-
UROŠ PREDIĆ
(Orlovat, 07.12.1856 — Beograd, 11.02.1953)
Uroš Predić — akademski slikar, rođen u Orlovatu 07.12.1857. godine. Bio je onakav kakav je mogao da bude sin banatske ravnice. Širok kao nebo, plodan kao njive i miran kao Tamiš. Njegove slike predstavljaju najviši domet akademskog realizma u srpskom slikarstvu s kraja XIX veka.
... Detinjstvo je proveo u Orlovatu gde je i završio osnovnu školu. Dalje školovanje nastavio je u Pančevu, a slikarstvo je studirao u Beču. Svoj umetnički rad ostvarivao je u Beogradu i u drugim mestima Srbije, a posebno u Vojvodini. Vezu sa rodnim Orlovatom nikad nije prekidao. Bio je onakav kakav je mogao da bude sin banatske ravnice. Širok kao nebo, plodan kao njive i miran kao Tamiš. Njegove slike predstavljaju najviši domet akademskog realizma u srpskom slikarstvu s kraja XIX veka.
Njegova platna, savremeni potezi kista, skladne boje i oblika kao da su izvirali iz rodnog Orlovata odakle je crpeo teme slušajući svoje seljake, njihove priče, jadikovke, veselja, pesme i legende i bio "živopisac" onakvog kakvog su oni želeli i imali predstavu o sebi. Za života osporavan zbog stila, ali hvaljen zbog tehničke čistote i izraza, stvarao je u vremenu intenzivnih promena u slikarstvu kada stilovi moderne stvaraju nove stranice umetničkog izraza, ne shvatajući i ne prihvatajući ih, premda je bio poznavalac svega novog, ali sumnjičav u odnosu na njihove vrednosti.
Hvaljen i preuveličavan od strane konzervativne kritike i podržavan od neobaveštene publike kako su govorili modernisti, osporavajući njegovo delo u srpskom slikarstvu, govoreći da će njegove slike, njegovo delo, živeti samo sa njegovim vremenom i da će poput najbanalnije, nevredne literature biti zaboravljeno već posle prvog čitanja. No, još za života svrstan je u velikane srpskog slikarstva. Sa njegovim delima, delima Paje Jovanovića i Steve Todorovića akademski realizam dostiže najviši nivo. Teme koje je radio Predić su raznolike i kreću se od portretskog slikarstva preko istorijskih i crkvenih motiva, do kompozicija iz svakodnevnog života zbog kojih je postao popularan i omiljen kod naroda.
Kao portretista Predić se dokazao još kao student skrenuvši na sebe pažnju platnom "Moravkinja" i studijom dečije glave nazvanom "Naburena devojčica". Teme istorijske sadržine i one koje su inspirisane narodnom poezijom, slike: "Bosanski begunci", "Starina Novak", "Srbi oko guslara" i dr. su rađene zvučnim koloritom, zanatskom besprekornošću, ali i kako pojedinačni kritičari kažu bez dubljeg smisla, premda je očigledno da je u te radove uneo sav svoj talenat. Sredinom osamdesetih godina, boraveći u Orlovatu, Predića su počele zaokupljati teme iz narodnog života, na kojima će raditi narednih nekoliko godina.
U tom razdoblju Predićevog stvaranja nastaju čuvena i poznata dela : "Deca kod bunara", "Deca pod dudom", "Banaćanin pred vratima advokata", "Biće belaja", "Vesela braća, žalosna im majka", "Siroče na majčinom grobu" i dr. Na svim navedenim radovima može se uočiti izvrsno poznavanje slikarskog zanata, razvijeni smisao za humor i blagonaklone pouke. Ovim kompozicijama Predić, kako je sam govorio, želeo je da šiba greške naroda i da ih nasmejava, jer će ih na taj način najbolje podučiti. Posebno ćemo se osvrnuti na period zivota i umetničkog stvaranja Uroša Predića nazvanog vojvođanskim razdobljem. To razdoblje je obuhvatalo dvadesetak godina, pravedno raspoređenih između dva veka.To je vreme pune Predićeve umetničke zrelosti. Većim delom, stalno je nastanjen u Orlovatu gde je radio pejzaže i studije iz banatske seoske svakodnevnice.
Najznačajniji iz tog vremena mu je ikonostas crkve u Bečeju, vrhunsko ostvarenje u Predićevom crkvenom slikarstvu što je predstavljalo uzor i obrazac za sve njegove potonje radove u ovoj oblasti koja je stalno prisutna u njegovom stvaralaštvu. Između ostalog uradio je ikonostas crkve u Perlezu, patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima, Njegoševu kapelu na Lovćenu i mnogo drugih. Za vreme boravka u Orlovatu i rada u Starom Bečeju i ostalim mestima Vojvodine, Predić je uradio čitav niz portreta poznatih vojvođanskih ličnosti bogatijih slojeva društava. Time postaje zvanični portretista vojvođanskog građanstva i klera.
Do kraja života Uroš Predić, već živa legenda proteklog vremena i umetnosti, živi u Beogradu. Radi i slika predano ne napuštajući realističke vode, ali bez značajnijih ostvarenja. Umro je 1953. godine u Beogradu, dostojno ispraćen od javnosti. Sve do smrti Predić nije prekidao vezu sa Orlovatom. Koliko je bio privržen svojim "dragim Orlovaćanima" potvrđuje i njegova oporuka iz 1949. god. na osnovu koje su njegovi posmrtni ostaci preneseni iz Beograda u Orlovat i položeni u porodičnu grobnicu.
Jednoj mutnog februarskog dana dočekali su ga Orlovaćani na železničkoj stanici i poslednji put proneli kroz blatnjave seoske ulice. Ljudi su ćutke i s poštovanjem pozdravljali čoveka koji je svojom kičicom ovekovečio orlovatske ulice, kuće, ljude i naravi.
Na malom seoskom groblju preko pruge nalazi se spomen ploča na kojoj piše da se tu za večna vremena nastanio veliki umetnik Uroš Predić.
-
KOSOVKA DEVOJKA
ulje na platnu, 88x115 cm | Beograd, 1919. | IB U/179
"Jedna od najpoznatijih Predićevih slika 'Kosovka devojka', započeta je pred svetski rat 1914. a završena po njegovom okončanju 1919. godine. Nastala je prema ikonografskom modelu slikara Ferda Kikereca iz 1879. godine. Predić se od 1914. bavio ilustrovanjem narodnih pesama, pa je i prvu verziju ove slike radio za Kolo srpskih sestara radi reprodukovanja na razglednicama u humanitarne svrhe. Drgu verziju je slikao za oleografsku reprodukciju koju je Adam Čaklović uradio u Zagrebu 1920. godine. Misija ove slike je bila patriotska i ostala više ilustrativno nego monumentalno delo. Predić je predstavio bojište neposredno posle Kosovske bitke 1389. godine, izvukavši u prvi plan devojku odevenu u narodno srednjevekovno odelo, koja pruža pomoć ranjenom srpskom junaku, pojeći ga vodom iz zlatnog putira. Istorijska kompozicija je smeštena u letnji pejizaž, u zoru, kada se na nebu rađa dan, a priroda budi procvetalim makovima. Statična kompozicija obiluje detaljima, palim borcima, realistički prikazanim.
Ova slika pripada malom broju istorijskih kompozicija koje Muzej čuva kao ilustraciju događaja iz srednjevekovne istorije Srpskog naroda. Besprekorno izvedena, slika je primer umetničkog shvatanja koje je ovaj slikar usvojio i negovao od završetka studija na Umetničkoj akademiji u Beču."
"Pavle Orlović je ranjeni vitez sa čuvene slike 'Kosovka devojka' Uroša Predića iz 1919. godine.
Rudnički vojvoda i jedan od najpouzdanijih Lazarevih ljudi. Prema predanju bio je sin vojvode Vuka a potomak čuvenog vojvode Grgura Orlovića. Takođe, njegovo ime vezuje se za pripadnost viteškom Redu Zmaja. Orlović je, pre nego mu je Lazar dodelio Rudnik i Novo Brdo na upravu nakon rasapa župana Altomanovića, imao feud na Drini kod današnje Ljubovije."
-
PETAR I KARAĐORĐEVIĆ
kralj Srbije 1903—1918. i Jugoslavije 1918—1921.
Uroš Predić, 1928. | vlasništvo muzeja u Topoli
-
PORTRET KRALJICE NATALIJE
58x44 cm
Istorijat slike
Natalija Obrenović je najpre bila srpska princeza, a zatim kraljica
Rođena je u Firenci 1859. kao kćerka ruskog pukovnika Pjotra Keska i princeze Pulherije od Moldavije, potomka stare bojarske porodice
Godine 1875. udala se u Beogradu za srpskog princa Milana IV, koji je kasnije postao kralj Milan I da bi iz nerazjašnjenih razloga abdicirao 1889. godine
Natalija je bila regentkinja pre nego što je njen sin Aleksandar postao punoletan. Kako nije odobravala njegovu vezu, a kasnije i brak s dvorskom damom Dragom Mašin, sin ju je prognao
Po izgnanstvu (živela je u Francuskoj) primila je katoličanstvo i postala časna sestra. Umrla je u Parizu 1941. Svo svoje bogatstvo zaveštala Beogradskom univerzitetu i brojnim crkvama i manastirima u Srbiji
Njen portret je bečka aukcijska kuća nazvala "Kraljica Natalija Obrenović u Parizu", možda zato što se na njoj (na podu) vidi "Figaro"
Međutim, na stolu se vide i srpske novine "Domaćica", koje su tada bile hit
Iz Predićeve biografije, ipak, saznajemo da nije mogao biti slikan u Parizu jer je umetnik tada živeo u rodnom Orlovatu. Zato je verovatnije da je slikan na beogradskom dvoru ili prema fotografiji
Sliku je lično od Uroša Predića naručila kraljica Natalija
Portret se nije nalazio na dvoru u vreme majskog prevrata 1903. godine jer ga nema na spisku pokretnosti na dvoru kralja Aleksandra Obrenovića
Pošto je morala da napusti dvor (bila je u kućnom pritvoru po naredbi svoga sina, kralja Aleksandra), kraljica Natalija je pismeno naložila da se slika uputi Pjeru Lotiju (njenom prijatelju novelisti i kolekcionaru) preko francuske ambasade u Istanbulu
Naslednici Pjera Lotija prodali su Natalijin portret
Sretenović je sliku kupio u aukcijskoj kući "Bonhams" 13. novembra 2007. u Londonu
Srpska javnost je za sliku saznala 25. januara 2008, kada je izložena na izložbi u Generalnom konzulatu Republike Srbije u Torontu
Deo iz monografije "Uroš Predić", autora prof. dr Miodrag Jovanovića, str. 251:
"Godina 1889. izradu tih bečejskih slika otpočeo sam još u Beogradu, još uvek u teskobnom stanu moga brata Stevana. Uzgred, kao uvek, radio sam i portrete. Pomenuću ovde samo portret kraljice Natalije, u celoj figuri malog formata, u njenom budoaru sa svim dragocenim ćilimima i ostalim nameštajem oko nje. Ova se slika izgubila se u katastrofi od 29. maja, kao i one druge dve slike koje je kupio kralj Milan." Kasnije je u svojim beleškama Uroš Predić, verovatno nehatom, pobrojao ovu sliku u registar slika urađenih 1888. godine.
-
DEVOJKA NA STUDENCU
1818—36
"U Galeriji Matice srpske u Novom Sadu čuva se slika Uroša Predića "Devojka na studencu". Ona ilustruje istoimenu pesmu Branka Radičevića o devojci koja je dala momku da pije vode, a on joj je razbio krčag.
Slika se sastoji iz dva dela. Zanimljivo je da je prvi deo slike, koji prikazuje momka i devojku i razbijeni krčag, Uroš Predić naslikao je 1918. godine, a drugi deo gde devojka iščekuje momka 1936. Te dve slike uokvirene su zajedničkim ramom za koji je sam autor dao nacrt. Slika je izvedena studiozno u duhu realizma sa koloritom izuzetno živih boja."
-
MORAVKINJA
1879
-
ZORKA PREDIĆ POPOVIĆ
1911
-
TALIJANČE
1882
-
HERCEGOVAČKI BEGUNCI
1889 | ulje na platnu, 148x114 cm
-
SIROČE NA GROBU
1888 | ulje na platnu, 124x100 cm
-
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
NADURENA DEVOJČICA
VREDNE RUČICE | 1987 | ulje na drvetu, 15x27 cm
-
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
SV. SAVA BLAGOSILJA SRPČAD | 1921 | ulje na platnu, 93x130 cm
KNEZ LAZAR SE ODRIČE ZEMALJSKOG CARSTVA | 1900 | vlasništvo muzeja u Kruševcu
-
BOGORODICA SA HRISTOM
-
SVETI GEORGIJE
-
SVETI GEORGIJE
-
Uroš Predić bio je asketa za štafelajem. U rodnom Orlovatu nalazi se ikonostas sa likovima majke, oca i dede
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
IKONOSTAS Čuveno delo Uroša Predića u crkvi u Orlovatu, kao posveta roditeljima
ZA Orlovat, nadomak Zrenjanina, danas se možda ne bi ni znalo da se ponajviše ne spominje kao mesto rođenja jednog od najvećih srpskih slikara realista Uroša Predića (1857-1953). Tu je nedavno obeležena i šezdesetogodišnjica njegove smrti.
Ali, zapravo - na kakav trag o ovom značajnom i izuzetno skromnom slikaru namernik može da naiđe u ovom banatskom selu? Više je nego skroman.
Na ulasku u Orlovat omanja tabla u obliku slikarske palete putnika obaveštava: „Zavičaj Uroša Predića“. Ambicije Orlovaćana su veće. O svom trošku su mermerom obložili porodičnu grobnicu Predića. Inicirali gradnju spomen-kuće, roditeljskog doma Uroševog.
Konkretno, ali jedino uz pomoć tamošnjeg sveštenika Rajka Srdića najviše može da se „pročita“ u samoj crkvi gde je u 72. godini Predić oslikao ikonostas i jednu od niša u paraklicima hrama. Kako je Uroš Predić za svetačke likove na svojim brojnim ikonostasima podosta koristio lokalno stanovništvo, ovde je on ostavio i svojevrsnu posvetu svojim roditeljima. U jednoj od dve niše naslikao je Svetu Paraskevu - suprotno uobičajenom klišeu - kao staricu. Paraskeva zapravo jeste portret njegove majke za koju je bio jako vezan. Tu snažnu vezu potvrđuje i maramica nađena u njegovom legatu kojom je, kako je sam zapisao na komadu papira nađenom uz nju - obrisao poslednje suze umirućoj majci. U drugoj niši slikarski stil jasno „kazuje“ da Svetog Savu, taj robusni lik nije radila Uroševa ruka. Freska je delo slikara Koste Vanđelovića Štipljanina. Ipak, taj Sveti Sava, sa likom Uroševog oca Petra, sveštenika u Orlovatu, rađen je po njegovom crtežu. Na samom ikonostasu u liku Sv. Nikole je portret njegovog dede. Možda su među anđelima i njegove dve sestrice umrle u ranoj mladosti.
O atmosferi u kojoj je Uroš rastao i formirao se može da se sazna podosta - indirektno. Najpre da Orlovat nije tek tamo neka selendra svedoči i Jevanđelje koje se čuva u crkvenom sefu. Teško, okovano u pravo srebro, ukrašeno još sa poludragim kamenjem, štampano je u Moskvi 1773. - po narudžbini iz Orlovata! To govori o moći ovog naselja, kao i veliki park iz 18. veka, projektovan u francuskom stilu sa rondelama i spiralama šimšira, starim drvećem precizno isplaniranim, ali i mladim samoniklim. Pored parka je crkva u srpsko-moravskom stilu iz 1927, podignuta na temeljima starije, manje barokne crkve u kojoj je služio Urošev otac. Tu su i Sokolski dom sa velikom salom, pa započeta spomen-kuća Predića, kuća Granične straže iz 1799, koju je crkva otkupila 1908. i sad je dom lokalnog paroha. Dijagonalno od buduće spomen-kuće, za koju danas nema novca, kuća Boška Stankova.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
- E, ovde je bila kuća Predića koju su od njegovog sinovca Svetozara 1927. kupili moj deda i otac - priča vremešni Boško koji se još seća „čika Uroša“.
Naime, dve ratne zime 1942. i 1943, „čika Uroš“ je proveo u kući svog prijatelja, ali je svratio i dva puta da obiđe mesto svog ranog detinjstva. Oba puta po Boškovoj priči, koji je tada imao 10 godina, njegovi roditelji su ga zadržali na večeri i pitali ga šta da mu spreme, a Uroš je uvek želeo „kulju i mleko“.
Stankovi su na mestu Predićeve izgradili novu kuću (i ona je danas stara) ali o negdašnjem domu i životu Predića na ovom mestu najviše „zna“ prastari, džinovski dud usred dvorišta.
DUBOKA SETA
SVETA Petka koja je za pokolenja sačuvala lik Uroševe majke, odiše nežnošću. Smeštena je u banatski pejzaž u kom se dobro vidi Orlovat s crkvom i Vršački breg u daljini. Ovo vredno delo, međutim, vidno propada: boja se ljuspa i otpada. Sveštenik Rajko Srdić kaže da su se obraćali i pokrajinskom i republičkom zavodu moleći za stručnu pomoć. Dolazili su i eksperti... Ali ništa se nije pomerilo sa mrtve tačke. Predić je 7. septembra 1949. došao da obiđe Orlovat i ikonostas - svoje delo. Tad je zapisao: „Lik Bogorodice je jedan od mojih najuspelijih radova, sa izrazom neke duboke sete koja se opaža tek kad se duže zagleda u njeno lice“.
ŽIVOT
UroŠ Predić je rođen 1857. godine u Orlovatu. Osnovnu školu je pohađao u Crepaji, a gimnaziju u Pančevu. Studije je završio na bečkoj slikarskoj akademiji, gde je kasnije radio kao asistent.
U toku svog skoro jednovekovnog života živeo je i radio u Beču, Beogradu, Novom Sadu, Bečeju i Orlovatu. Autor je velikog broja ikonostasa, portreta i istorijskih žanr-dela, od kojih su najpoznatija „Kosovka devojka“, „Vesela braća, žalosna im majka“ i „Na studencu“. Predić je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 1910. godine. Jedan je od osnivača društva Lada i Udruženja likovnih umetnika. Umro je 1953. godine, u 96. godini, i po sopstvenoj želji sahranjen je na mesnom groblju u Orlovatu.
SAHRANA
U svom testamentu Uroš Predić obaveštava rodbinu da je na zahtev Orlovaćana pristao da bude sahranjen u svom rodnom mestu u porodičnoj grobnici. Navodeći svaku i najmanju pojedinost vezanu za „budući događaj“ on poručuje: „Rodbini i prijateljima naročito naglašavam, da je sasvim dovoljno, ako budu prisustvovali opelu u beogradskoj mrtvačnici, te da je posle suvišno da se bacaju u troškove i dosadu oko pratnje do Orlovata“.
Od Boška Stankova saznajemo da je rodbina došla na sahranu...
- Bilo ih je oko 40, moji su im ovde u dvorištu pod dudom spremili jelo i piće, pa tu im je bio dom predaka. Ali, kad su odlazili niko od njih nije upitao: „Dugujemo li šta?“
Izvor: Novosti
-
Uroš Predić: Od Banata do Beča
Šest decenija od smrti Uroša Predića, askete za štafelajem. Crtačkom preciznošću prikazao je kal kojim gacaju "Vesela braća"
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Slika dospela u sve srpske domove
NAJMLAĐI sin sveštenika Petra Predića iz Orlovata rano je pokazao sklonost ka umetnosti. Porodica ga je podržala, iako je u to doba srednja klasa sumnjičavo "vrtela glavom" ukoliko bi neko hteo da se posveti tom poslu. Uostalom Urošev otac je i sam bio poklonik umetnosti: kao mladić je pešice išao iz Bratislave u Beč samo da bi video Belveder, ili slušao operu. Stoga ne čudi što su sačuvani Uroševi crteži iz ranog detinjstva - danas izloženi u "Predićevoj sobi" u zrenjaninskom Narodnom muzeju!
Prilikom jedne od poseta rodnom mestu, u svojoj 87. godini, Uroš Predić, zapisaće i ovo: "Živeo sam svojih 15 najboljih godina u Orlovatu (1894-1909) i nikad nisam opazio to što mi je danas tako jasno pred očima, a to je da su ulice banatskih sela skroz usrane" i "oprosti mi ružnu reč", ali "tim putevima već 200 i više godina idu konji, volovi, krave, teoci, ovce, svinje, guske i patke, i sve to pogani..."
Zahvaljujući tom zapisu, shvatamo kako je Predić mogao crtačkom preciznošću prikazati kal kojim gacaju "Vesela braća - žalosna im majka". Slika nastala kao moralistička pridika 1887, kao kritika "raspusnog" života, pijančenja i badavisanja - delo je koje Prediću široko otvara vrata popularnosti. Najpre je reprodukovana u kalendaru "Orao", a zahvaljujući velikom interesovanju, štampane su godinu dana kasnije i oleografske reprodukcije koje su se potom uselile u skoro svaki građanski, pa i seoski dom.
Predić je u svom dnevniku, koji se čuva u Zrenjaninu, zapisao da nije uspeo u svom moralističkom poduhvatu:
"Navraćam jedne nedelje do orlovatskog krčmara... oko stola slegao se grdan muški rod. Navalili se nad nešto, gledaju i, oči su im se ucaklile, a usta su im se razvukla od uva do uva. Priđem da vidim, kad ono reprodukcija vesele braće odštampana u čuvenom vojvođanskom kalendaru. Seljaci oduševljeni, klikću od radosti, izopijali se gore no što sam ih ikad video".
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Posle osnovne, a potom i nemačke škole u Crepaji - koju pohađa zajedno sa Mihajlom Pupinom - odlazi u pančevačku realku. Kao vrlo darovit, dobio je stipendiju Matice srpske i 1876. otišao na Bečku slikarsku akademiju. U Beču dobija prve nagrade i porudžbine. Međutim, najproduktivniji je bio kao "ikonopisac" oslikavajući ikonostase mnogih crkava. Ali, za široku publiku sem "Vesele braće", ostaje poznat i priznat po svojoj najpopularnijoj, danas bismo mogli reći i kultnoj slici "Kosovka devojka".
U zrenjaninskom Narodnom muzeju posetilac neće naći Predićeva remek-dela, ali će portreti njegovog prijatelja, poznatog srpskog slikara Stevana Aleksića i Stefanije Aleksić otkriti sasvim drugačijeg Predića. Bezmalo spontanog, prisnog, impresionistu (?) - sasvim drugačijeg od Predića slikara reprezentativnih portreta, pogotvo ikonostasa.
Nekoliko izložbenih sala dalje: Predićeva soba. Skromno aranžirana vapi za novom postavkom. Ali, tu je i jedna omanja, ali sasvim čudna - simbolična slika: "Vizija u oblacima"!
O toj slici umetnik u svom testamentu svedoči: "Komponovao sam je 1878, posle austrijske okupacije Bosne, kad je političko nebo Evrope bilo natmureno.". Pa iako je svaku zaostalu sliku, crtež, skicu, kao prava "cepidlaka", u testamentu namenio poimence svakom rođaku, o sudbini ove je zapisao: "To je pitanje ne samo porodično nego možda i javno, opšteg interesa." O njenoj sudbini "moglo bi korisno poslužiti i mišljenje stručno spremnih, dobronamernih lica...".
LjUBAV
Miodrag Jovanović, autor monografije o Urošu Prediću piše:
"Za Orlovat ga je vezivalo, kako je govorio, najlepših petnaest godina života. Posvetio ih je negovanju ostarele majke. Ispunjavanje čovečanskih dužnosti, pisao je, davalo mu je naknadu za napuštanje svih mladalačkih ambicija. A tu, u Orlovatu, zakopan je još jedan neostvaren san. Kanda jedini put sa ozbiljnim lirskim uzbuđenjem trebalo je da se oženi Anom, ćerkom oficira strogih nazora, koji nije dopustio brak sa čovekom starijim šesnaest godina.
ŠKOLOVANjE
BEČKU Umetničku akademiju završava 1880. godine u klasi profesora Kristijana Gripenkerla. U toku studija dobio je Gundelovu nagradu - za slikanje uljem po muškom modelu. Potom 1882. radi u privatnom ateljeu svog profesora, a u periodu 1883-1885. bio je i asistent Umetničke akademije u Beču. Po uputstvu Gripenkerla i arhitekte Hanzena u to vreme izradio je 13 slika mitološke sadržine za friz Parlamenta u Beču. Sjajno započetu, kako bi danas rekli međunarodnu karijeru, Predić "sklon samozatajnoj melanholiji" (kako je ocenio akademik Dejan Medaković) napušta i 1885. vraća se u Orlovat. Tu radi seriju slika iz života seljaka. Slikarski posao ga zatim vodi u Beograd, pa u Novi Sad, u Stari Bečej, Orlovat... Od 1909. do smrti živi i radi u Beogradu.
Izvor: Novosti
-
Uroš Predić: Skrivena osećajnost
U depou zrenjaninskog muzeja čuva se legat sa 900 crteža i umetnikovih zapisa
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Dnevnik koji je slikar vodio na putovanju kroz Italiju
SOBA Uroša Predića u zrenjaninskom Narodnom muzeju, korektno i konvencionalno aranžirana, jeste omaž slikaru. Ali postavka malo govori o značaju umetnika na srpskoj i evropskoj likovnoj sceni, ništa o čoveku koji je uprkos sjajnoj karijeri započetoj u Beču zapisao skromno, kakav je bio: "Morao sam da se vratim, jer sam Srbin, moja duša traži mesto ovde u zavičaju". Ne naslućuje se njegov monaški asketizam...
Sve što nedostaje u izložbenom prostoru koji treba da podseti na velikana, povlašćeni znatiželjnik, zahvaljujući Oliveri Skoko, kustoskinji Narodnog muzeja u Zrenjaninu može naći u depou gde se čuva Predićev legat sa bezmalo 900 crteža, zapisa i ličnih stvari slikara. Uzbudljiv materijal koji samo pod stavkom "zapisi" nudi punu kutiju za cipele posetnica samog Predića kao i mnogih sa kojima je kontaktirao.
Na prvi pogled taj se materijal može nekom učiniti nezanimljiv, međutim Predićeve opaske otkrivaju njegov karakter bolje nego svi tekstovi koji su mu posvećeni. Puno se može saznati i iz poruka kojima mu se obraćaju oni koji šalju posetnice. O smislu za humor može da svedoči i njegova sasvim kratka opaska. "Pa šta?" ispod uvaženog imena Bogdana Mihaljija punog titula... Golem posao za ambicioznu i inventivnu kustoskinju Skoko koja je likovnu zbirku Muzeja preuzela pre godinu dana. Ona nam se već nekolikim izložbama predstavila kao istoričar umetnosti koji zna šta je savremena muzeologija i kako muzealije može iznova učiniti atraktivnim!
Zahvaljujući negdašnjem upravniku Muzeja Lazaru Nikoliću ovaj dragoceni materijal je dospeo u Zrenjanin 1954. Materijal je prilikom preuzimanja popisan, istoričari umetnosti su u skladu sa svojim interesovanjima koristili deo tog fundusa. Ipak, ostaje još puno nepoznatog i neotkrivenog. To potvrđuje i prošlogodišnje otkriće vezano za srpsku vajarku Vuku Velimirović, koja je najznačajniji deo opusa ostvarila u Parizu. Njeno visoko, gotovo idolatrijsko uvažavanje Predića kome se često obraćala, rasvetlilo je delimično jedan uzbudljiv i sasvim nepoznat segment srpsko-internacionalne likovne scene. Ujedno i Predićev puritanizam koji je na odšatmpanom pozivu za venčanje Vuke i jednog markiza, kasnije dopisao olovkom: "Brak razveden zbog nedoličnih seksualnih zahteva muža".
- Svaki put kad se zaroni u ove papire i papiriće otkrije se nešto novo. Tako sam ove godine našla dokumentacioni materijal koji mi je pomogao da napravim paralelu i rasvetlim odnos Uroša Predića i Steve Aleksića. Oni su bili saradnici, prijatelji pa i u rodbinskoj vezi - objašnjava Skoko uz napomenu: "Kad bih vodila samo taj legat imala bih posla do kraja svog radnog veka!".
I u pravu je.
Jedna soba depoa krcata je materijalom koji je godinu dana posle Predićeve smrti dopremljen u Muzej. Skoro je nezamislivo šta bi se sve našlo u dva ogromna sanduka od grubo tesanih dasaka. Materijal je po stolovima, ispod njih, na podu, po policama...
Olivera Skoko je do nekih otkrića i došla shvativši da je svaka od bezbroj vizit-karti "priča za sebe". To bi, naravno moglo "roditi" sasvim uzbudljivu izložbu koja bi nam pomogla u novom iščitavanju slikara, čoveka, patriote. Upravo će Uroševi "papiri" pokazati da se jedino on Mihajlo Pupinu obraćao sa "Mišo", Stevi Aleksiću sa "dragi prika". Empatija, posvećenost bližnjem (što je danas prognano iz svakodnevnog života) može da se otkrije i iz preporuke koju Predić piše za dalje školovanje zrenjaninskog slikara Aleksandra Sekulića.
Skoko ističe kako bi detaljno trebalo da se iščita i obradi Predićev dnevnik iz Italije koji se takođe ovde čuva. On je tek skeniran. Ono što je u svoj toj nesređenoj dokumentaciji dobro, kako pominje i naša sagovornica, jeste što je Predić imao "zaista lep i čitak rukopis".
Nameštaj koji je bio u Predićevom beogradskom stanu pohranjen je u muzejskom depou za primenjenu umetnost, tako da se u ovom "dokumentacionom delu" i ne može sagledati sva zaostavština koju bi trebalo revalorizovati u kontekstu savremene muzeologije i predstaviti na uvid javnosti. Deo materijala ovog legata je isto tako u depoima etnografskog odeljenja...
POPIS
Prema popisima radova koje je umetnik lično i vrlo pedantno vodio može se zaključiti da je oslikao između 1.600 i 1.700 kompozicija religiozne i istorijske sadržine, žanr-scena, portreta, pejzaža i jedan akt. "Vesela braća", "Kosovka Devojka", "Bosansko-hercegovački begunci", "Siroče na majčinom grobu", smatraju se najpoznatijima.
NEŽNOST
Strog i suzdržan, Predić nije odavao lako svoje emocije. Njih ćemo otkriti koliko preko zapisa priloženog uz maramicu kojom je umirućoj majci obrisao suze, toliko i o zapisu o poslednjem viđenju sa ocem "devetog oktobra u dva i po sata posle podne 1880". Uz crtež oca zapisao je: "Ovako je tata izgledao pet dana pred smrt pri našem rastanku. Ovo sam plačući nacrtao napamet na parobrodu kojim sam putovao za Peštu - Beč.".
Izvor: Novosti
-
Drug Miše Pupina
Šeste decenija od smrti Uroša Predića, askete za štafelajem. U depou Narodnog muzeja Zrenjanina nalaze se tri kubure iz Prvog srpskog ustanka, fišeklija, jatagan...
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
TAJNOVITI svet usputnih, nezlobivih ali ciničnih zapisa, nenadano vaskrslih sećanja, po koja reč na posetnicama, opservacije u dnevnicima, ali i pedantno vođenje evidencije o sudbini sopstvenog dela - cenama slika, njihovoj sudbini - i ovako fragmentarno pročitani govore o umetniku tananih osećanja, osetljivom čoveku i pronicljivom posmatraču. Duhovito, mada ne i pisano sa tim ciljem, jeste poglavlje u jednoj od Predićevih svezaka u kojoj je vodio evidenciju o novcu koji je pozajmljivao i(li) davao u dobrotvorne svrhe. Ta galantnost je u potpunoj suprotnosti sa onim što je sebi uskraćivao. Osim tri glavne odrednice za pozajmljeno: propalo, oprošteno, vraćeno, tu je još i niz opaski o "klijentima".
Nasumice bačen pogled na jedan od Predićevih papirića, na kome (1949) Vladimir Mrvičanin, sveštenik iz Kalifornije, Prediću zahvaljuje na poklonima dodajući da "šalje paket sa korisnim stvarčicama" - Predić je dopisao "Ništa nisam dobio!" Čist račun - duga ljubav.
Deo legata skriven u depou Narodnog muzeja Zrenjanina sasvim precizno otkriva i stvaralački prosede akademski obrazovanog slikara 19. veka. Rimski ratni vojnički oklop koji nosi arhanđel Mihailo na ikonostasu u Orlovatu nije plod Predićeve mašte ili njegovog dobrog poznavanja istorije. Kompletan - sa kacigom, prsnikom, štitnicima za cevanice, čuva se u Depou. Položeni na jedan od sanduka, ti fragmenti nisu pokriveni prašinom zaborava, već blistaju. Novo uspostavljena restauratorska služba Muzeja ih je restaurisala!
Predić je, kako bi bio što precizniji i istinitiji, koristio autentične predmete slikajući određene scene. Tu nije bilo mesta prisećanju, improvizaciji. Zahvaljujući takvom stavu u njegovoj zaostavštini je i mali muzej primenjene umetnosti.
U depou se mogu videti tri kubure iz Prvog srpskog ustanka! Uz njih fišeklija sa poklopcem, kutijica za barut, pribor za čišćenje pištolja, jatagan sa drškom od kosti... Stara violina. Pirotski ćilimi, slučajna "kolekcija" kojom bi se ponosio i beogradski Muzej primenjenih umetnosti.
Zaviri li u jedan od Predićevih sanduka (koji nije zatrpan raznim drugim predmetima), nepristojni namernik će videti haotičnu pometnju - kao da se vlasnik "pakovao" u najvećoj žurbi i panici! Sasvim u neskladu sa Predićevom pedanterijom. Zgužvan crni slikarski mantil, sobne papuče i kapa među papirima, Predićev džepni sat, viri kutija za sapun...
Tap! Poklopac se zatvara.
Obiman, nezavidan, mada intrigantan posao za Oliveru Skoko. Ali i za restauratore za papir, tekstil, drvo...
Malo je onih koji znaju da je Uroš Predić oslikao oltarski prostor Njegoševe srušene kapele na Lovćenu. I... kakva je to avantura bila. Pre nego što se popeo na vrh Lovćena, prenoćio je kod "jednog otresitog Crnogorca" koji mu je "ustupio za prenoćište prazan svinjac, bez prozora, sa tako malim vratima da se jedva moglo ući unutra".
Asketa je sve izdržao, a pored svih "napora i nezgoda" ostao mu je "u pameti" veličanstveni prizor sa vrha odakle se "strahote gledaju sa nasladom, gde se lepote uživaju sa potajnom jezom".
Jedna od još nedovoljno istraženih "epizoda" Predićevog života je odnos sa školskim drugom Mihajlom Pipinom. Odnosno, zna se da ih je vezivalo blisko prijateljstvo iako je "Miša" bio "četiri godine stariji". Ali nedovoljno je poznato u kojoj je meri Predić uticao na Pupinov izbor slika za čiju kupovinu je naučnik iz Idvora odvojio poseban fond. Iz Predićevog dnevnika, koji se ponajviše bavi šta je kad i za koga slikao, saznajemo: "Svoje prijateljstvo (Pupin, prim. a.) prema meni zasvedočio je i tim što je na izložbi u Parizu 1889. kupio moje slike 'Bosanski begunci' i 'Dete na majčinom grobu', i poklonio ih našem Narodnom muzeju. Zahvaljujući darežljivosti Mihajla Pupina i njegovom poverenju prema meni, naš Muzej je dobio mojim posredovanjem jednu od svojih najlepših slika, portret otmene dame od Daniela. Ta je slika ponuđena Muzeju za otkup, no Muzej nije bio u stanju da toliko žrtvuje, te se ja obratim svome prijatelju molbom za pomoć, da nam ne bi umakla jedna tako lepa stvar i Pupin posla 40.000 din. Srećan sam što sam uspeo da tako umetničko delo prvog reda očuvam nama, ja sam tu sliku nazvao našom 'Mona Lizom'."
NI TRGOVAC, NI ŠVERCER
NI za vreme Drugog svetskog rata nije odustajao od slikanja. Iako u poznim godinama, radio je po dva sata dnevno jer "treba da zaradi za život", a "ušteđeni novac, predviđajući katastrofu Rata, razdao sam rodbini". U to vreme prijatelj mu je predložio da za naručene portrete umesto honorara traži namirnice. Predić je to odbio, jer su vremena za sve teška, a on nije "ni trgovac, ni švercer".
ODRICANjE OD VARLjIVIH RADOSTI
ČITAJUĆI Dantea "valjada po stoti put" 1944. je zapisao: "Povlačim žalosne i utešne paralele između burnih događaja tadašnjih ... i današnjih svetskih nevolja, dolazeći do zaključka, da nikad nije bilo bolje niti gore nego što je danas, jer je čovek rođen da pati; po Šopenhaueru. I, jedina je sreća negacija života askezom odricajući se svih varljivih radosti koje se skupo plaćaju. I ja od života nisam ništa mnogo očekivao niti tražio, inače bih možda bio poznat i bogat slikar u Njujorku, gde me je Miša Pupin lično pozvao da sa njim pođem, kada me je jednom posetio u Orlovatu. Dakle sve je kao što reče Govornik: „venitas venitatis“.
Izvor: Novosti
-
Nepročitan amanet
Doprinos otadžbini - moralni kodeks slikara i njegovih prijatelja Pupina i Dunđerskog
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Predić u ateljeu odakle su sve stvari prebačene u Zrenjanin
PORED čvrste prijateljske veze sa Pupinom (na distanci), Predić je ponajviše drugovao sa Bogdanom Dunđerskim, na njegovom veleposedničkom imanju. Prijateljstvo je rođeno u vreme Predićevog čišćenja ikonostasa u bečejskoj crkvi. Ova dva džentlmena možda je ponajviše zbližila patriotska ideja kojoj su oba, svaki na svoj način, strasno bili posvećeni. Bogdan Dunđerski je i prestao da se bavi politikom 1918. godine, kad mu se ostvarila želja, odnosno kad se Vojvodina pripojila matici Srbiji. Bogdan je do kraja Prvog svetskog rata bio aktivni član mađarskog parlamenta, a ostvarenjem svih svojih snova, ujedinjenjem, prestao je da se bavi politikom. Danas je malo poznato koliko je Bogdan Dunđersi uradio da bi srpsko stanovništvo u austrougarskoj Vojvodini živelo bolje.
Sam Predić je zapisao: "Rad i bavljenje u Bečeju čine vrhunac moga života. Ni kao umetnik nisam u svom dugom životu dao ništa veće ni bolje; ni kao čovek nisam nikad i nigde osetio toliko sreće i zadovoljstva kao u Bečeju, gde sam stekao nekolicinu uzoritih prijatelja, kakvi se retko nalaze u životu. Na vrhu toga odličnog društva bio je dom Vlahovića i moj neprežaljeni drug Bogdan Dunđerski." Čak su Dunđerski i Predić planirali da budu sahranjeni zajedno u kapeli koju je Predić oslikao.
U potku ovog sjajnog "triumvirata" - Predić, Pupin, Dunđerski - ugrađena su mnoga dobra dela, konkretni poduhvati i doprinosi otadžbini. Za niz dobročinstava saznajemo zahvaljujući Predićevom posredovanju... Ali, za sve važi jedan citat iz pisma koje je Uroš uputio Bogdanu:
"Nikad (se) nisi isticao u srpskoj javnosti kao "rodoljub" od one sorte, koji se busa u grudi od silnog rodoljublja i na taj način gleda da se dočepa vlasti, pa da u svoju korist pljačka državu, vodeći je u sigurnu propast - kao što se i zbilo". Doprinos otadžbini bio je moralni, etički kodeks i slikara, i zemljoposednika i naučnika!
Za razliku od bonvivana i avanturiste, i danas najskuplje (pre)prodavanog srpskog umetnika Paje Jovanovića (Predić: "On vam je mačka koja uvek padne na četiri noge. Nije genij, ali je odličan poznavalac svih škola i pravaca, a njegovi su radovi majstorski") Uroš Predić je bio potpuno posvećen umetnosti, uvek misleći na opštu dobrobit.
Ni Uroš Predić, istini za volju, nije bio genije. Istoričari umetnosti, pišući o jednom obično uvek spominju i drugog i oba vrednuju kao najznačajnije srpske realiste. Strogo gledano, avangarda - koliko god joj oni nisu bili skloni - stekla je za vreme njihovih života "pravo građanstva", mada po dometima priznatim i u Evropi, u Srbiji nikad nije nadmašila popularnost ova dva barda akademizma. Njima je taj "status" pribavila, pre svega, građanska klasa koja nije bila sklona (likovnim) inovacijama i iskoracima.
Napisani su mnogi stručni tekstovi o slikarskom prosedeu Uroša Predića. Školovanju, uticajima, dometima...
Ipak, sasvim nedvosmisleno, ostaje otvoreno pitanje prepoznajemo li značaj Uroša Predića? Shvatamo li njegovu misiju?
Izgleda da njegov doprinos otačestvu, odricanje u korist opšteg dobra, empatiju, patriotizam koji se "ne busa u prsa" zarad ličnog dobra - prepoznajemo koliko i njegovi Orlovačani poruke "Vesele braće - jadna im majka".
Današnje vreme otimačine, sebičluka i grabeži, Uroša Predića postavlja kao uzor, bez preterivanja i patetike, moglo bi se reći kao nedosegnutog heroja - nejunačkom vremenu uprkos!
PRIJATELjSTVO DO GROBA
O DRUŽENjU Dunđerskog i Predića svedoči i deo veleposednikovog testamenta:
"Na mojem salašu sagradio sam jednu crkvu ukrašenu umetničkim radom mojeg dobrog prijatelja, akademskog srpskog slikara, Uroša Predića. Moja je želja, te prema ovoj naređujem, da se na mojem salašu u mojoj kosturnici uzidanoj u samoj crkvi sahranim. Kako je moj prijatelj Uroš Predić još za svog života izrazio želju da bude u toj crkvi i On sahranjen, to molim Maticu Srpsku da izvrši moju želju, a i želju Uroša Predića, koga će o trošku zadužbine preneti u moju crkvu odande gde se bude rastavio od života... Zabranjujem za sva vremena, da se u mojoj crkvi uzidanoj kosturnici osim mene i mojeg prijatelja Uroša Predića još neko sahrani."
VOLONTER
DOBRONAMERNI i požrtvovni Predić, umesto da preporuči konzervatora crkvenoj opštini koja ga moli za savet - sam čisti 1931. ikone u bečejskoj crkvi i to besplatno! Godinu dana kasnije za crkvu u Celju radi osam slika "opet besplatno, da ne bi otežavao dobronamernu propagandu pravoslavlja patrijarhu Varnavi u tom moru katolicizma". Za hram Svetog Save u Libertivilu u Americi radi sedam slika: "ne htev primiti za moj trud nikakve nagrade".
U SLAVU EVROPSKE CIVILIZACIJE
POSLE jednog savezničkog bombardovanja 1944. na molbu porodice sklanja se u Orlovat: "Nisam imao kud, i ako mi bi vrlo teško da ostavim svoj atelje, u kojem sam bio spreman i poginuti u slavu evropske civilizacije koja nam s neba šalje svoje gromovite blagoslove."
Izvor: Novosti