Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Posle Drugog srpskog ustanka ponovo je formirana srpska država pod knezom Milošem Obrenovićem, koji je veštim pregovorima i pogađanjem sa Turcima dobio dosta samostalnosti izraženu u vidu sultanovih hatišerifa. Međugim jednu sтvar Miloš nije mogao da izdejstvuje od sultana. A to je uklanjanje turskih garnizona iz utvrđenih srpskih gradova, kao što je to bio slučaj i sa Beogradom. Turska posada pretstavljala je stalnu pretnju mladoj srpskoj državi i sultan je stalno ucenjivao njene državnike potežući snagu svoje vojoke čiji su topovi bili uglavnom upereni na srpski deo varoši. Ovakva situacija izazvala je, prirodno, i podelu tih gradova na srpski i turski deo što je bilo i nelogično i opasno, pošto nisu bili retki sukobi i čarke između turskih vojnika i domaćeg stanovništva.

Razulareni turski askeri, uz prećutno odobravanje svojih zapovednika, i dalje su se ponašali grubo prema srpskom stanovništvu i tražili uvek POvoda za svađu kako bi krivicu za nemire prebacili na Srbe. Naime, oni su još uvek potajno gajili nadu da jednog dana vojničkom silom ukinu tu, nazovi državu svoje bivše raje. U Beogradu je situacija bila najteža. Turci su ovde imali i najveću vojničku posadu u gradu, dok su s druge strane Srbi takođe bili najjači i najsmeliji, oslanjajući se na sopstvene oružane snage i na Prisustvo stranih predstavnika kojI su imali zadatak da kontrolišu sprovođenje ranijih sporazuma između Srbije I Turske. Čarkanja između Srba i Turaka obično su se događala na mestima gde su se oni najčešće sastajali radi neke zajedničke potrebe.

Pošto u gradu tada nije bilo vodovoda kao danas, za snabdevanje pijaćom vodom građana služile su javne česme, podignute u vreme kada je ceo Beograd bio pod turskom upravom. Sada su se te javne česme nalazile uglavnom na granici koja je delila varoš na srpski i turski deo. Takva je bila i česma, poznata pod imenom Čukur-česma, na uglu Dobračine i Gospodar Jevremove ulice. Ovde su dolazili po vodu turski vojnici i okolno srpsko stanovništvo, pošto u blizini nije bilo ni jedne druge česme.

Srbi su se klonili zadirkivanja turskih vojnika, pa su, izbegavajući sukobe sa njima, po vodu slali uglavnom decu, a nikada žene i devojke. Na česmi su se retko viđali i odrasli muškarci i oni su gledali da što brže promaknu, trpeći pri tom prskanje vodom obesnih Osmanlija. Trećeg juna 1862. godine na česmi je bilo prilično vojnika iz grada, pošto je bio topao dan, a Čukur-česma puna hladne vode. Tu je došao i jedan mali srpski dečak sa zemljanim krčagom i strpljivo čeka na red da i on zahvati vode, i odnese svojoj kući. Kada je pružio svoj krčag jedan turski vojnik ga je grubo odgurnuo, jer je hteo da se napije vode preko reda. Ali mali je bio upooran i hteo je da napuni već skoro pun krčag. Tada mu je isti vojnik oteo iz ruke krčag i iz sve snage tresnuo o glavu. Dečko se srušio na zemlju sav obliven krvlju, jedan drugi odrasli Beograđanin ga je uzeo u zaštitu. Razljućeni otporom vojnici su potegli puške i na mestu ubili ovog čovka, a ostale prisutne ranili. Nastala je panika i u celom se Beogradu za tren pronela vest da Turci ubijaju Srbe na Čukur-česmi.

Iz svih krajeva grada poleteli su građani noseći razno oružje i želeći da zaštite svoju braću. Uvidevši da će stradati, Turci se pucajući povuku u tvrđavu, dok su im vajnici sa zidina grada pomagali, otvarajući žestoku vatru na Srbe. U to vreme knez Mihajlo nije se nalazio u Beogradu, a sa njim su bili u pratnji i mnogi članovi vlade. Ipak, tadašnji upravnik grada Hristić uspeo je da posredstvom stranih konzula sklopi primirje sa Turcima. Međutim turski sultan je, bio nezadovoljan odlukom svog komandanta i poslao mu je telegram u kome je zahtevao zauzimanje najoštrijeg stava prema Srbima, makar i po cenu oružanog sukoba. Petog juna sa bedema beogradske tvrđave turski topovi počeli su žestoko da bombarduju srpsku varoš. Hiljade granata su padale i rušile kuće, a bilo je i dosta ljudskih žrtava.

Glas o bombardovanju Beograda odjeknuo je celom zemljom i sa svih strana pohitali su dobrovoljci da odbrane svoju prestonicu i njene stanovnike od turskog nasilja. Preko dvadeset hiljada ljudi sleglo se na ulice grada i počelo da podiže barikade, tako da su se Turci uskoro našli opkoljeni. Uvidevši da bombardovanjem neće učiniti mnogo, turski zapovednik Ali Riza Paša naredio je da se ono obustavi. Ali bilo je već kasno da se popravi loš utisak koje je ovo nasilje izazvalo u celokupnoj tadašnjoj međunarodnoj javnosti. Knez Mihajlo je iskoristio bombardovanje da najodlučnije zahteva uklanjanje tuskih posada iz srpskih gradava pošto su one dokazale da su opasne po mir. Posle dugih diplomatskih pregovora i uz pritisak ostalih velikih sila, sultan je morao da pristane na povlačenje svojih trupa i posada sa cele srpske teritorije.

Na dan šestog juna 1867. godine, tačno pet godina posle turskog bambardovanja Beograda, knez Mihajlo je primio ključeve beogradske tvrđave od onog istog Ali Rize Paše, i srpska zastava je veselo zalepršala na ulazu u tvrđavu. Pogibija malog dečaka na Čukur-česmi nije bila uzaludna, jer je njegova žrtva zapalila iskru iz koje je kasnije buknuo požar slobode i zauvek oduvao tursko gospodstvo nad Srbijom. Spomenik knezu Mihajlu kod Narodnog pozorišta podignut je kao u znak sećanja i zahvalnosti za ponovo dobijanje gradava od Turaka. Ni mali dečko nije zaboravljen. U Dobračinoj ulici nalazi se mali spomenik od kamena sa figurom malog dečaka i razbijenom testijom pored njega, da potseti buduće generacije na izgubljeni mladi život i na teške prilike u kojima su nekad živeli srpski dečaci.