15. Propast velikog župana Nikole Altomanovića

Akcija za županovo uništenje izvršena je veoma brzo, čak toliko da se ni sam župan, iako vojno veoma sposoban nije uspeo na vreme pripremiti. Celo vreme on deluje zbunjeno i uglavnom se nalazi u bekstvu sa tek sporadičnim pokušajima da nešto učini. Sve se desilo u veoma kratkom vremenskom periodu. Tokom maja 1373. godine Dubrovčani obaveštavaju sa prvim pismom ugarskog kralja o mogućoj županovoj izdaji, a već u novembru te godine (verovatno i nešto ranije) župan je bio "rasut", odnosno razbijen i zarobljen.

Saveznici su ovoj akciji dali izuzetan značaj tako da se na čelu njihove vojske nalaze najznačajnije ličnosti. Oko 1000 kopljanika iz Ugarske vodi lično ban Gorjanski, donedavni županov zaštitnik. Bosanske čete vodi ban Tvrtko, dok Lazar Hrebeljanović vodi svoju vojsku. Iako su akcije saveznika tekle odvojeno izgleda da je Lazar Hrebeljanović bio taj kome je priznato, makar neslužbeno, vođstvo. I inače on ima u celoj ovoj akciji inicijativu tako da se na najvažnijim mestima nalazi njegova vojska.

Župan je pokušao da organizuje otpor, ali snaga njegovih protivnika je bila suviše velika. Osim toga radilo se o toliko iznenadnom napadu da župan nije imao vremena za bilo kakve pripreme. Mora se napomenuti i to da je on verovatno u prvo vreme mislio da se radi o nekoj izolovanoj akciji koju vodi Lazar Hrebeljanović. Stoga se nadao da će uspeti da ostvari (kao i nekoliko puta do tada) ugarsku pomoć. Videći da se među njegovim neprijateljima nalaze i ugarske čete koje vodi ni manje ni više nego njegov dotadašnji zaštitnik - ban Gorjanski, i njemu je srce klonulo. Ma koliko lično bio hrabar u ovakvoj situaciji koja je sada stvarno bila beznadežna, izgubio je svaku volju za bilo šta ozbiljnije. Uz to saveznici su strahovito uništavali sve ono na šta su naišli u županovim zemljama. Zbog strahovitih paljevina i likvidiranja svih onih na koje su naišli, sve je u panici bežalo ispred njih. Bila je to strašna osveta za sve ono što je župan godinama radio. Ipak, sve te bestijalnosti nisu imale samo svrhu osvete već i nešto više.

Kako je njegov prvi organizovaniji otpor bio razbijen to se Altomanović počeo povlačiti prema primorju misleći da se u nekom od tvrdih gradova zatvori i da iz njega onda sakupi svoje pristalice te organizuje otpor. Međutim, pod utvrđenim Klobukom gde se nalazio njegov vlastelin Zorka (tada već knez jer ga je godinu dana ranije za "vernu" službu nagradio Altomanović) dočekalo ga je gorko razočarenje. Umesto da svoga sizerena pusti u grad i da mu pomogne, Zorka je županu zalupio gradske kapije pred nosom i odbio da ga pusti u sigurnost kamenih zidina. Bilo je očigledno da se radi o izdaji i da je neko (Dubrovnik verovatno) već kontaktirao sa Zorkom i obavestio ga o čemu se radi. Zorki nije trebalo mnogo da razume da je župan pred propašću i da je za njega samoga (Zorku) mnogo bolje da traži drugog zaštitnika ukoliko već ne želi da propadne sa županom. Veoma pragmatičan Zorka se odmah odrekao župana i nije ga pustio u utvrđenje.

Župan nije imao vremena da se mnogo zadržava pred Klobukom i da gleda za njega nepristupačne zidine jer su saveznici već pristizali. Stoga nastavi put ka Trebinju i Konavlu. Međutim, i tu je prije njega stigla vest o svemu što se dešava (Dubrovnik opet). Utočište je uspeo da nađe, ali samo za kratko. U Trebinju se župan jedno vreme i zadržao razmišljajući šta mu je dalje činiti. Da ratuje nije imao više sa kim, a zbog toga što je sa svima bio u zavadi teško da bi mu bilo ko od okolnih država i velmoža hteo pružiti utočište. O Dubrovniku nije smeo ni da razmišlja jer nakon svega onoga što je uradio ovome gradu sasvim je razumljivo da od njih nije mogao očekivati milosti.

Već u očajanju uputi se u Užice verovatno misleći da iz njega organizuje otpor. Sam položaj ove tvrđave je bio izuzetan i na prvi pogled se činila neosvojivom. Sagrađena je na visokoj steni koju sa tri strane obilazi reka Đetinja. Tvrđava ima nepravilan oblik nagnut ka reci (zbog nepravilnosti stene). Na neki način tvrđava se sastojala iz tri dela, relativno nezavisna, ali koji su bili povezani pokrivenim hodnicima. Zbog takvog rasporeda jedino je sa severne strane moguć pristup, ali i njega brani jedan veliki poligonalan donžon oko kojega je sagrađen gornji, uži deo grada. On leži potpuno izdvojen na stenovitom zubu sa četiri ugaone kule do koje se moglo stići samo uskom stenovitom stazom. Srednji deo tvrđave liči na nepravilni četvorougao sa nekoliko malih i jednom velikom kulom. Donji deo grada je nagnut ka jugu sa dugačkim zidovima koji su se spojili u ogromnoj okrugloj kuli koja kao da se izdiže iz same reke, a sve zato da bi se posadi koja brani grad omogućilo snabdevanje vodom. Osim toga tvrđava u srednjem delu ima duboki bunar do koga se spuštalo sa 156 stepenika, a voda je izvlačena posebnim mehaničkim uređajem. Izgledalo je da se župan Altomanović konačno dočepao sigurnosti i da može da organizuje odbranu.

U tome nije uspeo jer je pod grad veoma brzo stigao i Lazar Hrebeljanović. Tvrđava je odmah opkoljena i napadi na nju su počeli. Opsada je bila veoma aktivna i Hrebeljanovićevi ljudi su besno napadali na tvrđavu. Kako su zidine bile čvrste i jake to su bile u upotrebi i različite opsadne sprave kojima su razbijani zidovi. Postoji mogućnost da su upotrebljavani veliki balisti - samostreli. Sa većim primercima ove sprave upravljalo je i po 6 ljudi, tako da je ona bila u stanju izbaciti strele dužine 90 cm koje su mogle da probiju drvene zidove od 12,5 cm sa daljine preko 300 metara.

Mnogo opasniji su bili katapulti koji su bili u stanju da bace kamenje težine do 100 kilograma, ali i razne zapaljive materije (sumpor, smolu, maslo, itd.). Može se misliti kakav je lom mogao da napravi takav kamen kada bi napadači uspeli da ga bace preko zida. Osim toga njegov udarac u zid tvrđave ne samo da je mogao da napravi veliku štetu već je mogao i da ga sruši.

Bojne kule zbog nepristupačnog terena sigurno nisu mogle biti korištene. Kako su one predstavljale tornjeve visine od 30 pa do 50 metara to su zbog svoje nezgrapnosti zahtevale i posebne uslove za korištenje, odnosno mogle su biti korištene uglavnom na ravnim terenima tako da za planinska utvrđenja nisu bile pogodne. Sama njihova konstrukcija nije dozvoljavala široku primenu jer su na donjem delu bili ugrađeni točkovi sa kojima bi se kule dokotrljale pod zidine. Po neravnom terenu to nije bilo moguće jer kula se nije mogla pokretati ili bi se prevrnula. Kako su rađene od drveta to su morale biti prekrivene sirovim kožama ili platnom natopljenim sirćetom da ih opsađeni ne bi mogli sa svojim strelama zapalili. Kule su imale po nekoliko spratova. Na najgornjem se nalazio viseći most za spuštanje na bedem. U donjem spratu se nalazio ovan za razbijanje zidova. Ovnom se delovalo tako što bi se njegovim ojačanim prednjim delom (u obliku šiljka od strele ili ovnujske glave) udaralo o zid ili gradsku kapiju sve dok se ovi ne bi razbili. Kod složenijih naprava ovnu bi se na vrh stavljali specijalne kuke pomoću kojih bi se kamenje čupalo iz zidova.

Pod Užicem je sigurno bilo i "kornjača" koje su predstavljale pokretne zaklone (takođe na točkovima). Pod zaštitom njihovih ojačanih krovova napadači bi se primakli zidinama i potkopavali ih, zatrpavali bi rovove, itd. Čini se da je grad bombardovan i vatrenim oružjem što bi verovatno bila prva upotreba ovoga oružja u Srbiji. Ako bi to bilo tačno onda je za pretpostaviti da je Lazar Hrebeljanović ovo oružje pribavio iz Dubrovnika koji je u to vreme već koristio neke vrste topova.

Protiv sve ove "tehnike" ma koliko ona po današnjim shvatanjima možda može biti primitivna grad se nije mogao dugo braniti i predao se, a sa njime i župan Altomanović. Time je doživeo i konačni poraz. Imao je tek 25 godina. Sama akcija usmerena ka njegovom uništenju je trajala oko tri meseca (od septembra do kraja novembra 1373. godine), što izaziva i neka pitanja.

Poznato je da srednjovekovni ratovi i uopšte pohodi nisu bili nikada nešto posebno brzi. Retko kada se insistiralo na brzini pokreta (izuzev u pljačkaškim akcijama) i celo ratovanje se najčešće svodilo na iscrpljivanje protivnika. Nije bilo samo u pitanju to da se nije želela brzina, mada je bilo i toga jer je u duhu viteštva bilo da se protivniku pruži prilika da se na dostojan način odbrani. No, toga u Srbiji u to vreme teško da je ikada bilo. Srednjovekovna vojska (pa i srpska) jednostavno nije bila u stanju da se brzo kreće jer to nije dozvoljavala ogromna komora i sve ono što je za takvim armijama išlo. Kako je snabdevanje bilo uvek glavni problem to su se za armijama uvek terala stada volova, a gomile kola su se valjale noseći ostale potrebe. Osim toga, uz armije je išlo uvek mnoštvo zanatlija koji su popravljali ratnu opremu koja se u takvim uslovima, a i zbog loše izrade, brzo habala i kvarila. Kako je ratni pohod uvek predstavljao i neki oblik zabave, armije su bile praćene i gomilom žena lakog morala, zabavljačima i svime onim što može da razgali srca surovih ratnika. Takve pratnje su znale često da po broju premaše i po nekoliko puta ratno sposobne ljude.

U slučaju napada na župana ništa od toga nije tako rađeno. Cela akcija je bila izuzetno brza sa velikim i brzim prebacivanjima trupa i sa neuobičajenom žestinom u napadima. Vojska je ili sama na svojim konjima nosila ono što im je bilo potrebno ili su trpeli sve u želji da što brže završe rat. Nekog razloga za takvu brzinu su oni morali da imaju.

Odmah u početku ratnih dejstava savezničke trupe su žestoko uništavale županove zemlje, palile i ubijale. Ne treba ni sumnjati da su takvo naređenje imali od Lazara Hrebeljanovića. Ugarske trupe nisu imale značajniju ulogu i njihovo prisustvo je sigurno bilo samo simbolično. Oni su tek osiguravali neke pravce i bile tu najviše zbog toga da bi se župan mogao uveriti da više nema ugarsku podršku. Glavnu ulogu su imale vojska koju je vodio Lazar Hrebeljanović i bosanski ban Tvrtko. To što su županove zemlje odmah u početku išle pod plamen i mač bilo je zbog toga da svi županovi ljudi dočuju da se radi o ozbiljnom napadu gde nema mnogo pregovaranja. Oni su se mogli samo predati ili ići pod mač. Sve je to stvorilo jednu određenu paniku koja je uz pomoć Dubrovačke propagande od župana odvratila mnoge. To je Altomanović osetio naročito kada je došao pod Klobuk, a kasnije u Trebinje i Konavle gde su mu njegovi ljudi otkazali poslušnost.

Uz to brzina pokreta savezničkih trupa i žestina njihovih napada sprečavali su župana da na bilo koji način predahne i pokuša da dođe u dodir sa banom Gorjanskim. Možda je to baš bilo i sračunato jer su se saveznici plašili susreta župana i bana Gorjanskog. Pretpostavimo da je županu stvarno napravljena spletka kojom je optužen u Ugarskoj za potajno pravljenje saveza sa Venecijom. U tom slučaju župan bi veoma lako uspeo da ubedi bana Gorjanskog (koji nije bio glup čovek) o čemu se radi. Tada bi se sav ugarski gnev zbog pokušane prevare okrenuo ka Lazaru Hrebeljanoviću. To bi bila njegova propast. Stoga se to nije smelo dozvoliti i dopustiti da župan ima i trenutak predaha koji bi bio u stanu da iskoristi. Ako je tako, onda je Lazar Hrebeljanović igrao na veoma tankoj žici i rizikovao je mnogo. No, kako to često biva, upravo takvi rizični potezi gde se igra na sve ili ništa, mogu da donesu mnogo toga. Tako je bilo i ovaj put. Županov otpor je slomljen, a on sam prepušten na milost i nemilost Lazaru Hrebeljanoviću.

Zarobljavanjem župana Altomanovića postavila su se među saveznicima dva pitanja. Prvo i najvažnije je bilo kako da se podele županove teritorije. To se do kraja pokazalo mnogo lakšim problemom no što je s obzirom na veličinu plena moglo da se pretpostavi. Ugarski kralj Ludvig I nije imao nameru da bilo šta uzme za sebe zadovoljavajući se time što je nevernoga župana uništio, a na njegovo mesto dobio novoga vazala - Lazara Hrebeljanovića. Stoga je najveći deo županove oblasti ostao da se podeli između Lazara Hrebeljanovića i bana Tvrtka. U prvom momentu Tvrtka su preduhitrili Balšići zauzimajući Dračevicu, Konavle i Trebinje (1373.), ali samo za kratko jer su im se ovi krajevi odmetnuli i potčinili banu. Iako je igrao glavnu ulogu u ovoj celokupnoj akciji, Lazar Hrebeljanović se pri podeli plena pokazao suzdržljiv tako da je lavovski deo za sebe uzeo Vuk Branković zauzimajući veliki deo Kosova. Na neki način izgleda da je u celoj ovoj deobi on još i najbolje prošao. Bilo kako bilo, nekih natezanja oko deobe plena između saveznika nije bilo.

Drugo pitanje je bilo takođe veoma ozbiljno jer se radilo o županovoj sudbini. Kako je on zarobljen živ to se trebalo odlučiti šta sa njime uraditi. Po mnogo čemu je za saveznike bilo mnogo bolje da je župan u okršajima poginuo jer takav kakav je bio predstavljao je još uvek opasnost jer se nije znalo kako će Ugari da postupe. Ukoliko bi pokušali da se sa njime pomire to bi tada moglo da bude veoma opasno. Kako se znalo da je župan živ zarobljen to sada više nije bilo mogućnosti da se likvidira jer bi to imalo negativan odjek u zemlji, a i inače se takav način obračuna sa protivnicima nije uklapao u politiku Lazara Hrebeljanovića. Ipak, trebalo ga je onesposobiti tako da ne bude više upotrebljiv za bilo kakvu politiku. Zatvoriti ga u manastir nije značilo mnogo jer je iz njega župan uvek mogao pobeći, a kako je bio mlad to se nije moglo računati da će ga manastirska tišina smiriti. Baciti ga u tamnicu takođe se nije moglo jer je župan bio suviše poznat da bi njegovo izolovanje na takav način moglo ostati neprimećeno. Stoga je upotrebljen već provereni srednjovekovni recept - oslepljivanje.

Kako Lazar Hrebeljanović nije mogao rizikovati svoj glas smotrenog političara i narediti županovo oslepljivanje to je na posredan način sve to povereno njegovom sestriću Stefanu Musiću. Nakon zarobljavanja župan je poveren Musiću na čuvanje, a kako su oni od prije još imali mnoštvo neprečišćenih računa to je bilo savršeno normalno očekivati da će se sada ovaj nesmetano županu osvetiti za sve ono što je od njega trpeo proteklih godina. Tako je i potekla priča da je Musić na svoju ruku dao da se županu Altomanoviću iskopaju oči. Nema sumnje da se Musić na takav korak ne bi usudio bez odobrenja Lazara Hrebeljanovića i da je od ovoga dobio naređenje. Time je Lazar Hrebeljanović postigao dva cilja. S jedne strane eliminisao je župana iz daljnje političke igre, a s druge strane sva krivica je svaljena na Musića. Ipak, svi su znali istinu, no to nije menjalo mnogo na stvari. Javno je Musić bio kriv za županovo oslepljenje i Hrebeljanović je imao za sebe dovoljno opravdanje.

Ne treba mnogo kriviti Lazara Hrebeljanovića za ovakav postupak prema županu, jer da su uloge bile izmenjene nesumnjivo da bi se župan još groznije osvetio Hrebeljanoviću. Osim toga tu se radilo o borbi na život i smrt dva protivnika koja su već u nekoliko navrata radila jedan drugome o glavi. U svojoj suštini to je bio jedan tipičan politički okršaj koji je dobio svoj epilog i svoga pobednika.

Nakon svega, slepi župan više nikome nije bio nikakva opasnost pa ga se shodno tome više nije trebalo držati u tamnici. Da je on bio izuzetna ličnost čiji je život i tada plenio punu pažnju vidi se i po legendi o njegovoj smrti. Ona kaže da se on tako slep i onesposobljen jedno vreme potucao od mesta do mesta. Na kraju je smirenje pronašao u nekom od zabitih manastira na teritoriji braće Balšić i tu umro 1374. godine. Na neki način mučenička smrt koja govori o nestalnosti svakog zemaljskog uspeha. Tako kaže legenda. No, kao i uvek istina je mnogo prozaičnija.

Verovatno je tačan podatak da je župan odmah nakon "rasapa" oslepljen jer to je u to vreme bio sasvim normalan postupak budući da se time politički protivnik onesposobljava. Međutim, župan nije odmah umro već je živeo još dugi niz godina nadživevši sve svoje protivnike koji su ga "rasuli". Lazar Hrebeljanović mu je u okviru svoje oblasti dodelio jedan deo teritorije koji je bio dovoljan da se župan izdržava. Istovremeno ostavio mu je i titulu župana, ali sigurno je da mu nije ostavio i veliku slobodu kretanja. Doduše župan trguje sa Dubrovnikom i sa njima se preganja oko nekih neprečišćenih finansija. Izgleda da se pomirio sa sudbinom živeći mirno pa je nadživeo tragediju kneza Lazara i Vuka Brankovića na Kosovu (1389.). Tako se župan spominje u jednom pismu od 7. decembra 1395. godine gde se obraća Stefanu Lazareviću (sinu kneza Lazara) i kneginji Milici gde ih moli da oni posreduju u nekom njegovom sporu sa Dubrovnikom. U to doba imao je oko pedeset godina. Nedugo potom je i umro.

Nema sumnje da su ga njegovi protivnici - knez Lazar i Vuk Branković - visoko cenili, ne pokušavajući da mu na bilo koji način napakoste onako slepom i nemoćnom. Iako se surovo sa njim obračunao tako što ga je oslepio, knez Lazar nije uradio zapravo ništa više nego što je bilo uobičajeno u takvim borbama. On nije imao nameru da župana i fizički uništi, u krajnjoj liniji da je to hteo niko ga ne bi mogao sprečiti (a verovatno da se niko ne bi ni posebno uzbuđivao), već jedino da ga kao političkog protivnika onesposobi. Onoga momenta kada je župan oslepljen i kada je sišao sa političke scene, knez Lazar ga više nije uznemiravao. Čak i kasnije, kneževi naslednici zadržavaju taj odnos prema županu tako da se on Stefanu Lazareviću usuđuje obratiti i tražiti za posredovanje u svojim sporovima sa Dubrovnikom.

Vekovi koji su kasnije nailazili prešli su preko velikog župana Nikole Altomanovića i on je ostao skoro zaboravljen. O njemu ne postoji čak ni narodno predanje, osim tu i tamo ponekog naziva koji tek posredno podseća na njega. I ono malo što se zna o njemu potiče uglavnom iz Dubrovačkih izvora

koji ga predstavljaju kao zver u ljudskom obliku. Tendenciozno bacanje takvih loših osobina na župana sigurno nije ono što odgovara realnosti već je uglavnom plod njegovih stalnih sukoba sa Dubrovnikom. Odbacujući te naslage negativne legende ostaje činjenica da je župan Altomanović jedna od retkih figura koja može da predstavlja onu pravu sliku srednjovekovnog viteza koja nam se najčešće nameće. Bio je mlad (imao oko 25 godina kada je "rasut") i kao takav svoj ceo život je proveo u stalnim ratovima. Da je bio uspešan ne treba posebno ni govoriti budući da je držao ogromnu teritoriju pod svojom vlašću, a vodio je i veliku vojsku. Nema niti jedne slike koja bi nam možda mogla reći kako je izgledao, ali nema sumnje da je bio snažan čovek kome nije bilo teško da na sebe navuče oklop, uzme u ruku mač i direktno učestvuje u borbama. Da nije bio takav ne bi ni uspeo u svemu onome što je uradio. Ipak, nedostajala mu je mudrost (koja dolazi uglavnom sa godinama) pa je sve ono što je na maču stekao od mača još brže i izgubio.

Njegov život je bio prepun strahovitih događaja koji nisu mogli, a da na njemu ne ostave traga. Kao dete bio je sa majkom prognat od strica Vojislava sa teritorija koje je držao njegov pokojni otac. Ko zna kako mu je protekao taj deo života. Nakon smrti kneza Vojislava on je kao sedamnaestogodišnjak uspeo da zauzme skoro sve ono što je knez Vojislav imao pod svojom vlašću. Da se tu zaustavio i da je više upotrebljavao diplomatiju, a manje mač, moguće da istorija Srbije bila sasvim drugačija. Sigurno je da knez Lazar ne bi uspeo da u tolikoj meri ojača kao nakon županovog "rasutija" i da bi mnoge stvari dobile drugi pravac. Da li bi župan Altomanović posegnuo za kraljevskom krunom ostaje stvar procene, ali teško da bi moglo da bude drugačije. Nakon pogibije Mrnjavčevića on je bio jedini koji je mogao da zauzme njihovo mesto. Međutim, župan nije umeo da razmišlja tim načinom jer je više verovao sili nego pameti.

Na kraju, veliki župan Nikola Altomanović nesumnjivo ostaje najsilovitiji i neponovljivi lik inače bogate srednjovekovne istorije Srbije. Za života o njemu su pričane legende, a nakon smrti još i više u potpunosti iskrivljavajući ono što je stvarno bilo. Osim toga, sam njegov uspon i celokupan život, a možda još i više način na koji je propao stvara od njega izuzetan romantičan lik srednjovekovnog viteza. Od mladog župana koji zahvaljujući svojoj viteškoj snazi drži skoro celu Srbiju u svojim rukama i pred kim drhte okolne zemlje, on se tragikom života (ali i "prokletstvom" politike), pretvara u oslepljenog asketu koji dugi niz godina nakon "rasutija" ima vremena da razmišlja o prolaznosti ovozemaljskoga. Doživljava i to da vidi propast svojih najvećih dušmana, kneza Lazara, Vuka Brankovića, bana Tvrtka, kralja Ludviga I, ali sada to za njega nije značilo više ništa. On je tada već bio isušeni starac kome propast njegovih protivnika ne može doneti.

Veliki župan Nikola Altomanović / Željko Fajfrić
Izvor: www.rastko.rs