Već od samog početka svog rada, Narodna banka se suočila sa određenim teškoćama zbog nekih odredaba Zakona o Narodnoj banci od 6. januara 1883. godine. Među njima, najozbiljnija teškoća je bila u neprilagođenosti zakonom propisanih veličina apoena banknota sa stvarnim potrebama platnog prometa u Srbiji onog vremena. Prva novčanica koju je Narodna banka pustila u promet, 1884. godine, bila je od 100 dinara, a sledeća, od 50 dinara, inače po zakonu najmanja moguća, puštena je u opticaj februara 1885. godine. Obe ove novčanice bile su odviše krupne za plaćanja manja od njihove nominalne vrednosti, a takva plaćanja su bila najčešća, pa se za razliku („kusur") vraćao kovani srebrni i nikleni novac koji je - smatralo se - vredeo manje od zlatnog novca, pa i od njihovog reprezentanta, banknote razmenljive za zlato. I to je bio, između ostalih, jedan od razloga nepredviđenih teškoća oko probijanja tih krupnih banknota u platni promet.

U želji da se stvore što bolji uslovi za ostvarivanje ciljeva radi kojih je Narodna banka i osnovana, Glavni odbor Narodne banke (koji su sačinjavali guverner i svi članovi Upravnog i Kontrolnog odbora), već od pojave prvih teškoća na koje se naišlo u radu zbog nekih ograničenja, praznina i nedorečenosti u Zakonu o Narodnoj banci od 6. januara 1883. godine, smatrao je da bi u Zakonu, a i u Statutima Banke od 17. avgusta 1883. godine, trebalo izvršiti određene izmene i dopune.

Predlog za izmene i dopune u Zakonu o Narodnoj banci, među kojima i predlog za dopunu kojom bi se omogućilo Narodnoj banci da emituje i jednu manju novčanicu, i to od 10 dinara, Glavni odbor Narodne banke je sačinio na osnovu izvštaja koji mu je početkom 1885. godine podnela komisija, sastavljena od članova Upravnog i Kontrolnog odbora (Ilija Margetić, Marko Stojanović i Jovan Antula), kojoj je, kao stručnjak, bio pridodat Šarl Bošman, organizator Narodne banke. Taj svoj predlog, pre no što ga je izneo pred glavni zbor akcionara, Glavni odbor je stavio na uvid javnosti, objavivši ga, sa obrazloženjem u „Srpskim novinama".

Pored ostalih predloga za izmene i dopune u Zakonu, predloženo je i da se član 9. Zakona dopuni tako što bi se Narodnoj banci omogućilo i da izdaje banknote od 10 dinara. U obrazloženju ovog predloga veoma oštro se kaže da je postojećom zakonskom odredbom „da najmanja banknota glasi na 50 dinara može se reći ... u stvari poništena povlastica Narodnoj banci, data za izdavanje banknota, jer banknote tako krupne apsolutno je nemoguće održati u obrtu kod našeg naroda i sa njima upoznati ga, jer poslovi se u nas svršavaju ponajviše u sitnim sumama". U obrazloženju predloga dalje se kaže da su u komisiji i u Glavnom odboru bila podeljena mišljenja „da li banknote od 10 din. treba da predstavljaju zlatnu ili srebrnu monetu". To pitanje je, bar što se tiče Narodne banke i njenih akcionara, rešeno na Prvom redovnom glavnom zboru akcionara, održanom 29. marta i 2. i 3. aprila 1885. godine. U predlogu Glavnog odbora za izmene i dopune Zakona o Narodnoj banci, podnetom zboru akcionara, to pitanje je ostalo otvoreno. Kontrolni odbor, u svom izveštaju zboru, opredeljuje se da banknota od 10 dinara bude u srebru, ali potpredsednik Kontrolnog odbora, Manojlo Klidis, izdvaja svoje mišljenje, jer smatra da ova banknota treba da bude plativa u zlatu. U raspravi o tom pitanju mišljenja akcionara su bila podeljena. Pri glasanju, međutim, većina akcionara (241 akcionar sa 364 glasa protiv 106 akcionara sa 159 glasova) izjasnila se za Klidisov predlog, pa je zbor zaključio „da banknote od 10 dinara imaju predstavljati vrednost zlata".

Predlozi Prvog redovnog glavnog zbora akcionara Narodne banke za izmene i dopune u Zakonu o Narodnoj banci od 6. januara 1883. godine, među kojima je bio i predlog da se Narodnoj banci omogući da može emitovati i novčanicu od 10 dinara u zlatu, dostavljeni su ministru narodne privrede, koji je obećao da će ove predloge dostaviti prvom narednom zasedanju Narodne skupštine na rešavanje. Narodnoj banci je bilo veoma stalo da se izvrši ova dopuna u Zakonu o Narodnoj banci jer je njen položaj bio veoma ozbiljan. Nema plasmana kredita u novčanicama koje se zadržavaju u opticaju, prihodi su mali, očekuje se poslovni gubitak i u 1885. godini. Najveći deo izdatih banknota od 100 i od 50 dinara bio je u bančinom trezoru, a ne u opticaju, uplaćeni kapital u zlatu se smanjivao, a vlada ne preduzima mere da se predložene izmene i dopune u Zakonu o Narodnoj banci i ozakone. Zato se Upravni odbor Narodne banke, posle svoje sednice od 25. aprila 1885. godine, obraća ministru narodne privrede predstavkom sa pitanjem šta je vlada učinila da se predlozi Narodne banke i ostvare. Ministar na to odgovara Narodnoj banci da predloge zbora akcionara Narodne banke nije podneo Narodnoj skupštini na rešavanje zato što se vlada sa tim predlozima ne slaže. Pored toga što se ne slaže sa nekim drugim predlozima, npr., što predlogom nije određen delokrug budućim agencijama Narodne banke, ili što je predloženo da Narodna banka može eskontovati „espapnice" i za strane proizvode, vlada se ne slaže sa predlogom da buduća novčanica Narodne banke od 10 dinara bude u zlatu, jer smatra da predlozi za izmene i dopune u Zakonu o Narodnoj banci, među kojima i onaj o desetici u zlatu, „nisu ni u koliko koristi po Narodnu banku, niti u narod. - ekonomnom pogledu odgovaraju onom zadatku, rad koga je Narodna banka ustanovljena".

Primivši ministrov odgovor, Narodna banka mu se ponovo obraća, iznosi svoje razloge i ukazuje na neophodnost da se propisi dopune i izmene, ali i svoje žaljenje što je vlada zauzela takav stav. Ministar odbija da primi ovaj dopis Narodne banke, jer smatra da je ton preoštar. Banka je, međutim, životno zainteresovana da do izmena u Zakonu dođe, pa Upravni odbor, na sednici od 10. juna 1885. godine, zaključuje da uputi delegaciju kod ministra sa zadatkom da pokuša da ga ubedi u potrebu predloženih izmena. Ministar je delegaciju primio, izrazio joj svoju i vladinu naklonost prema Narodnoj banci i izjavio da upravo zbog velike ljubavi prema Banci ne može da pred Narodnu skupštinu iznese predloge Narodne banke za izmenu zakona, jer smatra da je naročito predlog o desetici štetan, no da će obavestiti vladu o željama Narodne banke. Na to je u Narodnoj banci sazvana sednica Glavnog odbora, na kojoj je podnet izveštaj o razgovoru delegacije sa ministrom. Ministar narodne privrede, koji je i sam prisustvovao ovoj sednici, ponovio je da se srpska vlada slaže sa izdavanjem desetice, ali pod uslovom da ona bude plativa u srebru, a ne u zlatu. Zaključeno je da Narodna banka zatraži i pismeni odgovor vlade i da sazove vanredni zbor akcionara, od koga bi trebalo zatražiti saglasnost da banknota od 10 dinara bude u srebru.

Svesna da bez sitnijih novčanica teško može išta učiniti u pogledu povećanja opticaja banknota („bolje je imati deseticu makar i u srebru, nego nikakvu nemati“), Narodna banka saziva vanredni zbor akcionara. Na zboru, održanom od 14. do 18. septembra 1885. godine, usvojen je stav da se u Zakonu o Narodnoj banci predloži dopuna, kojom bi se dalo pravo Narodnoj banci da emituje i novčanice od 10 dinara, „koje je Narodna banka dužna da razmeni u srebro kada se od nje to zatraži".

Posle toga, u vanredno kratkom roku, vlada podnosi Skupštini predlog za izmene i dopune u Zakonu o Narodnoj banci iz 1883. godine, što Narodna skupština prihvata. Zakon o izmeni i dopuni Zakona o Narodnoj banci od 6. januara 1883. godine potvrđen je 23. septembra 1885. godine.

Povlačenje iz opticaja

Iako izrađena i gtuštena u opticaj samo kao privremena, do izrade stalne novčanice ove vrednosti, novčanica Narodne banke od 10 dinara u srebru iz 1885. godine zadržala se u prometu punih 14 godina, mada je nova banknota od 10 dinara u srebru, i to stalnog izdanja, puštena u opticaj već nepune dve godine posle pojave „privremene" novčanice iste nominale.

Iz nepoznatih razloga, ali verovatno upravo zbog naglašavanja privremenosti ove novčanice od 10 dinara iz 1885. godine, „Šabački glasnik" u br. 96 iz 1888. godine objavio je članak „Rastanak sa starim deseticama", u kome se kaže da ove novčanice prestaju da važe 1. decembra 1888. godine. Kako o tome nije bilo prethodnih zvaničnih obaveštenja, to je izazivalo izvesnu pometnju, građani su dolazili na državne blagajne i tražili da im se te novčanice zamene za nove, pa su sreska načelstva tražila od ministra finansija objašnjenja. Narodna banka je odmah protivdejstvovala, pa je objavom u „Srpskim novinama" opovrgla ovu vest kao neistinitu i neosnovanu. Narodna banka se obratila i ministru finansija i zamolila ga da obavesti okružna načelstva o neosnovanosti ovakvih vesti, što je on i učinio telegrafski.

Stvarno povlačenje ove novčanice iz opticaja je obznanjeno oglasom Narodne banke od 1. marta 1894. godine, u kome je rečeno: „Ko takvih novčanica ima, valja da ih donese na blagajnicu Narodne Banke da mu ih ona isplati, po zahtevu, metalom ili novom novčanicom, inače one po isteku pet godina od dana, koga ovaj poziv treći put u zvaničnim novinama izađe, neće više vredeti i neće biti plaćene." Kako je ovaj oglas objavljen treći put u „Srpskim novinama" od 29. juna 1894. godine, to znači da je banknota iz 1885. godine od 10 dinara u srebru prestala da bude zakonsko sredstvo plaćanja 29. juna 1899. godine. Od cele emisije od 800.000 komada ovih novčanica, iz opticaja nije povučeno zamenom samo 1356 komada, čime se i objašnjava činjenica da je ova banknota danas prava numizmatička retkost. Novčanice povučene iz opticaja spaljene su.


Falsifikat

Prvi falsifikat jedne banknote Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije, i to ove privremene banknote od 10 dinara u srebru iz 1885. godine, pojavio se 1891. godine. Već sama ova privremena banknota bila je izrađena dosta primitivno, ali je falsifikat bio još lošiji, tako da je ubrzo otkriven. Falsifikovane banknote pojavile su se u Šapcu i okolini, ali i u susednom Sremu, tada pod Austro-Ugarskom. Falsifikatori su uhvaćeni, suđeno im je u Šabačkom prvostepenom sudu i osuđeni su po zakonu.


Još jedan pokušaj emitovanja državnog papirnog novca

Videli smo kako je postupak oko izmene Zakona o Narodnoj banci dugo trajao. Koji su razlozi rukovodili ministra narodne privrede i srpsku vladu da se ne saglase sa predaogom Narodne banke da njena buduća banknota od 10 dinara bude plativa u zlatu? I zašto ministar izjavljuje da će bančine predloge podneti Skupštini samo ako Narodna banka pristane da njena novčanica od 10 dinara bude u srebru?

U prepisci između Narodne banke i ministra narodne privrede povodom datih predloga za izmene i dopune u Zakonu o Narodnoj banci od 6. januara 1883. godine obelodanilo se da nije bilo nimalo slučajno što je u tom zakonu bilo određeno da najmanja banknota Narodne banke bude od 50 dinara, jer je država još prilikom donošenja tog zakona nameravala da ona sama emituje neku vrstu novčanice od 10 dinara u zlatu.

O čemu se, zapravo, radilo? Država je još 1881. godine raspisala upis lutrijskog 3%-tnog zajma u zlatu za pokriće budžetskih potreba, ali je veliki broj obveznica tog zajma ostao neplasiran. U traženju puta i načina da se obveznice, koje su glasile na 100 dinara u zlatu, ipak plasiraju, u vladi se razmišljalo da se na podlozi tih neplasiranih obveznica izdaju državne novčanice od 10 dinara u zlatu. Imajući u vidu tu ideju, srpska vlada je u Zakonu o Narodnoj banci iz 1883. godine namerno odredila da najmanja banknota Narodne banke bude od 50 dinara. Kasnije, kada su sazreli uslovi da Narodna banka emituje i novčanicu od 10 dinara, vlada je insistirala da ova bude u srebru, kako ne bi konkurisala budućoj državnoj novčanici od 10 dinara u zlatu. Ova vladina ideja je dugo bila samo ideja, da bi se tek 1888. godine uobličila tako što je ministar finansija podneo Narodnoj skupštini zakonski predlog da se na osnovu lutrijskih obveznica od 100 dinara iz 1881. godine, koje nisu plasirane, a koje bi se deponovale i imobilizovale, emitovali državni vrednosni papiri koji bi glasili na 10 dinara u zlatu, a koji bi imali seriju i broj onih neplasiranih obveznica, čiju 1/10 vrednosti predstavljaju.

Čim je Narodna banka saznala za ovaj zakonski predlog odmah je reagovala, jer je uočila da bi ozakonjenje ovog predloga unelo pometnju u novčani sistem u Srbiji i dovelo do ozbiljnih poremećaja u valutnim prilikama, koje ionako nisu bile regulisane. Sve svoje bojazni u tom smislu, Narodna banka je izložila ministru finansija pismeno, a posebna delegacija Narodne banke je zbog toga posetila ministra. Ove akcije Narodne banke, međutim, nisu urodile nikakvim plodom, pa je vladin zakonski predlog uzet u razmatranje u skupštinskom Finansijskom odboru. Tom prilikom je Odbor odlučio da ovaj zakonski predlog podnese Skupštini, s tim što je sam predložio da se u zakonskom projektu izvrši izmena utoliko da ove državne novčanice od 10 dinara ne budu u zlatu, kao što je to predložila vlada, već plative u srebru. Drugim rečima, Odbor je predlagao da se u opticaj puste i državne novčanice od 10 dinara u srebru, iako su u opticaju već od 1885. godine bile banknote Narodne banke istog apoena i plative u srebru, što bi bilo još opasnije od prvobitnog vladinog predloga. Time bi ozbiljno bila ugrožena i privilegija Narodne banke da jedino ona može emitovati papirni novac u Srbiji. Ako bi država, kojoj je novac stalno bio potreban, nastavila sa ovakvom praksom, to bi moglo da dovede u pitanje opstanak Narodne banke kao emisione ustanove. Zato se Narodna banka hitno ponovo obraća pismeno ministru finansija, iznoseći sve razloge protiv nameravane emisije državnih novčanica. Nameravala je da takvo pismo uputi i samoj Skupštini. Međutim, u međuvremenu je Narodna skupština raspuštena, pre no što je i uzela u razmatranje i pretres projekt ovog zakona, tako da takav zakon nikad nije ni donet.

A sta je sa novcanicom - 1o dinara (u srebru) iz 2 januara 1893 godine?!