Proučavanje pogrebnih obreda iz prošlosti veoma je složeno. Podrazumeva primenu različitih nauka, među kojima je prva arheologija. Na ovom mestu biće razmotreni samo neki osnovni podaci o pogrebu Srba, dobijeni arheološkim istraživanjima tokom poslednje decenije XX stoleća, kako bi se stekla opšta slika o posmrtnim obredima. U nadi da je ovo tek novi početak proučavanja, samo ću uputiti na osnovnu literaturu.

Stari pogrebni obred Srba poznat je iz dela sredine X stoleća, „Zlatni lugovi“, arapskog naučnika Masudija. Nabrajajući slovenske i pojedine druge narode prema starijim izvorima, on izdvaja nekoliko slovenskih naroda, kao što su Volinjani, Srbi, Rusi i drugi, navodeći i neke podatke o njima. Kako u svom delu navodi Langobarde, Avare i Duljebe, očigledno je da Masudi koristi neke starije izvore. Naime, Langobarde i Avare porazili su i pokorili Franci na prelazu iz VIII u IX stoleće, a Duljebi se više ne spominju u pisanim izvorima savremenim Masudiju. To sužava datovanje Masudijevog izvora na VII i VIII stoleće. Ako se pretpostavi da su izvori podataka bili Sloveni Male Azije, oni koji su prešli na arapsku stranu krajem VII stoleća, onda se i Masudijevi podaci o Srbima i drugim Slovenima odnose na VII stoleće.

Prema Masudiju, Srbi su bili osoben i od ostalih Slovena posebno poštovan narod, koji je pokojnike, uključujući i vladare, spaljivao zajedno sa njihovim jahaćim konjem, te su po tome slični Indusima. Ovaj podatak ponavlja i Ibn Dasta. Da se spaljuju kao Indusi, još se izričito beleži za Ruse. U odsustvu naših pisanih podataka ili drugih pisanih izvora, poslednja arheološka otkrića u značajnoj meri objašnjavaju na šta su arapski naučnici mislili izdvajajući Srbe od ostalih Slovena, i upoređujući nas sa Indusima.

Srbi se u Srednjem veku jasno i jednostavno arheološki raspoznaju po ostacima spomenika podignutih pokojnim, poznatih pod imenom gromile. To su najčešće male humke, prečnika oko 4-5 m, koje sadrže ostatke obreda posvećenih umrlima i drevnog spomenika koji je tokom vremena nestao. Podizane su na prostoru za to određenom od strane osnivača porodičnog naselja. U gromilama po pravilu nema ostataka pokojnika, ni spaljenih, ni sahranjenih. Kako su izgledali davno nestali drveni spomenici, od kojih su jedva sačuvani temelji, donekle pokazuju mramorovi, nadgrobni spomenici Srba poznog srednjeg veka. Za njih je u vreme austrougarske okupacije uveden nenarodni naziv „stećak“, koji nije poznat u toponimiji. Izgled i ukras mramorova, kao i nadgrobni spomenici novijeg vremena, potvrđuju podatke prikupljene arheološkim istraživanjima gromila, dopunjuju ih i pokazuju kontinuitet.

Za umrle koji su spaljivani, prvo je podizano odgovarajuće obredno stanište. U njega je polagano telo umrle osobe pre spaljivanja, dok je pripremana pogrebna lomača i gozba. U obrednom staništu je pravljeno i ognjište, u koje se prenosila vatra iz kuće. Na njemu se verovatno spremala neka obredna hrana. Ima primera da je kućno ognjište rasturano, a njegovi delovi polagani u gromilu. Posle pogreba je paljena nova vatra u kući. Za one koji za života nisu imali svoje ognjište, nije pravljeno ni obredno. Sa spaljivanjem leša uništavano je i obredno stanište; možda su njegovi drveni delovi korišćeni sa lomaču. Zatim su na isto mesto sipani ostaci od trizne, ako ih je bilo – delovi polomljenog posuđa i otpaci hrane (kosti), kao svedočanstvo da je gozba obavljena. Ponekad se može naći neki ženski predmet, koji, kao svojevrsna žrtva, otkup, svedoči da je to gromila udovičinog muža. Podaci o spaljivanju konja nisu ustanovljeni. Potom je na istom mesu podizan spomenik, često na kamenom postolju, u vidu male drvene zgrade. Tu je priređivana i daća, čiji ostaci mogu biti prosuti na isto mesto. Ponegde je uočeno kađenje tla ili temelja gromile žarom. Posuđe korišćeno u obredu, na primer za kupanje mrtvaca, zakopavano je u posebne jame. Neizgoreli ostaci umrlih sipani su verovatno u reke, potoke i ponore.

Pokojnicima koji su sahranjivani, verovatno nije podizano obredno stanište, već samo spomenik. Pre podizanja spomenika verovatno su vršene neke obredne radnje, kao što je čišćenje tla kađenjem. U manji ili veći drveni spomenik, mogli su da se polažu ostaci trizne, daće, delovi ognjišta umrle osobe. I u sam grob takođe su polagani ostaci trizne – polomljene grnčarije i otpaci od hrane (životinjske kosti). U Svaču kod Ulcinja, uz grobnicu korišćenu tokom VI-XI stoleća, nađeno je triznište sa granice VI i VII stoleća – kamenom popločana površina sa polomljenom grnčarijom, životinjskim kostima i paljevinom. Grobovi VIII-IX stoleća sa komadima grnčarije i životinjskih kostiju, ustanovljeni su nedavno na Crkvini u Šipovu (Pljevlja). Sličnih primera ima i kasnije.

Od doba Svetog Save više nema poznatih primera podizanja spomenika na posebnom mestu, već se oni postavljaju nad grobom. Međutim, niz starih običaja je sačuvan, kroz običajno pravo i zakon. Konj je i dalje imao posebnu ulogu. Kao što je iznošena ili gašena vatra na ognjištu umrlog, tako je slično konj, umesto da se ubije, predavan vladaru, jer ne pripada naslednicima umrlog. Pod turskom okupacijom, konj umrlog sveštenika predavan je episkopu. Međutim, neki naši epski junaci ubijali su svog konja. Ovi primeri pokazuju da je suština starih obreda zadržana veoma dugo. Umesto da se konj ubije kako bi bio sa svojim gospodarem i u svetu besmrtnih duša umrlih ratnika, sada se predaje vladaru ili episkopu-vladici, odnosno posredniku. Oni na taj način preuzimaju ulogu Agnija (oganj), koji duše umrlih prevodi iz telesnog u bestelesni svet.

Sačuvana su i materijalna svedočanstva o pogrebnim obredima i shvatanjima Srba u Poznom srednjem veku. To su mramorovi, kameni nadgrobni spomenici XIV-XV stoleća. Pravljeni su i od drveta, što je verovatno bilo uobičajeno u XIII stoleću. Pokojnik se sahranjuje uvek ispod njih, pa i kada se nalaze u crkvama. Najčešće se prave kao srednjevekovni spomenici podizani na gromilama, u vidu neke građevine, ali sada pravougaone osnove, podobno raci. Pojavljuju se i spomenici u vidu stuba ili krsta, koji su po pravilu podizani zaslužnim ratnicima. Oblik stuba vodi poreklo od starijih drvenih stubova – spomenika, a mramorovima u vidu krsta uzor je bio krstoobražen kamen, znamenje pobede, postavljen na Kosovu Polju posle bitke. Pored toga, niz mramorova je u vidu kovčega ili sarkofaga. Reljefne predstave na mramorovima, ukoliko se zanemare one ređe, natpisi i obične šare, mogu se podeliti na hrišćanske (krstovi, vinova loza i slično), zatim na staleške – ratničke (ratnik na konju, oružje, štitovi) i obredne, sa prikazanim obrednim kolima, borbama ratnika i lovom. Ovakvi spomenici pravljeni su u XIX-XX stoleću. U jezgru stare Raške, u planinskim i šumovitim oblastima Podrinja, Polimlja i Tare, pravljeni su drveni sanduci iznad rake, ponekad ukrašeni. U kamenitom pojasu od Crne Gore do Kninske Krajine, pravljeni su sanduci od kamenih ploča, a na njima mogu biti predstave ratnika (stojeći lik, na konju, ratnik u borbi, samo oružje), svetitelja i drugih. U Pomoravlju su najpoznatiji krajputaši, česti i na grobljima.

Iz ovog kratkog pregleda arheoloških podataka, jasniji su Masudijevi podaci o Srbima u VII i VIII stoleću. Naglašavanje pogreba slično induskom postaje razumljivo: dok ostali Sloveni podižu humke nad sahranjenim pepelom spaljenih pokojnika, Srbi sipaju pepeo verovatno u reke, potoke ili ponore. I danas se ponekad odeća umrlih ostavlja na granama pored potoka. Humki bez sahranjenih ostataka pokojnika ima na severozapadnim slovenskim prostorima, gde su takođe živeli Srbi, uz druge Zapadne Slovene. U poslednje vreme ima više otkrivenih takvih primera za Novgorodske Slovene. Oni su pravili otvorene nadgrobne spomenike ili sa otvorom, gdje je ostavljana hrana za dušu umrlog. U tom pogledu Srbi su bili sličniji Grcima i Romanima.

Znači da Masudi nije bez razloga podvukao posebnost Srba, prikazavši je samo kroz sažet opis pogreba. Za sada se mogu sagledati dva vremenska sloja u našim pogrebnim običajima. Prvi sloj je iskonski, pripada dobu naroda koji je obrazovao Indoevropljane, dakle dobu prije više od 3500–4000 godina. Osnovna odlika njihovog pogrebnog obreda je spaljivanje tela. Čovek ima besmrtnu dušu, zarobljenu u telu; porodica, prijatelji i ostali iz sredine pokojne osobe moraju da spale telo, da bi se duša što prije oslobodila, inače mogu da snose posledice. Ništa iz materijalnog sveta ne može da stigne u bestelesni svet, pa se zato hrana i drugo namenjeno duši umrle osobe, moraju spaliti zajedno sa njom. Pepeo pokojnika se u početku čuva sklonjen u grobu. Po arijevskoj tradiciji, ne spaljuju se isposnici – božjaci, odnosno kaluđeri, kao ni trudnice i deca, jer su oni čisti. U grobljima kaluđera oko naših manastira, nalaženi su grobovi mladih žena i dece. Druga odlika je poštovanje pretka u više stepena: iz kuće upravo umrlog pretka iznosi se vatra, ona koju je umrla osoba upalila, i prenosi se u za to podignuto obredno stanište, a potom, ukoliko se kuća nije ugasila, naslednici pale novu vatru, dok se pokojniku podiže spomenik; zatim kroz podizanje i održavanje najvećeg spomenika utemeljivaču naselja i porodice na novom mestu, pa sećanje na pretka roda ili plemena i sećanje na iskonskog pretka celog naroda, što se ogleda u ulozi vladara-vladike kao posrednika do netelesnog sveta. Treća odlika je spaljivanje jahaćeg konja sa umrlim ratnikom. Konj i kobila su imali veliku ulogu u mitologiji i kosmogoniji od vremena pripitomljavanja konja oko 1700. stare ere. U staroj Indiji je vladar otvarao vrata svojoj duši žrtvovanjem konja, i tako omogućavao sjedinjavanje sa božanskim. Konj odlučuje o sudbini ratnika, može da spreči njegovo učešće u bici, da doprinese njegovoj pobedi ili pogibiji, da ga ranjenog spase. A Bog, vrhovni vladar, za sebe uzima najbolje ratnike, junačke i čojstvene, tako što omogućava njihovu pogibiju u materijalnom svetu, pa je tako bilo i u Kosovskoj bici. Otuda se nadgrobni spomenik u vidu krsta ili označen krstom, a sa prikazanim oružjem, podiže vitezu valjano poginulom u borbi sa zlom. Četvrta odlika je proslavljanje gozbom i igrom (triznom) oslobođenja duše umrle osobe od tela i njen odlazak u večni život. Gozba se primenjuje i danas, sa zaboravljenim smislom, a ponegde se do nedavno igralo i posmrtno kolo.

Drugi sloj bi bio nečuvanje spaljenih ostataka pokojnika, odnosno uverenje da u njima nema ničeg od duše ili ličnosti umrlog. Sipaju se u vodu, jer je more predodređen pobednik nad zemljom koju polako guta – preostale čestice tela će u svakom slučaju dospeti do njega. Ovakvo uverenje kod Srba, Indusa i drugih, koji nisu čuvali pepeo umrlih, može se vremenski opredeliti od nastanka shvatanja, saznanja o neodređenosti duše, o njenoj posebnoj prirodi, negde od doba Bude i Platona. Nema podataka kada su Srbi usvojili takva shvatanja, jer najstarije poznate gromile potiču iz IV stoleća nove ere. Potpuno nematerijalnoj duši po smrti čoveka, za napuštanje tela predviđenog za sahranjivanje, nije prepreka ni samo telo, ni grob ni nadgrobni spomenik na putu za bestelesni svet; nije joj potrebna nikakva hrana, pa ni obredna. Drugim rečima, život posle smrti više se ne zamišlja kao život uživanja, već kao život u vrlini i skladu, bez iskušenja. To pokazuje usvojen pogrebni obred, što može biti posledica samo veoma rane evangelizacije Srba, mada je malo verovatno da su svi pripadnici naroda bili toga svesni.

Po caru Konstantinu VII Porfirogenitu (913-959.), Srbi su pokršteni u doba cara Iraklija (610-641.), dakle oko 250 godina pre Slovena Podunavlja. Danas, poslednjih godina XX stoleća, otkriveni su i arheološki dokazi tog ranog pokrštavanja. Na Prevlaci kod Tivta, gde se arheološki istražuje manastir Arhangela Mihaila, posvedočeni su Srbi od najkasnije VII stoleća. U Tvrdošu, manastiru Uspenja Bogorodice kod Trebinja, čiji je prvi hram podignut u vreme cara Konstantina Velikog, dok je manastir uspostavljen najkasnije u VI stoleću, ustanovljeno je istovremeno slovensko, svakako srpsko prisustvo. Postojanje srpskih gromila već krajem IV stoleća u Dalmaciji, ukazuje na izvesnost još ranijeg pokrštavanja Srba. Tek treba arheološki istražiti ulogu apostola Pavla u pokrštavanju Srba i Slovena, zabeleženu u predanjima.

Kako se iz izloženog vidi, pogrebni obredi Srba, od početka Srednjeg veka, u Poznom srednjem veku pa i kasnije, do naših dana, pokazuje kontinuitet. Oni pružaju mnoštvo dragocenih podataka, pa prevazilaze nacionalni značaj, jer objašnjavaju pojave iz prošlosti i kulture Slovena i svih Indoevropljana. Srbi se kroz pogrebne obrede, i ne samo kroz njih, iskazuju kao osobeni nosioci indoevropske baštine u Evropi. To naravno nije slučajno, što treba imati stalno na umu.