Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Најстарија сачувана средњовековна чаша, Ариље, 13. век, Народни музеј у Београду

Посуда за испијање течности представља мали, али незаобилазан предмет у свакодневном животу. Термин „чаша“ најчешће асоцира на стаклену високу посуду кружног пресека за испијање воде. Уз разликовање појединачних форми чаша према врстама пића којима су намењене (за воду, вино, алкохолна пића…) свакодневица ретко трпи прецизније дефиниције, најчешће једноставно посежемо за – чашом. Њихова форма или врста материјала од кога су направљене нису пресудне за саму терминолошку одредницу.

Примарна улога реципијента за течност, у најранијим временима стасавања човека, представљала је једину неопходност у прилагођавању и обликовању елемената из природе који су могли да послуже овој сврси. Једноставна логична полулоптаста форма ту функцију је задовољавала на најбољи могући начин. У миленијумима праисторијских насеобина, са примитивним напретком у обради земље, првим технолошким револуцијама у примени нових материјала и техника, изради оруђа и оружја, свеопшти напредак огледао се и у развоју грнчарства, које је првенствено производило посуђе за припремање и чување хране. Сама природа материјала дозвољавала је да се развије велики број различитих форми посуђа. Људска потреба да се уреде и улепшају ти свакодневни предмети за живот отворила је врата неисцрпном богатству декорације – најпре једноставне, махом од геометријских орнамената, затим бојене и сликане – која је природно текла дуж бокова и по дну посуда.

Склад форме и орнамента постигнут је већ на примерима најстаријег грнчарства на нашем тлу, попут пехара из старчевачке културе, полулоптастог тела на финој округлој ниској стопи, украшеног црно и бело бојеном орнаментиком. Овакав основни концепт посуде за пиће, са мањим варијацијама, остаће типичан на свим меридијанима и у основи свих цивилизација. Већ тада су миграције, контакти људи и размене добара између међусобно удаљених групација и насеобина условили и мешања култура и утицаја. Даљи цивилизацијски напредак друштва, експлоатација и обрада метала, материјално и сталешко цепање друштва промениће услове и начине живота људи, утицаће на економску и свеукупну организацију живота, на производњу хране и пића, па сходно томе, и на развој употребног посуђа. Тако је, у контексту чаше, дошло до својеврсног „раслојавања“ њене функције, када основна улога посуде за испијање течности престаје да буде и најважнија. Златна или сребрна чаша постала је симбол статуса, она је могла бити власништво владара, кнеза, вође, хероја. Постала је предмет од вредности, драгоцени поклон или пожељан плен. Библија сведочи о пљачки у којој је Набукодоносор однео златне и сребрне чаше из храма у Јерусалиму. Њена симболичка улога истицана је развојем церемонијалних, световних ритуала али, нарочито, верских обреда. Чаша из које је Христ пио на последњој вечери један је од снажних симбола хришћанске цивилизације. Иста та чаша наћи ће се у средишту најомиљенијих легенди посвећених Светом Гралу, које ће кроз неодољиве сторије о краљу Артуру и витезовима Округлог стола сјединити претхришћанске митове и моралне поуке нове вере. Снага тог мита одолела је вековима остајући, до данашњих дана, мотив за експлоатацију у домену популарне културе.

Средњовековна чаша у архивској грађи

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Пехар с вином, фреска, Богородица Љевишка, 14. век

Облик плиће зделице кружног пресека, равног или у средини благо уздигнутог дна, која је готово по правилу без стопе или са сасвим ниском стопом, преузет је из античке традиције посуда за испијање или ритуално поливање вина и имаће примену кроз читав средњи век, а на Балкану све до освита новог доба.

У средњовековној Србији овакав тип посуде је био одређен термином – чаша. Оне које су до данас сачуване, а потичу из XIV и XV века, упркос малом броју, издвајају се својом репрезентативношћу. Махом су направљене од позлаћеног сребра, савршено занатски обрађене, стилски савремене чашама какве се у том тренутку налазе на владарским и племићким дворовима Западне и Средње Европе. О њиховој употреби исцрпно сведоче толико пута цитирани документи из архива приморских градова, Дубровника пре свега. Недоумице о тачном изгледу чаша које се помињу у инвентарима јављале су се услед недостатака описа. Ипак, понека сасвим кратка назнака могла је да појасни њихов изглед – осам чаша округлих позлаћених (округлијах, позлакениех). Оригинални натписи на неким од њих потврђују да је баш овакав облик посуде био одређен овим термином. Натписи обично почињу речима „ова чаша …“, да би затим уследило име власника и позната формула којом се благослови онај који из ње пије. Овакав тип чаше није подразумевао посуду на високој ножици, на начин какав је код пехара или тазза, и обично није имао дршке са стране.

Сачуваних скупоцених сребрних чаша из XIII века готово да нема. Међу изузетке спадају чаше из Народног музеја у Београду нађене у околини Ариља. Извори, међутим, помињу посуђе од племенитих метала, попут многоцитираних редова Теодора Метохита, о златном и сребрном посуђу на двору краља Милутина.

Са отварањем рудника у Србији од средине XIII века и експлоатације племенитих метала продукција златарских радова се нагло повећала. Након првих изгубљених битака и константне турске претње, новац и драгоцености се склањају у Дубровник, међу његове поуздане зидине, одлажу се за случај опасности, с могућношћу да се увек подигну у складу са приликама или потребама. Упркос обиљу података из XIV и XV века о драгоценостима владарских и племићких депозита у Дубровнику међу којима се истичу чаше, кондири, пехари, литре чистог сребра, новац, до данас је занемарљиво мало предмета опстало. Вук Бранковић склања у Дубровник своју оставу почетком 1395. године и тада, између осталог, предаје 197 литара „фина сребра“, као и једну златну чашу која тежи 5 литара. Неколико месеци касније додаће још 493 литра „финог сребра“. Следеће године 790 литара и један златни пехар. Већ поменути депозит Сандаља Хранића набраја и „чаше велике са знамењем Сандаљевим и четири чаше мале беле … кригле четири са поклопцима од њих две позлаћене … три купе на стопама … кондир … појасеве позлаћене … коњску опрему са сребром позлаћеним … иконицу златну.“

Још импресивнији су подаци о остави деспота Ђурђа од 25. јануара 1441. Ево каквог сребра ту има: „… и сребра гламскога“ … и „сребра жежена“ … и „сребра бела“… и „кова сребрна“ … ту су и кондири, ибрици, али и чаше „писане слои() и позлакене“. Допуна оставе од 26. јула 1441. посебно оставља утисак – ту је гламско сребро и злато, још 2997 литара сребра … и златних судова … а потом и 50 чаша писаних и позлаћених!

Какву судбину је имало то благо, где су те чаше XIV и XV века, да ли се међу неким које помињемо на овом месту и које данас можемо видети на изложби Музеја примењене уметности крије нека од оних са дубровачких пописа? Када се има у виду колико мало је сачуваних чаша из овог периода, то је тешко рећи. Од профаног сребрног посуђа из XIV века нема сачуваних примерака ни у Задру. У документима из тог периода помиње се око 320 чаша, такође без описа, са изузетком чаша из пописа имовине сукнара Миховила Петровог из 1395. године, једног од најбогатијих задарских трговаца. Значајан део његове сребрнине чиниле су чаше, којих је било готово педесет комада. У опису једне од њих помиње се да је округла, украшена представама животиња (псима, вуковима, јеленима и змајем) и биљним мотивима. На дну ове чаше био је геометријски мотив троугла.

У сваком случају, тешко је установити колико је чаша од свих поменутих настало у задарским радионицама, а колико се доносило из земаља Западне Европе. Можда ће се неки од ових предмета појавити у времену пред нама, али већина њих је, нажалост, за нас изгубљена.

Чаше о којима говоримо, из XIV и XV века, биле су световног карактера. Али, наравно, оне нису биле део свакодневног посуђа, њихова употреба била је резервисана за нарочите прилике, свечаности и испијања здравица. Неке су сигурно биле владарски поклони високој властели у знак захвалности за одану службу, појединим властелинима и богатим трговцима биле су мера и слика сопственог богатства, а некоме свакако и предмет од истинске уметничке вредности. Више од свега тога, оне су представљале слику статуса. Сведочиле су о наручиоцу, његовом богатству, па и његовом укусу. Као што смо видели, њихово место било је међу склањаним драгоценостима породица и појединаца. Представљале су и сигуран извор новца у невољи, залог за преживљавање у тешким временима, племенити метал који се могао уновчити или претопити.

У кућама племића и на дворовима владара у Европи XV века постојала је пракса да се најскупоценије чаше и драгоцени комади посуђа једноставно излажу у дворанама за обедовање, што је било у складу са њиховим стилом живота. Савршен пример са Бургундског двора наводи дворски хроничар описујући гозбу коју је приредио Филип Добри 1456. године у Хагу за Ред Златног руна. Описујући дворану наводи да су постојала и три сервиса: сребрни за обичне госте, позлаћени за витезове, те златно посуђе и посуђе са драгим камењем које је служило само за показивање.

Господи су овакве чаше служиле и у њиховој основној функцији – за испијање вина. О таквој намени се лако да закључити већ на основу декоративног програма (представе лозица и виновог лишћа). У Србији се вино све до почетка XIV века није толико пило, за разлику од Приморја где је постојао култ узгоја винове лозе. Било је резервисано за двор и властелу. Почетком XВ века засади винограда су све масовнији, баш као и употреба вина. Чак и уз пораст производње, вино је увожено с Приморја, одакле је преношено у јарећим мешинама. Било је забрањено да се вино за продају разблажује са водом, а у Котору и Дубровнику постојала је и забрана да се меша са медом па потом продаје. Иако се црно вино више производило у Србији, посебну популарност уживала је малвазија. Тако су Дубровчани, у лето 1430. године, дозволили деспоту Ђурђу, док је боравио у Сребреници на Руднику, да увезе одређену количину малвазије без плаћања царине.

Занимљиво је, међутим, у каквом контексту се чаше још јављају, пре свега нешто касније, у XVI и XVII веку. Мирјана Шакота у својој исцрпној студији о ризници манастира Бање код Прибоја помиње неколико врста чаша, између осталих, ктиторске чаше, коришћене у манастирима за испијање у здравље ктитора манастира или дародавца саме чаше; славске чаше, којима се наздрављало о манастирским или породичним славама; чаше дариване од стране верних за помен и покој душе.

Аутор: Мила Гајић
Извор: Artis Center