Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Паја Јовановић, Везиља


Када сте последњи пут у некој кући видели сто на коме је везени столњак? Данас је то права реткост јер “њега треба уштиркати,опеглати а и не уклапа се уз савремени намештај“. А када сте видели неку жену да везе?


А некада су девојчице одмалена училе да везу. Вез се сматрао а и данас га стручњаци сматрају за највеће достигнуће у народној уметности и традиционалној култури Србије.

Свака везиља је, иако су  шаре које је везла биле старе и  хиљаду година, у свој рад уносила своја осећања и давала му свој печат.

Везиље су највећи део мотива преузимале из прошлости али поједини елементи су, ипак, настајали и из њихове вештине, из њихових покушаја да се дода нешто ново. Иако су њихови радови настајали по угледу на старе радове, на понављање истих облика и мотива, они никада нису потпуно исти.

Нису просте копије, већ су то радови настали у стваралачком процесу зависно од времена, простора и личности саме везиље.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Вез на зубуну, Косово и Метохија Извор: Етнографски музеј

О томе колико је вез некада био цењен говоре и многе народне песме и записи као и многобројни текстилни предмети који се чувају у Етнографском музеју у Београду и другим музејима.

И у нашим народним песмама помињу се лепоте везова, справе и материјали за вез, ђерђеф, игла, ибришим, злато и указује поштовање према доброј везиљи и осећањима која она уноси у свој рад.

Постоји  занимљиво предање да је код Везичева у околини Пожаревца постојала задужбина Миље везиље, која је целог живота остала девојка јер није хтела да се уда за оног за кога је отац изабрао па је везла, вез продавала и од тог новца подигла цркву прозвану црква Везиља, која је порушена за време Турака.

Везло се различитим материјалима и бодовима, једном бојом или у више боја.

Везови су често представљали читаве композиције а везом се најчешће украшавала женска одећа (кошуље, сукње, чарапе, зубуни).

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Везене чарапе


Осим што је представљао украс на одећи, вез је био и показатељ друштвеног статуса, материјалног стања, узраста и националне припадности.

Свака област је имала свој карактеристичан вез.

У неким крајевима је био богатији и разноврснији па самим тим и познатији. Тако се Косово и Метохија посебно издвајају својим богатим везом на женским кошуљама.

Поред одеће, везом су украшавани и други текстилни предети у кући као што су столњаци, пешкири, завесе, постељина.

Доста мотива је преузимано из  средњег века и каснијих раздобља, па усклађивано са народним потребама и могућностима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Вез из околине Ниша, приватна колекција познате сликарке Надежде Петровић

У северним деловима Србије је у мотивима препознатљив утицај барока док су у косовском везу препознатљиви српски средњовековни и византијски узори.

У Византији је вештина веза била изузетно развијена и цењена, а вез свилом, златном и сребрном жицом су доведени  до високог уметничког нивоа.

Наравно, ови материјали (којима се везло и на којима се везло) били су привилегија виших друштвених слојева и свештенства па је у средњевековној Европи вез био уметност којом су се бавиле професионалне везиље и мајстори у оквиру цркве и на дворовима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Плашт кнеза Лазара / Извор: СПЦ

Тако је и у средњевековним српским манастирима вез био посебно негован.

Везом се украшавала црквена одећа и разни предмети потребни за богослужење а вез су радиле, како монахиње, тако и монаси.

Покров за мошти кнеза Лазара извезла је око 1402. године монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше Мрњавчевића који је погинуо у бици на Марици.

Златним и сребрним нитима она је на црвеној свили извезла текст молитвеног садржаја којим се обраћа кнезу Лазару, као свецу са молбом за помоћ и спас напаћеном српском народу.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Покров за мошти кнеза Лазара Плашт кнеза Лазара / Извор: КМ Новине

Плаштаница краља Милутина на којој се испод тела умрлог Христа налази ктиторски запис: ”Помјани Боже душаја раба својего Милутина Уреши” (“сети се Боже душе слуге своје Милутина Уроша”) је такође извезена златним и сребрним нитима на црвеној свили.

У средњевековној Србији вез је био саставни део образовања угледног женског света па су се  везом бавиле девојке и госпође на дворовима српских владара и племића, а материјали које су тада везиље користиле су исти као и на византијским дворовима и манастирима (свилена тканина, свилени конац и сребрна или позлаћена жица) док су теме за вез узимане из иконографије.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Плаштаница краља Милутина / Извор: http://plastanica.blogspot.rs/

Са настанком градова у Србији у 19. веку вез постаје део основног образовања женске деце, а и  после Другог светског рата везу су се учили ђаци у основним школама кроз предмет домаћинство.

Данас је стварно реткост видети жену која везе.

Оне које се још баве везом, раде то појединачно или се удружују у удружења која желе да сачувају традицију и спремне су да своје знање пренесу и млађима како би се сачувала лепота веза, белог веза, златовеза јер уз мало вештине, доста воље и стрпљења уз помоћ игле, разнобојног конца и старих “мустри“, стара хаљина или кошуља може постати јединствена и атрактивна.

Аутор: Милица Ђокић
Извор: srpskoblago, Расен