (treba imati mnogo iskustva i smisla za određivanje i usaglašavanje raznih žica koje na primer nalazimo u mermeru da bi se ovaj imitirao kao veštački stvoreni kamen od strane ovih zanatlija koji se bave obradom kamena) pa se zovu i kamenorezci ili teraceri koji se bave iradom različitih podnih površina od umetnog kamena kao što je običan ili venecijanski teraco, kamena koji imitira razne vrste skupog prirodnog kamena ili i keramičkih podova i zidnih obloga od ovih matarijala, reljefa, slika u kamenu ili čak i skulptura bilo od prirodnih ili umetnih materijala koje sami izrađuju tesanjem, rezanjem ili livenjem odlivaka u veštački kamen ili dekorativne elemente od gipsa ili u drugim materijalima koji po nekad mogu biti veoma komplikovani zanatski elementi sa visokim srtučnim zahtevima.

Specijalnom vrstom zanatstva i umetnosti je vajarsko klesarstvo. Ovakovi klesari su nekada izvodili i vajarske radove a naročito u 19. veku su bili izvođači vajarskih dela čiji su autori bili vajari, obrazovani na akademijama, danas su ovakove zanatlije pomoćnici vajara i vajari sami izvode naročito završne radove u vajarskim delima - skulpturama. Klesari iz Srbije- domaći klesari većinom su izvodili manastire i dela u srpskoj arhitekturi kada se radilo o primeni i obradi kamena.

Pekar je majstor ili radnik koji se bavi spremanjem (spravljanjem) i pečenjem hleba i drugih peciva.

Pre skoro 90 godina, u Srbiji je postojao pekarski esnaf. To je bilo udruženje pekarskih majstora koje je radilo na tome da zaštiti ugled i interese svoje profesije. Pekari su se tada nazivali ekmedžijama (turcizam). Tada je malo ljudi obavljalo ovaj posao. Da bi postao pravi pekarski majstor, prvo bi se prijavio kao šegrt kod nekog pekara (gazde-majstora), i zatim u tim radionicama (pekarama) izučavao zanat. Kada bi gazda uvideo da je šegrt naučio zanat, pozvao bi stručnu komisiju. Komisija bi na osnovu znanja i umešnosti šegrta, dodelila šegrtu Majstorsko pismo. Na osnovu tog dokumenta se dokazuje da je ta osoba postala majstor svog zanata odnosno pekar.

Danas, i dalje postoji pekarski esnaf i Unija pekara Srbije. U tim udruženjima su danas članovi uglavnom stari pekari, a njih ima malo. Pošto se pekarska delatnost širila, shodno tome danas postoje majstori (zanimanja) za hleb (hlebari), pecivo (pecivari) i burek (buregdžije). Mada, dosta majstora zna dva, neretko i sva tri posla. Stare zidane (turske) peći (u nekim krajevima su ih zvali vurnje, vurune, furune) su zamenjene novim: parnim, električnim i pećima na čvrsto gorivo, ali se tradicionalno za najukusniji smatra hleb iz zidanih peći.

Danas je široka ponuda pekarskih proizvoda, ali u uslovima nelojalne konkurencije pekari se teško bore, a opstaju samo zahvaljujući svom znanju i kvalitetu svojih proizvoda. Pekarski posao je težak jer se obavlja u veoma teškim uslovima pri velikoj vrućini i noću, da bi vruć i svež hleb bio ispečen do jutra.

Pravoslavni pekari imaju i svog sveca zaštitnika, a to je sveti Atanasije, i slavi se 31. januara svake godine.

Sakadžija je čovek koji raznosi vodu za piće. Dok u gradovima i varošicama nije bilo gradskog vodovoda, skadžije su raznosile vodu po ceni jedan groš od sake. Saka je bilo uglavljeno bure zapremine 3 - 4 akova (Akov je stara mera za tečnost, oko 50 litara). Saka je arapska reč i označava „bure ili kola sa buretom, mešinu ili konja sa mešinom u kojima se voda nosi“. procenjuje se da je Sakadžija u Beogradu 1883, kada su peticijom protestovali zbog dodatnog oporezivanja, bilo oko stotinu.

U beogradu su sakadžije uzimale vodu sa česmi ali i iz Save i Dunava. Najpoznatije česme su bile: Delijska česma, Čukur česma, Toskina česma, Terazijska česma i Saka česma.

U Vojvodini gde je problem pijaće vode izražen i danas (npr. Subotica) postoje "arterski" bunari. Oni se nalaze na ulici, svakome su dostupni a voda se pumpa ručno pomoću velikog točka koje se okreće. U prigradskim delovima gde nema vodovoda, u domaćinstvima se kopaju plići bunari i ta voda je za tehničku upotrebu ali ne i za piće. Voda iz arteskih bunara se izvlači sa većih dubina, te su ukus, temperatura i kvalitet daleko bolji. Sakadžijski posao odavno više ne postoji.

Sodadžija je u prošlosti bio zanatlija koji je pod pritiskom obogaćivao običnu vodu ugljen-dioksidom, da bi se dobila tzv. soda voda, tj. gazirana voda. Ukus takve vode je bio veoma sličan današnjim jako gaziranim kiselim vodama.

Soda voda se pakovala u tzv. sifonske boce, koje su se proizvodile od stakla i na kojima je bio montiran metalni mehanizam sa ručkom. Kada bi se pritisnula ručka, soda voda bi pod pritiskom tekla u mlazu kroz cevčicu na sredini boce.

Pored soda vode "sodadžije" su pravile i osvežavajuća pića dodavanjem ekstrakta i šećera pa se dobijao: klaker, oranžada i kokta. Ovim pićima su se punile male flašice ili litarske boce (kao za kiselu vodu ili vino) sa specijalnim zatvaračem (takozvani pivski zatvarač).

Soda voda je bila jeftino piće i koristila se za uklanjanje simptoma jake kiseline u stomaku, pravljenje špricera itd. Sifonske boce su se koristile po više puta, i kad bi se ispraznile nosile se kod sodadžije na ponovno punjenje.

U Mađarskoj je jedno vreme postojala praksa punjenja sifonskih boca kod kuće. Koristili su se posebne metalne boce koje su u ručki imale ležište sa metalnom patronom sa kompresovanim ugljen-monoksidom. Sifon bi se otvorio, napunio vodom, ponovo zatvorio a onda bi se ušrafila metalna patrona.

Lokal ili zanatska radnja gde se proizvodi i prodaje soda voda se naziva sodara ili sodadžijska radnja.

Licidar je čovek zanatlija čije je zanimanje pravljenje licidarskih kolača. Ovo zanimanje (zanat) je ranije bilo veoma rasprostranjeno u našim krajevima. Licidarski kolači su više za gledanje nego za jelo. Neki licidarski kolači uopšte nisu za jelo jer sadrže pored brašna i gips (da bi bili lepši i čvršći). Osnovna namena im je da budu ukras i da se okače oko vrata ili na zid. Zato nije bilo bitno da li su sveži već kako izgledaju.

Licidari svoje proizvode prodaju u svojim radnjama ili na vašarima. Deca su na vašarima želela da im roditelji kupe taj šareni licidarski kolač (bar onaj za jelo). Licidarski kolači mogu biti u obliku: srca, papuče, gitare, krave ... Najčešće nisu ukusni.

Ipak najpoznatiji kolač u obliku srca je Licidarsko srce. To srce pored raznih ukrasa ima i malo ogledalo. To su momci poklanjali devojkama na vašarima kao znak svoje simpatije.

Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začini čine osnovni sastav mednog testa, od kojeg se prave licitarski (liciderski) kolači a zanatlije koji ih prave su licitari. Još u starom Egipta su postojale velike radionice u kojima su se pravili obredni medeni kolača. Prilikom arheoloških iskopavanja piramida, uz sarkofage su se često mogli naći i medenjaci, kao i kalupi za njihovu izradu. Kalupi su bili različitih oblika – životinja, čovek, oružje... Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.

Reč licitar dolazi od austro-nemačke reči Lebzelter, ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač.

Najveći vrhunac licitarskog zanata je bio u doba Austrougarske monarhije. Veliki broj zanatlija, medokolačara, bavio se ovim poslom koji iziskuje mnogo umešnosti, vremena i truda. Svaki primerak licitarskog kolača, bilo da je on u obliku životinje, čoveka ili srca, unikatan je, jer se svaki kolač ukrašava ručno i nikada nema dva ista primerka.

U Srbiji se, osim u Beogradu, ovaj zanat javlja tek u drugoj polovini 19. veka. I to kao voskarsko-liciderski. Praktično je prenet iz Vojvodine gde je bio razvijen u 18. veku. Ova dva veoma različita zanata i po materijalima i po alatima su spojeni potrebama tržišta - tražnje tj. tražnja je bila mala pa su zantlije bili primorane da se bave sa oba zanata. Interesantno je da su se licidarskim zanatom bavili Nemci a Srbi voskarskim.