U danima nakon smrti moćnoga kralja Milutina (29. oktobar 1321. godine) Srbija je nezadrživo srljala u građanski rat. Kako pokojni kralj nije označio naslednika krune to je između njegovih sinova Konstantina i Stefana došlo do oružanog sukoba. Malo ko se nadao da bi Stefan mogao biti novi srpski kralj budući da ga je otac - kralj Milutin, za jednu raniju pobunu dao oslepiti. Međutim, nekim načinom dželat koji je sprovodio kaznu oslepljenja svoj posao nije do kraja obavio tako da mu je vid sačuvan.

Stefan je uporno nekoliko godina nosio povez preko očiju praveći se slep tako da osim onog najužeg kruga njegovih prijatelja niko nije znao da mu je vid sačuvan. Odmah nakon Milutinove smrti on je zbacio povez sa očiju, a crkva je objavila čudo da je slepi Stefan progledao. To je bilo sasvim dovoljno da odmah zadobije mnoštvo pristalica za dane građanskog rata koji su nailazili. Uz podršku srpske pravoslavne crkve Stefan se na Bogojavljanje 6. januara 1322. godine krunisao za kralja Srbije i poneo ime kralj Stefan Uroš III (Dečanski). Krunisanje je obavio arhiepiskop Nikodim. Odmah potom izbili su krvavi sukobi između novoga kralja i drugoga pretendenta na kraljevski presto - Stefanovog polubrata Konstantina. Sukobi su završili Konstantinovim porazom i njegovim zarobljavanjem. Nakon svega Stefan je naredio da se Konstantin likvidira. Time je postao samodržac.

Kralj Stefan Uroš III Dečanski vladao je na miru samo nekoliko godina i odmah nakon svoga najvećeg trijumfa, pobedom nad Bugarima na Velbuždu (28. jul 1330. godine), doživeo je i on pobunu svoga sina Dušana. U samome početku kralj Dečanski je uspeo da Dušanovu pobunu skrši, a njegova ogorčenost na sina je bila tolika da je postojala opasnost da otac ubije sina. Na kraju je došlo do kakvog-takvog pomirenja, ali ono nije dugo trajalo. Mržnja između oca i sina je mogla da se završi samo nestankom jednoga od njih. Jednom koliko brzom toliko možda još i više očajnom akcijom uspeva Dušan da zarobi kralja Stefana Dečanskog i da se 8. septembra 1331. godine kruniše u Svrčinu.

Tokom svih ovih događaja počinje i traje naša priča o porodici Vojnović, nadasve o velikom županu Nikolu Altomanoviću, pomalo romantičnom, ali i silovitom vlastelinu koji je desetak godina držao Srbiju u strahu od svojih neobuzdanih postupaka.

2. Pobuna "mladog kralja" Dušana

Vojvoda Vojin se nakon pobede kod Velbužda vratio u svoje Gacko, ali je njegov sin Miloš verovatno ostao uz mladog kralja Dušana. Kao mladom vlastelinu željnom ratnih podviga, Milošu sigurno nije bilo mesto u okolini kralja Dečanskog, a još manje u Gackom. Bilo je uz Dušana još dosta takvih mladića i to se uskoro osetilo. Osim toga bilo je tu još i starije vlastele među kojima se svakako isticao Đurađ Ilijić i Karavida Fratnut. Kralju Dečanskom je sigurno malo zeblo oko srca dok je posmatrao ko sve odlazi sa Dušanom u Zetu, a strah mu je bio veći kada je dočuo koje sve krupne velmože tajno odlaze kod prestolonaslednika. Uskoro je Zeta postala leglo bunta. Do kralja Dečanskog su veoma brzo počele da stižu glasine o potajnim sakupljanjima ne samo Dušanove vlastele već i mnogim onim koji su tajno dolazili iz Raške. I te kako ga je interesovao sadržaj tih noćnih razgovora koji su vođeni uz svetlost žara drvenog ćumura iz mangala. To što je mlada vlastela bila nezadovoljna nije moralo kralja Dečanskog mnogo da brine jer je u prirodi mladog čoveka da bude buntovan, a opet vlastela u Srbiji je oduvek nečim bila nezadovoljna pa se to već smatralo i normalnim. Ono što ga je ozbiljno plašilo bilo je to što su mu mnogobrojni doušnici iz Zete javljali da se tamo razgovaralo i o tome da se on sruši sa prestola, a na njegovo mesto da se uzdigne Dušan. To je sada već bio početak pobune.

Miloš Vojnović je u svom mladenačkom žaru bio srcem i dušom uz mladoga kralja Dušana, tim više što je video da ovoga podržava i takva ratnička veličina kao što je Đurađ Ilijić. U tim noćnim razgovorima njemu je izgledalo da ne treba mnogo truda pa da se sa prestola ukloni kralj Dečanski, ali ono što ga je tada moglo buniti bila je neka neodlučnost koju je zapazio kod Dušana. Dok su svi sa vatrom u očima govorili o tome kako Srbija treba jednog moćnog ratobornog kralja pri tome misleći na Dušana, Miloš je primećivao da se ovaj postepeno povlači i sakriva oči u senku ne izjašnjavajući se. Većina mlađe vlastele u žaru diskusije to nije primećivala, ali iskusnom oku starije vlastele to sigurno nije promaklo. Odmah im je bilo jasno da se Dušan koleba i da se plaši udariti na oca. Možda je baš zato, a sve u nameri da se Dušan ohrabri, proturena glasina da kralj Dečanski nema nameru da srpski presto ostavi Dušanu iako ga je proglasio mladim kraljem, već da će novi kralj biti njegov sin iz braka sa Marijom Paleolog - Simeon (Siniša). Da bi se priča još bolje učvrstila tvrdilo se da je ostareli kralj Dečanski pao u kandže lepe grkinje i da je sve to njena ideja.

Kada su glasine o nezadovoljstvu u Zeti dostigli kulminaciju i kada se već videlo da preti otvoreni bunt kralj Dečanski sakupi vojsku i udari na Zetu strašno paleći i uništavajući sve pred sobom. Mnoštvo je kuća popaljeno, vinograda, voćnjaka i šuma isečeno. Pred silinom naleta mladi kralj Dušan se uplašio i sa svojim pristalicama povukao na drugu stranu reke Bojane (jesen 1330). Iako je bilo mnogo onih koji su predlagali da se prihvati otvorena bitka on to nije želeo. Tada je sva mlada vlastela okupljena oko Dušana, a i Miloš među njima, mogla da se uveri koliko je teška ruka kralja Dečanskog. Ipak, Dušanova vojska je bila neokrnjena i dovoljno jaka da odbije prelazak kraljeve vojske preko reke.

Kada se prva silina udara kralja Dečanskog istopila počeli su pregovori između oca i sina, ali zbog međusobnog nepoverenja već ugovoreni prvi susret je odgođen. Drugi susret je već bio uspešniji, a i neki dogovor je postignut. Moguće da je Miloš Vojnović bio u oružanoj pratnji Dušanovoj i da je posmatrao susret oca i sina. Tada je mogao da se uveri u svu licemernost i dvoličnost koja je postojala u njihovim odnosima. Jedan drugome su davali velike zakletve stalno se pozivajući na međusobnu očinsku i sinovljevu ljubav, a obojica su bili okružena telesnom stražom koja je trebala da spreči međusobni nasrtaj. Kralj Dečanski je u tim susretima bio razjaren i njegovi postupci su bili u mnogo čemu nekontrolisani. S druge strane Dušan je postupao kao skrušeni sin koji traži očinski oproštaj, ali ga se istovremeno plaši. Pri svemu tome pokazivao je malo sigurnosti i odlučnosti, svih onih osobina koje su potrebne da bi zaslužio divljenje svoje okoline. Možda se toga momenta Miloš Vojnović počeo pitati da nije pogrešio stranu koju će podržavati i da je možda vreme da pređe na stranu kralja Dečanskog. Nije on bio jedini koji je tako mislio i jedan dobar deo vlastele, naročito starije, vratio se među pristalice staroga kralja.

Nakon pregovora izgledalo je da su se otac i sin pomirili i kralj Dečanski je vojsku povukao iz Zete tako da je Dušan nastavio da vlada u njoj. Tada je naišla i zima. Bilo je to vreme puno neizvesnosti i straha. Miloš Vojnović je sada više nego ikada mogao na Dušanu primetiti onu neodlučnost koja je kočila sve akcije. Iako podbunjivan i nagovaran da udari prvi Dušan je neodlučno čekao. Za to vreme njegove pristalice su se osipale i postepeno ga napuštale. Ti prebezi redovno bi odlazili kod kralja Dečanskog tražeći oprost i obaveštavale ga šta se dešava u Zeti. Možda je stari kralj mogao sačekati da se Dušanove pristalice raziđu same od sebe i da se ovaj bunt postepeno ugasi. Međutim, u njemu je proradila ona crta neobuzdanosti i nepromišljenosti koja je bila svojstvena njegovom ocu Milutina, a kod njega se razvila skoro do ludila.

Prisećajući se kako je za sličnu pobunu on od oca Milutina bio oslepljen, kralj Dečanski je rešio da se svome sinu osveti još groznije i da ga ubije. Mučen sinovom nevernošću i plašeći se da izgubi vlast kralj Dečanski ga pozove da dođe u Rašku. Moguće da bi Dušan ovaj poziv i poslušao da se nije tome suprotstavila njegova vlastela govoreći mu da se radi o klopci i da kralj Dečanski ne želi pomirenje već hoće da ga likvidira. I sam Dušan je podozrevao da se radi o klopci pa je počeo da razmišlja o tome da napusti sve i ode u neku stranu zemlju. No, to sada nije dozvolila ona vlastela koja je bila oko njega. Miloš Vojnović je tada po prvi put prisustvovao jednom direktnom sukobu koji je Dušan imao sa onom starijom vlastelom koja je još bila oko njega. Oni su mu otvoreno kazali da ukoliko ne udari na oca (kralja Dečanskog) oni će ga svi listom napustiti i preći na stranu njegovog oca, a on neka sam razmišlja o tome kakva će mu biti daljnja sudbina. U tim razgovorima bilo je veoma malo onoga poštovanja koje vlastela treba da iskazuje prema svome vladaru i u odnosu na njih Dušan je delovao tek kao uplašeni mladić. Bile su to svakako mučne scene, pogotovo za Miloša koji nije mogao da očekuje da se na takav način razgovara sa vladarem.

Time je otpor Dušanov bio konačno slomljen. Kako više nije imao onoliko pristalica koliko je potrebno da bi se kraljem Dečanskim otvoreno zaratilo to je od strane Đuraša Ilijića zamišljena jedna skoro neverovatna akcija. Plan je bio u tome da odabrana grupa ratnika tajnim putevima dođe do Raške, opkoli dvor u Nerodimlju te pokuša iznenada zarobiti kralja Dečanskog. U takvoj grupi ratnika mogli su se nalaziti samo oni koji su u stanju da izdrže bez roptanja dug put nakon kojeg će se odmah upustiti u sasvim neizvesnu borbu. Na neki način bio je to put bez povratka jer u slučaju neuspeha niko se nije mogao nadati milosti starog kralja. Nema potrebe sumnjati da je u ovoj grupi koja je krenula na ovaj put bio i Miloš Vojnović. On je od samoga početka pratio Dušana u svim poduhvatima, a sigurno nije propustio priliku da se nađe i u ovom, svakako najznačajnijem do tada. S druge strane Miloš Vojnović je i do toga momenta stavio sve na kocku pa mu je bilo bolje poginuti u direktnom sukobu pri napadu na Nerodimlje već u slučaju neuspeha čekati u Zeti na osvetu kralja Dečanskog.

Bilo bi veoma interesantno znati da li je Miloš Vojnović o tome svome koraku obavestio oca, vojvodu Vojina. A opet, moguće je da je i sam vojvoda učestvovao u ovome poduhvatu. Njega je ionako u poslednjim godinama uglavnom zaobilazila milost kralja Dečanskog pa ne bi bilo čudno da je i on bio na Dušanovoj strani. Sam vojvoda Vojin je pripadao onoj vlasteli koja je svoj uspon u potpunosti dugovala svojim ratnim zaslugama, a u tom momentu stari kralj izgleda da nije mnogo cenio takvu vlastelu. Šta je ostalo vojvodi Vojinu već da se obrati na onu stranu gde se usluge njegove ratničke veštine traže. Osim toga, vojvoda je bio ratnik sa značajnim iskustvom koje se u ovom slučaju moglo dobro iskoristiti.

Izabrana vojna grupa zaverenika je odmah krenula sve pazeći da ne bi bila primećena prerano od strane pristalica kralja Dečanskog. Naravno da jedna ovakva grupa od dve do tri stotine konjanika nije mogla proći potpuno nezapaženo i tako nešto se sigurno nije očekivalo. Sebri i slučajni prolaznici su videli ovu kolonu koja je promicala, ali svi su im se sklanjali gledajući svoja posla. Bilo je za očekivati da će se mnogi upitati šta tako dobro naoružani ratnici rade na drumovima Raške i to se nije moglo izbeći. Zbog toga je bilo potrebno postići takvu brzinu da kralj Dečanski i ako dočuje da se prema Nerodimlju valja ova mala vojska ne uspe da sakupi svoju vojsku ili iz Nerodimlja pobegne. Upravo je u tome bila sva rizičnost ovoga poduhvata. Kralj Dečanski čak nije ni morao da organizuje otpor, bilo mu je sasvim dovoljno da se na prvi glas da se nepoznata vojna grupa približava, jednostavno skloni u obližnji tvrdi Zvečan i čitava je akcija propala. Stoga je ova čitava zamisao Đurađa Ilijića imala izuzetno male šanse za uspeh, ali se do kraja kao i mnogi drugi slični rizični i suludi poduhvati upravo iz toga razloga i ostvarila.

Na kraju se grupa zaverenika uspela prišunjati kraljevskom dvoru u Nerodimlju. Ipak, ma koliko tajno putovali oni su bili primećeni i kralj Dečanski je od svojih glasnika dočuo da se grupa naoružanih ratnika kreće po Raškoj. Neko od njegovih savetnika mu je sigurno skrenuo pažnju da se radi možda o nekom iznenadnom napadu koji je organizovao njegov sin Dušan. Međutim, kralj Dečanski u to nije mogao poverovati. I zaista, nije bilo nikakve logike da bi se mogao očekivati napad iz toga pravca. Kralj Dečanski je u pregovorima video sina Dušana svog smušenog i uplašenog, a od takvog se ne može očekivati ovakva smela akcija. Osim toga znao je i to da je došlo do naglog osipanja Dušanovih pristalica jer je većina mislila da je njegova stvar doživela potpun neuspeh. Ko bi sada rizikovao glavu za jednu stvar koja je propala?

Prosto je za ne verovati da jedan toliko oprezan čovek, kakav je bio kralj Dečanski napravi toliko propusta koji će ga koštati najpre prestola, a onda i glave. Bilo je sasvim logično da se on na prvi glas o približavanju nepoznate vojne kolone odmah skloni na neko utvrđenije mesto no što je to bio potpuno neutvrđen dvor u Nerodimlju. Moguće da je u njegovoj okolini postojao i neki Dušanov doušnik koji ga je zavarao o tome o kakvoj se koloni radi, kuda se ona uputila i konačno koliko je daleko. Ako se crv sumnje i urezao u njega i ako je hteo da obavi sve pripreme za eventualni napad ono što ga je prevarilo bilo je to što je kolona zaverenika stigla mnogo prije do Nerodimlja nego što je on to očekivao. Kralj Dečanski je prostom računicom izračunao koliko je dana potrebno jahati da bi se iz Zete stiglo i sigurno je ocenio da ima još sasvim dovoljno vremena, ali ono što je propustio, a na šta je Đurađ Ilijić sigurno računao, jeste brzina kojom su se zaverenici kretali. Usiljenim danonoćnim maršom oni su put prevalili za nekoliko dana brže no što se takav put prelazi u normalnim prilikama.

Ostaje pitanje načina na koji su zaverenici izvršili napad na Nerodimlje. Po nekim izvorima u samo jutro napada na Nerodimlje (21. avgust 1331. godine) kralj Dečanski se osećao dovoljno sigurnim da se toga dana uputi u lov. Ostavio je u dvoru, potpuno neutvrđenom bez ijedne tačke iz koje se moglo braniti od iznenadnog napada, svoju ženu kraljicu Mariju i sina Simeona, od kojih se i inače nigde nije razdvajao. U to rano avgustovsko jutro, dok su se pramičci magle još valjali preko livada, kralj Dečanski je sa svojom pratnjom izjahao. To je bilo baš ono što su zaverenici pritajeni u okolnim šumama čekali. Direktan napad na dvor dok se u njemu nalazi kralj sa svojom pratnjom koja i nije bila tako mala bilo je veoma rizično izvesti. Zaverenika nije bilo mnogo, bili su umorni i u takvoj situaciji nije bilo pametno napasti kraljevu pratnju. Sigurno je da kraljevih ljudi nije bilo mnogo, ali bili su to odmorni ljudi, sve sami spremni ratnici koji su u tome momentu bili spremni i život dati da odbrane svoga vladara. Verovatno je da su zaverenici imali i doušnika u Nerodimlju koji im je sve to dojavio i da su zbog toga imali ovako precizan plan. Bilo kako bilo oni su sačekali da kralj sa pratnjom izjaše iz dvora i onda su napali. Jedna je grupa napala dvor dok je druga pokušala da uhvati kralja.

Dvor se odmah predao, ali kralj je koristeći to što se nalazio na odmornom konju sa svojom pratnjom izmakao poteri umornih zaverenika. Stigao je do tvrđave u Petrču jedva 10 kilometara jugozapadno od Nerodimlja. Ovo malo utvrđenje dizalo se na vrhu brda i imalo dosta povoljan položaj. Bilo je okruženo zidom izdužene ovalne osnove, dimenzija 35 sa 40 metara i sa velikim kružnim donžonom u unutrašnjosti koji je bio visok oko 10 metara. To je više bila neka kula stražara nego što je bila neko ozbiljno utvrđenje iz kojeg se mogao pružiti efikasniji otpor. U samom Petrču boravila je mala posada nedovoljno naoružana i bez bilo kakvih zaliha koje su potrebne da bi se izdržala opsada. Osim toga u samoj kraljevoj pratnji došlo je do malodušnosti i neka od vlastele su ga već počeli napuštati. Da zlo bude još i veće jedna grupa zaverenika je već stigla do tvrđave i patrolirala je oko nje pazeći da kralj ne pobegne. Nije bilo druge već da se preda.

Zarobljenog kralja Dečanskog su odmah doveli do Dušana i bacili mu ga pred noge. Neki pisci kažu da je kralj Dečanski bio okovan i da je takav u lancima ležao pred Dušanovim nogama. Ukoliko je to tačno onda je bio to strašan prizor. Moćni kralj koji je do pre samo nekoliko časova sebe smatrao apsolutnim gospodarom sada je ležao na hladnom kamenu, sav upetljan u lance, a obesna vlastela je stajala u krugu i izrugivala mu se. Niko ga se više nije bojao, a nije ni imao razloga. Nije to više bio onaj strašni kralj Dečanski već uplašeni starac koji je strepio za svoj život.

Ta situacija je u potpunosti zbunila Dušana koji nije znao kako da se ponaša sa ocem kojeg se do tada toliko bojao. Do sada je on bio taj koji je drhtao pred njim, a sada pred sobom gleda oca strahovito uplašena. Možda se tada u njemu pojavila i griža savesti jer je u borbi za vlast podigao na oca ruku. Zaverenici koji su doveli kralja Dečanskog pred Dušana zainteresovano su posmatrali kako će Dušan da reaguje i sigurno nije prošlo bez iznenađenja kada su videli kako je on prišao ocu, uzeo ga za ruku i govorio mu kako mu ne preti nikakva opasnost i da nema bilo kakvog razloga da se boji za svoj život. Da bi svoje reči još više učvrstio pred oca je doveo kraljicu Mariju i njenog sina Simeona. Ovakav postupak sigurno je pomalo i ohrabrio kralja Dečanskog dajući mu nade da će se sve završiti sa nekakvim izmirenjem.

Ako je to kralja ohrabrilo, velmože koje su bile oko Dušana, nadasve vojvodu Bogoja, Dimitriju Sumu i Đurađa Ilijića, je sigurno uplašilo. U slučaju da kralj Dečanski ostane u životu i da dođe do Dušanovog izmirenja sa ocem, niti jednome od njih više život nije siguran. Osim toga, niko u tome momentu nije znao kako će da reaguje ostala Raška gospoda na vest da je izvršen napad na kralja Dečanskog, a postojala je veoma mala nada da će Dušan biti prihvaćen od svih. Dok su posmatrali kako se Dušan pažljivo odnosi prema ocu mnogi zaverenici su se sigurno pokajali što su kralja Dečanskog zarobljavali živog jer sudeći po Dušanovom ponašanju, između oca i sina predstoji pomirenje. Dušan je (verovatno zbog mladosti) bio suviše opterećen očinskim autoritetom da bi kralja Dečanskog prisilio da abdicira i da ga nakon toga zatvori u neki od manastira. Po svemu sudeći on će od oca zatražiti oproštaj, povratiti ga na presto, a sam se vratiti u Zetu i čekati da redovnim putem nasledi kraljevstvo. To se nije smelo dozvoliti, tim više što su stariji zaverenici dobro poznavali kralja Dečanskog. Još uvek se prepričavao način na koji je kralj Dečanski varao svoga oca kralja Milutina tolike godine o tome da je slep, a dobro je bilo poznato kako je staroga kralja Milutina teško nadmudriti. Ako je uspeo njega da prevari biće mu to daleko lakše sa mladim Dušanom. U tome momentu izašli su na videlo svi nedostaci koje je Dušan imao. Nesumnjivo da je on bio veoma hrabar i spreman ratnik, ali u ovakvim političkim stvarima gde se prvenstveno gleda ko će koga da nadmudri on je bio još uvek naivan.

Kada se završio susret oca i sina i kada su kralj Dečanski i njegova porodica odvedeni u posebne prostorije, Dušan je ostao nasamo sa zaverenicima. On sam je mislio da je čitav posao obavljen i da je sada potrebno objaviti celoj Raškoj da je došlo do pomirenja oca i sina. Dok je to govorio bilo je primetljivo koliko mu je olakšanje donela takva misao. Mora da ga je iznenadilo kada je primetio da kod zaverenika ne primećuje isto takvo olakšanje već jedan suzdržan oprez. Oni su mu savetovali da još uvek nije vreme da se objavi takva vest i da je za sada najsigurnije da se kralj Dečanski sa ženom i sinom skloni u tvrdi grad Zvečan, tobože radi vlastite sigurnosti. Iako mu nije bilo baš najjasniji razlog svega toga Dušan je na kraju pristao. Nekog velikog izbora on i nije imao. Bio je okružen sa zaverenicima u kojima je još uvek bilo ratničkoga žara iz nedavne akcije i svako suprotstavljanje njima, dovelo bi i njega samoga u opasnost. Onakvi krupni, brkati pod punom ratnom opremom koja je na njima zveckala oni nisu davali nikakvu garanciju da se sa njima može raspravljati o takvim pitanjima koja su se ticala i njihovih života.

Isto to veče pod jakom pratnjom kralj Dečanski sa porodicom je smešten u tvrdi grad Zvečan. To je bila stara tvrđava iz koje su nekada Rašani osmatrali prema Vizantiji. Ona je bila svedokom nekoliko srpskih pobeda. Tu je daleke 1093. godine župan Vukan potukao vizantijsku vojsku. Nedaleko od same tvrđave, kod Pantina, i župan Stefan Nemanja (1172.) lomi jednu drugu vizantijsku vojsku. Tvrđava je podignuta na visokoj i skoro nepristupačnoj kupi (800 m nadmorske visine) i sa te visine kontrolisala je važne puteve: bosanski (Kosovo-Bosna), ibarski put i put za Metohiju. Tvrđava je veoma vešto građena i njen arhitekt je uspeo da je prilagodi samome vrhu stene na kojoj leži. Grad je snažno utvrđen sa svih strana zidom koji je ojačan kulama. U sam grad se ulazilo sa zapada. Sa dvorišnog prostora te kapije ulazilo se u jedan manji i niži deo tvrđavskog prostora. Ova tvrđava je mogla da izdrži dužu opsadu budući da je bila opremljena jednom velikom cisternom za vodu ukopanom uz severni zid. U unutrašnjosti tvrđave nalazio se jedan dvor na dva sprata ozidan opekom u kojem je bio smešten kralj Dečanski sa porodicom. Bila je tu i jedna crkva koju je sagradio još Stefan Nemanja. Južnu stranu grada branio je zid nešto slabiji od drugih, ali zbog nepristupačnosti terena sa te strane se nije ni očekivao napad. Ono što je naročito ojačavalo odbranu grada i dozvoljavalo mu da izdrži duge opsade bio je jedan lagum sa severne strane koji se spuštao sve do podnožja brda do izvora tako da su branioci uvek imali dovoljno pitke vode.

Daljnji događaji kao da su išli bez Dušanove kontrole. Đurađ Ilijić je po celoj zemlji razaslao glasnike koji su obaveštavali Rašku da je izvršena smena na kraljevskom prestolu. Bilo je iznenađenja, ponegde i negodovanja, ali ne i otvorenog otpora. Situacija je bila nejasna, a vlastela kao i uvek toliko razjedinjena da nije bila u stanju da jedinstveno nastupi. Još uvek se nije znala sudbina kralja Dečanskog, a bilo je mnogo priča da je u okršajima poginuo. U takvoj situaciji je bilo od svega najsigurnije izjaviti novome kralju vernost nego bilo šta drugo pokušati. Stoga se skoro sva vlastela iz Raške slila kod Dušana ne bi li mu iskazala vernost. Zaverenici su mogli biti sigurni da od strane vlastele, barem za prvo vreme, neće biti bunta, ali najveću bojazan je izazivala reakcija crkve. Sve su oči bile uprte u poglavara srpske pravoslavne crkve - arhiepiskopa Danila II.

Poznato je koliko je ovaj duhovnik u to vreme bio značajna ličnost u Srbiji. Još za vreme kralja Milutina on se isticao u mnogim diplomatskim akcijama u koje ga je kralj slao, a ni borbene veštine mu nisu bile nepoznate pa je ostala poznata njegova odbrana Hilandara od nasrtaja Katalonaca. Danilo je bio taj koji je do poslednjeg momenta stajao uz postelju kralja Milutina dok je ovaj umirao, a on je bio i taj koji je predvodio i oružane čete koje su štitile Milutinovu pogrebnu povorku od napada nasrtljivih pljačkaša. Danilo je odigrao i odlučujuću ulogu pri ubeđivanju Milutina da dozvoli povratak iz izgnanstva svome sinu Stefanu (Dečanskom), a u kasnijim borbama između Stefana i Konstantina pružio je punu podršku Stefanu. Svoju zahvalnost za sve ono što je za njega učinio kralj Dečanski je Danilu uzvratio onda kada mu je pomogao da postane poglavar srpske pravoslavne crkve. Bilo je mnogo razloga koji su govorili za to da arhiepiskop Danilo II neće rado gledati na ovu nasilnu smenu kralja, tim više što je crkva oduvek zastupala legitimitet pri promeni vladara.

Stoga je i pismo koje je Dušan poslao arhiepiskopu Danilu II bilo u toj meri snishodljivo da nije ličilo na poruku koju šalje vladar. Pismo je pokušavalo da objasni zbog čega je došlo do ove nasilne promene na prestolu, ali teško da je u tome uspelo. Na svu sreću, arhiepiskop Danilo II je ipak bio u prvom redu političar koji se nije mnogo zanosio emocijama videvši u nasilnoj smeni kralja Dečanskog samo državnu potrebu. Srbija je sa novim kraljem trebala samo da dobije, a arhiepiskop, budući praktičan, video je u Dušanu ličnost koja će Srbiju dovesti u do tada neslućene visine. Stoga je njegov odgovor bio pogodan van svih očekivanja. Arhiepiskop Danilo II je uputio čestitke Dušanu na dolasku na kraljevski presto i 8. septembra 1331. godine u prisustvu celokupnog sveštenstva i plemstva u dvoru Svrčinu krunisao

4. Srbija kao carevina


Nije čudno ako je nagla Miloševa smrt mogla da zabrine vojvodu Vojina. Nestankom Miloša nestao je i sav onaj neposredni uticaj koji je ova porodica imala na kraljevskom dvoru. To je moglo da bude veoma opasno jer su Vojnovići, sudeći po kasnijim postupcima koje su imali knez Vojislav i župan Nikola, bili po prirodi veoma osioni i nasilni. Njihovi nastupi su bili uglavnom grubi, a veoma često na ivici onoga što je vladar mogao tolerisati na ime starih zasluga. Ova porodica je cenila jedino čvrstu ruku, a govor oružja je bilo jedino ono što su oni razumeli. Nema nikakve sumnje da je upravo takav bio i vojvoda Vojin, konačno čitav njegov uspon je vezan za njegove ratne zasluge. Sa mnoštvom neprijatelja koje stvorio, a uz smrt sina Miloša i nestanak one zaštite koju je preko njega imao na dvoru, vojvoda je zaista imao razloga da se zabrine.

Međutim, nekim načinom pokazao se dovoljno snažnim da izdrži sve pritiske i da u narednim godinama očuva svoju poziciju. Ostavši bez najstarijeg sina on se oslonio na preostalu dvojicu sinova - Altomana i Vojislava. Nema sumnje da su oni i do toga momenta uz oca učestvovali u okršajima koje je ovaj imao sa okolnom vlastelom, ali tu se njihova uloga iscrpljivala. Vojvoda više nije slao svoje sinove kod kralja na dvor tako da je njihovo delovanje ostalo vezano za oblast kojom su oni upravljali. To upućuje da je vojvodina oblast postala dovoljno velika i da on nije više bio u stanju da obavi sve one poslove koji su potrebni da bi se njome upravljalo pa su i sinovi morali da mu u tome pomažu. No, još uvek su tesnim vezama sa kraljem Dušanom tako da je Vojislav Vojnović tokom 1333. godine putovao u Dubrovnik obavljajući neku misiju vezanu za svetodmitarski dohodak u koju ga je kralj poslao. To verovatno da nije bio posebno bitan zadatak, a to što je Vojislav bio odabran za njega bila je više posledica toga što je Gacko bilo u zaleđu Dubrovnika i što su Vojnovići grad dobro poznavali, negoli što je kralj Dušan imao u vidu neke posebne osobine koje je Vojislav imao i koje su ga činile podobnim za taj posao. S druge strane, vojvodi Vojinu se moglo učiniti da je to idealna prilika da pokuša da svoga sina Vojislava proturi na kraljev dvor i da preko njega ponovo povrati onaj uticaj koji je ova porodica imala na dvoru u vreme dok je Miloš bio živ. Čini se da je uspeh bio tek polovičan i da Vojislav na kralja Dušana nije uspeo da ostvari toliko povoljan utisak da bi bio pozvan na dvor. Barem ne u tom momentu.

Mnogo veće nade vojvodi Vojinu je davao sin Altoman. Prvo pominjanje Altomana u istorijskim izvorima jeste iz 1335. godine. Tu se on spominje bez bilo kakve titule, samo kao "Altoman, sin Vojinov". Verovatno da je bio suviše mlad da bi u to doba već imao takve zasluge koje bi mu od kralja Dušana donele neku od titula. Moguće da ni on sam nije bio zainteresovan da do titula dođe i da je pretpostavljao život u svojoj oblasti onom koji je vladao na dvoru.

Iako se nije često pojavljivao na kraljevom dvoru, vojvoda Vojin, a sa njime i sinovi Altoman i Vojislav nisu mogli da izbegnu učešće u ratovima koje je u prvih nekoliko godina svoje vladavine kralj Dušan vodio. Prvi od takvih je bio napad koji je kralj Dušan izveo na Vizantiju uz pomoć grčkog prebega Sirgijana (1334.). Da li su Vojnovići bili u okviru onih odreda koji su zauzeli Kostur, Ohrid i Strumicu teško je reći, ali u opsadi Soluna, koju je lično vodio kralj Dušan bili su sigurno. Pod Solunom nije bilo mnogo vojnih dejstava jer su Vizantinci uspeli da na prevaru likvidiraju Sirgijana i time kralja Dušana liše saveznika. Iz toga razloga i opsada Soluna je morala biti prekinuta. Prilikom svih ovih ratnih dejstava mogao se vojvoda Vojin uveriti da njegova početna podrška kralju Dušanu u njegovim borbama sa ocem - kraljem Dečanskim nije bila uzaludna. Novi kralj je već definisao svoj program - proširenje Srbije ka jugu i to isključivo na račun vizantijskih teritorija. To je odgovaralo Vojnovićima jer su se oni nalazili u blizini granica sa Vizantijom i nije im predstavljalo neku posebnu teškoću da se redovno uključuju u takve pohode. Osim toga bile su to veoma bogate oblasti u kojima se moglo dosta toga opljačkati. Vojnovići se nisu mogli nadati tome da neke od osvojenih teritorija pripoje onima koje imaju, ali to su mogli da kompenzuju bogatim plenom koje su zaticali u osvojenim gradovima.

Severna strana Srbije gde je bila granica sa Ugarskom i širenje u tom pravcu nije mnogo interesovalo Vojnoviće (bili su daleko), ali ni kralja Dušana. Stoga nije čudo što se kralj Dušan u vreme napada ugarskog kralja Karla Roberta na Srbiju (1334. godine) ograničio samo na to da taj napad odbije. To što je ugarska vojska bila strašno razbijena i povukla se u neredu nije mu mnogo značilo i on nije pokušao da tu prednost iskoristi i da zauzme deo ugarskih teritorija (osim jednog beznačajno malog dela Mačve).

U proganjanju ugarske vojske preko Dunava učestvovali su i Vojnovići sa svojim odredima. U tom sukobu oni o ugarima nisu mogli da steknu bog zna kako dobru sliku jer su ovi bezglavo bežali i u tom haosu mnogi su se podavili u Dunavu. Mnogo godina kasnije na tim istim terenima Vojislav (ovaj put kao knez) imaće novi ratni sudar sa ugarima, ali sada sa sasvim drugim rezultatom.

Sledećih nekoliko godina (1335-1340.) biće godine relativnog mira kada se vlast kralja Dušana tek učvršćivala. Vojnovići su se uglavnom bavili na svojim teritorijama i tek sporadično su učestvovali u nekim pljačkaškim upadima u Vizantiju. Onaj ratnički žar koji je kralj Dušan u početku pokazivao kao da je nakon susreta sa vizantijskim carem Andronikom III u Radovištu (1336.) splasnuo. Čini se da je vizantijski car na Dušana ostavio veoma snažan utisak i da se on malo ohladio od svojih agresivnih planova na teritorije koje je držala Vizantija. Shodno tome i broj srpskih odreda koji su se zaletali u Vizantiju jako se smanjio tako da je u tim upadima učestvovala samo pogranična vlastela. Kako su Vojnovići bili nešto dalje od vizantijske granice i njihovi posedi nisu bili među onima koji bi se mogli nazvati graničnim to je i njihovo učešće u provalama u Vizantiju bilo tek sporadično, ako ga je uopšte i bilo.

Tokom 1340. dolazi do velike pobune vojvode Hrelje koji je vladao Makedonijom i njegovo otcepljivanje Vizantiji. Ova pobuna je izazvala veoma težak utisak u Srbiji tim više što je kralj Dušan upao u neku letargiju koja je bila izazvana verovatno nekom bolešću. Hreljino odmetništvo je izazvalo izvesne pokrete među srpskom vlastelom tako da se i sam kralj Dušan jedno vreme osećao nesigurnim. Koliko je to kod njega uzelo maha vidi se iz toga što je tokom juna 1340. godine u pregovorima sa Venecijom između ostalog uspeo da za sebe i svoju porodicu obezbedi sklonište u slučaju pobune u Srbiji. Za celo to vreme Vojnovići su verovatno boravili u Gackom baveći se svojim poslovima pa je njihovo učešće u ovim događajima minimalno i pitanje je koliko su oni u njih uopšte bili upućeni.

Stiče se utisak da su se oni od smrti Miloševe veoma udaljili iz najbliže okoline kralja Dušana tako da su, iako su i dalje spadali među njegovu jaču vlastelu, postepeno istisnuti i nisu više spadali među njegove najbliže saradnike. Doduše, to je bio jedan proces koji će tek kasnije da uhvati maha i koji neće uticati samo na položaj Vojnovića već i na ostalu rašku vlastelu. Kralj Dušan se počeo okruživati novim ljudima koji su svoj položaj dugovali isključivo njemu - kralju. Taj proces stvaranja nove snažne i bogate vlastele biće vezan za osvajanja velikih kompleksa teritorija u Vizantiji, a kako do 1341. godine kralj Dušan nema većih osvajačkih uspeha, to je on još uvek tek u začetku. Stara vlastela, među koje spadaju i Vojnovići, nije bila spremna da u tolikoj meri prati kralja Dušana u njegovim osvajačkim poduhvatima kao što je to bila spremna novostvorena vlastela. Oni su možda bili suviše oprezni plašeći se da izgube ono što su imali, a tu neodlučnost su kasnije požalili jer je kralj Dušan (kasnije car) bio veoma darežljive ruke prema novostvorenoj vlasteli deleći im kao nagradu ogromne komplekse novoosvojenih teritorija u Vizantiji i zvučne dvorske titule.

Pravi uspon kralja Dušana, onaj koji će ga odvesti u legendu, počinje nakon smrti vizantijskog cara Andronika III (1341. godine). Do tog momenta kralj Dušan kao da je bio fasciniran ovim carem tako da od njihovog susreta u Radovištu od strane Srbije nije bilo nikakvih pokušaja osvajanja vizantijskih teritorija. Odmah nakon smrti cara Andronika III u Vizantiji su počele borbe oko prestola. U ovim borbama do izražaja je naglo došao Jovan Kantakuzen koji se trudio da postane regent namesto Jovana V, sina pokojnog cara Andronika III. Kada u tome nije uspeo morao je da beži iz Carigrada, a regenstvo dobije patrijarh Jovan. Toga momenta je započeo u Vizantiji građanski rat, ali veoma loše za Kantakuzena jer tokom 1342. godine on mora da beži iz Vizantije.

Tada ga je put naneo u Srbiju kod kralja Dušana kome je ponudio saradnju. Njihov susret se dogodio u Prištini tokom jula 1342. godine i tu je sklopljeno savezništvo. U to vreme kralj Dušan je oko sebe već imao određeni krug vlastele sa kojom je najtesnije sarađivao, a najistaknutije mesto su imali njegov polubrat Simeon, rođeni brat kraljice Jelene - Jovan Asen, a od novostvorene vlastele svakako braća Jovan i Bogdan Oliver koji su na neki način bili inicijatori susreta kralja Dušana i Jovana Kantakuzena. Bili su tu i predstavnici porodice Vlatković, Dejanović, i drugi. Sve su to bili ljudi i porodice koje je uzdigao kralj Dušan i nikako nisu spadali među staru srpsku vlastelu. Samim pregovorima sa Kantakuzenom su prisustvovala 24 najmoćnija srpska velikaša i među njima sigurno nije bilo Vojnovića. Oni su spadali među uglednu vlastelu, ali ni kom slučaju ne toliko da bi bili jedni od onih koji su prisustvovali ovom sastanku. O svim ovim događajima oni su mogli da čuju jedino iz priča.

Kada je između kralja Dušana i Jovana Kantakuzena sklopljeno savezništvo u jesen 1342. godine započele su i zajedničke vojne akcije. One su išle u dva pravca. Vojnu grupaciju koja je napadala na Albaniju vodio je kralj Dušan. Istovremeno, Kantakuzen je sa vojskom kojom su komandovali Jovan Oliver i vojvoda Vratko napadao na Ser. Dok je tokom jeseni 1342. godine i proleća 1343. Kantakuzen bezuspešno lomio zube i svađao se sa srpskim vojvodama pod tvrdim Serom, kralj Dušan je imao veoma uspešan pohod po Albaniji zauzevši velike komplekse teritorija. Sve to Kantakuzen je gledao prekim okom, a uskoro je dočuo da dolaze i tajna poslanstva iz Vizantije kod kralja Dušana nudeći mu velike nagrade ne bi li im ga predao. To je kod njega izazvalo najpre podozrenje, a onda i strah. Sve to je bilo dovoljno da savezništvo pukne i da od sredine leta 1343. godine kralj Dušan i Jovan Kantakuzen postanu neprijatelji.

U svim ovim ratnim dejstvima svakako da su učestvovali i Vojnovići i to u onim odredima koje je predvodio lično kralj Dušan. Postoji mogućnost da u ratnim dejstvima najmlađi Vojnović, Vojislav nije učestvovao jer je u leto 1343. godine, dakle baš u vreme dok je kralj Dušan napadao na Albaniju, on boravio u Dubrovniku. Kakav je to bio posao ne zna se, ali je bio takve prirode da je zahtevao od Vojislava da provede neko vreme u gradu. Da je Vojislav uživao izvestan ugled u Dubrovniku vidi se iz toga što je mu je grad plaćao hranu. Tako je Malo veće donelo odluku da se Vojislavu dokle god bude boravio u gradu daje hrane u vrednosti dva perpera.

Najverovatnije da su u to vreme i Altoman i Vojislav imali svoje zasebne oblasti. Altoman je držao neke teritorije u zaleđu Dubrovnika, a za Vojislava se ne zna gde je bila njegova oblast, ali se zna da joj je pripadalo mesto Svinjarevo. Vojislav se kao gospodar zasebne oblasti spominje prvi put 14. januara 1345. godine pa se može pretpostaviti da ju je stekao nešto ranije, moguće baš 1343. godine, odnosno nekako u vreme dok je boravio u Dubrovniku. Za pretpostaviti je da Vojislavljeva oblast nije bila ni velika, a ni bogata i da je njena snaga bila tek simbolična. Najveći deo porodične baštine držao je još uvek otac - vojvoda Vojin, dok je stariji sin Altoman držao neke slabije teritorije, ali još uvek mnogo bolje od onih koje je imao Vojislav.

Altomanovo sedište je izgleda bilo negde u zaleđu Dubrovnika tako da su preko njegovih teritorija prolazili karavani dubrovačkih trgovaca. Stoga su i njegovi odnosi sa gradom bili česti, a izgleda i veoma srdačni. Teritorija kojom su se karavani dubrovačkih trgovaca kretali bila je nesigurna jer je bogati tovar uvek privlačio razbojnike. Svaka zaštita koju su pružali gospodari oblasti kojom su se kretali karavani bila je trgovcima od životnog značaja, a kako je Altoman pružao ovu podršku to su mu uvek praktični Dubrovčani bili zahvalni. Naravno da Altoman tu zaštitu nije davao zbog toga što je smatrao da je to potrebno ili iz nekih nesebičnih interesa, već isključivo zbog toga što je na takvoj zaštiti mogao da zaradi. Da bi nesmetano prošli kroz njegovu oblast trgovci su plaćali određenu sumu novca ili su taj namet davali kroz robu. Iako su zaštitu kupovali trgovci su bili zahvalni jer nije bila retkost da moćna vlastela i pored dobijanja "zaštitarine" napadne na karavane i opljačka ih. Altoman se po svemu sudeći držao zadate reči i to će mu Dubrovčani kasnije vratiti.

Poslovi porodice Vojnović su išli očigledno veoma dobro jer su oba sina još za živa oca imala svoje zasebne oblasti. Taj uspon porodice Vojnović moguće da je povezan sa ovim ratnim aktivnostima koje je imao kralj Dušan tokom 1341-1343. godine. Možda je baš tada Altoman dobio titulu velikog župana. Iako se u pisanim dokumentima koji su sačuvani Altoman po prvi put spominje kao veliki župan 1437. godine, ona je nesumnjivo njemu pripala nekoliko godina ranije. To svakako znači da ga je kralj Dušan ne samo poznavao (što je samo po sebi dovoljan uspeh) već i veoma cenio. Da je to tako svedoči i to što je porodici Vojnović (možda baš i Altomanu) prepustio stonski dohodak koji je Dubrovnik plaćao kralju. To nije bila baš mala svota novca i kralj se nje ne bi odrekao tako lako pa se može pretpostaviti da je taj dohodak verovatno bio nagrada za zasluge u proteklih par godina. Moguće da je Vojislav za vreme svoga boravka u Dubrovniku (1343.) obaveštavao grad da naplata stonskog dohotka prelazi na njegovu porodicu.

Nakon raskida sa Kantakuzenom kralj Dušan je ujedinio svoje odrede i počeo sa sjajnim nizom osvajanja po Albaniji (Valona, Berat, Kanina) i Makedoniji (Kostur, Drama, Filipi, Hrizopolj). Solun se održao, ali je njegova okolina bila temeljno opljačkana. Ono što je tada ostavila veliki utisak na sve savremenike jeste srpsko osvajanje Sera (25. septembra 1345. godine). Sada je cela jugoistočna Makedonija bila u rukama kralja Dušana, a tu je spadalo i poluostrvo Halkidika gde je bio manastir Hilandar. Krajem te godine (1345.) Dušan se u Seru proglasio carem. Samo krunisanje je obavljeno u Skoplju 16. aprila 1346. godine. Ovom svečanom i sjajnom činu bez ikakve sumnje prisustvovali su i vojvoda Vojin, veliki župan Altoman i Vojislav. Tada su imali priliku da vide i desetogodišnjeg prestolonaslednika Uroša koji je krunisan za kralja.

Samo uzdizanje Srbije na rang carstva donelo je mnoge promene. Srpska pravoslavna crkva je dignuta na rang patrijaršije, a ono što je staroj raškoj vlasteli naročito palo u oči jesu spoljne promene koje su se dogodile na vladarskom dvoru. Odmah nakon krunisanja car Dušan je preuzeo neke od vizantijskih dvorskih titula pa ih je podelio svojim najznačajnijim velikašima, uglavnom svojim rođacima i rođacima svoje žene, carice Jelene. Tako su titule despota dobili Simeon (carev polubrat), Jovan Asen (caričin brat), Jovan Oliver (?) i Ivaniš (?), dok su titule sevastokratora poneli Dejan (muž careve sestre Jevdokije), Branko Mladenović, a titule sevastokratora Grgur Golubić, Preljub, Vojihna. Te ličnosti su se počele nazivati gospoda srpska.

Stara raška vlastela je ostala izvan dometa ovih titula, ali i izvan deljenja ogromnih novoosvojenih teritorija. Nova vlastela je dobila na uživanje mnogobrojne dvorce, letnjikovce, kupatila i druga bogatstva i luksuz koji su osvojeni u Vizantiji što je u mnogo čemu uticalo na njihov kasniji život. Za to vreme stara raška vlastela se nije mnogo ponela za tim "novotarijama" i u svojoj suštini ostala konzervativna držeći se još uvek tradicija. Takva je situacija bila i sa Vojnovićima. Nema sumnje da su oni uspeli da dobro iskoriste sve ove ratove i da su doneli mnogo tovara napljačkanog blaga u Gacko. Međutim, sam njihov život teško da je pretrpeo neke veće izmene. Stoga su i njihovi dvorci pretrpeli malo izmena i nisu imali ni približno onoliko sjaja koliko su imalo dvorci despota Jovana Olivera ili sevastokratora Dejana. Život je i dalje bio isto onoliko surov kao i prije tako da Dušanovo krunisanje za cara nije imalo posebnog odjeka u tim krajevima. Veliko je pitanje da li su oni i shvatali pravi značaj toga što je Dušan poneo carsku krunu.

Ne treba zaboraviti da stara raška vlastela nije baš radim okom gledala to što je Dušan pružio ruku ka carskoj kruni i to što je uzdigao Srpsku pravoslavnu crkvu na rang patrijaršije. Stara raška gospoda bila je još uvek opterećena tradicijom i smatrala je svetogrđem to što se stara kraljevska kruna koju je u Srbiju doneo još Stefan Prvovenčani (1217.) menja carskom. Još su veće osude bile to što je Srpska pravoslavna crkva uzdignuta na rang patrijaršije čime je arhiepiskopski rang ustanovljen još od Svetog Save postao prošlost. Njima nikako nije bilo jasno da su sada Srpska pravoslavna crkva i njen poglavar postali jednakim Carigradskoj crkvi i njenom poglavaru, a car Dušan u mnogim stvarima iznad vizantijskog cara.

To što je car Dušan od vizantijskog dvora preuzeo dvorske titule i sve one običaje koji su vladali na carskom dvoru, kod njih je izazivala veliko nezadovoljstvo. Ostavši konzervativni sa snažnim patrijarhalnim običajima oni nikako nisu mogli da shvate da carski dvor zahteva i drugi način ponašanja od onoga koji je nekada vladao na kraljevskom dvoru. Za njih je bio i ostao stran novi dvorski ceremonijal i konačno luksuz koji su mogli da vide dolazeći kod cara. Njima je svakako čudno delovalo kada bi se neko od tek uzdiglih velikaša poput despota Jovana Olivera pojavio obučen u odelo svo iskićeno biserjem i zlatom, sa pojasom od obojene kože ili svile ukrašenim zlatnim pločicama (takvi pojasevi su znali biti teški i po nekoliko kilograma). Žene su se kitile još i više stavljajući ogromne naušnice (oboci) od zlata ili bisera, a na glavama su nosile dijademe ili krune izrađene od srebra. U modi je bilo prstenje i krstovi oko vrata, koje su podjednako nosile i muškarci i žene. Za stolom je jelo služeno u činijama, čašama, kondirima, slanicima, kašikama, viljuškama, posudama za pranje ruku, a sve izrađenim od srebra ili zlata.

Na takvom dvoru patrijarhalna i u svojoj suštini veoma skromna raška vlastela se nikako nije mogla osećati prijatno. Nezadovoljstvo je izazivala i carica Jelena, gorda bugarka, koja se mešala u državne poslove i čija je reč imala veliku težinu. Svesna svoga visokoga položaja, ona je ravnopravno sa 24 najveće srpske velmože učestvovala u pregovaranju sa Jovanom Kantakuzenom (u Prištini 1342. godine) i stiče se utisak, vodila tamo glavnu reč. Osim toga izazvala je veliko zgražanje u Srbiji time što je sa carem Dušanom tokom zime 1347-1348. godine boravila na Svetoj Gori iako je postojala zabrana da na to sveto tle stupi ženska noga. Ona se na to nije obazirala i monasi na Svetoj Gori morali su da istrpe to svetogrđe. Niko nije smeo da se suprotstavi njenoj volji, a ponajmanje od svih izgleda njen muž - car Dušan. Kao žive vatre nje se plašio carev polubrat Simeon (Siniša) i pred caričinim gnevom nije ga mogla zaštiti ni visoka titula despota. Ako je od nje zazirao carev polubrat, može se misliti kako su je se tek plašila ostala niža vlastela. Raška vlastela navikla da vidi ženu kako se bavi decom i ostalim kućnim poslovima nikako nije mogla da smisli da jedna žena, pogotovo strankinja, pa makar bila i carica, dobije ovakav veliki udeo u državnim poslovima. Još je u sećanju starijih bila scena kada je kralj Uroš I "Veliki" vizantijskim poslanicima pokazao svoju snaju, ugarsku princezu Katalinu (žena Dragutina - kasnijeg srpskog kralja) kako prede vunu. Tada je žena znala svoje mesto dok se sada sve izmenilo.

Osim toga car Dušan se sve više oslanjao na profesionalnu vojsku sastavljenu od stranih plaćenika. Time je vojska sastavljena od domaćeg plemstva počela postepeno gubiti onaj značaj koji je imala ranije. To je istovremeno značilo i da vladar nije zavistan od vojne sile koju je sačinjavalo domaće plemstvo već da je raspolagao samostalnom silom. Uz cara se stalno nalazio vođa najamnika vitez Palman. Pomalo tajanstven, ovaj vitez lutalica je došao negde iz istočnih Alpa i zadržao se na dvoru carevom vodeći mu najamničke trupe, većinom nemce. Kako mu su svidelo u Srbiji to je za sobom doveo i svoga brata Kijaranea i sinovca Đorđa.

Bili su svi dobro naoružani, a kralj Dušan im je nabavljao u nekoliko navrata najbolju postojeću bojnu opremu. Iz Venecije su kupljeni 1342. godine oklopi za 100 konjanika i 500 pancira, 1349. godine 400 štitova, 100 oklopa, 100 pari narukvica pletenih od žice. Mnogo siromašnija, raška vlastela se morala zadovoljiti onom opremom koju je izrađivala na sopstvenom imanju kod domaćih kovača. Kovači koji su izrađivali mačeve bili su i te kako poznati i cenjeni. Među njima svakako najviše kovač Bogdan iz sela Čabić, Bratić iz Bara, u Kotoru kovač Novak, itd. Međutim, za kvalitetniju opremu nije bilo domaćih majstora (baliste, oklope, samostrele), stoga se ona morala kupovati sa strane. Nije bilo mnogo onih koji su to mogli da novčano izdrže. Zato nije čudno što je u odnosu na najamnike pod kvalitetnim oklopom i jakim oružjem raška vlastela bila u inferiornom položaju. To je moglo samo da dodatno raspali netrpeljivost.

Tako su prve godine carevanja donele dosta nezadovoljstva među starom vlastelom, upravo onom koja je zaslužna za sve ono što se postiglo. To je pomalo i ironija da upravo oni koji su najviše zaslužni za stvaranje carevine od nje imaju najmanje i da se njima upravo njihova tvorevina najmanje sviđa. Gledajući sve to u retrospektivi, može se zaključiti da je od toga momenta započeo onaj proces koji će ubrzati raspad Srpskog carstva. Stvorene su dve vrste vlastele, stare raške i nove koja je vezana za novoosvojene teritorije, koje se nisu međusobno trpele. U prvom momentu snažna ličnost cara Dušana je uspela da ove tenzije održava da ne buknu, ali to nije moglo tako ostati dugo.

6. Veliki knez Vojislav Vojnović

Smrt cara Dušana je bila idealna prilika za mnogu vlastelu koja se do tada osetila zapostavljenom da pokuša da u mutnim vremenima nakon careve smrti uradi nešto više za svoju stvar. Za takav poduhvat tog momenta su postojala dva načina. Jedan je bio da se izvrši približavanje novome caru, a druga je mogućnost da se oblast kojom se upravlja osamostali, odnosno da se otcepi od Srbije. Putem otcepljivanja su krenuli despot Jovan Komnin Asen (caričin brat) i despot Simeon (carev polubrat). Oni su odmah nakon smrti cara Dušana otcepili teritorije kojima su upravljali i proglasili se samostalnim. Simeon je imao čak i većih ambicija pa se do kraja proglasio carem, no stara raška vlastela ga nikada nije priznala.

Vojislav Vojnović je bio suviše slab, a njegova oblast beznačajna u odnosu na druge pa je za njega put otcepljivanja od centralne vlasti bio nemoguć. Jedina je mogućnost bila u tome da se približi novome caru i da uz njega ostvari sve ono što nije mogao uz pokojnog cara Dušana. U vreme kada je car Dušan umro, njegov sin Uroš je imao oko 19 godina. Kako je Vojislav Vojnović bio već duže vreme na carskom dvoru to je on dobro poznavao dvorske prilike, a svakako i prestolonaslednika Uroša. Moguće je da se mladome prestolonasledniku uspeo nametnuti još ranije te da je ovaj u njega imao poverenja. Za takvo ponašanje knez je imao dovoljno razloga.

Za sve spremni Vojislav mora da je veoma rano primetio da pored onih silnih carskih rođaka i vojskovođa on kod cara Dušana nema mnogo čemu da se nada. Jedina nada mu je bilo to da uđe u krug onih koji su najbliži prestolonasledniku i da onda čeka da ovaj nasledi carski presto. Nesigurnim mladićima je i te kako potreban snažan oslonac u najranijem mladićkom dobu i to je najčešće otac ili stariji brat. Uroš starijeg brata nije imao, a otac - car Dušan za njega nikada nije imao dovoljno vremena. Tu prazninu je mogao da vešto popuni iskusni knez Vojislav. Kada mu je bio potreban dok je bio samo prestolonaslednik, Urošu je Vojislav trebao još i više kada je postao car. Tim više što su smutnje u Srbiji počele odmah nakon smrti cara Dušana.

To je i inače bilo vreme prestrojavanja snaga u Srbiji. Novostvorena vlastela koja je imala ogromne posede po Grčkoj počela je da otkazuje poslušnost, a jedini elemenat na koji se prestolonaslednik Uroš mogao osloniti bila je stara raška vlastela. Sa svojim konzervativnim stavom i čuvanjem tradicije oni nisu mogli da zamisle da Srbijom bilo ko drugi vlada osim "svetorodnih" Nemanjića. Ono što je moglo njima da komplikuje stvar bilo je to što na dvoru oni nisu imali veliki uticaj. Njih jednostavno tamo ili nije bilo ili ih je bilo suviše malo da bi mogli da predstavljaju realnu snagu. Ne osećajući se prijatno u svoj onoj carskoj raskoši i veštačkoj atmosferi koja je opterećivala dvor, oni su ga jednostavno izbegavali. Srazmerno tome je bio i njihov uticaj.

Međutim, nakon smrti cara Dušana i novostvorena vlastela je napustila carski dvor i razišla se po svojim oblastima iščekujući događaje i spremajući se da se otcepi. Oni su za dugog boravka na carskom dvoru dobro upoznali prestolonaslednika Uroša pa su dobro znali da će se uz njegovu neodlučnost carstvo brzo raspasti. Stoga je bilo sigurnije biti u svojoj oblasti i na vreme se osamostaliti. Taj proces je uhvatio takvog maha da nakon careve smrti uz Uroša više nije ni njegova mati, carica Jelena, koja je požurila da ujaše u Ser i stavi ovu oblast pod svoju kontrolu. Da stvar za Uroša bude još teža pobrinula se i sudbina. U rano proleće 1356. godine naglo je umro i kesar Preljub, a neobjašnjivo se povukao i despot Jovan Oliver. Takav razvoj događaja je još ranije Vojislav Vojnović po svemu sudeći dobro osetio i stoga njegovo približavanje caru Urošu. On je njega dobro znao i osetio je da je prestolonaslednik neodlučan i veliko oklevalo. Malo je toga bilo u njemu što se moglo uporediti sa pokojnim ocem, što se odmah osetilo. Čak i za proglašenje za cara morao je Uroš da čeka duže vreme.

Car Dušan je umro 20. decembra 1355. godine, a tek dve godine kasnije, tokom aprila 1357. godine održan je državni sabor u Skoplju gde je trebalo da se raspravi važno pitanje oko toga ko će biti novi car. Uroš je bio zakoniti prestolonaslednik carske krune, ali bio je slab i neodlučan. Za to vreme Simeon je bio mnogo sposobniji, ali bio je polu-Grk i u Srbiji ga nisu mnogo voleli. Sabor u Skoplju se nije mnogo razmišljao, a budući da je bio sastavljen listom od stare raške vlastele to je Uroš bio proglašen carem, a Simeon uzurpatorom. Saboru nije prisustvovala najkrupnija novostvorena vlastela, a na njega nije došla čak ni Uroševa mati, carica Jelena. Doduše ona je sinu pružila podršku i formalno ga priznavala, ali je Serom upravljala sasvim samostalno.

U takvim okolnostima Vojislav Vojnović je uspeo da se najbolje snađe. Nametnuo se prestolonasledniku Urošu, nesebično stajao uz njega za celo vreme ovih događaja, a nesumnjivo da je pri pripremama državnog sabora u Skoplju njegova uloga bila najveća. Izvršio je pritisak na crkvu i staru rašku vlastelu, i što mitom što pretnjom, uspeo je da Urošu obezbedi to da ga sabor proglasi carem. To je sada značilo da je Uroš postao car, a Vojislav Vojnović veoma uticajna ličnost na carskom dvoru.

Ne treba misliti da je ovakav postupak Vojislava Vojnovića bio nešto posebno originalan jer to je isto učinio davnih godina i njegov otac - vojvoda Vojin. Ne mogavši se probiti u okolinu kralja Milutina, vojvoda Vojin je odabrao okolinu budućeg kralja, Stefana Dečanskog. Desetak godina kasnije, vojvoda Vojin je ponovo promenio stranu i napustio kralja Dečanskog u korist prestolonaslednika Dušana. I ni u jednom slučaju nije pogrešio. Vojislav je taj recept ponovio i postigao uspeh koji je nadilazio i ono o čemu je mogao sanjati.

Car Uroš, kao nesigurni mladić, bacio se u potpunosti u naručje lukavog Vojina i skoro da mu je prepustio sve državne poslove. Takva Uroševa nesigurnost ne treba da iznenadi. Iz nekog razloga, danas teško objašnjivog, car Dušan je sina Uroša držao daleko od najvažnijih državnih poslova koji je potpuno nespreman dočekao carsku krunu. Nakon iznenadne smrti cara Dušan dobio je Uroš ogromno carstvo sa bezbroj suprotnosti i mnoštvom moćne i svojeglave vlastele. Od najjače Dušanove vlastele je bio ostavljen, a napustila ga je čak i majka - carica Jelena, više se brinući o tome da za sebe zauzme Sersku oblast no što je mislila kako će se sin snaći. Šta je bilo normalnije no da se Uroš obrati na onu ličnost koja mu je toga momenta bila najbliža i koja mu je pružila pomoć. Taj najbliži je bio upravo knez Vojislav Vojnović. Ne treba misliti da njihovo poznanstvo i međusobno poverenje datira tek od smrti cara Dušana. U svojoj nesigurnosti Uroš se mogao obratiti i imati poverenja samo onome koga još od ranije pozna i sa kim se družio barem nekoliko godina. Vojislav je bio dovoljno iskusan da je znao da se dobar položaj kod vladara ne gradi za par dana već da je to proces koji traje mnogo duže. Stoga je sigurno da se Urošu nametnuo još mnogo ranije i da je još onda stekao njegovo poverenje. U momentu smrti cara Dušana on je samo realizovao ono što je nekoliko godina ranije kod prestolonaslednika strpljivo gradio. Verovatno da je u svojim nastupima bio veoma sugestivan i da je umeo da se nametne. Ono što je nesigurnom Urošu sigurno imponovalo bila je sigurnost sa kojom je knez nastupao, ali i odlučnost načinom na koji rešava stvari.

Sam Vojislav Vojnović je nesumnjivo veoma interesantna ličnost i primer na kojem se može učiti način kojim se gradi politička karijera. Bez ikakve sumnje da je bio bez bilo kakvih skrupula i moralnih obzira kada je vlast bila u pitanju, ali možemo se slobodno zapitati ko ih ima od onih koji se bave visokom politikom i koji idu ka samome vrhu. Ni knez Vojislav Vojnović nije mogao da bude izuzetak. Stoga se i mnogi njegovi postupci mogu razumeti tek u takvom kontekstu. O caru Urošu on sigurno nije imao neko dobro mišljenje i narednih godina on će nesretnoga Uroša da koristi, ali i da zloupotrebljava. Ipak, ne može se reći da prema caru nije imao izvesnog poštovanja i između njih je uvek postojao onaj odnos koji postoji između vladara i podanika. Mada je u mnogim stvarima bio svojeglav i radio na svoju ruku, knez Vojislav nikada nije pokušao da cara Uroša ukloni ili da ga potisne u drugi plan, barem ne formalno. U svim poveljama koje je izdao on se caru obraća sa dužnim poštovanjem i stavlja carevo ime ispred svoga. Osim toga, uspeo je da prisili svu okolinu da se ponaša na taj isti način. Car Uroš je sa te formalne strane zaista imao poštovanje raške vlastele (novostvorena vlastela u Grčkoj ga od samoga početka nije priznavala), mada nije imao i stvarne vlasti prema njima.

Iako se knez držao iza cara i nije mnogo iskakao od svoje okoline, carski dvor je sasvim dobro znao gde se nalazi prava moć i tako se ponašao. Istovremeno i sam Vojislav je koristio carsku milost da počne postepeno da stavlja pod kontrolu sve veće komplekse teritorija i da stvara svoju sopstvenu oblast. Njegov uspon u tim prvim godinama je bio nešto usporen tako da nije privlačio posebnu pažnju. Iako je postepeno pribirao posede u odnosu na drugu rašku vlastelu bio je neuporedivo slabiji i oni ga nisu posmatrali kao neku posebnu opasnost. Bilo je mnogo drugih događaja koji su privlačili veću pažnju.

Svima je bilo jasno da su se novoosvojene teritorije u Grčkoj sada i definitivno otcepile od Srbije, a da car Uroš za sada nema snage da učini bilo šta ne bi li ih vratio pod svoju vlast. To je značilo da despot Simeon (sada već car) i despot Asen više ne spadaju u srpsku vlastelu. Za njima niko nije posebno žalio i u mnogo čemu njihov odlazak je predstavljao možda čak i olakšanje. Stara raška vlastela ionako nije trpela ove carske rođake pa je jedva dočekala da im vidi leđa, makar i po cenu gubitka nekih državnih teritorija. Međutim, nailazilo je nešto novo i mnogo opasnije. Dobro osećajući nemoć cara ostatak srpske vlastele i to one stare Raške započeo je međusobne sukobe pokušavajući da na račun drugih slabijih steknu što veće komplekse teritorija. Takvih sukoba je bilo verovatno i za vreme cara Dušana, ali oni nikako nisu imali ovakav intenzitet.

Početkom leta 1356. godine kesar Vojihna koji je vladao Dramom odlučio je da po svaku cenu iz Sera istisne caricu Jelenu. Vojihna je i prije bacio pogled na ovu bogatu oblast i sigurno bi je zauzeo da ga carica nije za samo par dana preduhitrila. Kako je oko sebe okupila vojsku to kesar sam nije imao dovoljno snage da protiv nje učini bilo šta. Stoga je stupio u vezu sa Matijom Kantakuzenom (sin Jovana Kantakuzena) i da od njega obezbedi vojnu pomoć. Istovremeno je uspeo da ubedi zapovednika tvrđave u Seru da mu pomogne, tako da je sve bilo spremno za caričino proterivanje iz Sera. Kao i svaka tajna i ova se brzo raščula pa je tako došla do caričinih ušiju, koja zamoli i dobije od sina - cara Uroša jednu četu strelaca. Nemajući svoje vojske Matija Kantakuzen unajmi jednu tursku grupu i krene ka Seru. Zbog nekog nesporazuma kesar Vojihna nije znao za ovaj Kantakuzenov dolazak tako da mu se nije mogao pridružiti, a da ironija bude još i veća Vojihnin odred se udružio sa strelcima cara Uroša i tako efektno odbio turski napad da je turski zapovednik poginuo. Nešto kasnije uhvaćen je i Matija Kantakuzen dok se krio u nekom tršćaku. Kesar Vojihna je uspeo da sakrije svoju ulogu u ovoj zaveri, a carica Jelena je i dalje gospodarila Serom.

U kasno leto 1357. godine slomljeni su i Simeonovi pokušaji da se Srbiji nametne za cara. Sa svojom vojskom je uspeo da dođe do Skadarske oblasti, ali je tu bio konačno i vojno slomljen. U ovim sukobima je učestvovao i car Uroš, ali teško da je na sebe navlačio oklop ili da je barem vojno komandovao. U to vreme Vojislav je imao najveći uticaj na cara i moguće je da je upravo on bio taj koji je komandovao svim ovim operacijama.

Još ranije na severu Srbije u oblasti Braničevo vlast su uzela braća Rastislalić, ali kako nisu sami imali dovoljno snage da ovu oblast zadrže pod kontrolom to oni kao pomoć pozovu ugarskog kralja. Zauzvrat Rastislalići mu postanu vazali čime je ugarski kralj Ludvig njihove teritorije imao za idealni mostobran u budućim upadima u Srbiju. Pojava Rastislalića je bila prekretnica u Srbiji u mnogim stvarima. Do tog momenta vlastela iz novoosvojenih krajeva se osamostaljivala i otcepljivala od centralne vlasti, ali taj proces još uvek nije zahvatio i Rašku, odnosno stare srpske zemlje. Raška vlastela još uvek konzervativna sa dosta rezerve je gledala sve ono što se dešavalo ne pokušavajući da taj proces prenese i u Rašku. Tek sa pojavom Rastislalića i njihovim otcepljivanjem Braničeva i raška vlastela se mogla uveriti da je car Uroš suviše slab i da je vreme i za njih da se pobrinu za svoje interese.

Upravo u tim sudbonosnim danima kada se Srpsko carstvo postepeno krunilo umro je veliki župan Altoman Vojnović. Njegova smrt verovatno pripada 1359. godini, koja će u mnogo čemu da bude presudna za porodicu Vojnović. Poslednjih godina nema vesti o tome šta je veliki župan radio pa je za pretpostaviti da se nije kretao u carevoj okolini već da je boravio u svojoj oblasti i bavio se njome. Nekoga posebnoga razloga da bilo šta radi izvan svoje oblasti on i nije imao. Po svemu sudeći radilo se o čoveku koji nije bio onoliko ambiciozan kao što je to bio njegov brat Vojislav i koji se zadovoljio onim što je već imao. Doduše, njegova imanja nisu bila ni u kom slučaju mala tako da možda nije ni imao želju da ih uvećava. Osim toga, kako se nalazio uz granicu sa Bosnom, to je morao stalno biti na oprezu i ratovati sa četama koje su dolazile iz toga pravca. Vodio je uglavnom miran porodičan život van svakodnevne vreve i spletki carskog dvora.

Koliko se danas zna, veliki župan Altoman je sa svojom ženom Ratoslavom imao samo jedno dete i to sina Nikolu. Računa se da je Nikola rođen 1348. godine što znači da je u vreme očeve smrti imao tek 11 godina. Dakle, bio je to još golobradi dečkić koji nikako nije mogao preuzeti brigu nad ogromnim imanjima koja su ostala iza oca. U takvim slučajevima je trebalo naći nekog staraoca koji bi preuzeo brigu nad oblašću dok Nikola ne odraste i postane sposoban da njima samostalno upravlja. Međutim, u Raškoj je proces stvaranja oblasnih gospodara uhvatio maha i bilo je jasno da je okolna vlastela jedva dočekala momenat da župan Altoman umre pa da mu onda razvuče sva imanja. Osim toga, župan je pod svojom kontrolom držao dosta zavisne vlastele koja će sada sigurno pokušati da se osamostali. Takvih je slučajeva u to doba bilo dosta u Srbiji. Nakon smrti starešine porodice njeni maloletni članovi nisu imali nikakve šanse da zadrže ona imanja koja bi trebalo da naslede.

Da je takva sudbina čekala i mladoga Nikolu Altomanovića i njegovu majku Ratoslavu nema nikakve sumnje. Jedina je nada bila to da će stric - knez Vojislav, u to vreme možda i najuticajnija ličnost na carskom dvoru, možda pokazati rođačkih osećaja i pomoći maloletnom Nikoli da se održi. No, sada je zla krv Vojnovića došla do punog izražaja. Knez Vojislav je tada bio u punom naponu snage i pod svoju kontrolu je stavljao sve što je mogao. Priliku da uzme i ona velika imanja koja je držao njegov brat Altoman on nije imao nameru da propusti. Suviše je to bilo primamljivo. Radilo se o velikim imanjima koje nije imao ko da brani i koja je on sa malo truda mogao da uzme samo za sebe. Osim toga, teško da će se bilo ko od okolne vlastele usuditi da mu u tome protivreči, tim više što se radilo o imanjima njegovog pokojnog brata. I konačno, to je možda i najvažnije, za takav svoj postupak knez Vojislav je sigurno dobio i odobrenje od cara Uroša. Ko se sada smeo suprotstaviti volji cara Uroša i njegovog najmoćnijeg velikaša - knez Vojislava. Veoma brzo nakon Altomanove smrti, knez Vojislav je uzeo pod svoju kontrolu celokupno imanje koje je držao veliki župan Altoman.

Na Altomanovim imanjima sad više nije bila mesta za Nikolu i njegovu majku Ratoslavu. Oni su morali da se sklone i to su do kraja i učinili. Način na koji je knez Vojislav preuzeo kontrolu nad Altomanovim imanjima danas je nepoznat, ali poznavajući knežev grub karakter i svu onu osionost koja je sada došla do punog izražaja uopšte ne treba sumnjati da je njegov postupak prema Nikoli i Ratoslavi bio krajnje grub i bezobziran. Njih dvoje su jednostavno oterani sa imanja koja su po pravu nasleđa trebali njima da pripadnu, ali je po mnogo realnijem pravu jačeg njih preuzeo knez Vojislav. Po svemu sudeći, knez Vojislav im je odelio par bednih sela koja su trebala da posluže Ratoslavi i Nikoli za izdržavanje i time na neki način umirio svoju savest. Sada kada je i to prebrinuo knez Vojislav se okrenuo drugim stvarima.

8. Prva dejstva Nikole Altomanovića

Uzimajući u obzir značaj koji je za života imao knez Vojislav, bilo je sasvim za očekivati da će njegova smrt u Srbiji da izazove velike potrese. Osnovni razlog za to je bila velika teritorija kojom je on upravljao. Nestanak jednog ovako velikog oblasnog gospodara moralo je izazvati pokrete među srpskom vlastelom. Mnoštvo okolnih velikaša je kneževu smrt shvatilo kao idealnu priliku da se dočepaju dela kneževih poseda. Osim toga, bila je tu i sva sila sitnije vlastele koju je knez je držao u zavisnosti, pa je bilo za očekivati da će i oni pokušati da iskoriste priliku da se otarase njegovog nesnosnog tutorstva. Međutim, za prvo vreme od njegove smrti nije bilo većih pokreta i njegova udovica Goislava uspela je da stavi pod kontrolu skoro celokupnu oblast koju je pokojni knez nekada držao.

Jedini koji su odmah iskoristili priliku koja se pružila bila su braća Balšić. Nedugo nakon kneževe smrti oni su od njegove oblasti otrgli Gornju Zetu. Kako je kneza nasledila njegova žena Goislava sa dva maloletna sina - Stefanom i Dobrovojem, to se praktično Balšićima nije mogao niko suprotstaviti. Način na koji su Balšići preuzeli Gornju Zetu, bez bilo kakvih borbi, možda može da svedoči o tome da je između njih i kneginje čak došlo i do nekog sporazuma. Kneginja im je prepustila jedan deo svojih teritorija, a za uzvrat Balšići je nisu dalje uznemiravali. Dakle, reč je o kneginjinom ustupku, veoma neugodnom, ali o ustupku koji joj je omogućavao mir sa te strane.

Dakle, prvo vreme kneginja kao da nije imala posebnih problema. Krajem 1363. godine Dubrovčani ovlašćuju svoga kneza i Malo veće da mogu da održavaju kontakt sa jednim od sinova kneza Vojislava (ne zna se kojim) i da mu čak mogu poslati poklon u vrednosti od najviše 30 perpera. Time se na nedvosmislen način pokazalo da kneginja Goislava i njeni sinovi čvrsto drže vlast jer bi Dubrovčani inače sa njima već drugačije razgovarali. Takav blagonaklon odnos koji je Dubrovnik imao prema kneginji dobrim delom je zasluga i toga što je car Uroš izuzetno predusretljiv prema njoj pa se jedno vreme činilo da je kneginja pod posebnom carskom zaštitom. Čak i više od toga. Car Uroš joj ustupa i neke od svojih prihoda (zakupnina za kumerk solski i svetodmitarski dohodak). Znajući da je car tada bio u velikim finansijskim problemima ta njegova žrtva je sigurno imala i mnogo veći značaj no što je to bio samo finansijski efekat.

Na kraju je kneginja pokazala da je od svoga pokojnog muža, kneza Vojislava, preuzela mnoge osobine i da je njegova dostojna učenica. Želeći da do kraja iskoristi carevu naklonost koju je ona shvatila možda i kao njegovu slabost, pokušala je jednu podvalu. Njoj je car za godinu 1364. godinu prepustio da od Dubrovnika naplati svetodmitarski dohodak u iznosu od 2.000 perpera. Ona je to i uradila, ali to je pravo imala samo za tu godinu. Već sledeće godine car Uroš ponovo naplaćuje ovaj dohodak za svoj račun. Međutim, već 1366. godine dolazi do nesporazuma. Car Uroš je poslao svoje ljude da od Dubrovnika naplate dohodak za 1366. godine, ali tamo dočuju da je Goislava taj dohodak već podigla. Pokazala je neko pismo sa carskim pečatom koje je ovlašćuje na naplatu dohotka, a Dubrovčani misleći da joj je car stvarno ustupio dohodak za tu godinu, bez razmišljanja joj ga isplate. Po svemu sudeći pismo, odnosno carski pečat, je bio falsifikovan i od tada se odnosi između cara i Goislave zatežu.

Ipak, od svega toga za kneginju je mnogo opasniji mogao da bude njen sinovac Nikola Altomanović. On je imao negde između 15 i 16 godina u vreme kada je knez umro. Boravio je u nekom zabitom i siromašnom kraju koji mu je knez Vojislav odelio, ali je sigurno pratio sve ono što se oko njega zbiva. Može se samo pretpostaviti da je Nikola boravio u severnim delovima kneževih oblasti (blizu ugarskih granica) jer njegove prve aktivnosti se odvijaju upravo tu. Da je to tako može da svedoči i to da što se kneginja uglavnom skoncentrisala na južne delove (Konavli i Trebinje), verovatno zato što je sever zbog Nikolinog prisustva za nju bio nesiguran.

Zbog svoje mladosti teško da je Nikola mogao za kneginju bude nešto posebno opasan pa je za pretpostaviti da je on u svojoj okolini imao nekoga starijeg i iskusnijeg ko ga je pomagao. Kako je bilo mnogo onih koji su bili povređeni nekim od postupaka knez Vojislava to ne treba sumnjati da je za sve te godine Nikola Altomanović mogao nakupiti dovoljno sposobnih savetnika. Zbog svoje mladosti teško da je mogao da bude vođa nekom većem broju nezadovoljne kneževe vlastele i da im uliva autoritet koji svaki vođa mora imati da bi bio u stanju da se nametne. Stoga je oko sebe morao da ima samo one ljude na koje bi se mogao osloniti. Oni nikako nisu mogli biti brojni i tek nakon kneževe smrti njihov se broj mogao povećati. Upravo vreme između 1363. godine (kada je knez umro) i 1366. godine, Nikola Altomanović je morao provesti u sakupljanju i privlačenju druge vlastele. Tek 1366. (ili 1367.) godine on se osetio dovoljno snažnim da krene prema severoistočnim delovima oblasti kneza Vojislava. U to doba on pod svoju kontrolu stavlja Rudnik.

Može se postaviti pitanje kako je on mogao sa samo 16 ili 17 godina da bude vođa mnogobrojnoj vlasteli koja je stala uz njega. Jedini mogući odgovor je u tome da je vlastela pokušala da iskoristi njega (Nikolu) ne bi li se otrgla od vlasti kneginje Goislave, te da pod opravdanjem da se bore za njegove interese sami zadobiju samostalnost. Nakon toga bi ga se veoma lako otresli. Tu su se oni prevarili u računu jer su zaboravili da Nikola potiče iz porodice Vojnović koja je i bila poznata po tome što joj u borbi za vlast niko nije bio ravan. Nije bilo toga sredstva kojim se oni ne bi okoristili, a Nikola je mogao imati dobru školu i mnogobrojne učitelje. Počev od dede - vojvode Vojina, preko strica Miloša, oca župana Altomana i konačno strica kneza Vojislava, ova porodica je bila prepuna političkih prevaranata i nadasve spremnih ratnika koji ni od čega nisu prezali. Malo je bilo onih koji su sa njima mogli izaći na kraj. Osim toga, to je posebno važno, Nikola je imao jedno iskustvo koje se nigde nije moglo naučiti. Od najranije mladosti prema njemu je stric Vojislav bio krajnje grub izbacujući njega i majku sa očevih imanja. To poniženje i razočarenje kod Nikole koji je bio ludo ambiciozan izoštrilo je do krajnje crte političku i uopšte ljudsku bezobzirnost. Ni prema kome Nikola više nije osećao ni poštovanje, ni sažaljenje, a na kraju će se pokazati još ponajmanje prema članovima svoje porodice.

Možda je on u samome početku pred vlastelom izigravao naivka na kojeg se može uticati, međutim sa 18-19 godina on se osetio dovoljno jak da zbaci masku i da svima pokaže pravo lice. Danas ne postoji bilo kakva slika koja bi nam prikazala kako je Nikola Altomanović izgledao. Međutim, poznavajući to vreme, teško da nije bio zavidnog stasa i velike fizičke snage. Vlastela je poštovala samo onoga koga se lično bojala, a Nikola nije imao u šta da se pouzda osim u vlastitu snagu. Njegovo poreklo i sve ono što ide uz to moglo mu je samo dodatno da pomogne, ali nikako da bude i osnov njegovog celokupnog dela. On je morao da imponuje vlasteli samo ako je bio u stanju da na sebe navuče oklop i da u ruke stavi štit i mač, a o pojas buzdovan. Tek takvoga ga je vlastela mogla shvatiti ozbiljno.

Osim snagom, Nikola je morao da utiče na svoju vlastelu i svojim karakterom, nadasve neobuzdanim i kasnije čak i neuračunljivim. Međutim, niko nije mogao da mu ospori hrabrost i spremnost da svakoga časa potegne oružje i uleti u boj. Osim toga, politička sredstva ga nisu mnogo interesovala i malo je vremena provodio mozgajući o nekim diplomatskim podvalama. Činilo mu se da se te stvari mogu mnogo efikasnije i brže rešiti jednim udarcem mača. Na njegovu kasniju nesreću, takav metod se u samome početku pokazao kao veoma delotvoran i on je uletao u sve krupnije nepromišljenosti. S druge strane, to će kasnije pokazati, on kao da je bio dete sreće. Sa svojim neobuzdanim temperamentom uletao je u raznorazne avanture koje su se izrođavale u opasne neprilike, ali onda bi se nekom srećom pojavila neka nova okolnost koja bi ga izvlačila iz nevolje dajući mu još više snage. Istovremeno, to mu je davalo još veće samopouzdanje koje će ga na kraju odvesti u propast. No, to je već kasnija priča.

Taj prvi period nakon kneževe smrti (1363-1367. godina) Nikola Altomanović deluje na severnoj stranu kneževih oblasti, ali tek postepeno i veoma oprezno. U prvo vreme samo prikuplja pristalice i učvršćuje svoju vlast bez nekih većih teritorijalnih širenja. Mnogo mu pomaže svojim ponašanjem i sama kneginja Goislava koja kao da je digla ruke od te strane i uglavnom se bavi jugom gde i boravi. Njihove sitne zađevice malo ko primećuje budući da se u Srbiji dešavaju mnogo krupnije stvari koje su potpuno zasenile sve ostalo. Glavni akteri svih događaja jesu car Uroš i braća Mrnjavčević, odnosno na prvom mestu Vukašin Mrnjavčević. Sve to spada u onaj okvir koji su istoričari nazvali "stvaranje oblasnih gospodara". O čemu se radi?

Već je govoreno o tome kako su se pojedini velikaši, na prvom mestu despot Simeon i despot Asen, odmah nakon smrti cara Dušana osamostalili i prestali da priznaju vrhovnu vlast cara Uroša. U starim srpskim zemljama taj je proces pričekao par godina i započeo je osamostaljivanjem braće Rastislalića u Braničevu. Knez Vojislav Vojnović je takođe, po ugledu na ostale, formirao svoju oblast koja je bila najveća u Srbiji. Njegovi odnosi sa carem Urošem su bili manje više trpeljivi, a uglavnom zbog toga što je sam car bio u mnogo čemu popustljiv. Još za vreme života kneza Vojislava izranjaju nove ličnosti, a među njima braća Balšić, braća Mrnjavčević, despot Dejan i neki drugi, u tome momentu toliko slabi da nisu privlačili posebnu pažnju. Smrt kneza Vojislava je izazvala prestrojavanje političkih snaga na carskom dvoru i to se odmah osetilo. Vukašin Mrnjavčević je nešto pred kraj života kneza Vojislava toliko ojačao svoju poziciju kod cara Uroša da se već moglo pojaviti i pitanje prestiža među njima. Okolnost da se njihove oblasti nisu sučeljavale i da po tom pitanju nisu imali sukoba sigurno je onaj osnovni razlog koji ih je zaustavio da se međusobno ne zakrve. Takva situacija već nije bila između kneza i braće Balšića tako da je samo kneževa nagla smrt sprečila rat između njih.

Dakle, to je tako bilo u vreme dok je knez bio živ. Odmah nakon njegove smrti počeli su događaji da idu mnogo bržim tempom nego do tada. To prvo vreme nakon njegove smrti bile je karakteristično po ubrzanim političkim događajima na carskom dvoru, a teritorijalna osvajanja su bila manje primetljiva. Vukašin Mrnjavčević je uspeo da sve svoje protivnike na carskom dvoru u toj meri potisne da je car Uroš potpuno pao pod njegov uticaj. Sa mnogobrojnim porodičnim vezama uspeli su Mrnjavčevići da do neslućene razmere ojačaju svoje veze. Uglješa Mrnjavčević se oženio ćerkom kesara Vojihne (gospodar Drame) koja se zvala Jelena (Jefimija), Vukašinova ćerka Olivera je bila udata za Đurđa Balšića, Vukašinov sin Marko se oženio ćerkom Hlapena, namesnika u severnoj Grčkoj, a postojala je i neka porodična veza (nedovoljno jasna) sa vlastelinom Vlatkom. Tako osnaženi oni su se usudili da tokom 1365. godine na cara Uroša izvrši toliki uticaj da je ovaj pristao da Vukašina uzme za savladara i ga kruniše za kralja. Taj njihov potez, koji je možda mogao da bude dalekovid da je u potpunosti uspeo, toliko im je oduzeo pažnju da se oni nisu mnogo bavili onim teritorijama koje je nakon svoje smrti knez Vojislav ostavio kneginji Goislavi. Stoga su kneginja Goislava i Nikola Altomanović mogli da na miru svoje međusobne račune izravnavaju.

Upravo te 1365. godine kada se Vukašin Mrnjavčević krunisao za kralja, a Uglješa dobio titulu despota isteravši caricu Jelenu iz Sera i preuzimajući kontrolu nad njim, Nikola Altomanović je pripremao odlučujući udar na kneginju. Njihovi međusobni sukobi su sigurno otpočeli odmah nakon kneževe smrti, ali isključivo zbog Nikoline mladosti i njegove nedovoljne snage, nisu uzimali neke veće razmere. Vesti o svim ovim događajima vezanim za carski dvor sigurno su dolazile do Nikole na sever i on ih je pratio, ali na sve to nije reagovao. Mogao je čuti priče o tome kako je Vukašin krunisan za carevog savladara, kako se carica Jelena tome nije protivila čak je to i podržala. Na samome Vukašinovom krunisanju bilo je veoma malo srpske vlastele, a prisutni su bili uglavnom oni koji su Vukašina priznavali za svoga oblasnog gospodara. Šta su oni mislili o samome činu krunisanja i da li su ga odobravali veliko je pitanje, ali zbog svog zavisnog položaja morali su Vukašinu da se poklone i da mu kliču kao novome kralju.

Od starije i uticajnije vlastele bio je prisutan samo Nikola Stanjević, ali on je bio u poznim godinama koje bi se mogle nazvati staračkim tako da je on bio u onom stanju mentalne i fizičke sposobnosti kojem više priliči manastir negoli jedan takav politički događaj. Zaista, kakav je utisak mogao na njega da ostavi ovaj svečani događaj gde je Vukašin postao kralj, kada ga je uporedio sa onim krunisanjima koje je nekada imao Dušan (kojima je takođe bio prisutan), najpre u Svrčinu gde se krunisao za kralja, a onda u Skoplju gde je krunisan za cara. Uspomene su sigurno bile bolne i Stanjević to Vukašinovo krunisanje nije lako podneo. Nedugo nakon ovoga čina koliko svečanog za Vukašina, toliko ponižavajućeg za Stanjevića, ovaj vlastelin se povukao u manastir. Nije on bio jedini na kojeg je Vukašinovo uzdizanje za savladara ostavilo težak utisak. Stanjević je bio u godinama koje su mu dopuštale da zaborav i utehu potraži u manastiru, ali bilo je mnogo mlađe vlastele koja nije imala takav izlaz.

Agilni i na sve spremni Mrnjavčevići nisu ni u jednom momentu prekidali svoje dotadašnje aktivnosti na širenju svojeg uticaja, tako da je za njih događaj Vukašinovog krunisanja bio samo jedna epizoda koja je trebala da posluži glavnom cilju: što većem teritorijalnom širenju. Shodno tome uskoro su stigle vesti o tome da je carica Jelena morala da se povuče iz Sera i da je ovu oblast pod potpunu kontrolu stavio drugi Mrnjavčević, despot Uglješa. Nedugo potom je stigla vest i o propasti despota Dejana čiju je oblast za sebe uzeo njegov sused Vlatko Paskačić, bliski saradnik Mrnjavčevića. Pred naletom Mrnjavčevića stradao je i Nikola Stanjević, a njegova imanja su podelili Vukašin (sada već i kralj) i sin mu Marko (kasniji kraljević Marko).

Sve ovo nije moglo, a da ne ostavi traga i na najbližu okolinu cara Uroša. Na dvoru oko cara Uroša nastaje postepeni rascep i dotadašnji verni saradnici ga napuštaju. Taj proces je ušao u kritičnu fazu naročito nakon 1365. godine i dana kada je car krunisao Vukašina za kralja. Razočarani ne samo time što je car popustio pred Vukašinovim ubeđivanjima, već možda više što je time njima put ka uspehu zakrčen, carski dvor napuštaju stavilac Lazar Hrebeljanović, a braća Golubić (stavilac Grgur i knez Ivan) se kolebaju. Veoma stidljivo i sa velikim oprezom Lazar Hrebeljanović i njegov zet Vuk Branković počinju da stvaraju svoje oblasti. One su toliko male da ih niko ne uzima za neku posebnu opasnost. Ipak, njihova snaga je dovoljna da budu toliko respektovani da u budućim događajima i njihovo učešće ne može da bude izbegnuto.

Te godine (1365. i 1366.) bile su pune napetog iščekivanja, ali nadasve i nagađanja. Osnovno je bilo pitanje među vlastelom šta sa krunisanjem žele Mrnjavčevići da postignu. Nagađanja su išla do najfantastičnijih kombinacija. Car Uroš nije imao dece i bilo je verovatno da ih neće ni imati pa se shodno tome postavilo pitanje carskog naslednika. Ukoliko bi car zaista umro bez naslednika tada bi carsku krunu, kao krunisani kralj i savladar trebao da preuzme Vukašin Mrnjavčević. To je značilo da dinastija Nemanjića izumire i nestaje sa političke scene, a zamenjuje je dinastija Mrnjavčevića. Nakon smrti cara Uroša na njegovo mesto bi verovatno došao Vukašin, sada kao car, a za kralja bi bio uzdignut njegov sin - Marko.

Takva kombinacija, veoma verovatna, izazivala je škrgut zuba kod raške vlastele. Oni nikako nisu mogli da prihvate to da Srbijom vlada neko ko nije iz dinastije Nemanjića, a pogotovo ne jedan Vukašin Mrnjavčević, čije je poreklo skoro nepoznato tako da se nije znalo jasno ni ko mu je otac. Po svemu su oni bili skorojevići za koje se do pre par godina nije ni znalo. Pa i sam Vukašinov izgled nije nikome ulivao poverenje. Bio je to jedan isušeni kržljavi starac, sa upalim očima, a ono što ga je najviše ponižavalo, barem što se tiče fizičkog izgleda, jeste to što je bio žura. Malo je toga u njemu bilo vladarskog, i u odnosu na cara Uroša, jednog lepog krupnog čoveka, on je bio sasvim neugledan. Ništa u sebi nije imao kraljevskog pa je čak mogao da deluje smešno dok se na svečanom krunisanju sapliće staračkim nogama u dugoj haljini svoj iskićenoj zlatom i biserjem. Takvome se oni nikada neće klanjati.

Ipak, niko mu nije mogao poreći političku sposobnost koja je često prelazila u podmuklost, što je i njegov fizički izgled dovoljno govorio. Sa onim isušenim obrazima i sitnim očima usađenim u izduženo lice i isto tako sitnim i koščatim rukama, sav usukan i žut sa retkom kosom, Vukašin je kod njih izazivao strah. Nije to više bio car Uroš, lep kao čovek, ali slabić kao vladar, kojem su oni mogli da odreknu poslušnost. Sa Vukašinom je već bila druga situacija i sa njim se nije moglo igrati. Ovaj kralj bi im mogao stati za vrat, a njegovi dotadašnji uspesi su govorili dovoljno. Osim toga, bio je tu i njegov brat - despot Uglješa Mrnjavčević, mnogo politički mudriji od svoga brata Vukašina. Svestan toga, Vukašin je uvek bio spreman da posluša Uglješin savet, pa je i ovo krunisanje bilo po svemu sudeći njegova ideja. Takvim Mrnjavčevićima uz sve one njihove porodične veze niko se nije mogao odupreti. Bez obzira na svoj izgled Vukašin nikada nije izazivao podsmeh i svi su strahom iščekivali na sledeće događaje. A oni su došli veoma brzo.

Najpre su dolazile su vesti o dosta dobrim odnosima između cara Uroša i kralja Vukašina, ali to je bilo u samome početku. Vremenom, kralj Vukašin više ne obraća pažnju na cara, odlazi sa dvora na koji više i ne dolazi i koristeći kraljevsku krunu počinje da stavlja pod kontrolu zapadnu Makedoniju. Da su odnosi između njega i cara zahladili vidi se iz toga što Vukašin umesto Skoplja, koji je do tada bio njihov zajednički prestoni grad, uzima kao svoj prestoni grad Prištinu. Tu on sada stoluje sam, izdaje povelje i stupa u pregovore ne konsultujući cara. S druge strane car Uroš ne postavlja pitanje samostalnog Vukašinovog delovanja, a da ode lično u Prištinu ne pada mu ni na pamet. To je sada već moglo da zabrine i staru rašku vlastelu jer sve dok se Vukašin zabavljao po Makedoniji njih nije mnogo smetalo to što on sebe naziva kraljem jer ga oni ionako nisu za tako nešto priznavali. Njih je moglo da uplaši to što je bilo očigledno da je on krenuo sa svojim osvajanjima ka severu sa namerom da i stare srpske zemlje uzme za sebe. Prvi protivnici na koje je u tom pohodu naleteo bila su imanja zeta Lazara Hrebeljanovića - Vuka Brankovića i njegovog brata Grgura, zatim posedi još jednog Lazarevog (doduše u tom momentu - budućeg) zeta - čelnika Muse. Ovo je sada bila vlastela o kojoj se moralo voditi računa i koja se neće tek tako lako prepustiti Vukašinu.

Tu se sada očekivao pravi rat i raška vlastela se za tako nešto počela spremati. Po svemu sudeći, a i ne može biti drugačije, njihov idejni vođa je bio upravo Lazar Hrebeljanović. Bio je među njima najstariji, a nekim je bio i tast (Vuk Branković, čelnik Musa). Ne želeći da padnu pod vlast Mrnjavčevića oni su započeli sa pripremama koje nisu bile vezane samo na to da se opremi vojska. Bilo je tu mnogo i onoga što bi mi danas nazvali "propagandnim ratom", a on im je bio veoma bitan jer nisu imali dovoljno snage da se direktno na bojnom polju nađu sa Mrnjavčevićima. U okviru toga bilo je potrebno najpre pridobiti cara Uroša na svoju stranu i pod zaštitom svetoga imena Nemanjića okrenuti mržnju sve vlastele na Mrnjavčeviće. Tu je onda izmišljena bajka o tome kako Vukašin više nema strpljenja da čeka da car umre ne bi li mu tada preuzeo krunu, već da želi da nesretnog cara ubije. Takav nastup je imao dosta uspeha i prost puk je tome poverovao, a među njima i mnoštvo vlastele. Način na koji je car Uroš pridobijen ostaje tajna. Da li je i njemu servirana takva priča i da li je on bio dovoljno naivan da u nju poveruje, ostaje da nagađamo. Doduše, ako je i tako i bilo ne treba mnogo osuđivati cara Uroša.

On je bio jedno nesretno biće kojem je sudbina namenila težak zadatak da bude car u Srbiji, a da on za tako nešto ne samo da nije bio spreman već verovatno da to nije ni želeo. I mnogo jače ličnosti su teško izlazile na kraj sa neposlušnom srpskom vlastelom, a on kojeg je mnogo više interesovala religija, zaista nije imao nikakve šanse. Rastrzan, on je bio lako povodljiv, a kako otrov i druga sredstva potajnog likvidiranja protivnika, nisu bili ništa neoubičajeno, to se ne treba čuditi ako je poverovao da ga Vukašin ima nameru likvidirati. S druge strane, uvek kada se govori o tome periodu onda se navodi da je car Uroš bio slaba ličnost i da je sa njime bilo lako manipulisati. To je dobrim delom tačno, ali se svesno zaboravljaju osobine onih koji su ga doveli u to stanje i koji su njime manipulisali. To su bili ljudi jake volje koji znaju šta hoće i čiji uspon je bio povezan baš sa takvim osobinama. Car Uroš se za svoga života ni oko čega nije morao pomučiti, carstvo mu je iznenada palo u krilo i nije stoga čudno što ga nije znao i sačuvati. Suprotno od njega, knez Vojislav Vojnović i kasnije braća Mrnjavčević su svoj uspon ostvarili isključivo zahvaljujući sebi i svojim osobinama. Bili su to borci za vlast kojima nije bilo ništa strano, a da nisu bili takvi ne bi uspeli u onome što su započeli. U odnosu na takve ljude car Uroš nije imao šanse. Oni su ga mogli ubediti u sve ono što žele.

Ne treba misliti da je smrću kneza Vojislava i odlaskom Vukašina Mrnjavčevića u zapadnu Makedoniju nestalo i dovoljno sposobnih ljudi koji su mogli da na cara vrše isti takav uticaj. Na njihovo mesto su došli novi, doduše ne tako bogati i moćni kao oni, ali barem isto tako sposobni. Čak u mnogim stvarima daleko bezobzirniji i lukaviji. Knez Vojislav i Mrnjavčevići su imali mnogo imanja iz kojih su crpli prihod i pomoću njega stvarali svoje armije što im je samo po sebi davalo dovoljno moći tako da diplomatija i slična lukavstva nisu bila ono što je njih stvorilo jakim. Shodno tome oni su se više uzdali u mač i silu negoli u ubeđivanja. Nove ličnosti koje su se pojavile oko cara Uroša nisu imale velike posede, obilne prihode i moćne armije, već jedino u šta su se mogli uzdati jeste bila njihova pamet i sposobnost diplomatskog delovanja. Tačnije rečeno, spletka je bilo ono u šta su se jedino mogli pouzdati i njihove osobine su se razvile najviše u tom pravcu.

Upravo takvi ljudi su uzeli cara pod svoje i uz njegovu lakovernost mogli ga lako pridobiti pričama da mu Mrnjavčevići spremaju likvidaciju te da su mu oni koji su sada oko njega jedini pravi prijatelji. U tom pravcu počnu ga ubeđivati da je možda najbolje da se sa nasrtljivim Mrnjavčevićima obračuna oružano i da celu državu stavi pod svoju kontrolu. Naravno, oni će ga verno služiti. Očigledno je da su Lazar Hrebeljanović i drugi koji su uz njega uticali na cara, umeli to dovoljno sugestivno da urade i ovaj je uskoro bio njihov. Time je jedan deo posla bio obavljen, ali to još uvek nije bilo dovoljno. Bilo je potrebno sakupiti i onoliko jaku armiju koja može da Mrnjavčeviće tuče i na bojnom polju. Oni sami je nisu imali dovoljno, a car nije imao ni vojske, a ni novca. Bilo je potrebno naći nekoga ko ima. Tu sada stupa na scenu Nikola Altomanović.

10. Sukobi sa Mrnjavčevićima

Kneginjinom propašću uspeo je Nikola Altomanović da postane najjači oblasni gospodar u Srbiji. Te 1368. godine, kada je završio svoja osvajanja onih teritorija koje je držao pokojni knez Vojislav, imao je Nikola Altomanović jedva 20 godina. Sa tim godinama uspeo je da ostvari ono što mnogima nije uspelo ni za celi život. Međutim, taj njegov nagli uspon je imao i mnogo nedostataka. Na prvom mestu to što on nije imao dovoljno političkog iskustva i što je sve što je do toga momenta uradio postigao uglavnom zahvaljujući maču. Za njega je politika još uvek bila nepoznanica i on je na sve događaje oko sebe reagovao nagonski, što najčešće znači nasilno i bez promišljanja. To se videlo i kroz njegove sukobe sa Dubrovnikom koji su došli veoma brzo. Zbog takvog svoga delovanja stekao je mnogo otvorenih, a još i više pritajenih neprijatelja. Ban Tvrtko je ga mrzeo više nego bilo ko do tada, a i Dubrovnik je počeo postepeno da menja svoj stav prema njemu. Sa Mrnjavčevićima još nije došao u dodir, ali je bilo za očekivati da će i sa njima biti uskoro u sukobu. Izbijanjem na more Altomanović se zainteresovao za Kotor što ga je odmah dovelo u konfrontaciju sa braćom Balšić. Ipak, sve je to još uvek bilo pritajeno i uz nekoliko dobrih diplomatskih poteza te opasnosti su se mogle izbeći. No, sada je u potpunosti došlo do izraza to što Altomanović nije imao diplomatskog takta i strpljenja. Nasilna priroda koju su posedovali Vojinovići kao da je sada došla do punog izražaja.

Dubrovčani su se dobro uplašili Altomanovićeve snage i prisećajući se onih problema koje su imali sa knezom Vojislavom, odlučili su da ne čekaju (kao što su tada uradili) već da prve poteze učine sami i da na neki način neutrališu onu snagu koju je Altomanović iskazivao. Oni su sasvim dobro ocenili da je sila kojom Altomanović raspolaže samo "sirova" snaga i da u njoj ima veoma malo promišljenosti. Sa malo takta i pravih diplomatskih poteza može se Altomanović ne samo oslabiti već možda i uništiti. Stoga su pokrenuli svoju diplomatsku mašinu i usmerili je na onu stranu gde su smatrali da je za njih najisplatljivije. Udariti odmah na Nikolu bilo je suviše rizično pa su prvi udarci bili usmereni ka njegovim saveznicima. Prva meta im je bio Altomanovićev saveznik (možda i vazal) Sanko Miltenović koji se odmetnuo od bana Tvrtka.

U to vreme Sanko Miltenović je bio jedna od najjačih plemićkih kuća u Bosni. Slično kao i Vojnovići (ali i većina drugih plemićkih kuća) svoj uspon su dugovali maču i veštim njegovim korištenjem. No, dok su Vojnovići svoj mač stavljali u službu svome kralju i pod tim plaštom i opravdanjem sticali teritorije i plen, Sankovići su se u samome početku veoma malo razlikovali od drumskih razbojnika. Doduše, u to vreme zanimanje drumskih razbojnika nije shvatano u onom ponižavajućem smislu kako to danas zvuči već je shvatano kao nešto što po već samoj svojoj prirodi pripada u zanimanje svakoj plemićkoj kući koja drži do sebe i svoga imena. Osim što toga što su pljačkom sticali prihode i snabdevali svoja domaćinstva deficitarnim zanatskim proizvodima (so, platno, keramički proizvodi, itd.) srednjovekovni plemići su se pljačkama održavali u ratnoj kondiciji i u takvim pohodima najmlađi članovi su sticali prva ratna iskustva. Takva je situacija bila i sa Sankovićima. Od pamtiveka oni su dolazili u sukobe sa Dubrovnikom tako da je još i deda Sankov koji se zvao Dražen Bogopenc bio poznat po napadima na usamljene i nedovoljno zaštićene dubrovačke karavane.

Verovatno da je i sam Sanko uz dedu sticao prva ratna iskustva upravo na dubrovačkim karavanima. Za dedu je to možda tada već bilo tek zabava, nešto malo uzbudljivija od lova na divlje životinje, dok je za Sanka predstavljalo neophodnu pripremu za buduće ratne sukobe. U pauzama između pljački ova porodica se bavila pomalo i politikom, ali ne onom visokog stila već daleko manjeg dometa. Sankov otac, Milten Draživojević je bio poznat kao privrženik bosanskog bana Stjepana II, ali bio je i prevrtljiv tako da je od 1365. godine pristalica kralja Dušana. I on je svoje male prihode sa siromašnog imanja upotpunjavao pljačkama dubrovačkih karavana, a ostala je poznata njegova pljačka nekog karavana u Onogoštu (1335.). Takvih je "podviga" sigurno bilo još, ali nekim sticajem okolnosti istorija je upamtila posebno taj.

Bili su u početku siromašni i njihovo imanje se nalazilo u brdskim zabitima oko gornjeg toka Neretve. Tek kasnije postaju gospodari Popovog Polja, Bosanskog Primorja (od Stona do Petrova Sela) i Slanog. Čini da je sa jačanjem ova porodica počela da veću pažnju obraća na politiku, ali se nikako nije odricala ni mača. Međutim, mač je sada korišćen za nešto veće ciljeve i domete nego što su mali i veoma često sa plenom bedno opremljeni karavani. Sanko je bio naprasit i u punoj meri svestan svoga značaja, a to su mu priznavali i drugi. Bio je dubrovački građanin od 1348. godine, a u vreme kada je knez Vojislav napadao Dubrovnik, grad ga ja angažovao za svoga pregovarača. Bilo je očigledno da mu Dubrovnik u punoj meri veruje, što bi moglo da znači da se on odrekao takvih sitnih zadovoljstava kao što su napadi na dubrovačke karavane. Sada je on imao daleko veće ambicije nego napadanje trgovaca po hercegovačkim zabitima.

Susreti sa knezom Vojislavom nisu mogli, a da ne ostave na Sanka utisak. Mogao je u knezu tada da vidi jednoga moćnoga raškoga plemića koji deluje nezavisno od svoga cara i koji je od njega sasvim nezavistan. Možda mu je tada moglo i da proleti kroz glavu da bi i on mogao tako nešto da uradi i da se otcepi od svoga gospodara, bosanskog bana Tvrtka. Slično kao u Srbiji, i u Bosni je tadašnja centralna vlast bila slaba. No, postojala je razlika. Dok je slabost centralne vlasti u Srbiji proisticala iz same neodlučne prirode cara Uroša, u Bosni je ta slabost bila uglavnom zbog Tvrtkove mladosti. Moguće da je Sanko tada uporedio sebe sa knezom Vojislavom i da je odlučio da krene njegovim putem. Nezadovoljan svojom titulom kaznaca i celokupnim svojim uticajem koji je imao u Bosni počne Sanko da muti sa Tvrtkovim rođakom Dabišom. Na kraju se pokazalo da je to bio diletantski potez jer niti je Sanko bio knez Vojislav niti je ban Tvrtko bio car Uroš. Nekako do 1366. godine bio je u dobrim odnosima sa banom Tvrtkom, ali od tada počinju njihovi sukobi, ali i Sankove veze sa Altomanovićem.

Prisećajući se kneza Vojislava, Sanko je verovao da mu je njegov rođak Nikola Altomanović sličan. U tome se manje-više nije ni prevario, barem u onom ratničkom smislu. Tu je Nikola čak kneza i prevazišao. Međutim, narav mu je bila mnogo gora od one koju je knez imao. Tu se Sanko mogao odmah i pokajati jer Nikola Altomanović nije imao nameru da Sanka drži za saveznika i ravnopravnog partnera već ga je stavio u položaj vazala. Koliko god mu to bilo nepravo, Sanko je morao pristati. Pritisnut od Tvrtka, obrati se Sanko ka Altomanoviću i njihove čete su počele da zajedno haraju po Bosni, ali i po dubrovačkim teritorijama.

Takvo Sankovo odmetanje od bana Tvrtka, ali naročito to što je upadao i na njihove teritorije nije bilo Dubrovniku pravo. Njihovi dotadašnji odnosi su bili veoma dobri, a to se videlo naročito kada je Dubrovnik uspeo da ubedi dalmatinsko hrvatskog bana da oslobodi zarobljenog Sankovog brata Gradoja (1362.). Još uvek verujući da se ta "stara vremena" mogu vratiti Dubrovnik se bacio na ubeđivanje.

Oko Sanka grad se baš potrudio šaljući mu nekoliko pregovarača koji su ga iz sve snage ubeđivali da se ostavi Altomanovića i da se izmiri sa banom Tvrtkom. Čini se da je Sanko bio prevrtljiva osoba i da se u tome momentu premišljao šta da radi. U jednom pogodnom momentu on se otcepio od bana Tvrtka i prišao Altomanoviću verovatno od njega očekujući neke dobitke. No, izgleda se i on uplašio od Altomanovićeve naravi i učinilo mu se da njegovo preduzeće polako ide u propast. On od savezništva sa Altomanovićem nije dobio ništa od onoga što je do tada već i imao. U celo ovo preduzeće on se upustio uglavnom zato da postigne nezavisnost od bana Tvrtka, a na kraju je dobio ponižavajući položaj vazala kod Nikole Altomanovića. Izgledalo je da mu je svega dosta i da bi mogao Altomanoviću okrenuti leđa.

Doduše, krajem 1368. godine kada je stiglo provo dubrovačko poslanstvo kod Sanka da ga ubeđuje, on nije bio spreman da ozbiljno pregovara. Tako je prvi pregovarač (Blaž Gredić) mogao da se vrati u Dubrovnik i da objavi da nije uspeo. Međutim, on je kod Sanka primetio tragove kolebanja pa je Dubrovnik mogao da nastavi sa svojom akcijom. Uskoro je kod Sanka putovao Mihailo Bobaljević, po svemu sudeći spremniji i uporniji pregovarač od svoga prethodnika.

Upravo ova misija Bobaljevića je bila razlogom strašne mržnje koja će izbiti između Dubrovnika i Nikole Altomanovića. Kroz diplomatski i dvostruki jezik Bobaljević je Sanku najavio skoru Altomanovićevu propast i upozorio ga da mu je mnogo pametnije da se vrati pod vlast bana Tvrtka već da strada uz Altomanovića. Uz to Sanko je dobio obećanje da će se oni lično potruditi da mu ban Tvrtko sve oprosti. Treba znati da Sanko Miltenović nije bio u tom momentu mlad čovek i da je imao mnogo diplomatskog i ratnog iskustva, pa je za pretpostaviti da ga Dubrovčani nisu mogli pokolebati u njegovoj vernosti prema Altomanoviću nekim lažima ili preuveličanim obećanjima. Moralo je biti nešto opipljivije i dovoljno realno da ubedi Sanka da se on pokoleba i da izjavi da je spreman da se povrati pod vlast bana Tvrtka. To "nešto" je mogla da bude samo neka konkretna akcija koju su Dubrovčani obećavali i koja je Altomanoviću trebala doneti propast. To nipošto nije moglo biti nešto naivno jer Sanka oni na takav način ne bi mogli ubediti. Da li je to bila neka šira akcija vojnog karaktera ili su Dubrovčani pridobili nekoga od Altomanovićeve okoline ko bi u tačno određenom trenutku ovome mogao usuti otrov u čašu ili mu zabiti nož u leđa, ostaje da se nagađa. U svakom slučaju Sanko je pomislio da je sa Altomanovićem gotovo i da je vreme da on spašava svoju kožu. Stoga da pristanak, ali uz neke svoje uslove. On se Altomanovića bojao pa je postavio pitanje šta će biti kada ovaj dočuje o ovoj njegovoj novoj izdaji i navali na njegove (Sankove) zemlje. Dubrovnik mu nije mogao obećati vojnu pomoć, ali se obavezao da njemu i njegovoj porodici pruži utočište. Sada je već nešto bilo postignuto, ali je bilo potrebno razraditi detalje.

To je nadalje značilo da iz Dubrovnika mora da putuje i treći poslanik ne bi li ovaj prethodni sporazum doradio. Taj zadatak je trebao da obavi Dživo Longo, ali stiglo se samo do početka jer je ban Tvrtko izgubio strpljenje i napao na Sanka. Pred sigurnom propašću Sanko se sa porodicom sakrije u Dubrovnik.

O samim pregovorima i pokušajima Dubrovnika da od njega odvoje Sanka, znao je Nikola Altomanović izgleda od samoga početka. To što ga je ban Tvrtko mrzeo on je možda i mogao da razume jer je u poslednjih nekoliko godina Nikola aktivno pomagao njegovog brata (Tvrtkovog) Vuka u njegovim pokušajima da ga obori sa prestola. Tu se Altomanović rizično upleo u prestone borbe u Bosni. Još 1366. godine morao je Tvrtko da beži iz Bosne od pobune u koju je bio upleten njegov brat Vuk, ali se veoma brzo povratio i uz ugarsku pomoć slomio otpor. Sada je Vuk bežao iz Bosne i sklonio se Dubrovnik, ali nije prestao da smišlja kako bi Tvrtka opet oterao iz Bosne. Tu ga je pronašao Altomanović i počeo pomagati, što Tvrtko nije moglo biti nepoznato. Ono što je najgore uspeo je Altomanović da mu i do tada vernoga Sanka privuče na svoju stranu. S druge strane sve do nedavno odredi bana Tvrtka su pomagali kneginju Goislavu tako da je bilo direktnih sukoba bosanske vojske sa onim odredima koje je imao Nikola Altomanović. Dakle, bilo je mnogo razloga koji su mogli da opravdaju Tvrtkovu mržnju na Altomanovića, ali i obrnuto. Međutim, prema Dubrovniku Altomanović u tome momentu nije imao bilo kakvih pokušaja koji bi mogli opravdati to što mu grad radi o glavi. Njihov sukob ima mnogo prozaičnije uzroke nego što može da izgleda na prvi pogled.

Altomanovićeve teritorije su sa svih strana opkolile Dubrovnik, što je gradu znatno otežavalo onu trgovinu koja se odvijala sa kopnene strane. Sada su svi trgovački karavani morali da prolaze preko onih teritorija koje Altomanović drži pod kontrolom, što je značilo da uslove njihovog prolaska sada određuje on. Upravo u vreme dok je trajala diplomatska akcija Dubrovnika na tome da odvrati Sanka od Altomanovića, trajali su i Dubrovački pokušaji da se Nikola privoli na to da dozvoli da trgovački karavani bez smetnji prolaze preko njegovih teritorija. To je bilo vrlo interesantno. Dok je jedno Dubrovačko poslanstvo iz sve snage radio na tome da Sanka odvrati od Altomanovića, drugo njihovo poslanstvo je sedelo na Altomanovićevom dvoru i tamo sa njim uglavljivalo sporazum o tome kako da dubrovački karavani mogu nesmetano da prelaze preko njegove teritorije. Verovatno da je Altomanović sasvim dobro znao šta se sve dešava kod Sanka, ali to nije pokazivao. Njegova mlada i vrela krv sigurno se svaki put uzburkala kada bi se nakinđureni dubrovački poslanici pojavili pred njim i svojim zaobilaznim načinom pokušavali da dobiju ono što žele.

Čini se da Dubrovčani nisu bili spremni da u diplomatskim okršajima sa Altomanovićem idu do kraja i da se njihova diplomatska akcija ograničila samo na to da od njega dobiju trgovačke privilegije. Za njih je Sanko u biti bio drugorazredni cilj i sve ono što su oni pokušavali sa njim bilo je tek rezervna varijanta ukoliko pregovori sa Altomanovićem ne uspeju. Da je to tako vidi se kroz to što su se još tokom pregovora sa njim (Sankom) živo interesovali šta je postiglo ono drugo poslanstvo kod Altomanovića. Da je Altomanović popustio i da im je dao željene privilegije verovatno da bi Sanku hladno okrenuli leđa.

Na kraju je njihova diplomatija promašila oba cilja. Tvrtko je razbio Sanka, a Altomanović ih je jedno vreme zavlačio i na kraju im nije odobrio ono što su oni od njega tražili, barem ne sve. Time su njihovi odnosi došli na neku mrtvu tačku. Niti su bili u lošim odnosima, niti su bili zavađeni. Ono što je Dubrovnik najviše mučilo i što oni nisu mogli da dokuče jeste priroda odnosa između Nikole Altomanovića i ugarskog dvora. U to vreme Dubrovnik je priznavao vrhovnu vlast ugarskog kralja pa su shodno tome u mnogim situacijama oni od Ugarske mogli da traže i pomoć. Ono što Dubrovnik nije znao bilo je pitanje odnosa koji su imali Altomanović i Ugarska. Tačnije, pitanje je bilo da li bi Ugarska u slučaju da se Dubrovnik sukobi sa Altomanovićem, pružili gradu pomoć.

Teritorije koje je držao Altomanović bile su na severu i graničile su se sa ugarskim zemljama. Na tom delu nalazila se Mačvanska banovina kojom je upravljao Nikola Gorjanski. Ostaje otvoreno pitanje da li je Altomanović još za života kneza Vojislava dolazio u dodir sa ugarima, odnosno da li je odmah nakon kneževe smrti imao ugarsku pomoć kada je kretao u osvajanje kneževih teritorija. Nikola Gorjanski je bio među par najmoćnijih ugarskih velikaša, a u Mačvanskoj banovini je bio relativno nezavistan sa svojom vojskom, finansijama i samim time i velikom slobodom delovanja. Silina sa kojom je Altomanović udarao na teritorije koje je imala kneginja kao da su govorili da negde sa strane dobija potrebna finansijska sredstva i odrede plaćenika koji su bili evidentni u njegovoj vojsci. To je moglo doći samo sa ugarske strane. Ipak, sve to nije bilo sigurno i ova pomoć ako je već tada postojala bila je za mnoge još uvek nejasna.

U takvom kontekstu ni Dubrovnik nije jasno znao kako da odredi svoje ponašanje prema Altomanoviću. U slučaju da ugari stvarno pomažu Altomanovića tada bi značilo da i on (Altomanović) i Dubrovnik imaju zajedničkog gospodara (ugarskog kralja) i sukoba među njima već samim time ne bi trebalo da bude. Stoga je i sva njihova diplomatija prema njemu bila oprezna, a mnogo puta i podmukla. Osim toga, ako je Altomanović stvarno uživao zaštitu moćnog Gorjanskog tada su sve žalbe na ugarskom dvoru bile bespredmetne. Moćni Gorjanski bi jednostavno blokirao sve dvorske puteve koji bi mogli da odvedu dubrovačku žalbu do kralja Ludviga I Velikog. To je bila velika prednost za Altomanovića, a sama tajanstvenost kojom je sakrivao svoje veze sa Ugarskom stvorila je takvu situaciju.

Sam Altomanović je od samoga početka znao šta mu Dubrovnik sprema i misli, ali toga momenta on nije bio spreman za rat sa gradom. Uzevši pod kontrolu sve one teritorije koje je držala kneginja on je postao najveći oblasni gospodar u Srbiji. Shodno tome i njegova politika se morala menjati. Njegove teritorije su došle u direktan dodir sa onima koje je imao bosanski ban Tvrtko, a već je dovoljno rečeno kakva je mržnja vladala među njima. Od samoga početka njihovi teritorijalni interesi su se preplitali, a sukobi koji su započeti još dok je ban Tvrtko pomagao Goislavu i dalje su trajali. Sada kada su im se teritorije dodirnule bitke među njihovim odredima su postale sve češće, žešće i uz učešće većeg broja ratnika. Praktično, prerastale su u pravi rat.

S druge strane, Altomanović je privukao i pažnju braće Mrnjavčević. Kralj Vukašin se do toga momenta bavio time što je zapadnu Makedoniju postepeno stavljao od svoju kontrolu tako da nije imao mnogo vremena, ali ni snage da utiče na sve one događaje koji su se dešavali u starim srpskim zemljama. Na prvom mestu jačanjem Altomanovića. Kada je Makedonija stavljena pod kontrolu odlučio je Mrnjavčević da se pozabavi i tim krajem Srbije i da shodno svojim kraljevskim pravima, stavi i rašku vlastelu pod svoju kontrolu. Na udaru su se našle teritorije one vlastele koja je svoja imanja imala na Kosovu, na prvom mestu Vuka Brankovića - zeta Lazara Hrebeljanovića.

U međuvremenu Lazar Hrebeljanović se razvio u veoma veštog političara koji je uspeo da se poveže sa mnogobrojnom sitnom vlastelom. Imao je oko četrdeset godina i samim tim i dosta iskustva, ali još uvek veoma malo snage da bilo šta krupnije sam preduzme. Kao vešt političar umeo je svaku svoju prednost da iskoristi do kraja, a te godine su bile upravo ono vreme kada se on uspinjao. Isticao je svoju povezanost sa Nemanjićima time što je izgleda njegova žena Milica bila iz Vukanove loze (sina Stefana Nemanje), a jednu svoju ćerku - Maru je udao za Vuka Brankovića. Porodica Branković nije bila jaka, ali je bila stara i veoma cenjena Srbiji među starom vlastelom. Odnosi sa zetom su mu bili veoma dobri i tesno su sarađivali. Onoga momenta kada je Vukašin Mrnjavčević zapretio Vukovim posedima na Kosovu, Lazar Hrebeljanović mu je morao pomoći.

Sudeći po svemu, Lazar je predviđao Vukašinov pohod ka Raškoj, pa se i nekadašnji kontakt sa Nikolom Altomanovićem mogao sada pokazati smislenim i opravdanim. U kontekstu toga neki načinom uspeo je da ubedi Altomanovića da Vukašin Mrnjavčević preti možda više Nikoli negoli njemu i njegovom zetu (Lazaru i Vuku). Iako je na neki način i bio pravu, ne može se izbeći utisak da je Lazar zapravo nasamario Altomanovića uvlačeći ga u jedan sukob koji se toga momenta nije njega i direktno ticao. Moguće da je Altomanović na celo preduzeće pristao i pod utiskom toga što je i sam car Uroš ušao u ovaj savez. Zapravo, car Uroš je ovde imao ulogu koja je vezana samo na to da Altomanović i Hrebeljanović svoje delovanje sakriju iza carskog imena i svojoj akciji daju legitimitet. Time je na nedvosmislen način istaknuto da se Vukašin Mrnjavčević, iako kralj, smatra uzurpatorom carskih ovlašćenja. Lazar Hrebeljanović je sigurno bio svestan svih ovih momenata i on je bio idejni tvorac svega toga. Nikola Altomanović teško da je razumeo sve ono što Lazar hoće i bio je više opredeljen na to kako da se na samom bojnom polju odluči sukob. Osim toga radilo se brzo jer je Vukašinova vojska već nadirala.

Kao da je i sam bio svestan da se sada može odlučiti sudbina svih njegovih dotadašnjih, u mnogo čemu i rizičnih poteza, Vukašin je sa sobom doveo jednu jaku armiju. Suprotstavile su mu se čete koje je uspeo da sakupi Lazar Hrebeljanović i Nikola Altomanović. Uz njih je bio i car Uroš, ali teško da je on uza sebe imao bilo kakve značajnije snage. Tok početnih sukoba nije poznat, ali uzimajući u obzir kasnije celokupne rezultate, uvodnih borbi i ispitivanja snaga kao da nije ni bilo.

Srednjovekovna Srbija ne poznaje mnogo direktnih sukoba na otvorenom polju između suprotstavljenih armija, barem onda kada se radi o sudarima između vlastele. Većina njihovih razmirica se završavala tako što bi jača strana uspela da na svoju stranu privuče najveći broj pristalica pa bi druga strana, ostavši bez realne snage, ili se predavala ili bežala. Osim toga, vlastela nikada nije ni bila dovoljno bogata da bi bila u stanju da sakupi neku grupu za borbu raspoloženih ljudi, a kojih bi bio dovoljan broj da bi se oni mogli nazvati armijom. Tu privilegiju su imali samo srpski kraljevi. Bilo je nekoliko razloga za to, a najznačajniji se svakako sastojao u tome što je malo ko, izuzev kralja, imao dovoljno novca da opremi vojsku.

Za dobro opremljenog ratnika bio je na prvom mestu potreban dobar oklop. Njih je bilo više vrsta poput ljuskastih koji su bili izrađeni od gvozdenih pločica raznih oblika (krljušti, četvrtasti, pravougli, itd.) ili od gvozdenih veriga koji su pravljeni nizanjem verižica jednih pored drugih i vezivanjem u obliku lanca. Nešto savršeniji oklop se zvao brnja ili pancirna košulja, a pravljen je pletenjem gvozdene žice, odnosno pancirnog pletiva. Svakako najsavršeniji je bio glatki odnosno puni oklop. On je pravljen tako što su se gvozdene ploče prilagođavale onome delu tela koji bi trebale da zaštite. Oni su se sastojali iz više delova: pršnjak (za zaštitu grudi), laktenjača (za zaštitu laktova), kolenjača (za zaštitu kolena), itd. Kakvi god da bili oklopi oni su imali jednu zajedničku osobinu, bili su uvek veoma skupi. Majstori za oklope bili su retki i nalazili su se uglavnom u primorskim mestima, Dubrovniku najčešće. Istini za volju ni Dubrovčani nisu bili neki posebni majstori pa se time nisu toliko bavili, ali su oklope nabavljali iz Venecije, Firence, Apulije i drugih gradova i onda ih preprodavali Srbiji i Bosni. Koliko su se oklopi cenili vidi se iz toga što su Dubrovčani za ispravku granice u Župi Dubrovačkoj i Šumetu nudili kralju Stefanu (Dečanskom) 2.000 perpera ili 200 pancirnih košulja i 200 šlemova. Oklopi su se veoma cenili i kao pokloni pa je Dubrovnik takve poklone slao kralju Tvrtku, Balši Balšiću, Stefanu Musiću (sestrić kneza Lazara).

Uz oklop morao je ići i dobar šlem, a u doba kada se odvijaju događaji o kojima se sada govori u Srbiji se nosio šlem loptastog oblika. Dotadašnji konusni oblik se postepeno gubio zbog opasnosti od strela. Pešadija je najčešće nosila šlem oblika gvozdenog šešira, sa spuštenim ili vodoravnim obodom. Svaki ratnik je uz sebe nosio mač sa dugim (od 80 do 100 cm) i vitkim sečivom (širokim do 5 cm), nakrsnicom raznih oblika (12 do 25 cm) i pljosnatom jabučicom.

Kao obavezno oružje smatralo se i koplje, najčešće obično koje nije prelazilo dužinu od 2 metra. Na vrhu koplja (drvenog kopljišta) nalazio se zašiljeni gvozdeni vrh (bodilo). Bodilo se pravilo u obliku vrbovog lista, bez rebra po sredini. Kasnije se sve više koristilo šiljato bodilo. Vremenom kako su se oklopi usavršavali to su i dimenzije i snaga bodila rasli. Istovremeno koplje je dostiglo dužinu od čak 5 metara, no ona su u Srbiji bila retka budući da ni oklopa, protiv kojih su bila isključivo namenjena, nije bilo toliko mnogo.

Konjica je upotrebljavala buzdovan i bojni čekić i to isključivo u borbama izbliza. To stoga što se na kratkom rastojanju nije moglo upotrebiti koplje, a ni mač, a osim toga buzdovanom se mogao lakše razbiti protivnikov oklop. Sličnu upotrebu su imali bojna sekira (pravougaonog ili polukružnog oblika) i mlat (drška sa udaračem na kojima su gvozdeni šiljci).

Pešadija je uglavnom nosila praćke, luk sa strelama, dok su samostreli bili izuzetno retki zbog svoje velike cene. Štit je bio obavezno zaštitno oružje, kako za pešadiju tako i za konjicu. Različitoga oblika, obično se izrađivao od drveta i bio obložen kožom. Samo bogatiji su mogli da ga oblože metalom ili da čak ceo štit naprave od metala. Velike štitove upotrebljavala je pešadija dok su one manje nosili konjanici.

Ovakvo oružje je bilo u to doba veoma skupo jer se uglavnom nabavljalo sa strane. Opremiti neku veću grupu vojnika nije bilo ni malo lako, a sitnija vlastela teško da je imala dovoljno sredstava i za sopstvenu opremu. Ta privilegija je pripadala samo vladarima. Sada se situacija u mnogo čemu izmenila. Nakon smrti cara Dušana u Srbiji se pojavilo nekoliko oblasnih gospodara koji su bili u stanju da drže armije, dok je kukavni car Uroš takvu mogućnost u potpunosti izgubio. Pitanje je veliko da li je imao dovoljno sredstava da drži i dovoljan broj vojnika za telesnu stražu. Sada je ostala samo uspomena na to da je njegov otac - car Dušan bio u stanju da drži strane najamnike-konjanike, opremljene teškim oklopom čiji je juriš podsećao na pokretan oklopni zid sa ogromnom udarnom i probojnom snagom.

Sudar između Vukašina Mrnjavčevića sa jedne strane i Lazara Hrebeljanovića i Nikole Altomanovića sa druge strane, bio je upravo jedan od onih sukoba u kojima se na bojnom polju nalaze moćni oblasni gospodari koji su u stanju da dignu i naoružaju veliki broj ljudi. Po svemu sudeći Vukašin je sa sobom doveo brojnu i dobro izvežbanu, ali i bogatu plaćenu armiju koja je znala da ratuje. S druge strane Lazar Hrebeljanović u tim danima teško da je bio u mogućnosti da izdržava veći broj profesionalnih ratnika pa se i njegova vojska sastojala uglavnom od prisilno mobilisanih, slabo naoružanih i preplašenih sebara. Ono jedino što je vredelo bili su Lazarevi rođaci i zetovi i nešto malo zavisne vlastele. Nikola Altomanović je bio u mogućnosti da dovede veći broj vojnika koji su zbog višegodišnjeg ratovanja bili dovoljno izvežbani i motivisani, ali on to očigledno da nije uradio. Razlog tome bi se mogao pronaći u tome što je Altomanović tada imao sukobe sa bosanskim banom i što je većinu svojih snaga verovatno držao usmerene ka Bosni. Budući da mu je saveznik Sanko stradao pred naletima Tvrtka, to su i snage koje je Altomanović držao u tome delu ratišta morale srazmerno biti i veće. Osim toga i njegovi zategnuti odnosi sa Dubrovnikom prisiljavale su ga da u gradskom zaleđu drži dovoljan broj četa koje će da grad drže u zaptu. Dakle, Altomanović se našao razapet između borbi na više frontova tako da je svoj sudar sa Vukašinom Mrnjavčevićem izgleda shvatio olako. Moguće da je verovao da će njegovo lično prisustvo u znatnoj meri da neutrališe to što mu je vojska malobrojna. Tipična reakcija za mladost, ali i za jednog dosta svojeglavog čoveka koji svoju ulogu, značaj i snagu precenjuje. Takva se greška uvek plaća.

Do sudara ovih dveju armija došlo je na Kosovu. Moguća lokacija jeste grad Zvečan ili njegova okolina. Ovaj moćni grad je nekada u svojim rukama držao knez Vojislav Vojnović, a sada je njime upravljao Nikola Altomanović. Kao i uvek u borbama Nikola Altomanović je nastupio veoma odlučno i direktno se upustio u najveće kreševo. Lično je predvodio svoje ratnike dok je Lazar Hrebeljanović bio već mudriji i oprezno je posmatrao sam tok bitke. Ako je u direktnim sukobima i učestvovao nalazio se dovoljno blizu ivici bojišta tako da je u svakom momentu mogao, ako ustreba, da se bezbedno izvuče.

Veoma brzo je Lazar Hrebeljanović uspeo da uvidi svoju grešku i da oseti da je vojska koju ima Vukašin mnogo jača i spremnija za ovu borbu. Po njemu bitka je bila izgubljena i bilo je mnogo pametnije izvući se negoli uludo poginuti. Tako je i uradio. Jednostavno je od svoje vojske izvukao ono što je iole vredelo i što se moglo i kasnije korisno upotrebiti dok je deo vojske jednostavno ostavio. Kada se izvukao iz bitke mogao je sa bezbedne udaljenosti da vidi da se Nikola Altomanović sa svojom malom vojskom još uvek veoma hrabro bori, ali da se obruč oko njega i dalje steže. U tome momentu mu se učinilo da je karijera Nikole Altomanovića završena i da će on naći svoj grob na Kosovu. Možda je toga momenta mogao i odahnuti jer se uspeo rešiti barem jednog konkurenta u borbama za teritorije. Dok se približavao svojoj prestonici u Kruševcu mora da je već u glavi imao i plan kako da Altomanoviću propast iskoristi najbolje, naravno u svoju korist.

Iako ostavljen na bojnom polju nasuprot Vukašinovoj vojsci, Altomanović se ljuto borio. Bio je sjajan primer borca i viteza i u svom oklopu sav poprskan krvlju mora da je bio lepa slika za onoga ko uživa u ratničkim veštinama. Čak i u toj situaciji nije razmišljao o tome da svoje borce ostavi i da se izvuče. Stoga mu je i povlačenje Lazara Hrebeljanovića u tome momentu izgleda bilo neobjašnjivo i nerazumljivo. On sam ne bi svoga saveznika ostavio na cedilu na takav način, dok Lazar nije ni trepnuo. Da svi ne shvataju kodeks viteštva i svoje lične političke koristi na isti način, mogao je jasno videti.

Da je dete sreće mogao se Altomanović uveriti kada je uz neki neobjašnjiv sticaj okolnosti, ali i uz veliku ličnu hrabrost uspeo da se nekako izvuče sa bojnog polja. Vojska mu je sigurno pretrpela teške gubitke, a kako je on prošao ostaje da se nagađa. Sudbina cara Uroša je bila najgora. Njega je živa zarobio Vukašin Mrnjavčević, ali ga nije povredio. Još uvek je magično ime Nemanjića bilo dovoljno da cara Uroša zaštiti od fizičkog uništenja, ali ne i od maltretiranja i ponižavanja.

Iz jedne tako velike bitke Nikola Altomanović sigurno nije prošao bez rana, ali pitanje je kakve su težine one bile. Nakon bitke o Altomanoviću se jedno vreme nije čulo ništa pa bi se moglo pretpostaviti da je bio ranjen i da se u nekom od svojih zabitih zamaka lečio. Njegova povučenost bi se teško mogla objasniti time da se on uplašio i da je lečio strah. To na njega nije ličilo. Još je manje verovatno to da je bitka na Kosovu njega naterala na razmišljanje i da je on počeo da razmišlja o sebi i svojim dotadašnjim potezima. To je još manje bilo njemu svojstveno. Takva filozofska razmišljanja kada se čovek nakon nekog teškog iskustva povlači u mir i počinje da prebira po svojoj životnoj priči više priliče nekim naivnim romanima negoli tadašnjem surovom dobu. Doduše, ni danas situacija nije drugačija, a evo i zašto.

Poraz na Kosovu mora da je odjeknuo kao bomba po celoj Srbiji. Kako i ne bi. Na prvi pogled, on je značio pobedu kralja Vukašina, a propast Nikole Altomanovića. Sudbina Lazara Hrebeljanovića je bila nejasna, ali se on smatrao toliko slabim u odnosu na Vukašina da je bio beznačajan. To što je kralj Vukašin zarobio cara Uroša bilo je samo realizacija onoga što je već faktički postojalo. Sada je kralj Vukašin sebi krčio put ka prestolu i izgledalo je da ne postoji iole ozbiljniji protivnik koji bi ga mogao zaustaviti. Nikolin poraz na Kosovu i njegovo povlačenje sa političke scene, makar i na malo vreme, moglo je da izazove priče da je poginuo, da je teško ranjen, da je pobegao ili ko zna sve šta sve još, ali sve u onome pravcu koji bi značio neku njegovu slabost. Mnogobrojne pristalice, zavisna vlastela, ona vlastela koju je na silu pokorio, mnogi plaćenici su se našli u situaciji koja nije bila ni malo zavidna. Njihov gospodar je veliku bitku izgubio i nije više onoliko jak koliko je bio dok je držao njih u zavisnosti. Sada je došlo vreme da se promeni gospodar i da se pređe pod vlast onoga ko je sada trenutno najjači ili je momenat da se stekne samostalnost. To su procesi koji su se redovno dešavali kada bi jedna takva krupna ličnost sa mnogo zavisne vlastele nestala sa političke scene ili kada bi iz nekog razloga njen uticaj oslabio. Dovoljno je setiti se događaja nakon smrti cara Dušana.

Dakle, Nikola Altomanović je taj proces morao da predupredi i da svima sasvim jasno pokaže da je sukob na Kosovu preživio. Po mogućnosti trebao je da izvrši par vojnih akcija, da popali nekoliko sela i poubija neke od pristalica Vukašina Mrnjavčevića pa da dokaže da je on još uvek onaj stari i ničim obuzdani Nikola Altomanović. Međutim, on to ne radi i dozvoljava da mu se veliki delovi teritorija otcepe. Uz teritorije od njegove vlasti se otcepljuje i jedan deo vlastele.

Ovu priliku da za sebe nešto zgrabi iskoristio je prvi Lazar Hrebeljanović oduzevši od Nikolinih teritorija Rudnik, koji je nesumnjivo najbogatije mesto koje je ovaj držao (1369). Čak i neznatni vlastelin Miloš Pović koristi svoju priliku i stavlja pod svoju kontrolu moćni Zvečan. Sasvim je moguće da se i nekadašnji Altomanovićev saveznik Sanko okoristio njegovim slomom. Sanko se do tada uspeo na neki način izmiriti sa banom Tvrtkom (verovatno uz Dubrovačku pomoć) i onda uz njegovu podršku stavio je pod svoju vlast Konavle. To su bili postupci samo onih krupnijih velmoža za koje se zna, ali nema sumnje da je mnoštvo sitnijih iskoristilo svoju priliku i od poniznih Altomanovićevih slugu pretvorilo se u nezasite otimače. Oni su to uradili sasvim mirno misleći da je mora zvana Nikola Altomanović zauvek prošla. Kako su se gorko prevarili.

12. Propast braće Mrnjavčević

Da li su Ston i Pelješac od početka napada na Dubrovnik bili županov krajnji cilj ili je on, uviđajući svoju snagu i dobijajući podršku sa ugarskog dvora, na takvu misao nadošao kasnije teško je reći. No, kako god da se uzme to je sasvim logičan sled svih dotadašnjih događaja. Nasledivši teritorije kneza Vojislava bilo je sasvim za očekivati da će župan Nikola naslediti i njegove ambicije. U tom sklopu je bila i neostvarena kneževa želja da se zauzme Hum. Treba se setiti da je Vojislav Vojnović nosio titulu Humskog kneza mada ovu teritoriju nikada nije imao. Kod župana Nikole situacija je već bila drugačija. Po svemu sudeći, on je u to vreme već imao one delove Huma koje su držali Bosanci. Ako je tako, onda je uspeo u onome što nije mogao čak ni car Dušan (njegovi neuspešni ratovi sa banom Stjepanom). Bilo je sada za očekivati da će pokušati da uzme i ostali deo Huma, odnosno onaj deo koji je držao Dubrovnik. Baš napadi na grad izvedeni u tom vremenu početak su ostvarivanja toga nauma.

Župan je imao tek 23 ili 24 godine, ali je i pored nesumnjive mladosti držao velike komplekse teritorija u rukama. Praktično, imao je državu. Od toga momenta njegovi akcije kao da dobijaju nešto smišljeniji oblik i neki smisao, barem što se tiče teritorijalnog osvajanja. U svojoj suštini on i nije bio posebno originalan jer je samo nastavio da prati onaj pravac koji je nekada uspostavio knez Vojislav. Bio je veoma jak i to se moglo videti baš tada. Pred njim je već ustuknuo bosanski ban Tvrtko, a Dubrovnik je drhtao pred njegovim napadima.

Iskusni dubrovački političari sigurno nisu bili suviše iznenađeni tim županovim istupima. Oni su to još od prije naslućivali i samo se tako mogu objasniti oni njihovi silni pokušaji da od župana odvrate Sanka Miltenovića, odnosno da i sebe ubace u onaj mir koji su sklapali ban Tvrtko i župan Nikola. I do tada Dubrovnik je imao problema sa vojvodom Vojinom i knezom Vojislavom koji su ga uznemiravali pa je bilo logično da će tu porodičnu "tradiciju" da nastavi i župan Nikola. Osim toga, dubrovački poslanici su bili dobri poznavaoci ljudskih karaktera pa im nije moglo izmaći sve ono što je izbijalo iz župana. Mlad, hrabar, pun snage, ali isto tako neodgovoran, nasilan i osion bio je on isto tako nepromišljeno ambiciozan želeći sve silom da reši. Zbog toga je bio veoma opasan, ali isto tako i ranjiv. Sa njim se nije moglo drugačije razgovarati osim na bojnom polju, ali za tako nešto Dubrovnik je bio suviše slab, a od ugarskog kralja nije bilo nikakve koristi. Trebalo se obratiti na drugu stranu. Jedino mesto gde se mogla dobiti pomoć bila je Srbija, ali kome se obratiti?

Vlastela u Srbiji nije bila u stanju da oseti pravac kojim se kreće župan. S jedne strane, oni su bili suviše zauzeti praćenjem onoga što radi kralj Vukašin tako da im je župan sa svojim akcijama oko Dubrovnika jednostavno izišao iz vidokruga. Konačno bio je veoma daleko i trenutno ih nije ugrožavao. S druge strane, politika srpskoj vlasteli (gledajući globalno) nikada nije bila jača strana i oni jednostavno nisu bili u stanju da vide čak ni ono što se dešavalo u njihovoj neposrednoj blizini. No, takva ocena se ne odnosi na braću Mrnjavčeviće i na Lazara Hrebeljanovića. Ovo su već bili mudri ljudi sa politikom koja je imala u sebi mnogo toga osmišljenog.

Mrnjavčevići su očigledno uvodili u poslednju fazu svoj projekat smenjivanja dinastije Nemanjića sa dinastijom Mrnjavčevića. Vukašin je bio zvanično srpski kralja, a titulu "mlađeg kralja" već je poneo njegov sin Marko. Sa te formalne strane sve je već bilo urađeno. Jedini je problem bio to što stara srpska vlastela nije imala nameru da to i dobrovoljno prizna pa je novi red u državi trebalo uvesti silom. Mi danas možemo reći da je to bio politički pravac koji bi možda Srbiji dao novi dah života i odveo je u sasvim drugom pravcu od onoga kojim je kasnije prošla. No, zaslepljena svojim sitnim interesom srpska vlastela to nije želela ili nije bila u stanju da vidi. Svojom pobedom na Kosovu uspeo je Vukašin da barem trenutno skrši rašku vlastelu i trebalo je očekivati da tim putem i nastavi. To je praktično značilo da će njegove i bratove krupnije vojničke formacije uskoro da uđu u Srbiju. Sve to je za jedno vreme bilo zaustavljeno problemima koje je Uglješa Mrnjavčević imao u Serskoj oblasti kojom je vladao. Taj problem je bio naglo nadiranje Turaka. Kako se Uglješina oblast graničila sa turskom teritorijom to je i on sam lično imao dosta vojnih sukoba sa njima i mogao se lično uveriti da oni nisu samo prolazna pojava. Veoma inteligentan, Uglješa je na vreme shvatio da su upravo Turci, a ne neposlušna srpska vlastela, njegov glavni protivnik i da je mnogo važnije suzbiti njih.

S druge strane, Lazar Hrebeljanović je još uvek bio dovoljno udaljen da bi do njega moglo da dopre tursko halakanje pa je shodno tome bio uglavnom zauzet time da svoju oblast proširi i da svoj uticaj među ostalom vlastelom što više ojača. Mnogo iskusniji i mudriji od župana Altomanovića, on je uspeo da svojim taktom na svoju stranu privuče staru rašku vlastelu i da se već smatra njihovim neformalnim starešinom. Brzi županov oporavak i njega je mogao iznenaditi, ali sigurno mu je bilo poznato da je pravi izvor Altomanovićeve moći ugarski dvor, odnosno mačvanski ban Nikola Gorjanski. To je bila županova najslabija tačka, ali do nje je bilo teško dopreti. Trebalo je sačekati neku županovu grešku i onda ga istisnuti iz ugarske milosti. I inače Hrebeljanovića je krasilo strpljenje tako da i u tom periodu on nema bilo kakvih prenagljenih poteza. Stoga Dubrovnik od njega nije mogao očekivati bilo kakvu pomoć u natezanju sa županom.

Ovakva situacija je sigurno plašila Dubrovnik koji je stenjao pod opsadom. Čak štaviše čini se da je baš proleće 1371. godine donelo još žešće županove napade. Nikakve žalbe na ugarski dvor više nisu pomagale. Dubrovčani su upotrebili sva sredstva pa su prešli čak i na uvrede nazivajući u pismima koja su upućivali župana neznabošcem i šizmatikom. Misleći da je ban Gorjanski osnovni razlog njihovim diplomatskim neuspesima odluče Dubrovčani da pokušaju da direktno razgovaraju sa njime (Gorjanskim) i da tim posrednim putem nekako dođu do ugarskog kralja. Takva misija je zahtevala posebne ljude i oni su nađeni u Dobri Kaliću i Ivanu Grediću. Bilo je jasno da se mora dobiti najpre podrška moćnoga bana pa tek onda pokušati ubediti i kralja.

Stoga ova dvojica krenu u Budim, ali su trebali da najpre svrate u Sremsku Mitrovicu gde se nalazio ban Gorjanski. Kako ovoga nije bilo tamo to oni produže za Budim, direktno kod kralja. Uputstva su im bila sasvim jasna. Očekivalo se da će kralj da ih sasluša, ali da se kao i do tada neće direktno upuštati u razrešavanje ovoga problema već će ih opet uputiti kod bana Gorjanskog. To je već bio poznati sled događaja koji Dubrovniku do sada nije doneo ničega dobrog jer je upravo ban bio Altomanovićev zaštitnik. Stoga ako dođe do takvog redosleda i kralj ih uputi na bana, poslanici su trebali kralju na tajni način, da to ban ne bi dočuo, saopšte da je ban veliki županov prijatelj i da stoga na toj stvari neće ništa poraditi. Zato oni mole kralja da on, što je u Dubrovačkom ali i njegovom interesu, lično uzme učešće u rešavanju ovoga problema. Ne bi li kralja lakše privoleli da postupi na takav način Dubrovčani su našli načina da dođu do Filipa II Tarentskog (titularni carigradski car) koji se u to doba nalazio sa ugarskim kraljem, da i ovaj utiče na njega u tom pravcu.

Do kraja se pokazalo da su Dubrovčani ipak potcenili uticaj koji je ban Gorjanski imao na ugarskom dvoru. Iako je saslušao dubrovačke poslanike kralj Ludvig nije želeo da sam rešava ovaj problem već ih je kao i par puta do tada samo poslao kod bana. Nemajući kud oni tako i urade. Od toga momenta je počela diplomatija i beskonačno otezanje. Po svemu sudeći namerno. Ban Gorjanski pošalje pismo u Dubrovnik gde zatraži obaveštenja o onim trgovcima koje je župan zarobio, ali daje i čvrsto obećanje da će uticati na župana da se čitava situacija smiri. Pomalo gorko Dubrovčani odgovaraju da mu se zahvaljuju na ovome trudu, ali da je svaka akcija oko oslobađanja njihovih trgovaca iz Altomanovićevih ruku sada izlišna budući da su neki od njih ispustili dušu na mukama, dok su se drugi otkupili.

U proleće 1371. godine sukob dobija novu dimenziju jer su se borbe prenele i na more. Kako je župan bio u dobrim odnosima sa Kotorom to je od njih dobio dozvolu da koristi Risan i da iz tog mesta na more šalje brodove. Ti brodovi su presretali Dubrovačke trgovce na moru, pljačkali ih i ubijali. Radilo se sagitama (strela), malim i brzim brodovima koji su imali izuzetno vitku liniju koja im je dopuštala veliku brzinu i pokretljivost. Bili su dugi, veoma uski i niski sa pramcem u obliku šiljatog kljuna. Korišteni su za takve iznenadne napade jer su u stanju da ulaze u uske zatone i da se lako sakrivaju. Oni sami nisu predstavljali neku posebnu borbenu snagu, ali za slabo naoružane trgovačke brodove bili su sasvim dovoljni.

Međutim, na ovakve županove napade Dubrovnik je mogao daleko adekvatnije da odgovori negoli na one napade koji su išli sa kopna. Stoga pošalje brigantin pod komandom plaćenika iz Ankone, nekog Nikole, koji počne da krstari morem. Brigantin je bio u potpunosti ratni brod, mala galija, sa oko 70 ljudi na veslima, a kako su takvi brodovi bili uvek praćeni sa 3 ili 4 manje barke na kojima je bilo na svakome po 13 ljudi to je vidljivo da se radilo o znatnoj snazi. U tim svojim pohodima brigantin je stigao i do Kotora, ušavši u Boku Kotorsku, ali kako je postojalo strogo uputstvo da se sa Kotorom ne dolazi u sukob to je lađa uglavnom izviđala. Ipak, utvrđeno je da se županovi ljudi nalaze u Risnu i da bi bio moguć jedan uspešni napad na njihovo uporište. No, za takav napad su bila potrebna posebna sredstva (ratna oprema po svemu sudeći) tako da je zapovednik Nikola od Dubrovnika zatražio ta sredstva.

Dubrovčani su i inače imali veoma stroga pravila kada se radilo o opremi brodova. Kako je brigantin spadao u klasu brodova sa preko 20 miliara nosivosti to je njena obavezna oprema bila najmanje 20 oklopa, 32 šlema, 6 samostrela - balista, 50 kopalja i 25 štitova. To što je i pored toga njen zapovednik tražio dodatna sredstva svedoči o velikoj snazi kojom je brigantin raspolagao. Moguće je da je ovaj brod imao na sebi i neko od vatrenih oružja koja su tada počela da ulaze u upotrebu. Krajem maja 1371. godine grad je zapovedniku Nikoli iz arsenala odobrio i uputio tražene stvari. Nakon toga županovi ljudi u Risnu su pretrpeli poraz.

Županova upornost i nepopustljivost naterali su Dubrovnik da počne da traži saveznika sa kojim bi i na suvu naneli županu odlučujući poraz. Bilo je očigledno da se on od svoga nauma da zauzme celokupni Hum neće okanuti i da ga samo vojni poraz može naterati na popuštanje. Zbog toga su tokom zime 1371. godine počeli kontakti između kralja Vukašina i braće Balšića oko stvaranja ratnog saveza, a inicijator je bio Dubrovnik. Nije poznato da je i Lazar Hrebeljanović učestvovao u ovom savezu, ali teško da je sve to moglo proći bez njegovog znanja. Ban Tvrtko je od samog početka bio upoznat sa svime što se dešavalo i pružio je svoju podršku. Osim toga on je i do tada pomagao grad šaljući mu pomoćne čete. Diplomatska akcija Dubrovnika je ovaj put bila dobro odmerena i grad je uspeo da sakupi sve ono što je u Srbiji iole imalo ozbiljniju snagu i da ih sve okrene protiv župana.

To što je Vukašin Mrnjavčević bio zainteresovan da se župan Altomanović slomi jeste sasvim razumljivo jer je župan u Srbiji predstavljao jedinog ozbiljnog protivnika onim planovima koje su Mrnjavčevići imali. Ban Tvrtko je imao već nekoliko godina sukobe sa županom i u tim borbama izgubio deo Huma, pa je sa te strane razumljivo njegovo odobravanje (ako već ne i vojna podrška) celoj akciji. Sukob između braće Balšića i župana Altomanovića je bio relativno novijeg datuma i bio je u vezi sa Kotorom. Braća Balšići su već nekoliko godina na Kotor polagali pravo iako je on barem formalno bio carski grad, odnosno grad nad kojim je prava imao car Uroš. Tako su se osećali i Kotorani teško mrzeći Balšiće. Sve dok je car Uroš iole predstavljao neku snagu oni su ga priznavali i od njega tražili pomoć pred nasrtajima Balšića. Kako su braća Balšić rano otkazali svaku poslušnost caru tako ni njegova naređenja ili molbe nisu mogli da ih zaustave u napadu na grad. Koliko je car bio nemoćan vidi se iz toga što tokom 1369. godine on zamoljava Veneciju da pomogne Kotoru jer on to sam nije u stanju.

Osvajanjem Trebinja i izbijanje na more župana Altomanovića otvorilo je mogućnost Kotoru da od njega zatraži pomoć, što je ovaj spremno učinio. Čini se da je upravo zahvaljujući županovom uticaju ili barem posredništvu Kotor priznao i vlast ugarskog kralja Ludviga I. Iz toga vremena potiče i netrpeljivost Balšića prema županu. Stoga im se svakako učinilo zgodnom prilikom da uz pomoć ovakvog saveza i oni pomognu da se župan slomi.

Župan je na vreme saznao o tome šta mu se sprema i zaključio da je u odnosu na sve protivnike koje je Dubrovnik sakupio, on suviše slab i da je vreme da se sukob sa gradom primiri. Upravo tokom maja 1371. godine slao je svoga kefaliju iz Konavala - Obrada Zorku da ovaj pokuša da sa gradom postigne primirje. Dubrovčani su prividno pristali da započnu pregovore, ali im to nije smetalo da izvedu do kraja svoju akciju kojom su županovi ljudi u Risnu bili suzbijeni (o tome je već govoreno). U suštini pregovori nisu bili iskreni ni sa jedne strane jer su i jedni i drugi želeli samo da dobiju u vremenu. Dubrovnik je umirivao župana sve iščekujući da se pojavi vojska kralja Vukašina dok je Altomanović želeo da sukob sa gradom smiri te da svu vojsku okrene na drugu stranu.

Verovatno želeći da skrenu pažnju na drugu stranu Dubrovčani šalju tokom aprila 1371. godine pismo kralju Ludvigu I u kojem mu svoju situaciju prikazuju teškom navodeći da im je trgovina zbog rata sa županom skoro potpuno propala i to su ilustrovali nekim ciframa. Kako im kralj nije mogao (ili hteo) pomoći, a oni imaju za to razumevanja, to ga mole da im (kao neku naknadu štete) kralj kod rimskog pape izmoli dozvolu da počnu trgovinu sa nevernicima u Siriji. Time bi donekle amortizovali sve pretrpljene gubitke. Moguće je da su Dubrovačke cifre o opaloj trgovini tačne, ali rat sa županom nije mogao da bude jedini uzrok toga. Prvenstveno zbog toga što je župan njima omeo trgovinu sa Srbijom, ali ostale pravce (uglavnom preko mora) on njima nije ugrožavao. Ovakvo obraćanje kralju Ludvigu I bilo je više zbog toga što su očekivali da će ban Gorjanski da o svemu tome obavesti župana i time ga na neki način zavara u pogledu stvarnih namera i akcija koje su se spremale, nego što su očekivali da Ludvig I stvarno poradi na njihovim zahtevima.

Već u leto 1371. godine započinju vojni pokreti. Kralj Vukašin sa vojskom kreće od Skoplja ka Prizrenu, a odmah potom smešta svoj logor pod Skadrom. Tu su mu se trebala pridružiti braća Balšić. Kada se ova vojska okupi dubrovačke lađe trebale su da je prebace na županovu teritoriju. Iako su bili inicijatori ovoga saveza i njegovi glavni pokretači Dubrovčani su sve svoje obaveze ispunjavali preko volje. Koliko su se oni i tada plašili župana vidi se iz toga što su na jedvite jade pristali da daju brodove za prebačaj trupa, ali da ni po koju cenu nisu želeli da učestvuju u vojnim akcijama. Jedino na šta su pristali bilo je to da prebace trupe i da prelaz štite svojim brodovima.

S druge strane ni braća Balšić nisu bili baš sigurni u uspeh akcije. Stoga su sa Dubrovnikom postigli sporazum da ukoliko šta krene naopako, grad svojim lađama vojsku Balšića prebaci sa Altomanovićevih teritorija. Tu niti je ko kome verovao, niti je ko bi siguran u uspeh celokupnog preduzeća. Čini se da jedini Vukašin Mrnjavčević bez bilo kakvih pritajenih kalkulacija kretao u borbu. Ipak, udruženi saveznici su bili suviše jaki da bi im se usamljeni župan mogao odupreti. Činilo se da ga ništa više neće izvući od propasti. On sam se nije plašio borbe i iščekivao je udružene saveznike kod Onogošta.

Ipak, kao i nekoliko puta do tada, pojavila se županova srećna zvezda (poslednji put). Koliko je to bilo sreća za župana bila je nesreća za sav srpski narod i to za narednih nekoliko vekova. Ta nesreća su bili Turci. Dok je Vukašin skupljao vojsku i razmišljao kako da slomi Altomanovića u dalekom Seru zazvonio je na uzbunu despot Uglješa Mrnjavčević. Kako je većina turske vojske prešla u Aziju to je on osetio dobar momenat da se ono malo njihove vojske koja je ostala u Jedrenu satre i da se Turci konačno istisnu iz Evrope. Genijalan plan kojem je trebalo samo malo da bi uspeo.

Kada su Uglješini glasnici stigli, Vukašin je odmah odustao od pohoda na župana i krenuo sa svojom vojskom na Turke. Time je pohod na župana Altomanovića završen, a da pravo nije ni počeo. Može se zamisliti kakvo je olakšanje za njega bilo kada je to saznao. Samo nekoliko nedelja kasnije stigla je i druga vest. Kod reke Marice na Črnomenu Vukašinova i Uglješina vojska je doživela težak masakr u sudaru sa delovima turske armije (26. septembra 1371. godine). U ovoj bitci i oba brata - Uglješa i Vukašin su nestali, a ostalo je potpuno nepoznato kako su stradali.

Upravo ova bitka je označila i kraj Srpskog carstva. Možda to srpskom plemstvu koje nije učestvovalo u ovoj bitci nije tako izgledalo, ali je tako bilo. Moguće je da su mnogi od njih, pogotovo župan Altomanović i Lazar Hrebeljanović, odahnuli kada su čuli kako su stradali Mrnjavčevići. Županu Altomanoviću je propast braće Mrnjavčević značila spas dok je Lazaru Hrebeljanoviću i svima ostalima značilo mogućnost da se na veoma lak način dočepaju onih teritorija koje su braća držala. Smrt Mrnjavčevića je time otvorila mogućnost novog prestrojavanja postojećih snaga u Srbiji. Uskoro je počela jagma, a o Turcima skoro da niko nije ozbiljnije ni razmišljao.

U otimanju Vukašinovih teritorija naročito se istakao Lazar Hrebeljanović koji je uzeo Prištinu i Novo Brdo, dok su braća Balšić ušli u Prizren. Velike delove su zagrabili braća Dragaš, a Vuk Branković je svoju vlast proširio na Kosovu. Župan Altomanović nije uspeo da zagrabi onoliko koliko je to dopuštala njegova realna snaga, a uglavnom zbog toga što je u svojim akcijama kasnio. Nakon svega, Vukašinovim sinovima Marku, Andrijašu i Dmitru (moguće da je Vukašin imao i četvrtog sina - Ivaniša) ostalo je veoma malo od onoga što su imali za života svoga oca, a od većih gradova ostao je jedino Prilep. To što je Marko bio proglašen "mlađim kraljem" trebalo je da znači da je on sada praktično Vukašinov naslednik, odnosno da je njegovom smrću on postao kralj, to jeste savladar cara Uroša. Međutim, to sada u Srbiji više niko nije ozbiljno shvatao (moguće ni on sam).

Jedini kojeg je poraz na Marici pogodio bio je car Uroš. Gde je on boravio poslednjih godina niko ne zna, ali je verovatno da se potucao od mila do nedraga trošeći gostoljubivost ono malo vlastele koja ga je, ne priznavala, ali barem poštovala. U suštini Vukašinova pogibija na Marici nije caru značila baš ništa i njemu nije mogla ni pomoći, a ni odmoći. Njegov je položaj već odavno bio beznadežan. On živi više nego skromno, a jedini koji ga i dalje tretiraju kao cara i poštuju njegova prava jesu Dubrovčani koji mu u novembru 1371. godine uredno isplaćuju stonski tribut. U ime cara taj novac je u Dubrovniku podigao kaluđer srpskog manastira u Jerusalimu. Nedugo potom car Uroš je i umro, a kao mogući datum pominje se 2. ili 4. decembar 1371. godine. Poznavajući njegovu osetljivu prirodu, naklonost religiji, ali i predanost državi koju nije imao snage da sačuva, njega je Marička tragedija moguće toliko pogodila da je dovela do njegove prerane smrti. Međutim, na drugačija razmišljanja može da navede i kasnija legenda.

14. Spletka ili sticaj nesretnih okolnosti?

Sa ovim svojim akcijama za veoma kratko vreme uspeo je župan da dobro preplaši rašku vlastelu, a njegov napad na život Lazara Hrebeljanovića i uništenje Miloša Povića bili su dovoljan znak da se njegova ekspanzija na trenutak zaustavljena na Kosovu sada nastavlja ne samo istom već i jačom snagom. Međutim, teško je bilo odrediti pravac kojim će on sada da krene. U tome momentu raška vlastela je bila obezglavljena. Njen predvodnik Lazar Hrebeljanović je stradao i bio toliko slab da nije davao otpora dok mu je uziman Rudnik. Sada je trebalo možda još samo malo da cela Raška bude u rukama županovim. Do kraja se pokazalo da ni Raška, a ni Lazar Hrebeljanović nisu bili osnovna županova meta već je to i nadalje bio Dubrovnik. Kao da mu je ovaj grad postao prava opsesija.

Želeći da iskoristi to što je Lazar Hrebeljanović ranjen, a kako su još uvek trajale borbe oko onih teritorija koje su ostavili Mrnjavčevići, župan odluči da za jedno vreme stane sa napadima na Dubrovnik. Nakon toga bi sve slobodne snage usmerio ka ovim novim ciljevima. Sa Dubrovnikom je primirje postigao veoma lako jer je grad pristajao skoro na sve ono što je od njega traženo. Negde početkom 1372. godine pregovori su doveli do primirja čiji je rok bio do Uskrsa, ali na molbu Dubrovčana on je produžen do Đurđeva. Posebnu ulogu u sklapanju primirja odigrao je županov kefalija Obrad Zorka koji je imao nesumnjiv uticaj na njega. U suštini radilo se o jednom uglavnom beznačajnom čoveku iz još beznačajnije porodice koja je svoj uspon dugovala upravo županu. Da se na tako visok položaj Obrad Zorka uzdigao uglavnom zahvaljujući tome što je umeo da podiđe županu ne treba ni sumnjati. On će svoj položaj umeti da očuva i onda kada župan bude pred propašću i to na isti način kao što ga je i stekao: podilaženjem. Ovaj put županovim protivnicima tako što je na najbesramniji način izdao svoga dobrotvora.

Osetivši na vreme o kakvom se čoveku radi Dubrovnik je sve svoje napore usmerio upravo ka tom pravcu i, ne treba sumnjati uz dosta mita Obradu Zorki, postigao produženje primirja. Tek nakon toga su mogli da započnu i pregovori o miru. Oni nisu dugo trajali, ne toliko zbog toga što je Dubrovački poslanik Blaž Vodopić bio sposoban pregovarač, već iz razloga što je grad pristao na sve ono što je župan tražio. Osnovni njegov zahtev je bio u tome da sada Dubrovnik njemu isplaćuje srpski dohodak oko kojeg se celo vreme, barem formalno, i ratovalo. Kako je u to vreme car Uroš već bio mrtav, to Dubrovnik, shodno svome običaju da ovaj dohodak isplaćuje srpskom vladaru, pristane da ga nadalje isplaćuje županu. Time je na nedvosmislen način pokazano da župana Altomanovića sada u Dubrovniku smatraju najjačim velmožom u Srbiji. Kako vladara u Srbiji nije bilo, to je Dubrovnik dohodak isplaćivao onome koji je najjači, a to je bio župan. To je bilo prvi put da Dubrovnik ovaj dohodak ne isplaćuje nekom od srpskih vladara već velikašu. U tom momentu, barem formalno, postojao je srpski vladar u ličnosti Marka Mrnjavčevića koji je još za Vukašinovog života uzdignut za mladog kralja, ali njega niko nije priznavao. "Kralj" Marko je spao na rang sitnog vlastelina koji je u to doba izgleda već priznavao tursku vlast.

Nakon svega, odnosi između župana i Dubrovnika su naglo poboljšani tako da se već tokom leta 1372. godine njihove dotada čvrsto zatvorene međusobne granice otvaraju. Trgovina se između njih normalno odvija i županovi ljudi nesmetano trguju sa gradom. Da je situacija bila normalna vidi se iz toga što su se počeli pojavljivati i trgovački sporovi. Na prvi pogled, izgleda da je između njih vladala prava idila. Možda su to i Dubrovčani poverovali, ali nije bilo tako. Župan je samo svoje snage sa jednog ratišta usmerio na drugo, ali sa namerom da ih uskoro vrati usmerene ka starom cilju: Stonu i Pelješcu.

Pomalo je čudno to koliko se župan pokazivao nezainteresovan za Rašku teritoriju usmeravajući sve svoje napore ka Dubrovniku. To što on nije uspeo da zahvati mnogo od Mrnjavčevićevih teritorija više je zbog toga što on nije sa velikim snagama nastupao već što su njegovi protivnici bili jaki. Prizren je tu očigledan primer. Iako su ljudi Balšića prvi zauzeli ovaj grad oni se nisu mogli ugnezditi tako da ih jedan dobro odmereni napad ne bi isterao. Međutim, župan je nastupao sa slabim snagama na širokom terenu i stoga mu je uspeh morao biti takav kakav je bio - tek polovičan. Kao da je Altomanović potcenjivao značaj koji je Raška mogla imati za njega i koji je ona objektivno imala. On je i dalje uporno pratio onaj politički pravac koji je ucrtao još knez Vojislav želeći da pod svoju vlast da stavi Ston i Pelješac. To je bio očigledan nedostatak originalnosti u političkim idejama, ali i nedostatak političke gipkosti u odabiranju ciljeva. Župan je bio mlad, ali i suviše osion da bi bio u stanju da može da pravilno oceni koji su mu ciljevi dostupni, a koji ne. Osim toga lakoća sa kojom je on ostvarivao ono što je do sada uradio mogla ga je prevariti u proceni koliko ima snage.

U to vreme župan je po svemu sudeći sasvim izgubio iz vida Lazara Hrebeljanovića, što mu je bila najveća greška. Lazar se postepeno lečio i nije bio u mogućnosti da bilo šta odlučnije preduzme u vreme kada je župan od njega povratio Rudnik. On je tada bio bliži propasti nego bilo kada, ali nekim sticajem okolnosti uspeo je to izbeći jer se župan jednostavno zadovoljio samo time da ponovo povrati svoj Rudnik i za dalje se nije upuštao. Njegova opsesija Dubrovnikom ga je u tome momentu odvratila od dalje akcije prema Hrebeljanoviću. To mu je bila prva greška.

Druga je bila kobnija. Županove akcije su privukle pažnju ugarskog dvora. Dok je on pritiskao Dubrovnik i pravio mu štetu, ugarski kralj nije reagovao jer mu je sve to na neki način i odgovaralo. Međutim, župan je odjednom počeo da pokazuje neuobičajenu veliku upornost u napadima na grad, ali isto tako i velike ambicije. Niko od srpskih vladara nikada nije sa tolikom upornošću jurišao na Dubrovnik, pa čak ni knez Vojislav. Postojala je realna opasnost da Dubrovnik, ne poklekne, ali da izgubi dovoljno teritorija i snage tako da oslabi mnogo više nego što je to ugarski kralj hteo. Osim toga župan je počeo da pokazuje neke ambicije koje su prerastale njegovu dotadašnju ulogu vazala prema ugarskom kralju. To što mu je Dubrovnik ustupio stonski dohodak koji izvorno pripada srpskim vladarima njemu je sasvim jasno dao do znanja da je on sada stvarno najjači u Srbiji. Nakon smrti Vukašina Mrnjavčevića nije bilo više nikoga ko bi se mogao sa njime meriti. Sasvim je realno da je njemu moglo pasti na pamet da je vreme da svoju snagu iskoristi u cilju da sebi stavi srpsku krunu na glavu. Uzimajući u obzir snagu koju je imao, to je bila stvarna i ostvarljiva mogućnost. Time bi sasvim izvesno sa sebe odbacio dotadašnju zavisnost od Ugarske. Moguće je da župan nije pokazivao svoje ambicije u tolikoj meri da na ugarskom dvoru budu sigurni šta on namerava, ali oni su tako nešto podozrevali, ali moćni ban Gorjanski je još uvek uspevao da svojim uticajem sve takve glasine o Altomanoviću ukloni. No, bilo je dovoljno samo to da se takve priče pojave i da župan postane sumnjiv.

Gorjanski je čuvao župana uglavnom zbog toga što nikako nije imao zamenu za njega. Držeći ga u zavisnom položaju Gorjanski je imao mirne granice Mačvanske banovine koju je držao i stoga nije želeo rizikovati da ga izgubi. Sve što je Gorjanski učinio za župana i revnost kojom ga je branio na ugarskom dvoru mogla je stvoriti kod mladog župana sliku o tome da je on nezamenljiv i da će ga Ugarska gledati sačuvati po svaku cenu. Njemu očigledno nije ni na pamet palo da bi se iz Srbije mogao pojaviti neki drugi velikaš koji bi preuzeo njegovu ulogu. Stoga je sebi dozvolio neke slobode koje su se pretvorile u neoprostivu nepromišljenost.

I upravo u to doba, župan pravi odlučujuću grešku. Osećajući da sam nema dovoljno snage da zaposedne Ston i Pelješac, nesmotreno je ušao u pregovore sa Venecijom i braćom Balšić. Njegova mladost, osionost, ali posebno lakoća kojom je postigao sve ono što je želeo, stvorila su u njemu sliku da je u stanju sve da uradi. Od njega se nešto drugo nije moglo ni očekivati jer kako se mogao ponašati mladić njegovog doba kada je došao u priliku da pred njim drhti Dubrovnik, ban Tvrtko, protiv njega se udružuju najmoćniji srpski velikaši, Ugarska radi sve ne bi li ga zadržala uz sebe, i sada na kraju jedna moćna Venecija upućuje svoga poslanika i moli za njegovo savezništvo. Tu bi pali o mnogo jači karakteri, a ne jedan župan Altomanović koji i nema mnogo iskustva u političkim pregovorima i čija se sva pamet nalazi u gvozdenim perima njegovog topuza. Osim toga, što je za njega bilo možda i najpogubnije, savez i njegovi ciljevi koji je Venecija predložila bili su sasvim uverljivi i ostvarljivi.

To su bili izuzetno tajni pregovori (započeli su početkom 1373. godine), ali kao i svaka tajna i ova se mogla provaliti ako se novac doturi na pravo mesto. Upravo je to uradila i Dubrovačka diplomatija. Kako su se nalazili u neposrednoj blizini teritorija koje su držali Balšići to je sasvim razumljivo da su tu imali i dosta svojih špijuna. Od njih su saznali da je Venecija tajno poslala svoju galiju koja je dovela njihovog izaslanika koji je sa Balšićima nešto pregovarao. U tome momentu Dubrovčani nisu znali o čemu se govorilo, ali su znali da je i župan bio u sve to umešan. To im je bilo sasvim dovoljno da pretpostave da je reč o nekom dogovoru koji je usmeren na Dubrovačku štetu. Kako su znali da župan ima aspiracija na Dubrovačke teritorije, a Venecija na sam grad, to je moglo značiti samo da se sprema nekakav ujedinjeni napad na grad. To je bilo sasvim dovoljno da grad zazvoni na uzbunu. Odmah je poslana panična poruka ugarskom kralju i od njega zatražena pomoć.

Pismo je otputovalo u Ugarsku (maj 1373. godine), a u međuvremenu saznaju Dubrovčani i detalje. Mletačka republika je predložila Balšićima da se uz učešće župana Altomanovića izvrši zajednički napad na Dubrovnik, Kotor i Drač. Gradovi sasvim sigurno ne bi izdržali napad ovakve tri udružene vojske. Istovremeno bila je predložena i podela plena. Balšići bi dobili Drač (koji je držao Frančesko Karare - gospodar Padove) i Kotor, Venecija sam Dubrovnik, a župan Nikola Altomanović dugo željeni Ston i Pelješac. Sve su to bile teritorije koje su priznavale vrhovnu vlast ugarskog kralja, pa je time ovaj savez bio uperen direktno protiv njegovih interesa. Uskoro je ugarskom kralju putovalo i drugo pismo koje je objašnjavalo ove najnovije detalje.

Ovakvo pismo je izazvalo pravu uzbunu na ugarskom dvoru. Do toga momenta ugarski kralj nije obraćao posebnu pažnju na sve ono što je župan radio po Srbiji, a još su ga najmanje interesovale žalbe koju mu je Dubrovnik upućivao. Tu i tamo bi kralj skrenuo pažnju banu Gorjanskom da malo zauzda svoga štićenika i stvar bi legla. Međutim, ovaj put je sve bilo mnogo ozbiljnije. Više se nije radilo o nekom izolovanom županovom napadu na Dubrovnik, koji ionako nema veće šanse za uspeh, već o dobro smišljenom savezu između nekoliko jakih saveznika. Osim toga, što je još važnije, Venecija je bila ljuti ugarski protivnik oko prevlasti na obalama Dalmacije. Mnogo je sredstava potrošeno da se Venecija istisne sa tih terena, a sada je župan direktno radio na tome da se pod vlast Republike dovede Dubrovnik. Time bi se Venecija ugnezdila u Dalmaciji i svoj uticaj verovatno pokušala da proširi i na ostale gradove. To bi označilo početak novih sukoba između Venecije i Ugarske i trošenje velikih novčanih i ljudskih sredstava. Uzimajući u obzir to da je župan bio ugarski vazal, ili je barem po onome što je od njih dobijao to trebao da bude, ovakvo njegovo dogovaranje sa najvećim ugarskim protivnikom - Venecijom, moglo se nazvati samo jednim imenom - izdaja. Za takav postupak postoji samo jedna kazna i to ona najteža.

Nema sumnje da ugarski kralj niti jednoga momenta nije razmišljao o tome da li treba da se župan kazni. Osnovni problem je bio što je župan bio relativno daleko i što je trebalo da se pokrene velika vojska da bi se on slomio. To bi izazivalo mnoštvo problema koje ugarski kralj u tome momentu nije bio u mogućnosti da reši. No, sada je sretan slučaj (ili dalekovida politika) odigrao za njega veliku ulogu. Koliko je to sretan splet okolnosti za ugarskog kralja, toliko je za župana Altomanovića bio nesretan. Po prvi put od kada se upustio u borbu za prevlast njega nije pratila njegova sretna zvezda - ovoga puta na njegovu propast.

U igru se nenadano upustio i Lazar Hrebeljanović, a na onoj strani gde se nalazio ugarski kralj Ludvig I. Ostaje tajna na koji su način došli ugarski kralj i Lazar Hrebeljanović u vezu. Da li je to bila Lazareva ideja ili je impuls došao iz Ugarske? Kada je došlo do njihovog međusobnog kontakta: prije nego što je ugarski kralj saznao za veze Altomanovića sa Venecijom ili nakon toga? I konačno možda i najvažnije pitanje jeste čija je ideja bila da se župan uništi: Lazareva ili ugarskog kralja Ludviga I? Sve su to pitanja koja nemaju svoga odgovora, ali ostaje činjenica da je ugarski kralj imao jednu dobru rezervu za župana Altomanovića i to baš u odlučujućem momentu. Sticaj okolnosti ili nečija mudra politika (čak spletka)?

Lazar Hrebeljanović je umeo da do kraja iskoristi svoju šansu. Pristao je da bude vazal ugarskog kralja Ludviga I (verovatno ne iskreno), a za uzvrat ovaj mu je obećao svu moguću pomoć u narednoj akciji protiv župana. Hrebeljanović nekog velikog izbora i nije imao jer se od župana nije imao nadati ničemu dobrome. Župan mu je već radio o glavi, a to što u tome nije uspeo do kraja nije značilo da se te svoje ideje i okanuo. Po svemu sudeći ugarski kralj je bio taj koji je uspeo da obezbedi i učešće bana Tvrtka u narednim akcijama. Već je dovoljno rečeno o bitkama koje su vodili bosanski ban i župan Altomanović. I do tada župan je uspeo da banu nanese dosta štete, a u slučaju da županu uspe da pod svoju kontrolu stavi Ston i Pelješac bilo je sasvim jasno da bi Bosna bila sledeća na redu. Dakle i banu se radilo o borbi na život i smrt.

U ovoj igri se pojavljuje do tada jedna cenjena, ali slaba porodica koja tek započinje svoj uspon - Vuk Branković. Vuk je sa županom bio u veoma bliskoj rodbinskoj vezi, županova majka Vitoslava bila je ćerka vojvode Mladena (rodonačelnik Brankovića). Praktično županova mati je bila Vukova tetka, pa su župan i Vuk bili braća preko tetke. To njima očigledno nije smetalo da se međusobno ne trpe i jedan drugome da preotimaju teritorije i sebre. U prvom momentu Vuk je bio mnogo slabiji od župana tako da je od njega izgubio i neke teritorije, međutim stvaranje ovoga saveza usmerenog na županovu propast bila je idealna prilika Vuku da od župana povrati sve ono Što je izgubio, ali i da nešto zauzme.

Ovaj savez između ugarskog kralja Ludviga I, Lazara Hrebeljanovića i bana Tvrtka sklopljen je veoma brzo i odmah je stavljen u pokret. Iznenađuje brzina kojom je to učinjeno. Saveznici su verovatno imali razloga za to misleći da je župan sa Venecijom i Balšićima već utvrdio plan i da je samo pitanje dana kada će oni krenuti u akciju. Stoga ih je trebalo preduhitriti. Ono što je tragikomično u celoj situaciji jeste to da pregovori između Venecije, Balšića i župana Altomanovića nisu u tome momentu mrdnuli od početka. Oni su o nečemu razgovarali, ali nije se baš jasno znalo o čemu. Celu zbrku su napravili upravo Dubrovčani. Oni su uspeli da svojim dramatičnim pismima dobro preplaše ugarskog kralja, ali i bosanskog bana. Stoga postoji mogućnost da su oni celu stvar ne samo preuveličali (to je sasvim sigurno) već možda dobrim delom izmislili.

Nekakvog kontakta između Venecije, Balšića i Altomanovića je sigurno bilo. Sama njegova priroda je ostala nejasna i Dubrovčani su o tome samo nešto načuli. Moguće da je Venecija stvarno predložila sve to, ali ostaje pitanje da li je župan uopšte pristao. No, to Dubrovčanima uopšte nije bilo važno jer su sada dobili idealnu priliku da konačno potkopaju župana upravo tamo gde je on najjači - na ugarskom dvoru. Ugarski kralj Ludvig I je bio veoma sujetan čovek (konačno koji političar na bilo kojem nivou to nije) i oni su zaigrali upravo na to. Predstavili su mu u svojim pismima da župan održava veze i sklapa saveze sa najvećim ugarskim protivnicima i to na ugarsku štetu. Kralj Ludvig I je reagovao sasvim spontano. Prisećajući se svega onoga što je učinio za župana odlučio je da ga zbog izražene nezahvalnosti uništi. Kako je bila u pitanju veoma jaka Venecija čiji bi ulazak u Dalmaciju značio ugarsku katastrofu to nije bilo vremena da se sa županom razgovara i da se proverava istinitost optužbi. Osim toga Dubrovčani su mogli da na pravo mesto doture koju kesu dukata (možda baš banu Gorjanskom) tako da je bio obezbeđen i dodatni uticaj na kralja.

Bilo bi veoma interesantno doznati kako se Lazar Hrebeljanović našao na raspolaganju baš u tom momentu. Da li su i tu Dubrovčani mogli imati umešane prste? A opet, s druge strane, moguće da je čitava operacija bila plod diplomatskog genija Lazara Hrebeljanovića. Mogao je i on sve to da zamisli i da uz pomoć Dubrovačke diplomatije sve to izvede na ovako elegantan način. U suštini moguće su sve kombinacije, ali bez obzira iz kog mesta potekle, sve su imale isti cilj - županovo uništenje. Čak se čini da je uloga Kotora neopravdano zapostavljena, jer konačno i on je bio ugrožen. Zašto bi bilo nemoguće da je upravo Kotor bio taj, a ne Dubrovnik, koji je sve inicirao? Sa županom oni su oduvek bili u dobrim odnosima tako da su mnogo sarađivali. Od onoga momenta kada je župan odlučio da Kotor žrtvuje u korist Balšića, ovaj grad prema njemu nije imao više bilo kakvu obavezu.

Bilo kako bilo, maksimalno je iskorišteno županovo nesnalaženje u politici i oslanjanje isključivo na zaštitu bana Gorjanskog. Kada je i ta zaštita nestala župan nije imao drugih mogućnosti da se pravda pred ugarskim kraljem, a očigledno da nije imao ni špijuna koji bi mu dostavili kakva se mreža oko njega plete. Jedna zaista sjajna vojnička karijera bila je pri zalasku i to isključivo zbog toga što nije imala političku podršku. Župan je sve stavio na mač i od njega će uskoro i da strada.