Један од највиђенијих бораца и народни представник из ужичког краја у време Првог српског устанка свакако је био Михаило Радовић (1759-1822) из Равни, војвода златиборски и оберкнез ужички.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Овај омиљени вођа устанка у народу, живих покрета, повијених рамена, зифт црних очију и обавезних бркова видно извијених изнад пуних црвених усана, увек је био у првим  борбеним редовима. Нарочито се истакао у борбама 1805. и 1807. године. За несебичну пожртвованост и храброст у борби против османске власти, добио је признање од самог Црног Ђорђа и Правитељствујушћег совјета, те би постављен за војводу 1807. године.

Војвода Радовић је окупљао војску близу своје куће у Равањском пољу, испод једног огромног храста где је Милош Обреновић проглашен за војводу 1807. го дине. Ево шта о томе пише Милан Ђ. Милићевић: “Када је Карађорђе 1807. године ишао на Вишеград, у селу Равни пред кућом Михајла Радовића, под великим храстом у месту званом Слодун, постави Милоша Обреновића за војводу и даде му војводску диплому”. Тако дом Радовића поста уточиште великих господара Црног Ђорђа и Милоша.

Прве године Милошевог заповедништва, децембра 1807. године, нагрну турска војска из Босне, преко Златибора. Радовић са својом војском пође њима у сусрет и убедљиво је порази. Ток ових борби у којима је Радовић до ногу потукао турску војску, са дивљењем је опевао Сима Милутиновић -Сарајлија у “Србијанки”. Негде 1815. године, Турци намаме “на веру” Радовића, Алексу Поповића, кнеза Василија Радојичића и друге јунаке у Ужице, пуно робља и талаца. Схвативши превару, они се спусте појасевима низ зидине тврђаве у корито реке Ђетине. Турци ухвате Поповића и Радојчића, одсеку им главе и набију их на колац, а Радовић и Маслић успешно побегну.

Војвода Радовић учесник Првог и Другог српског устанка, одликован је позлаћеним гвозденим крстом. Умро је у Равнима 1822. године, где и данас стоји очуван споменик, на коме је уклесан епитаф: “Михајло Радовић, војвода златиборски и оберкнез ужички”.

Аутор: Олга Радовић
Извор: Весник – Наш Гласник