...Slikar je rođen 4/16. juna 1859. u Vršcu, banatskom gradu u to vreme u okvirima Habzburške monarhije, koja će se ubrzo potom, već 1867, reorganizovati u dvojnu Austro-Ugarsku monarhiju. Otac mu se zvao Stefan i bio je pravoslavac po veroispovesti, a majka Ernestina, rođena Deot, bila je katolkinja. Sin prvenac rodio im se godinu dana po sklapanju braka. Kršten je u pravoslavnoj crkvi i dobio ime Pavel, a već u porodici su ga prozvali Pavle i Paja. Brat Svetislav rođen je 1861, a Milan 1863. Majka im je preminula 1863, i otac se već naredne godine ponovo oženio Marijom de Ponti. U novom braku se rodilo još petoro dece, tri sina i dve kćerke. Mnogočlanu porodicu izdržavao je otac, koji se u mladosti bavio trgovinom, ali je potom otvorio fotografski atelje u centru Vršca. Po završetku osnovne škole Jovanović je upisao gimnaziju. Budući da se nije odlikovao marljivošću, otac ga ispisuje iz trećeg razreda gimnazije i uvodi u posao porodičnog fotografskog ateljea.
U to vreme, mladić počinje da razmišlja o tome da se posveti slikarstvu, te sa očevim pristankom odlazi za Beč s namerom da upiše Akademiju likovnih umetnosti. Pokazalo se da to nije moguće pre navršenih šesnaest godina i završene gimnazije, pa Jovanović ostaje u Beču, kod porodice očevog prijatelja Jozefa fon Dablinga. Po završetku poslednjeg razreda gimnazije i neophodnih priprema kod profesora Malholca (Malholds), konačno je upisao Akademiju školske 1877/78. godine.— Za mladog provincijalca bilo je to ostvarenje životnih snova. U memoarima, nastalim u dubokoj starosti, o tome je zapisao: "Bečka Akademija umetnosti je bez sumnje od svih umetničkih škola najlepša i najbogatija u svetu..."
U vreme Jovanovićevog upisa na bečku Akademiju, ona se nalazila u novom zdanju na Šilerovom trgu, svečano otvorenom u proleće 1877. Predavalo se prema programu iz 1872, reformisanom po uzoru na tada uglednu dizeldorfsku Akademiju likovnih umetnosti, što je menjalo stari odnos između studenata i profesora. Najvažnija novost u programu bilo je uvođenje majstorskih klasa (Masterclasses) manjih grupa studenata okupljenih oko glavnog profesora (master). Ova praksa uvedena je prvo u dizeldorfskoj Akademiji, već tokom dvadesetih godina XIX veka, a potom je prihvaćena i na ostalim umetničkim akademijama germanskog kulturnog kruga. U idealnom smislu, zadatak profesora bio je da prati rad svakog studenta u klasi i pomaže mu u usavršavanju. Nastava na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti odvijala se u dva nivoa, opštem i specijalnom. Opšte studije odnosile su se na sve polaznike Akademije, koji su bili podeljeni po klasama — istorijsko slikarstvo, vajanje, pejzaž, grafika, medaljarstvo i arhitektura. Opšte predmete studenti su pohađali zajedno, ali su većinu vremena provodili u klasi koja im je bila dodeljena. Jovanović se upisao u klasu istorijskog slikarstva, koju je vodio profesor Kristijan Gripenkerl (Christian Grieppenkerl), o čemu svedoči i potvrda o uspešno završenom trogodišnjem redovnom školovanju koja mu je izdata 21. jula 1880. Tokom prve godine studija, on podnosi molbu Matici srpskoj u Novom Sadu za stipendiju fonda Hristifora Fifmana iz Banatskog Kolmoša u visini od 300 forinti, ali nju Matica dodeljuje Urošu Prediću, nešto starijem studentu iste Akademije. Naredne godine, međutim, dobio je drugu, nešto skromniju Matičinu stipendiju iz fonda Gavrila Romanovića u visini od 200 forinti godišnje, koju je primao od septembra 1879. do avgusta 1883. godine.
Na Gripenkerlovu preporuku, Jovanović po završetku osnovnih studija iste godine prelazi u specijalnu majstorsku klasu profesora Leopolda Karla Milera (Leopard Carl Müller). On je vodio klasu za istorijsko slikarstvo, mada je ugled i slavu stekao orijentalnim kompozicijama prodavanim po galerijama širom Evrope. U Milerovoj majstorskoj klasi Jovanović je proveo tri godine, između 1880. i 1883, što je presudno uticalo na njegovo uobličavanje. Na kraju prve školske godine, u Milerovoj klasi prvi put izlaže na završnoj godišnjoj izložbi kompoziciju Ranjeni Crnogorac i prima drugu nagradu, koja je podrazumevala stipendiju (Preis-Stipendium), što mu je materijalno omogućilo dalje školovanje. Prvu nagradu dobijali su studenti završne pete godine; bila je to takozvana Rimska nagrada (Rom-Preis), koja je obezbeđivala odlazak u Rim. Na narednoj završnoj godišnjoj izložbi, Jovanović izlaže kompozicije Guslar i Uči deda svog unuka i ponovo zaslužuje nagradu i stipendiju.
Jovanović je prodavao svoje slike već tokom završnih godina studija, posredstvom Mitkea (Miethke), bečkog trgovca umetničkim delima, dobijajući za svaku od njih između 40 i 50 forinti. Bila je to uobičajena praksa kojoj su pribegavali i drugi studenti bečke Akademije. Profesionalnu slikarsku karijeru započeo je kao dvadesetčetvorogodišnjak, krajem 1883. U to vreme pred njim su postojale samo dve mogućnosti. Jedna od njih bio je povratak u rodni kraj, što je primera radi, učinio Uroš Predić. U tom slučaju očekivala bi ga karijera regionalnog slikara srpske populacije u dvojnoj monarhiji, čija se potreba za slikarstvom tokom poslednjih decenija XIX veka još uvek svodila na religiozno slikarstvo. Građanska klasa je svoj odnos prema slmkarstvu iskazivala naručivanjem portreta i slavskih ikona. Druga mogućnost bila je ostanak u nekom od evropskih umetničkih centara i borba za karijeru akademskog umetnika. Uspesi i nagrade koje je Jovanović osvojio tokom poslednjih godina školovanja, kao i lične ambicije, uputile su ga u ovom pravcu. U periodu između 1884. i 1939, on boravi u glavnom u evropskim umetničkim metropolama, pre svega Londonu, Minhenu, Parizu i Beču, a izvesno vreme i u Budimpešti, gradeći internacionalnu karijeru evropskog akademskog slikara aristokratskih krugova.9
U vreme završetka školovanja na bečkoj Akademiji, ovenčan nagradom i stipendijom, dolazi u kontakt sa engleskim galeristom Tomasom Valisom (Thomas Wallis), i sklapa ugovor da slika za londonsku Galeriju Frenč (French Gallery), koja je delovala sve do 1917. godine. Posrednik je bio njegov profesor Leopodd Karl Miler, koji je poslovno sarađivao sa Valisom. Naredne godine Jovanović je u istoj galeriji pripremio izložbu koju je zvanična engleska javna kritika pozitivno ocenila, šgo mu obezbeđuje desetogodišnji ugovor sa Tomasom Valisom. Prema sklopljenom ugovoru, trebalo je da slika teme iz života Crnogoraca, Hercegovaca i Albanaca, a izvedene radove mogao je da izlaže samo u Valisovoj galeriji. Cenu svake slike određivao je Jovanović, ali prema ugovoru ona nije mogla da pređe iznos veći od deset hiljada maraka. Tokom ovog perioda Jovanović često putuje u Crnu Goru i šire oblasti Balkana, a 1885. i 1886, po savetu i u organizaciji galeriste Valisa, odlazi na put u zemlje severne Afrike, Egipat i Maroko. Valis je bio tipičan uspešni londonski galerista, koji je živeo od kupovine slika direktno od umetnika širom Evrope, njihovog reklamiranja i prodaje u vlastitoj galeriji. Osnovni mehanizam ovog posla bio je odavno utvrđen, a sastojao se iz što jevtinije kupovine i što skuplje prodaje. Galeristi su slikare čija su se dela dobro prodavala obično zadržavali ugovorima, koji su umetnike obavezivali da u predviđenom roku proizvedu određen broj dela po kojima su bili poznati i čija je prodaja bila unapred obezbeđena. Posebnu pažnju galeristi su poklanjali mladim, nedovoljno poznatim slikarima. Njihove radove kupovali su jevtinije, istovremeno zadovoljavajući potrebe potrošačke publike za novim i svežim delima. Sličan odnos uspostavlja Valis sa mladim Jovanovićem, o čemu ovaj svedoči u svojoj autobiografiji. Njihova saradnja je trajala do 1889, kada se Jovanović preselio u Pariz i sklopio nov ugovor sa uglednijim londonskim galeristom Arturom Tutom (Arthur Tooth)...
U pedeset osmoj godini života, 27. marta 1917, ženi se Herminom Dauber (Hermine Dauber), svojim mladim modelom i započinje nešto mirniji život. Godine Prvog svetskog rata Jovanović je delom proveo na posedu Dunđerskih u Čelarevu, oduživši im se izradom reprezentativnih portreta. Neposredno po završetku rata planirao je da ponovo krene u Sjedinjene Američke Države, ali do realizacije plana nije došlo, i slikar je nastavio da živi u Beču. Pred početak Drugog svetskog rata Jovanović prelazi u Beograd, u kojem ostaje narednih jedanest godina. Tokom 1950, umetnik se sa suprugom ponovo vraća u Beč, gde ostaje do smrti. Preminuo je krajem novembra 1957. u devedeset osmoj godini života. Njegovi posmrtni ostaci su preneti u Beograd i sahranjeni u Aleji velikana na Novom groblju.
Slikarska karijera Paje Jovanovića, sagledana prema primljenim nagradama i počastima bila je veoma uspešna, posebno u prvom periodu njegovog javnog delovanja. Nakon osvojenih nagrada na godišnjim školskim izložbama bečke Akademije, slede priznanja na ugleniim evropskim i američkim izložbama. U Beču 1898. izlaže Borbu petlova i dobija zlatnu medalju. Na Svetskoj izložbi u Parizu izlaže Krunisanje cara Dušana i osvaja zlatnu medalju. Naredne godine, francuska vlada ga odlikuje za učešće na Svetskoj izdožbi.— Iste godine u Beču, dobitnik je zlatne medalje za kompoziciju Ženidba hercoga Ferija IV Jelisavetom Habzburškom. Na Svetskoj izložbi u Sent Luisu, održanoj 1904, dodeljena mu je srebrna medalja za za kompoziciju Furor Teutonicus.— Na Devetoj međunarodnoj izdožbi održanoj u Minhenu 1905, prima zlatnu medalju za Portret gospođe Mirke. Na Salonu u Parizu 1906. dobija srebrnu medalju, a naredne godine, na istom Salonu, nagrađen je izvan konkurencije. Na jubilarnoj izložbi organizovanoj u Beču 1908. dodeljena mu je počasna diploma Minisharstva za kulturu i obazovanje Austrije. Naredne godine, na izložbi u Salcburgu dobija državnu zlatnu medalju za kompoziciju Furor Teutonicus. Na međunarodnoj izdožbi održanoj u Buenos Ajresu 1910, osvaja prvu nagradu za portret Gospođa Kaufman.
U to vreme slikar udazi u šestu deceniju života, i nagrade postaju sve ređe i skromnije. Tokom 1931, za sliku Muni u salonu prima zlatnu medalju na izložbi održanoj u bečkom Umetničkom domu. Konačno, 1954, povodom devedeset petog rođendana, prima Zlatnu palmu Društva likovnih umetnika u Beču. Umetničko udruženje Lada mu, povodom izbora za doživotnog počasnog predsednika, uručuje lovorov venac 1953, a Savez likovnih umetnika Jutoslavije mu šalje srebrni lovorov venac 1957. Bila su to posledša počasna priznanja dobijena nekoliko godina pred smrt.
Dokumentaciju o osvojenim nagradama slikar je pažljivo čuvao, zahvaljujući čemu je njihov veliki deo kasnije dospeo u njegovu zaostavštinu, i danas se čuva u Muzeju Paje Jovanovićau Beogradu. Sa istom pažnjom slikar se odnosio i prema prikazima njegovih dela u sredstvima javnog informisanja. Brižljivo je sakupljao isečke iz novina i čuvao ih. Koliki značaj im je pridavao pokazuje činjenica da ih je pokazao Miti Živkoviću, svom prvom sistematičnijem biografu, koji ih je potom delimično objavio u tekstu o slikaru štampanom u Letopisu Matice srpske. Deo ovih isečaka je sačuvan i pohranjen zajedno sa priznanjima u slikarevom Muzeju.
