Ko je naručio ubistvo na Kralja Aleksandra ?

Odluka o atentatu i pokušaj u Zagrebu

Pavelić i njegovi najbliži saradnici sumirajući rezultate predhodnog perioda dolaze do zaključka:
1. Da se tim akcijama postižu samo periferni rezultati.
2. Da u dužem periodu takvo terorističko delovanja ima negativne posledice i sigurno će ih diskvalifikovati kod njihovih mentora Musolinija i Hortija.
3. U svakom slučaju najvažniji zaključak koji su usvojili je da Kralj Aleksandar predstavlja kohezioni elemenat zajedničke države Srba,Hrvata i Slovenaca. Njegova eliminacija bi sigurno dovela do nemira u državi, a samim tim to bi bilo pogodno tle za ostvarivanje njihovih ciljeva, stvaranje NDH.

Tvrdo Ustaško jezgro na čelu sa Pavelićem donosi odluku o likvidaciji Kralja Aleksandra. Medjutim, sama odluka je morala da bude popraćena adekvatnom kampanjom. Razloga za to je bilo. U samim ustaškim redovima je postojala struja koja se tome protivila, smatrajući da se takvim terorističkim akcijama ne postižu proklamovani ciljevi. Zbog takve klime on pokreće kampanju preko svojih ilegalnih listova sa ciljem da ubedi članstvo o neophodnosti jedne takve akcije.

Vodeći neprekidno kampanju preko svojih listova, Pavelić je čekao prvu pogodnu priliku za neposrednu akciju. Ta prilika mu se ukazala 17.decembra 1933.godine. Naime, tada je Kralj Aleksandar dolazio u Zagreb na proslavu svog rođendana.

Pavelić iz Italije upućuje dvojicu dobro obučenih terorista, Petra Oreba i Ivana Herničića, da ubiju Kralja Aleksandra. Tu akciju je uspešno sprečila jugoslovenska policija i uhapsila je atentatore.

Povodom ove neuspele akcije Jelka Pogorelec je napisala brošuru o ustaškim logorima i vezama koje oni imaju u Italiji i Mađarskoj. Naročito su bili značajni podaci koje je iznela o ustaškom logoru na Janka-Pusti.

ATENTAT

Devetog oktobra 1934. godine razarač jugoslovenske ratne mornarice Dubrovnik ulazi u Marseljsku luku. Njime je Kralj Aleksandar sa pratnjom doputovao u zvaničnu posetu Francuskoj. Goste dočekuje predstavnik predsednika Francuske, ministar inostranih poslova Lui Bartu. Kralj Aleksandar se sa njim susreo četiri meseca pre toga prilikom njegove turneje po Evropi, kada je iz Bukurešta doputovao u Beograd.

Francuska je priredila neviđeni doček Kralju Aleksandru. Na samom ulazu u luku bile su usidrene krstarice Kleber i Diken, a u pravcu pristaništa u savršenom poretku kretale su se podmornice. Eskadrile hidroaviona, bombardera i lovaca letelo je nebom. Nihov povratak prema luci označio je dolazak Dubrovnika okruženog Francuskum topovnjačama.

Kralja Aleksandra na keju dočekuje Lui Bartu i u ime predsednika Francuske Lebrena želi mu dobrodošlicu. U odličnom raspoloženju Kralj Aleksandar zajedno sa Bartuom i generalom Žoržom, članom Francuskog ratnog saveta seda u luksuzan auto Marseljskog prefekta. Uz zvuke Marseljeze oni polako kreću avenijom Kenebie. Na trotoaru sa desne strane pod brezama stvorila se neopisiva gužva. Iz pozadine kroz gužvu vešto se probijao neki čovek kličući živeo Kralj. Bio je to atentator, član VMRO-a Veličko Dimitrov Kerin zvani Vlada Makedonac, odnosno Vlada Šofer. On skače na papučicu automobila i poteže revolver tipa mauzer 7,65 i ispaljuje više hitaca u pravcu Kralja, Bartua i generala Žorža.

U tom trenutku na konju prilazi pukovnik Piole, koji udarcem sablje obara atentatora. Kerin, iako ranjen, pucajući nasumice smtno pogađa dve žene i jednog policijskog agenta. Atentatora izranjavljenog sabljama masa je linčovala. On, ne dolazeći svesti, umire oko 20h.

Kralj Aleksandar momentalno pada u agoniju i kratko vreme posle toga umire. Bartu je prebačen u bolnicu ali i on oko 17h umire. General Žorž iako ranjen sa četiri metka ostaje živ.

ISTRAGA

Odmah na početku istrage utvrđeno da je atentator posedovao čehoslovački pasoš na ime Petar Kleman. Za njega se smatralo od samog početka da je falsifikat, što je i bilo tačno. Pored toga, kod atentatora je pronađen još jedan revolver manjeg kalibra, kao i ručna bomba i dosta municije. Ubrzo posle atentata policiji se javila vlasnica hotela Modern koja je prepoznala atentatora kao jednog od gostiju hotela. Na taj način ona je okrenula istragi u pravom pravcu. Dva-tri dana kasnije, prilikom pokušaja prelaska u Švajcarsku, uhapšeni su Pospišil i Rajić, a njihovi čehoslovački pasoši na imena Beneš i Novak bili su lažni. Oni su već na prvom saslušanju priznali da su u Francusku došli zajedno sa atentatorom i rekli svoja prava imena. Atentatorov direktan pratilac, Mijo Kralj, koji je trebao da mu pruža logističku podršku, uhapšen je nešto kasnije. On je u gužvi koja je nastala posle atentata uspeo da umakne iz Marselja i ode u Eks-en Provans. Pošto nije bio siguran šta se desilo sa Kerinom ostaje skoro četiri sata u hotelu Modern čekajući ga. Potom odlazi taksijem u Avinjon da uhvati voz za Pariz. Međutim, na stanici ga legitimišu dvojica policajaca. Dok su oni razgledali pasoš, Kralj beži u obližnju šumu. Odmah je preduzeta obimna potera. Kralj uspeva četiri dana da se skriva ali na kraju iznuren i gladan izlazi iz šume, smešta se u krčmu na putu za Korbel i tu ga je policija uhapsila zahvaljujući poternici izdatoj za njim.

Zahvaljujući iskazima trojice uhapšenih atentatora, istraga je u velikoj meri otkrila pozadinu i organizatore atentata. Sva trojica su dala mnogo podataka o postojanju mreže ustaško-diverzantsko-terorističkih logora, naročito u Italiji i Mađarskoj.

Na samom početku istrage utvrđena je odgovornost Pavelića kao i angažovanje Musolinija u pripremama atentata. Francuska od Italije traži izručenje Pavelića i Kvaternika. Međutim, Musolini odbija sa obrazloženjem da je to ubistvo iz političkih pobuda. Posle nekoliko intervencija i iznošenja nepobitnih dokaza o Pavelićevoj krivici, Musolini, da bi sa sebe otklonio nepotrebne komplikacije, hapsi Pavelića i Kvaternika.

Eugen Kvaternik – bio je uhapšen u Torinu i u zatvoru je proveo tri meseca, kasnije biva pušten.

Ante Pavelić je takođe uhapšen u Torinu gde je živeo pod imenom Djovani Sucikent, gde prilikom hapšenja protestuje i izjavljuje: Ne čudi me što je jugoslovenska policija montirala te optužbe protiv mene. Te optužbe su bez osnova, smatram se uvređenim i neću odgovarati ni na jedno pitanje.

Torinska policija je ovo saslušanje propratila sledećom zvaničnom beleškom:
– Služba konrole stranaca ne smatra Antu Pavelića opasnim strancem. On živi od svojih prihoda, baveći se proučavanjem pravnih nauka. Redovno prima iz inostranstva nevelike sume novca, sa svojom ženom i decom pohađa katoličku crkvu u praznične dane. Pavelić nije pružio povoda ni za kakvu ozbiljnu sumnju u pogledu svog ponašanja.

To je bilo samo fingirano hapšenje, jer do izručenja stvarnih organizatora i naredbodavca Francuskoj nikada nije došlo. Musolini je to kategorički odbio 28. novembra 1934. godine.

Kraljica Marija angažuje advokata i bivšeg premijera Francuske Pola Bonkura i pokreće privatnu tužbu. Kasnije ona na zahtev Francuske odustaje od tužbe da bi se izbeglo javno kompromitovanje Musolinija, sa kojima Francuska u to vreme vodi intezivne pregovore o upostavljanju prijateljskih veza.

Saučesnici u atentatu Pospišil, Kralj i Rajić izvedeni su pred sud na osnovu optužnice koju je protiv njih podigao državni tužilac. Terete se za saučesništvo u ubistvu Kralja Aleksandra, Ministra Luia Bartua kao i trojice građana.

Četiri dela za koje se atentatori optužuju

Pospišil, Kralj i Rajić se optužuju za četiri različita krivična dela.
1. Za pokušaj atentata
2. Za saučesništvo u ubistvu
3. Za upotrebu lažnih putnih isprava
4. Za pripadništvo jednoj ilegalnoj terorističkoj organizaciji

Što se tiće prvog dela, istraga je utvrdila da su sva optužena lica učestvovala u samom događaju utoliko što su prilikom skakanja zločinca Kerina na papuču Kraljevog automobila i sami pucali revolverima iz publike, u pravcu automobila.

Drugo delo, saučesništvo u ubistvu, dokazano je za vreme istrage potpuno, jer su i sami optuženi priznali da su imali zadatak da pomažu glavnom izvršiocu Kerinu, prilikom njegovog vršenja zločina.

U optužnici će dalje, kao što je pomenuto, biti obuhvaćeno poglavlje o krivici optuženih, zbog toga što su za dolazak u Francusku upotrebili lažne putne isprave. Zločinci su došli u Francusku, sa lažnim pasošima koje im je pribavio terorista Eugen Kvaternik.

Najzad, trojica izvedenih pred sud, optužuju se za pripadništvo jednoj međunarodnoj terorističkoj organizaciji. Francuska je, na osnovu preuzetih međunarodnih konvencija, obavezna da putem najstrožijeg kažnjavanja suzbija razvijanje međunarodnog terorizma i u tom smislu u njenom zakonodavstvu postoje naročito stroge odredbe.

KAZNE KOJE PREDVIĐA FRANCUSKO ZAKONODAVSTVO ZA OVAKVA NEDELA

Prema Francuskim zakonima saučesnici u ubistvu krivi su isto toliko koliko i sami izvršioci ubistva. U principu je za ovakve slučajeve predviđena smrtna kazna – giljotina. Kako je međunarodna terorisrička organizacija inspirisana anarhizmom, predviđena je smrtna kazna i za ovu vrstu krivičnih dela.

Jedino druga dva dela povlače za sobom kao kaznu, prema odredbama francuskog krivičnog zakonodavstva, prinudni rad.

SUĐENJE UBICAMA KRALJA ALEKSANDRA I FRANCUSKOG MINISTRA INOSTRANIH POSLOVA

Suđenje počinje 18. novembra 1935. godine. Proces vodi prvi predsednik apelacionog suda u Eksu De la Broas, ali on nije vičan raspravama pred porotnim sudom i zato mu se pridodaju dva iskusna savetnika Kan i Peruci.

U sudu se reč predsednika jedva čula pa se moralo postaviti mikrofon, koji je loše radio.

Od samog početka procesa zapaža se, da branilac Zоrz Desbon nastoji da izazove incident. Postavlja se pitanje da li to nije bilo u dogovoru sa ustaškom organizacijom, koja je procenila, da je rđav trenutak da se raspravlja oko političkih ciljeva ustaša. Njoj odgovara da se proces odloži. Inače, Desbona kao branioca angažovalo je udruženje hrvatskih emigranata iz Pitsburga S.A.D. između ostalog i zbog sličnih političkih pogleda. Honorare su mu plaćale ustaše iz Južne Amerike.

Tek što je predsednik suda otvorio raspravu, advokat Desbon je smatrao potrebnim da ukaže na žurbu, koju je ocenio kao čudnu i neobičnu, sa kojom je istražni sudija uputio predmet sudu, i uvredljivim tonom se obratio istražnom sudiji: Dozvolite da vam čestitam, gospodine sudijo, francusko pravosuđe, koje se predstavlja kao sporo, za koje se čak kaže da ćopa, sada kreće ubrzanim korakom.

Na takve primedbe reagovao je istražni sudija Duko de Sent-Pol i odgovara, da je samo sledio uputstva dvojice ministara pravde Zorza Pernota i Leona Bernarda.

Potom se Desbon osvrnuo na privatnu tužbu Kraljice Marije koju je podneo njen advokat Pol Bonkur sledećim rečima: Ne mogu prihvatiti da se u jednom ovakvom procesu prihvati takva privatna tužba, jer bi to značilo uplitanje u stvari Francuske.

Desbon zatim ukazuje na nepravilnost istražnog postupka tonom za koji predsednik suda izjavljuje da je izrazito uvredljiv i nastavlja sledećim rečima: Istražni sudija je naročito ometao slobodno vršenje odbrane, dozvolio je da mu jugoslovenska služba bezbednosti nametne tumača i da pod pritiscima tih ljudi, namerno prikrije dokumente kojih nema u predmetu.
Prema njegovom tvrđenju, oko 2.500 hiljade dokumenata nije priloženo sudskom predmetu. Ta dokumenta su ostala tajna i odbrana se nije mogla sa njima upoznati.

Na opomenu sudije da povuče izjavu i da ga zbog takvih izraza može kazniti jer je po francuskom zakonu predviđena kazna za takvo ponašanje, advokat Desbon odbija da povuće bilo šta od onog što je rekao.
Nastaje prekid, a nakon prekida predsednik suda se pojavljuje u sudnici i izavljuje da se suđenje odlaže do sutra.
Pospišil, Kralj i Rajić su bezizraznog lica prisustovali čitavoj ovoj sudskoj komediji.

Sutradan 19. novembra još od samog početka nastavka suđenja, advokat Desbon uvredljivim, ako ne rečima, ono tonom napada na sudske tumače čiji izbor ne odobrava. Jugoslovenski sudski tumač Hađi Ilić biva zamenjen Francuzom Gastonom Kasteranom, koji ustvari radi za Agenciju Avala. Nešto kasnije Desbon podnosi prigovor na uslove pod kojima je lekar psihijatar svedočio.
– Pročitajte vaš prigovor, kaže mu državni tužilac Rol.
– Ne, ako želite da se sa tim upoznate, treba samo da brljate po predmetu, na šta ste navikli, odgovara Desbon. Javni tužioc protestuje protiv takvih metoda. Desbon ga prekida i ne dozvoljava mu da završi, ućutkuje ga sledećim rečima:
– Ne dozvoljavam vam da delite lekcije sa predmetom koji imate pred sobom, ali vas opominjem i pored vaših upornih nastojanja nećete dobiti ove tri glave, ni vi, ni vaš zamenik dželat. Takav postupak je nečuven u Francuskoj sudskoj praksi.

Dr Slobodan Jovanović, izveštać Pravde, tvrdi da je jedan od savetnika predsednika suda, Peruci, šapnuo predsedniku suda na uho: Ako bude nastavio, baciću mu mastionicu u glavu.

Ali Desbona ništa ne može zaustaviti. Predsednika suda prevazilaze događaji, ne zna kako da reaguje. Pokušava da zaustavi Desbona, što mu ne polazi za rukom. Desbon nastavlja da vređa javnog tužioca rečima: Je li to francuska pravda, aludirajući pritom na aferu Stavinski. Na traženje predsednika suda da povuče ono što je rekao Desbon sav besan, silazi u sudnicu i sa advokatskog mesta preteći rukom javnom tužiocu se obraća sledećim rečima: Mogao sam da se kandidujem za poslanika. Kao takav uživao bi poštovanje sudija. Mogao bih kao i vi biti sudija, ali ja to nisam hteo. Ne volim da zvonim.

I tek tada nastaje pravi skandal. Javni tužioc skače pod dejstvom uvrede i odmah zahteva da se Desbon briše sa advokatske liste Francuske. Uvređeni do dna duše članovi sudskog veća izriču kaznu doživotnog brisanja Desbonovog imena sa spiska ovlaščenih advokata Francuske .
– Napustite dvoranu, naređuje predsednik suda na šta Desbon odgovara
– Ne, ako želite da odem, naredite da me izbace silom.

Međutim, kada je predsednik suda takvo naređenje izdao, žardamerijskom kapetanu koji se starao o redu u sudnici, Desbon je oklevao jedan trenutak, a zatim je prikupio svoje papire i pošao za kapetanom.

Pokušavajući da obezbedi nastavak suđenja, po napuštanju sudnice advokata odbrane Desbona, predsednik suda određuje da po službenoj dužnosti odbranu optuženih ustaša preuzme Sovino. Optuženi na to ne pristaju, ali sud prelazi preko njihovog odbijanja, dok Sovino pristaje. Moli da se suđenje odloži do sutradan da bi se mogao upoznati sa predmetom. Sutradan, Sovino traži još 24 sata da bi proučio predmet. Međutim kad je 21. novembra uzeo reč on je priznao da nije u stanju da kao branilac učestvuje na jednom tako važnom suđenju bez predhodnog dužeg proučavanja samog predmeta.

I to je ćorsokak koji je prinudio sud u Eksu da suđenje odloži do narednog zasedanja porotnog suda.
Što se Vlade tiče, ona je bila mišljenja da su ova četiri dana suđenja učinila smešnim francusko pravosuđe.

NASTAVAK SUĐENJA UBICAMA KRALJA ALEKSANDRA

Nastavak suđenja počinje 5. februara 1936. godine u Eks-en Provansu. Suđenje se otvara pred porotnim sudom kome predsedava prvi predsednik Leisen. Porotu sačinjavaju 12 porotnika i 4 zamenika koja prisustvuju suđenju. Imena porotnika su određena kockom. Suđenju prisustvuju tri prevodioca i to poručnik Sarl Folije, star 40 godina, Žarko Petrović, zakleti tumač iz Pariza i Jozef Tenie, prevodilac sa Internacionalne škole živih jezika u Parizu. Ovaj poslednji izjavljuje pred sudom da je po narodnosti Bosanac.

Advokat odbrane Sent-Oban zahteva od predsednika suda da se tumaču postavi pitanje da li je katolik ili pravoslavac, što sud odbija.

Optuženi:
1. Mio Kralj rođen 17. XI 1903. u Koprivici-Hrvatska po zanimanju automehaničar, neoženjen.
2. Ivan Rajic rođen 03. I. 1903. u Keledincu, po zanimanju zemljoradnik, oženjen i otac jednog deteta.Odbio da mu prevodioci budu poručnik Folije i Žarko Petrović
3. Zvonimir Pospišil rođen 09. VI. 1904. u Vukovuni po zanimanju automehaničar neoženjen.

Na samom početku suđenja dolazi do incidenta sa prevodiocima. Optuženi Mio Kralj odbija da njegove odgovore prevodi poručnik Folije. Sud mu to odobrava.

Na samom početku prva i velika teškoća nastaje, zbog toga što je jedan od najvažnijih svedoka Gals rukovodilac službe bezbednosti u Marselju za vreme atentata, uspeva da izbegne svedočenje i pojavljivanje pred sudom. On je u međuvremenu izgubio položaj koji je zauzimao i pored zahteva odbrane koja je smatrala da je svedočenje Galsa neophodno, što zvanično zahteva. Sud odbacuje zahtev odbrane i utvrđuje da svedočenje ovog svedoka nije neophodno za raspravu.
Tri svedoka su podnela lekarska uverenja da ne mogu svedočiti na sudu.
To su:
1. Gals Piero šef Surit Ženeral u Marselju u vreme atentata
2. Gase Zan
3. Zan Gustavo.

Zvnimir Pospišil u ime svih ostalih zahteva da i ovi svedoci budu saslušani.
Sud odlučuje da njihovo prisustvo nije neophodno i prihvata razloge njihovog odsustvovanja. Advokat odbrane insistira na trojici odsutnih svedoka i zahteva od suda da u ime utvrđivanja istine budu saslušani. Sud donosi odluku da to nije neopodno i da se njihovi iskazi dati u istrazi mogu prihvatiti. Odbrana, u želji da razvuče ceo proces, zvanično zahteva od suda da se suđenje odloži dok oni ne budu mogli da budu saslušani.

Odluka suda: Odbija se zahtev da se izricanje presude odloži dok trojica svedoka ne budu saslušana.

Proces se nastavlja pitanjem mentalnog zdravlja Mie Kralja, mišljenje daje profesor Dias.
Saslušanje Mie Kralja. Izjavljuje pred sudom, da Hrvati ne mogu da dobiju pasoše. Zatim dodaje da je kao zatvorenik u Celovcu pristupio ustaškoj organizaciji. Percec ga je posetio u zatvoru. Iako je to priznao u istrazi, na suđenju izjavljuje da se toga ne seća kao ni to da mu je Percec omogućio izlazak iz zatvora i da pređe u Mađarsku. Na kraju izjavljuje da se ne seća ko ga je sve posećivao u zatvoru.

Optuženi Mio Kralj je posle hapšenja imao napade psihoze u lakšem obliku. Po mišljenju lekara specijaliste, Mio Kralja su hteli da pokažu više ludim nego što jeste. Nastavak iskaza Mie Kralja se odnosi na ustaški logor Janka-Pusta blizu Nove Kanjiže, na samo deset kilometara od jugoslovenske teritorije. Kralj izjavljuje da Pospišil i Rajic nisu određeni kockom da ubiju Kralja Aleksandra, vec da su tu priču izmislili prevodioci. Negirao je sve akte koji ga tretiraju kao ustašu prikazujući se kao Hrvat i da bi tako svaki Hrvat postupio. Poriče da je prilikom saslušanja potpisao izjavu o određivanju atentatora kockom. Izjavljuje da se ne seća šta je potpisivao u istrazi i da je išta potpisivao. Priznaje da je putovao sa lažnim čehoslovačkim pasošem.

Saslušanje se nastavlja o putu trojice atentatora od logora Janka-Pusta preko Budimpešte, Ciriha i Lozane, najpre pod vođstvom Pospišila, a zatim u Cirihu vođstvo preuzima Dido Kvaternik sa kojim se nalazi i Petar Keleman, Pavelićev telohranitelj i ubica Kralja Aleksandra.

Iz Lozane odlaze podeljeni u dve grupe da bi se ponovo sastali u Tenenu, na obali Ženevskog jezera. U mestu Feranu hvataju voz za Pariz. Silaze pre Pariza 30. septembra u Fontenblou, i odatle nastavljaju autobusom za Pariz. Po dolasku u Pariz cela grupa menja pasoše.

Kvaternik ih ponovo u Parizu deli u dve grupe. Pospišil i Kralj odsedaju u jednom hotelu pod lažnim imenima. Na to Kralj izjavljuje: Imao sam toliko imena da više ne znam koje sam ime koristio.

Dana 4. oktobra prelaze u Hotel pored stanice Sent-Lazar. Zadatak Pospišila i Rajića je bio da u slučaju neuspeha atentata u Marselju ubiju Kralja Aleksandra u Versaju gde je Aleksandar trebao da boravi po protokolu 11. oktobra. Znači u samom startu Pavelić je predvideo dve grupe atentatora, da bi bio siguran u uspeh poduhvata. U Eksu u odvojenim hotelima su stanovali Mio Kralj i Velicko Kerin, a u drugom Kvaternik i tajanstvena plavuša o kojoj se tokom istrage toliko mnogo pričalo. Kvaternik je zajedno sa Kerinom iz Eksa otišao u Marselj gde zajedno odabiru mesto za atentat. Što se tiče tajanstvene plavuše Mio Kralj je više puta prvog dana suđenja doslovce izjavljivao: Ja ne znam koje ta žena, ona je saradnik Kvaternika. Potom izjavljuje: Nisam hteo da izvršim atentat jer sam se nalazio usred gomile nedužnih ljudi, žena i dece. To me je usporilo da likvidiram Kralja Aleksandra i da sam bio bliže i ja bi pucao.

Na pitanje porotnika suda da li ga je atentator Kerin pozivao da mu pomogne i da mu je pretio i da je prema njegovim sopstvenim rečima uspeo da umakne i da se izgubi u gomili, Mio Kralj odgovara: Rekao sam mu da odlazim jer neću da neko nevin strada. Dalje tvrdi da nije bio određen za atentatora i izjavljuje da mu je zadatak bio samo da oslabi Srbiju.
Suđenje se nastavlja kao obično suđenje, a ne kao političko što je nesumnjivo i bilo, sa obzirom na učesnike i njihove mentore koji su ostali u senci.

Mio Kralj izjavljuje da je za vreme atentata bio u Eksu i, to je bio njegov neuspeo pokušaj stvaranja alibija. Naime, vlasnica hotela gde su odseli atentatori je izjavila da je videla Mia Kralja kako se vraća u hotel oko 18:30, a ne kako je on tvrdio u 16:45, što je dva sata od atentata koji se odigrao tačno u16:20h. Znači Mio Kralj je imao sasvim dovoljno vremena da iz Marselja stigne u Eks posle atentata.

Kada mu je propao pokušaj stvaranja alibija, Mio Kralj prelazi na drugu taktiku i izjavljuje: Ustaška organizacija osuđuje sve one koji napadaju nevine. Nisam izvršio povereni mi zadatak i nijedan ustaša to ne bi uradio da ugrozi nevine ljude.

U jednom trenutku sudski tumac Petrovic izjavljuje da je umoran i da ne može više da prevodi. Sud donosi odluku da ga zameni sudski tumač Tenie. Po promeni tumača Mio Kralj izjavljuje da su svi Hrvati protiv Srba.

Okrivljeni Pospišil, koji se sve vreme ponaša kao vođa ustaške trojke, prebacuje tumaču Teniju da nije do kraja saslušao iskaz Mia Kralja te samim tim njegov iskaz nije adekvatan. Sud ovu primedbu odbacuje kao neosnovanu. Može se reći da se odmah na početku vidi taktika okrivljenih, a to je odugovlačenje procesa.

U nastavku iskaza Mio Kralj izjavljuje da poštuje advokata odbrane Sent-Obana. Medjutim, smatra ga nesposobnim da obezbedi njegovu odbranu jer ne poznaje stvari u tančine kao što je to poznavao raniji advokat odbrane Debson. Zatim zahteva od suda da mu dozvoli da govori sa ranijim advokatom. Sud energično odbija taj zahtev. Na to optuženi Mio Kralj izjavljuje da mu je onda odbrana nemoguća.

U nastavku suđenja saslušan je vozač taksija Damas koji je vozio Mia Kralja iz Marselja u Eks en Provansi time potvrđuje vreme koje je navela vlasnica hotela.

Zatim optuženi Mio Kralj izjavljuje: kada se jedan narod bori za svoju slobodu, onda to nije zlocin. Da organizacija kao što je ustaška nije udruženje zločinaca već patriotsko udruženje koje se bori za slobodu. Optuženi Mio Kralj uporno podvlači da atentat u Marselju nije bio uperen protiv Srba vec protiv srpskog Kralja koji je bio protiv Hrvata i ubijao Hrvate.
Na primedbu jednog od porotnika da je ubijen i francuski ministar inostranih poslova Lui Bartu, optuženi Mio Kralj izjavljuje da žali što je francuski ministar ubijen jer kako kaže to nisu hteli. Izjavljuje da je Bartu ubijen u obračunu sa srpskom policijom koju je kako tvrdi video na ulicama Marselja. Ovim je predsednik suda završio saslušanje optuženog Mio Kralja.

Sent-Oban, advokat odbrane, izjavljuje: Da je on lično uveren da je smrt ministra Luia Bartua bila slučajna i da pored očiglednog zločina i ubistva Kralja Aleksandra, to nije bio zločin i poziva se na član 6. ustaške organizacije u kome se kaže da je ostavljena sloboda odlučivanja u izvršenju primljenog naređenja ako bi prilikom izvršenja potekla nedužna krv. Na taj način odbrana na svaki nacin pokušava da umanji smrt francuskog ministra i troje nedužnih gradjana.

Odbrana nema više pitanja. Međutim Pospišil se opet žali na prevod tumača Tenija za koga tvrdi da netačno prevodi. I ovom prilikom se Pospišil pojavljuje kao predvodnik grupe osumnjičenih Ustaša.

Treći dan suđenja

Prepodnevna sednica počinje čitanjem izjave generala Žorža koji je bio određen za pratioca Kralja Aleksandra i koji je teško ranjen prilikom atentata.
„Kola koja su nam dodeljena su bila marke Delaz. Bila su to prilično stara kola sa otvorenim pokretnim krovom i stepenikom za ulaz u kola. Ona su se u momentu atentata kretala prvom brzinom. Motor je pravio prilično veliku buku kao kod svih starih automobila. Sve te činjenice su olakšale posao atentatoru.''

Odbrana i optuženi nemaju nikakvih pitanja i izjavljuju da ne znaju ništa jer nisu bili prisutni kada je atentat izvršen.

Svedočenje pukovnika Piole:
„Bio sam određen za desnog pratioca, jahao sam po naređenju tako da mi glava konja bude u visini prednje haube, kako bi okupljena masa bolje videla Kralja Aleksandra. U trenutku izvršenja atentata morao sam da okrenem konja i tek onda udarcem sablje ranim atentatora Velička Kerina.''

Odbrana i optuženi ponovo nemaju nikakvih pitanja i ponavljaju da nisu bili prisutni.

Saslušenje levog pratioca majora Vijegroa nije donelo ništa zanimljivo.
Zvanično, po protokolu, automobil je prolazio na svega metar i po od trotoara kad je izvršen atentat. Krijući se iza obezbeđenja atentatori su bili raspoređeni na dva metra jedan od drugog. Niko nije ni pokušao da spreči Kelemana. Očevidno da niko nije ni shvatio šta se događa sve dok se nisu čuli pucnji.

Advokat odbrane Senta-Oban izjavljuje da odbrana nema nikakvih pitanja niti će postavljati pitanja vezana za atentat. Odbrana smatra da okrivljeni nemaju veze sa atentatom jer nisu bili prisutni.

POPODNEVNA RASPRAVA (7. februar 1936.)

Dva svedoka, francuska policajca koja su održavala red na trotoaru izjavljuju pred sudom da su ispalili metke u glavu atentatora pošto ga je pukovnik Piole oborio sabljom.

Za vreme svedočenja policajaca, Pospišil u ime svih dobacuje da oni nemaju šta da pitaju svedoke (stil odbrane koji su izabrali advokati).

U nastavku sudjenja svedočio je M. Simonović, savetnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova Jugoslavije. On iznosi istorijat osnivanja ustaške organizacije, bekstva Ante Pavelića i Gustava Perčaca iz zemlje, kao i ubistva Teni Slegela, direktora zagrebačkih Novosti. Zatim nastavlja svedočenje o aktivnostima Gustava Perčeca o organizovanju terorističkog diverzantskog logora u Mađarskoj na Janka-Pusti, tobož na poljoprivrednom dobru i iznosi tvrdnje da je optuženi Zvonimir Pospišil, kao i atentator Veličko Kerin bili u logoru instruktori za obuku sa oružjem i eksplozivom.

Optuženi Pospišil izjavljuje da je to čista izmišljotina i laž. Tamo se samo obrađivala zemlja. Zatim nastavlja i nastoji da prikaže hrvatski narod kao bedem hrišćanstva protiv Turske invazije. Zatim optužuje Srbe da na sve načine pokušavaju da parališu katoličku veru, te da su iz tih razloga stvorili veru koja nije ni hrišćanska ni jevrejska. Zatim u svom izlaganju dalje tvrdi da je on Ustaša i hrvatski vojnik. On se bori za nezavisnost svoje zemlje i kao takav se stavio na raspolaganje hrvatske borbe za nezavisnost. Slepo i bezuslovno se stavlja i podčinjava svim ustaškim propisima u granicama ustaške organizacije.

Optuženi Rajić na svedočenje M. Simonovića izjavljuje da je to čista izmišljotina, da za tako nešto nema dokaza. A što se tiče mog hapšenja ovde mogu da izjavim da su Srbi vodili istragu.

Optuženi Mio Kralj izjavljuje da su netačne tvrdnje M. Simonovića da je učestvovao u slanju paklenih mašina i eksploziva za Jugoslaviju, da su netačne tvrdnje da je na Janka-Pusti obučavan u rukovanju oružjem već da je to naučio u jugoslovenskoj vojsci. Mio Kralj takođe tvrdi da ga je saslušavao M. Simonović te da je pokušao da ga pridobije kao agenta. Kada to nije uspeo pretio je njegovoj porodici u zemlji, a posebno njegovoj majci. Zatim dodaje da je francuski komesar bio dobar ali da je iznenađen kako je mogao Simonović da dolazi u zatvor da ga saslušava i da mu preti.

Advokat odbrane Sent-Oban uzima reč i ističe da gospodin M. Simonović ne predstavlja francusku vlast i želi da sud utvrdi u kom svojstvu je bio u mogućnosti da saslušava Kralja u Melunu, a drugu dvojicu u Anemasu.

Replicira mu javni tužilac i ističe da su sve žalbe optuženih došle do Kasacionog suda Francuske, koji je sa svoje strane odbacio žalbe i utvrdio da je postupak bio ispravan i zakonit, te prema tome nema mesta navraćanju na sve to. Postoji presuđena stvar, odnosno konačna odluka Kasacionog suda.

Odbrana na svaki način želi da ospori kredibilitet svedoka M. Simonovića. Ističe da iako postoji odluka Kasacionog suda svedočenje se mora odbaciti jer je Simonović bio prevodilac u policiji pa samim ti ne može da bude svedok optužbe na glavnom pretresu. Dalje odbrana tvrdi da se svedočenje Simonovića zasniva na brošuri Jelke Pogorelec koja je bila ljubavnica Gustava Perčeca, da je ona tu brošuru dostavila srpskoj službi bezbednosti, te da sva ta saznanja potiču od nje, prema tome to je svedočenje iz druge ruke i mora se odbaciti kao takvo.

PETI DAN SUĐENJA (10. februar 1936.)

Prepodnevna, deveta po redu sednica suda

Nastavak suđenja je potvrdio da je Mio Kralj zajedno sa atentatorom Veličkom Kerinom učestvovao direktno u atentatu. On je svo vreme suđenja tvrdio da nije bio prisutan kada su Kralj Aleksandar, Lui Bartu i još troje ljudi ubijeni, a general Žorž ranjen. Medjutim, on je učestvovao u događajima u Marselju i bio glavni pomagač atentatoru na ulicama Marselja. On je po nedvosmislenom iskazu vlasnice hotela Modern Marije Ober zajedno sa atentatorom odseo u njenom hotelu. Sve izjave, kojima je optuženi Mio Kralj pokušavao da uveri sud da nije bio u Marselju za vreme atentata, pale su u vodu.

ZAVRŠNA REč JAVNOG TUŽIOCA ROLA

Pošto je precizno izneo mehanizam zavere i atentata državni tužilac Rol završava gotovo potresnim rečima:
„Izgleda da se posle ovog jadnog događaja, treba svega bojati. Da, treba strahovati od nasilja, razaranja, anarhije. Da, u budućnosti neće više biti društva niti civilizacije koja će biti bezbedna. Naglo se vraćamo unazad u vreme kada su varvarske horde nametale nasilje i kada su terorisale mirno stanovništvo.’’

Završna reč tužioca traje šest sati. Na kraju zahteva smrtnu kaznu. Po njemu je delo izvršeno sa predumišljajem i uz sticaj više krivičnih dela, što sve zajedno predstavlja otežavajuću okolnost.

Izgleda da je jedino Pospišil shvatio smisao tužiočeve završne reči. Sleže ramenima kao da mu je svejedno šta ovaj kaže, ali baca besne poglede na tužioca kao da ga želi zgromiti samo kad bi se mogao približiti.

OPTUŽENI I NJIHOVO DRŽANJE

Na drugom delu suđenja nije bili nikakvih violentnih ispada, svi su se trudili da rasprava bude što staloženija, što mirnija, bez ekscesa i ispada, što važi i za same optužene ustaše, koji su u svojim odgovorima nastojali da sebe prikažu, ako već ne mogu kao nevine, onda bar kao ljude koji nisu bili obavešteni, koji ništa nisu znali o tome zašto su došli u Francusku, bar ne do poslednjeg momenta. Ovo naročito važi za optuženog Miju Kralja. Međutim ipak su izjavili da bi izvršili bilo kakvo naređenje, jer ih je na to obavezala ustaška zakletva.

Kao član dvojke, Mio Kralj, sa ubicom Veličkom Kerinom, izjavio je da nije intervenisao kod ubistva Kralja Aleksandra da ne bi slučajno ubio žene i decu. Čak je izjavio da je tako postupio iz humanih razloga.

Optuženi Rajić i Pospišil su izjavili da su za ubistvo saznali iz novina, da nisu znali zašto je od njih traženo da zajedno sa Kvaternikom i Kerinom putuju u Pariz.

POROTA

U slučaju kada porota smatra da su optuženi krivi, predsednik porote je dužan da po službenoj dužnosti postavi pitanja da li postoje olakšavajuće okolnosti.

Pitanja suda: Po završetku dokaznog postupka i završne reči javnog tužioca i odbrane, predsednik suda je postavio 32. pitanja poroti. Porota je imala odgovoriti sa da ili ne. U slučaju da se na sva postavljena pitanja odgovori sa da, onda bi sud, u skladu sa odredbama francuskog krivičnog zakona izrekao maksimalno predviđenu kaznu, odnosno smrtnu kaznu. Porota je na 29 pitanja odgovorila sa da, a na 3 je odgovorila sa ne, što je značilo da postoje olakšavajuće okolnosti.

Posle ovakvih odgovora porote, koja je priznala postojanje olakšavajućih okolnosti za svu trojicu, bilo je jasno svima u sudnici da najteža kazna, smrtna kazna giljotinom, ne može biti izrečena i da državni tužilac može da traži najveću po težini sledeću kaznu, doživotnu robiju za svu trojicu, što je tužioc Sere i učinio.

Pre izricanja kazne, advokat odbrane Sent-Oban, apelujući na porotu i sud, završio je svoje kraće izlaganje, u koje je uneo veliku dozu francuske patetike i retorike, sledećim rečima:
„Imam poverenja u vas, imam poverenja u vaše milosrđe. Preklinjem vas da izreknete takvu kaznu koja bi ovim ljudima omogućila da ponovo vide svoju otadžbinu koja predstavlja svu njihovu ljubav, kojoj su se oni posvetili bez ostatka i od koje je vi, svakako ne želite odvojiti.''

PRESUDA

Predsednik porote je Favre de Arsije, industrijalac iz Marselja. Porota je prihvatila postojanje olakšavajućih okolnosti. Lica advokata blistaju od zadovoljstva – spašene su glave njihovih branjenika. Jedni drugima čestitaju. Zatim uvode optužene. Kralj i Rajić se smeškaju, dok Pospišil ustaje i pozdravljajući fašističkim pozdravom uzvikuje: „Živela Francuska. živela slobodna Hrvatska, živeo dr Ante Pavelić.’’ Na to ga čuvari odvlače iz sudnice.

Ova trojica optuženih se proglašavaju krivim da su voljno učestvovala u dogovoru koji je imao za cilj vršenje zločina protiv lica i imovine.

Drugo, proglašavaju se krivim da su svesno pomagali i asistirali izvršiocima gore navedenih krivičnih dela, i to u radnjama koje su pripremili ili olakšali izvršenje sledećih krivičnih dela i proglašavaju se krivim.
1. Za ubistvo Kralja Aleksandra Karadjordjevića
2. Za ubistvo Luja Bartua ministra Francuske
3. Za pokušaj ubistva generala Žorža

Optuženi Mio Kralj se proglašava krivim da je svesno pomagao odnosno asistirao izvršiocu gore navedenih i kvalifikovanih dela, kao i za pokušaj ubistva francuskog policajca Gala.

Sva trojica se proglašavaju krivim da su se služili lažnim pasošima znajući da su lažni.

Imajući u vidu olakšavajuće okolnosti za svu trojicu optuženih, porotni sud departmana Buš d Ron, u saglasnosti sa porotom osuđuju: Kralja Mia, Rajić Ivana i Pospišil Zvonimira na kaznu doživotne robije.
Sva trojica imaju solidarno da plate sudske troškove.
Ustaše se nijednom rečju nisu zahvalile svojim advokatima. Pospišil je samo promrmljao: „Dobro, dobro’’.

POSEBNE SUDSKE ODLUKE

Po izricanju presude trojici prisutnih optuženih završena je uloga porotnika. Sud u Eksu je doneo posebnu odluku o optuženima kojima je suđeno u otsustvu.

1.Kvaternik Eugen – 25 godina, rođen 29. marta 1910. u Zagrebu.
2. Pavelić Ante – 46 godina rođen 14. jula 1899. u Bradini, Jugoslavija.
3. Perčević Ivan – 54 godine rođen 21. maja 1881. u Beču.
Proglašavaju se krivim da su 1934. godine učestvovali u stvaranju sporazuma sa ciljem da se izvrše zločini protiv lica i imovine. Krivi su da su tokom 10 godina, a naročito u toku 1934. godine, kako u Francuskoj, tako i u drugim zemljama organizovali i podsticali izvršioce zločina da izvrše zločin i ubiju kralja Aleksandra, bivšeg predsednika vlade Luja Bartua, za pokušaj ubistva generala Zorza i pokušaj ubistva policajca Gala.

Ustanovljeno je da su to postigli zloupotrebom soptvenog autoriteta, mahinacijama, prevarama, obećanjima, pretnjama.
Prema tome, sud u Eksu osuđuje ih u otsustvu:
1. Kvaternika Eugena
2. Pavelić Antu
3. Perčević Ivana
Na kaznu smrti i zaplenu njihove imovine u korist države.

Zanimljivo je da iza atentata na Kralja Aleksandra ne stoje ni Hitler, ni Musolini, kako to tvrdi zvanična istorija. Postojanje Jugoslavije je odgovaralo obojici. Dokumenta, koja su otkrivena pre nekoliko godina, jasno otkrivaju da je naručilac atentata-Kominterna. U programu KPJ jasno stoji da cilj nije prestruktuiranje Jugoslavije, već njeno uništenje, kao "imperijalističke tvorevine". Nešto kasnije, nastaje komunističko-ustaški sporazum, poznat kao sporazum "Budak-Pijade". Kompletan sporazum se nalazi u arhivu đenerala Nedića. Cela arhiva se nalazi u arhivu SANU.