Istorija > Srbija

Србија пре Немањића

(1/3) > >>

Max:
Кнез Властимир ( 805 – 851)

Властимир (пре 805 — око 851) је први српски кнез (архонт) о коме имамо више података у историјским изворима. Владао је највероватније у периоду од око 830. до око 851. године и по њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete



Владао је као de facto суверен владар, иако је можда номинално признавао врховну власт византијског цара, а њему су опет били директно подређени владари осталих српских области. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима предовеђеним Пресијамом (836 — 852) који су покушали да потчине себи првобитну Србију, али је Властимир током трогодишњег рата успео да одбије њихове нападе и сачува српску самосталност.

До данас нису разјашњени мотиви бугарског напада на Србију, али се као две главне хипотезе наводи:

Властимирово одбацивање византијске врховне власти, што је покренуло Бугаре да покушају да прошире своју власт са осталих Словена и на Србе
Властимирово савезништво и помоћ Византији током њиховог рата око 846. године
После његове смрти, власт је прешла на тројицу његових синова Мутимира, Стројимира и Гојника.

Властимир је припадао владарској породици чији су представници владали Србима у доба сеобе на Балканско полуострво. Не може се са сигурноћшу тврдити да је он био директни мушки потомак кнеза који је довео Србе на Балканско полуострво, али је засигурно припадао његовој породици. Његов отац је највероватније био његов претходник на положају кнеза Просигој, иако се ни то не може тврдити са сигурношћу.

Из брака са непознатом супругом имао је барем три сина (Мутимир, Стројимир и Гојник) и једну ћерку (коју је удао за жупана Травуније Крајину, сина Белојевог) који се јављају у историјским изворима.

    Први Владари и Кнезови Срба и Србије (Седми век-836)

   
--- Citat ---Кнез Срба Довео Србе на Балкан у време владавине Византинског Цара Хераклија (610-641), ВИИ век-660; не зна се његово име, умро је 680)
    Свевлад (660-679, Кнез Србије)
    Селимир (679-680, Кнез Србије)
    Владин (680-700, Кнез Србије)
    Ратимир (700-730, Кнез Србије)
    Вишеслав (730-780, Кнез Србије)
    Радослав (780-822, Кнез Србије)
    Просигој (822-836, Кнез Србије)
--- Kraj citata ---

Византијска власт у Србији није била јака и огледала се у држању гарнизона у тврђавама, плаћању пореза и можда у слању пратећих одреда цару, док су локални кнезови имали широку унутрашњу власт.

Теза Станоја Станојевића о побуни

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


При крају Властимировог живота у Србији долази до стварања антивизантијског блока међу представницима народа на чијем челу је свакако стајао многобожачки елемент који је најјаче осећао византијску власт. Као последица овога долази до организовања побуне на чије чело је стао кнез Властимир. Из Србије су протерани хришћански мисионари и војне посаде чиме је практично стечена независност. Византија је била заузета на другим странама (нападом Бугара превасходно) тако да није могла да предузме ништа озбиљније против Србије, на шта су Срби вероватно и рачунали када су подизали устанак. У прилог овоме иде и чињеница да је гусарење у Јадрану појачано, поготово од стране Срба из Неретвљанске области, средином IX века када се смешта антивизантијски покрет у Србији. Бугари, који су нешто пре Срба основали независну државу, видели су у Србији претњу њиховом циљу да себи потчине све Словене на Балкану, што је могло довести до сукоба.

Max:
Кнез Мутимир (851 — 891)

Након смрти кнеза Властимира, највероватније 851. године, власт преузимају његови синови Мутимир, Стројимир и Гојник. Мутимиру је као најстаријем припала врховне власт и централна област, док су млађа браћа управљала засебним областима као удеони кнезови.

Своју активност на покрштавању Срба Василије I није усмерио само према Неретвљанској области, већ према целој Србији. Примање хришћанства од стране владарске породице у Србији можемо сместити између 867, када је Василије I ступио на престо, и 870 пошто Јиричек рођења прва два српска принца са хришћанским именима, најмлађег Мутимировог сина Стефана и Гојниковог сина Петра који су према подацима били вршњаци,смешта између 870 и 874. У прилог овоме могао би да иде документ из 872. у ком папа позива извесног словенског кнеза Мутимира да се потчини панонско-сремској црквеној области чији је центар био недалеко од данашње Сремске Митровице због чега у овом Мутимиру многи виде Властимировог сина.

На чело Бугарске 880. долази Борис који креће на Србију желећи да освети пораз свог оца. Властимирови синови спремно су дочекали војску из Бугарске и нанели јој још тежи пораз у односу на онај који се десио три деценије раније. Овом приликом заробљен је Борисов син Владимир са свим војсковођама које су из сукоба са Србима успели да изнесу живу главу на раменима. После овако тешког пораза Бугарска је била приморана да склопи мир и закључено је пријатељство услед чега су размењени поклони. Остало је забележено да су заробљеници „молили“ Србе да их отпрате до границе, до Расе, остаје нам нејасно због чега али је могуће да су се осећали сигурније да пролазе кроз Србију под пратњом српске војске него сами, где су размењени поклони у име пријатељства. Познат нам је садржај Мутимировог поклона Борису, који се састојао од два роба, два сокола, два хрта и деведесет кожа, али не и Борисовог Мутимиру на чему су неки историчари из Бугарске темељили своју неодрживу тезу о потчињености Србије Бугарској у то доба.

Непосредно након склапања мира са Бугарском, дошло је, до сукоба међу браћом, око власти, из кога је Мутимир изашао као победник. Млађу браћу је заробио и послао бугарском владару на чување, док је код себе задржао Гојниковог сина Петра, који је тада још увек био дете.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Српска делегација у посети цару Василију I

Порфирогенит, као разлоге сукоба, наводи Мутимирову жељу да има целокупну власт за себе. Модерни историчари се, углавном, нису бавили дубљим разлозима овог сукоба, већ су само преносили цареве податке. Живковић међутим, сматра да разлог који Порфирогенит наводи није тачан, пошто су се увек удеони кнезови бунили и покушавали да се домогну власти (Деса (1153 — 1155, 1162 — 1165), Немања ((1166)1168 — 1196)), а никад то није чинио врховни владар. Он овај сукоб тумачи као сукоб византијског и бугарског утицаја у Србији, попут оног који ће уследити након свргавања Петра Гојниковића 917. године. По њему је Мутимир мировним уговором признавао врховну власт бугарског хана, уместо византијског цара као до тада. Ова промена је негативно дочекана у Цариграду, тако да је Византија покушала да преко његове млађе браће изврши промену државне политике у Србији.

Задржавање Петра у Србији је сигурно имало за циљ да осигура Мутимира од евентуалних нових напада Стројимира и Гојника. Чињеница да крај себе није задржао Стројимировог сина Клонимира, може се тумачити само чињеницом да он тада још увек није био рођен, већ да се родио у Бугарској. Њега је касније Борис Михајло оженио једном бугарском принцезом, са којом је он добио сина Часлава (933—око 960).

Борис Михајло 864. године прихвата хришћанство из Византије, а већ 866. године Византија у потпуности контролише унутрашње прилике у Бугарској, која од тог доба не представља опасност ни по кога на Балканском полуострву, како по Византију, тако и по Србију. Опадање бугарске моћи и успон Византије, довели су тога да Мутимир призна њену врховну власт, можда још 864. године, а најкасније 867. године, током које византијски цар Василије I са флотом долази у Јадран.

Вероватно је у вези са тим новим односом, једно византијско посланство упућено Србима око 870. године. Извештај о њему се налази у житију светог Германа, који је у то доба приводио крају радове на завршетку манастира посвећеног Богородици (манастир Кушница наистоку Македоније). Он је остао без средстава да исплати раднике, али су их, уместо њега, исплатили цареви посланици Неофит и Никола, који су били на повратку из посланства међу Србима. Последњи податак о кнезу Мутимиру, забележен је око 873. године у једном писму које папа Јован VIII (872 — 882) упућује словенском кнезу Мутимиру, који се данас идентификује са Мутимиром Властимировићем. Почетни успех Моравско-панонске мисије Ћирила иМетодија и добијање папиног благослова за њен наставак, довели су до стварања Панонске епископије са седистем у Сирмијуму, на чијем се челу тада налазио Методије. Папа од Мутимира тражи да се подчини новом епископу, који је једини од околних епископа (Задарски, Сплитски, Дубровачки, Которски) у том тренутку био подложан папи, пошто су му били подчињени и његови преци. Папин циљ је био да помоћу словенског богослужења веже за себе словенске владаре.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Део камена са натписом кнеза Мутимира, 895. црква
Св. Луке, Уздоље крај Книна

Није познато шта је Мутимир одлучио, али је извесно да су Моравско-панонска мисија и словенско богослужење у централној Европи пропали 885. године са Методијевом смрћу.

Кнез Мутимир је умро 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав (891892). Поред њега, Мутимир је имао још два сина Брана и Стефана.

Max:
Петар Гојниковић (892-917)

Петар потискује Прибислава (сина кнеза Мутимира) са власти након једва годину дана и он бежи у Хрватску.Пошто се Петровом узурпацијом престола пореметио редослед наслеђивања јавили су се и други српски принчеви са жељом да постану врховни кнежеви.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Границе Србије у 9.веку, у време ширења Карла Великог на западу и Авара на истоку

Три године после узурпације, дакле 895, на Петра креће, из Хрватске,средњи Мутимиров син Бран, али Петрова војска односи победу, а Бран пада у заробљеништво где бива ослепљен, по Петровом наређењу, са циљем да га онемогући да се бори за престо.Стројимиров син Клонимир 897 креће из Бугарске на Петра. У неколико борби успео је да победи Петрову војску и да заузме престони град Достинику, али освајањем престонице сукоб још није био решен у Клонимирову корист јер Петар још увек није положио оружје због чега су сукоби настављени. Приликом једног сукоба Клонимир гине, а Петар као једини живи принц у Србији поново долази на власт.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Српска племена у 8. веку

После овога је Србија провела две деценије под Петром у миру јер је врховни кнез одлично водио спољашњу политику земље одржавајући добре односе и са Византијом и са Бугарском, која се ближила врхунцу своје моћи, чији је сукоб око превласти на Балкану висио у ваздуху. Како је време одмицало било је све јасније да ће Бугарска ускоро постати најјача сила на Балкану и да Србији неће ни Петрово кумство са владаром Бугарске Симеоном спасти када Бугарска заврши са Византијом. У том циљу,а можда и подстакнут од стране Византинаца, Петар одлучује да ступи у преговоре са царством са Златног Рога. Негде на обали Јадрана он се сусрео са драчким стратегом. Можда би овај састанак остао непознат у Бугарској да захумски кнез Михајло Вишевић није дојавио Симеону за њега.

Непосредно после битке код Анхијала, у којој је Бугарска потукла Византију и постала најјача сила на Балкану, послао је на Петра Симеон војску која је са собом водила Павла Брановића као претендента на престо врховног кнеза Србије. Војводе војске из Бугарске позвале су Петра да дође у њихов табор, позивајући се на кумство. Петар је прихватио њихов позив,отишао у њихов табор где је окован и одведен у Бугарску где је ускоро умро у тамници.

(magacin)

Max:
Павле Брановић (917-920)

Павле је рођен током осме деценије IX века, највероватније између 870. и 874. године, када се узима да су рођени први српски принчеви, који носе хришћанска имена (Стефан, Павле и Петар).

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Велики жупан (Кнез)
Павле Брановић (917-920)

Његов отац Бран, био је средњи син кнеза Мутимира, најстаријег сина кнеза Властимира.

У борбама око власти, који су захватили Србију после Мутимирове смрти 891/892. године, Павлов отац Бран је 895/896. године покушао да из Хрватске освоји власт. Он је у сукобу са Петром Гојниковићем поражен и заробљен, након чега је ослепљен.

Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919—949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник.

Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је921/924. године послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.

(magacin)

Max:
Захарија Прибислављевић (923-924)

Захарија је био син кнеза Прибислава (Првослава)*, најстаријег сина и наследника кнеза Мутимира, који је био најстарији син кнеза Властимира. Након смрти његовог деде 891/892. године, власт у Србији преузео је његов отац, према праву првородства, али га је већ 893/894. године срушио са власти Петар Гојниковић, који је дошао из Хрватске.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Српски ратник

Прибислав је са браћом, према наводима Константина Порфирогенита (913—959), побегао у Хрватску, али има историчара који изражавају сумњу у ово и сматрају да је дошло до грешке у писању и да су они заправо побегли у Бугарску.

Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919—949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник.

Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је921/924. године послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.

Иако је на власт дошао подршком бугарског цара, Захарија је врло брзо прешао на страну Византије и признао врховну власт византијског цара. Овај његов потез је изазвао Симеонову реакцију, тако да је он 922/924. године послао против њега војску предвођену Марменом и Теодором Сигрицом. Њихов циљ био је да трајно заузму Србију, пошто се не помиње да су са собом водили неког од српских принчева, као што је то био случај у претходним бугарским походима, када су само збацивани нелојални кнежеви. Међутим, бугарске снаге су поражене, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје.

Нови бугарски поход уследио је 924. године, а уз војску је Симеон послао и Часлава, Клонимировог сина и Захаријиног брата од стрица.

Захарија је пред Бугарима побегао у Хрватску не упуштајући се у борбу, након чега су бугарске војсковође позвале српске жупане да дођу и признају Часлава за новог кнеза. Када су се жупани појавили, Бугари су их све похватали, након чега су упали у Србију и опустошили је, а жупане су са Чаславом одвели у Бугарску.

Даља Захаријина судбина није позната, пошто се он више не јавља у историјским изворима.

*Име Захаријиног оца се помиње искључиво у делу Константина Порфирогенита, у његовом грчком облику Πριβέσθλαβος, због чега постоји спорење међу историчарима да ли га треба читати као Прибислав или као Првослав.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Idi na punu verziju