Kovački zanat je nekada bio jedan od najcenjenijih zanata. Bez njega je život na selu bio gotovo nezamisliv. Zanat je bio najaktivniji na prelazu iz XIX u XX vek, a nakon toga opada. Duže se održao na selu. Danas je situacija drugačija, sve je manje kovača i kovačkog posla ali postojanje pojedinih kovačkih radionica pokazuje da pomenuti zanat nije zaboravljen.

Kovački zanat razvio se još u gvozdenom dobu (oko 1.000 god.p.n.e.) kada se znanje o topljenju gvožđa proširilo Bliskim Istokom i Starom Grčkom. U Srpskoj srednjovekovnoj državi su postojala čitava sela u kojima se stanovništvo bavilo ovim zanatom, naročito ako su ona bila u blizini manastira.

Kovači su najviše izrađivali poljoprivredne alatke: plugove, raonike, drljače, motike, lopate, ašove, srpove, kose, grabulje, zatim delove za kola, sekire, opremu za ognjište, ali i amajlije, potkivanje konja i krava, potkivanje točkova kola, izradu plugova i popravljanje raznih alata.

Kovački alat podrazumeva: razne vrste čekića, moderna i kovačka klešta (kakva su se nekada u kovačnicama izrađivala), zatim nakovanj od specijalnog gvožđa, savremenu peć za razliku od nekadašnje peći od cigle, mašinu za zavarivanje, radni sto, kovački škripac i ostali radni pribor.


Kako se gvožđe za vreme rada brzo hladilo, kovač je u svom poslu zahtevao pomoćnika, osim u slučaju obrade jednostavnijih predmeta. Kovački zanat danas propada, ali je na sreću malobrojnih kovača još uvek potrebno popravljanje poljoprivrednih mašina.

Zanimljivost

Priliv industrijskih proizvoda predstavljao je pretnju za sve zanate, pa i za kovački. Kovački esnaf se štitio od ovakve konkurencije. Zabeleženo je da je na esnafskom skupu 1903. godine doneta odluka da ''niko od majstora ne sme opravljati fabrikantske proizvode i da se majstor koji to čini kazni sa 10 dinara u korist esnafske sirotinje.''

Korparstvo je jedan od najstarijih zanata, razvija se u Srbiji početkom XX veka u vidu kućne radinosti. Korparstvo predstavlja pravljenje korpi od pruća vrbe, a kao osnovna sirovina koristi se crvena vrba (S. purpurea L.) koja ima crvenu koru i vrlo gipke grančice. Raste u proplancima i vrbicima nizijskih šuma. Njene se šibe upotrebljavaju u korparstvu. Za reznice koriste se štapici vrbe koji brzo puštaju korenje i vole vlažno tlo.

Reznice - štapici vrbe su pune biljnog hormona rasta tako da se brzo ukorenjavaju i imaju brz prirast. Za ožiljavanje reznica drugih vrsta bilja često se u posudu s vodom pored te biljke stavi reznica vrbe koja pusti svoje hormone rasta u vodu i potpomaže ožiljavanje druge vrste. Za pletenje se upotrebljava nekoliko vrsta šibe različite debljine i kvaliteta. Najbolja i najkorišćenija je amerikanka (salix americana), kultivirana šiba crvene boje.


Od debljih šiba pogodne su žućkasta ružmarinka i alba. Od poznatijih vrsta tu su još i argentinka i zelena konopljenka. Bela šiba dobija se rezanjem pre sazrevanja, leti ili krajem leta. Boja šibe određuje i boju predmeta. Za sađenje šibe pogodno je nisko i vlažno tlo. Zbijenost tla uteče na kvalitet šibe, jer tvrdo tlo daje tvrdo drvo. Takva šiba je čvršća, ali se teže plete. Šibe se režu u jesen, kada otpadne lišće. Odmah se sortiraju po veličini, vežu u snopove i spremne su za kuvanje. Posle sađenja šiba se vrlo brzo primi i brzo raste, jer je to u stvari vrsta brzorastuće vrbe. Sam posao od uzgoja do gotovog proizvoda je dugotrajan. Najpre se šiba sadi pomoću sadnica.

Nakon što šiba naraste, sledi njeno košenje. U današnje vreme se to radi traktorskom kosilicom što je puno brži način od nekadašnje ručne košnje pomoću posebnog noža koji se još naziva i "koserić". Kad se šiba pokosi i dopremi s polja prvo se mora klasifikovati po visini u nekoliko kategorija i povezati u snopove. Kuvati se može bilo kad i bilo gde, najbolje na otvoreno njima se najčešce obavijaju drške ili spojevi na predmetima. Mogu služiti i za pletenje, ali osnovni kostur mora biti od pune šibe.


Da bi se predmeti od šibe zaštitili od spoljašnjih uticaja mogu se i lakirati. Šiba se seče, klasifikuje po dužini i debljini, a zatim kuvala u velikim kazanima sedam do osam sati, pri čemu se voda dolivala dva-tri puta. Nakon kuvanja šiba se gulila, pa opet klasifikovala prema nameni, a potom se guli. Za cepanje šibe koristi se cepač, koji je od drveta i šibu cepa na tri dela. Kod pletenja korpe uglavnom se sedi na niskim klupama, zato što se korpa pri pletm radi mirisa koji se stvara pri kuvanju. Najvažnije je šibe odmah staviti u hladnu vodu i kuvati na potrebnoj temperaturi oko 6-8 sati. Za kuvanje jednog kotla šibe od početka loženja vatre potrebno je oko 12 sati.

Nakon kuvanja šiba se ohladi, oguli joj se kora i osuši se. Za sušenje nisu potrebni nikakvi posebni uslovi osim da se ne izlažu suncu. Šiba je suva kada pri savijanju odmah pukne što se postiže nakon nekoliko dana sušenja. Kuvana i suva šiba spremna je za pletenje nakon namakanja oko sat vremena u hladnoj vodi što joj privremeno vraća elastičnost. Ako pletenje potraje, šibu treba češće močiti jer se brzo suši i lako puca.


Majstori - korpari najčešce pletu na različitim drvenim kalupima i za svaki proizvod postoji drugi kalup. Za pletenje se ne upotrebljava samo cela šiba. Ona se može rascepati po dužini ili podeliti na tri dela. Takve tanke trake zovu se vitre i nju drži između kolena. Prvo se plete dno korpe, pa se kreće ka gornjem delu, a na kraju dolaze rućke (ukoliko su predviđene). Završna dorada je lakiranje korpi i taj lak predstavlja zaštitu.

Danas se proizvodi od pruća najčešće mogu nabaviti na vašarima. Variraju od malih suvenira, preko nameštaja od pruća do izrade raznih korpi za praktičnu upotrebu u domaćinstvu.

Ispiranje zlata

U nаjstаrijim pisаnim dokumentimа ispirаnje zlаtа se pominje još zа vreme stаrog Rimа, аli nesumnjivo čovek se njime bаvio mnogo rаnije. U Srbiji se zlаto može nаći u potocimа koji se slivаju sа pаdinа Kopаonikа, Gočа, Jаstrebcа... а rekа Pek je zаprаvo nаšа zlаtom nаjbogаtijа rekа.    

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Zlаtne čestice se ispirаju u drvenim posudаmа – ispirаčimа. Ovаj аrhаični posаo zаhtevа puno, puno strpljenjа i pre svegа sreće! Sаm proces izgledа tаko što se drvenom posudom zаhvаti mulj i pesаk sа dnа koritа reke i lаgаnim kružnim pokretimа se ispirаju u potrаzi zа svetlucаvim zlаtnim zrncimа. Ovаkаv nаčin ispirаnjа zlаtа opstаje i dаnаs аli kаo deo porodične trаdicije.