Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Mara Lukić Jelesić (1885—1979)  (Pročitano 13089 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Mara Lukić Jelesić (1885—1979)
« poslato: 03.04.2013. 15:37 »
MARA LUKIĆ JELESIĆ
(Obilićevo, 25.12.1885 — Šabac, 1979)


Mara Lukić-Jelesić, doajen modernog slikarstva u Šapcu, rođena je 25. decembra 1885. godine u Obilićevu (danas: Novi Kneževac), od oca Aleksandra i majke Julijane, rođene Aracki. Otac je poreklom Hercegovac, čiji su preci, početkom 19. veka, doseljeni u banatski Padej, a majka potiče iz ugledne sremskokarlovačke porodice. Sem Mare, koja je bila najstarije dete, Aleksandar i Julijana su imali i sina Živojina, koji će izrasti u vrsnog vajara i kameistu, i kćerku Nadu.
 
Osnovnu školu je Mara pohađala na Dorćolu, u Beogradu. Po završetku, imala je želju da se upiše u gimnaziju, ali se povinovala želji roditelja i školovanje nastavila u Višoj ženskoj školi u Beogradu, počev od 1895. godine. Imala je sreću da joj crtanje predaju mlada Nadežda Petrović, zatim Kosara Cvetković, a u poslednja tri razreda — istaknuti likovni pedagog Rista Vukanović. Zahvaljujući njima, slikarstvo se za navek uvuklo u biće ove sramežljive i talentovane devojčice. Stoga ne iznenađuje podatak da se Mara, po završetku Više ženske škole Kraljice Drage, od septembra 1901. godine, obrela u Srpskoj slikarskoj školi, koju su vodili Rista i Beta Vukanović. Ovoga puta, šesnaestogodišnja devojka je imala dovoljno upornosti da ne prihvati želju roditelja, posebno majke Julijane, da dalje školovanje nastavi u učiteljskoj školi.
 
Na Slikarskoj školi, autoritativni i preduzimljivi Rista Vukanović uveo je sledeće predmete: crtanje i slikanje draperija i mrtve prirode, crtanje i slikanje po živim modelima, crtanje i slikanje cveća, rezanje u koži, gorenje u drvetu i bakrorez. Pored bračnog para Vukanović, u teorijskoj nastavi bili su angažovani: Svetozar Zorić, Dr Vojislav Đorđević, dr Brana Petronijević i akademik Mihailo Valtrović, arhitekta i arheolog.
 
Mara je vrlo brzo iskazala svoj raskošni talenat. Sigurnim potezima i zavidnom lucidnošću crtala je poluakt i akt, naglašavajući napetu strukturu eksponiranog modela. U drugoj godini, otpočelo se sa slikanjem uljanim bojama, što je Mara sa nestrpljenjem iščekivala; u trećoj, polagani su ispiti, ali se istovremeno i slikalo, uglavnom u ulju.
 
Za vreme školovanja u Srpskoj slikarskoj školi, od 1901. do 1903. godine, umro je Marin otac Aleksandar, pa se ona odjednom suočila sa egzistencijalnim problemom svoje okrnjene porodice.
 
Opredelivši se za nastavnički poziv Mara je, u junu 1903. godine, sa odličnim uspehom, teorijski i praktično, položila ispit za učiteljicu crtanja i lepog pisanja. Prvo mesto službovanja bilo joj je zabačeno Golubinje, u Đerdapu, gde je, verujući da tu neće dugo ostati, krenula bez slikarskog pribora. Od 16. oktobra 1905. godine, počela je da radi u Višoj ženskoj školi u Šapcu, na Bairu. Narednih sedamdesetak godina, Šabac će u njenom životu igrati veoma značajnu ulogu. U nedostatku nastavničkog kadra, pored crtanja i lepog pisanja, bila je prinuđena da predaje i pevanje, srpski jezik, gimnastiku, pa čak i veronauku. Za utehu, isti tretman imala je i njena koleginica Isidora Sekulić.
 
U jesen 1906. godine, zajedno sa drugim našim poznatim slikarima, Mara boravi u Sofiji, gde prisustvuje otvaranju Druge jugoslovenske izložbe. A posle dve godine, u jesen 1908, Mara je od Više ženske škole u Šapcu zatražila jednogodišnje odsustvo, kako bi se mogla posvetiti daljem stručnom usavršavanju. Zajedno sa prijateljicom Ljubicom Filipović, koleginicom iz Srpske slikarske škole, otputovala je u Minhen. Početno snalaženje u bavarskoj prestonici olakšao im je Ljuba Ivanović, takođe kolega iz Srpske slikarske škole. Mara je želela da se upiše na Minhensku slikarsku akademiju, ali ona, u to vreme, nije primala žene. I inače, Akademija je bila pretrpana, a uslovi za prijem izuzetno strogi. Stoga su se dve prijateljice, pune elana i željne slikarskog znanja i usavršavanja, našle u čuvenoj Ažbeovoj privatnoj školi, koju je tada vodio slikar Hajdner. Međutim, Učilište Ažbe-Hajdner nije moglo da zadovolji određene partijarhalne kriterije koji su egzistirali u Marinoj složenoj i slojevitoj ličnosti. O tome, ona sama kaže: "Čudim se da su studenti ostajali u toj školi. Tu je bilo dosta neozbiljnosti. Tu nam se nije dopalo i prešle smo, iste jeseni, u privatnu školu slikara Šildknehta".
 
Šildknehtova škola je po svemu odgovarala našim slikarkama. Na časove je lično dolazio Šildkneht, podučavao i korigovao radove polaznika, u čemu mu je često pomagao i čuveni slikar Štuk. Od samog početka slikalo se po živim modelima — portret, poluakt i akt. Ipak , prevashodno se radio portret, uz neizbežno insistiranje na "izrazu lica".
 
U jesen 1909. godine, Mara Lukić je okončala svoju minhensku slikarsku naobrazbu i vratila se u Šabac.

U periodu od 1910—1914. godine, za vreme školskog raspusta, lađom je odlazila iz Šapca u Beograd i gotovo sve slobodno vreme provodila u društvu beogradskih umetnika. Među njima se posebno isticao Kosta Miličević, koji je imao atelje u Dubljanskoj ulici i koji je, do tada, proputovao Prag, Beč i Minhen, u potrazi za velikom slikarskom naobrazbom. Drugovanje umetnika imalo je, za sve njih, višestrukog značaja.
 
Prvi svetski rat Maru je zatekao na službi u Višoj ženskoj školi u Šapcu. U njenom svetu intime, godina 1914. ima i drugu, svetliju stranu — verila se tada sa Pavlom Jelesićem, koji je, jedno vreme, radio kao učitelj u Čokešini kod Šapca, a posle rata je
bio inspektor Ministarstva finansija. U jesen iste godine, slikarka je prešla u Beograd, da ratne dane i godine provede u krugu svoje porodice. Brat Živojin je tada već bio na frontu.
 
Poput svoje profesorke Nadežde Petrović i mnogih drugih umetnika, i Mara se stavila u službu otadžbine. Pošto je, polovinom maja 1915. godine, sa uspehom završila kurs za bolničarke, vratila se u Šabac, grad svoga službovanja, koji je, posle cerske i kolubarske bitke, bio pun ranjenika, rekonvalescenata i tifusara. Kako je govorila nemački, sa lakoćom se sporazumevala sa lekarima Dancima, kojima je požrtvovano asistirala. U predasima, uzimala je blok i crtala, uglavnom portrete, koji su joj oduvek bili veliki izazov. Za uložene napore, odlikovana je Ordenom Crvenog krsta.
 
Završetak rata Mara je dočekala u Beogradu gde se, 1917. godine, udala za Pavla Jelesića. Dece nisu imali, ali su do kraja života ostali jedno drugom izuzetno privrženi.
 
Službovanje je Mara nastavila u Šapcu, sada u Šabačkoj gimnaziji, kojoj je pripojena Viša ženska škola. Kao i na početku nastavničke karijere, zbog nedostatka kadrova, bila je prinuđena da predaje lepo pisanje i srpski jezik, da bude razredni starešina prvom razredu i, uz sve to — "poslovođa", odnosno sekretar škole.
 
U decembru 1919. godine, službovanje je nastavila u Beogradu, u Trećoj ženskoj gimnaziji, gde ostaje sve do penzionisanja 1932. godine. Ovaj period je ispunjen njenom velikom slikarskom aktivnošću. Druguje sa svojom bivšom profesorkom Betom Vukanović koja je, kao i Zora Petrović, imala atelje u Kolarčevom narodnom univerzitetu, ali i sa poetesom Desankom Maksimović, koleginicom iz Treće beogradske gimnazije. Mara Lukić i Desanka Maksimović, 1923. ili 1924. godine, za vreme školskog raspusta, vode svoje učenike na more. Tom prilikom su, na Svetom Stefanu, nastali neki Marini akvareli, koji spadaju u sam vrh srpskog impresionističkog pejsaža.
 
Član Udruženja likovnih umetnika Srbije Mara je postala 1921. godine, nakon čega su usledile brojne zajedničke izložbe. U leto 1925. godine, na jednoj od sednica ULUS-a, odlučeno je da Mara, zajedno sa desetak srpskih slikara, ide na studijsko putovanje u Pariz. Tražila je stipendiju od Ministarstva prosvete, kako bi u francuskoj prestonici mogla ostati godinu dana, ali njena molba nije uslišena. Ipak, od Ministarstva trgovine, pred polazak, svaki slikar je dobio po 10.000 dinara. Na putu u Pariz, na kratko su se zadržali u Milanu, gde su posetili katedralu Santa Marija dela Gracija, u kojoj su se mogli diviti Leonardovoj Tajnoj večeri.
 
U Parizu, cela umetnička grupa je bila stalni gost Luvra i drugih poznatih muzeja. Na Maru, najupečatljiviji utisak su ostavila platna Renoara, Sezana, Manea i Delakroa. Iz svoje slikarske svesti ovde je potisnula i poslednje tragove minhenske slikarske škole.
 
Najplodniji slikarski opus Mare Lukić Jelesić nastupa posle penzionisanja 1932. godine. Rasterećena svakodnevnih obaveza, bila je u mogućnosti da svoje dane ispuni uglavnom slikanjem. Mada je penzionisana zbog bolesti, pokazalo se da je veoma dugovečna, doživevši čak 94 godine.
 
Posmatrano u globalu, u periodu pre njenog odlaska u Pariz, u kome preovladavaju minhenska iskustva, u slikarskom opusu dominira portret. Po povratku iz Pariza, pa do Drugog svetskog rata, za njen slikarski rad karakterističan je pejsaž. Mada je portret i dalje prisutan, u shvatanju ljudskog lika štošta se promenilo. Nema više minhenskog insistiranja na "izrazu lica"; svetlost i boja postaju dominantni.
 
Najveći broj svojih pejsaža Mara je naslikala u Šumadiji i Bosni. Pred sam Drugi svetski rat, nastala je serija pejsaža iz okoline Svrljiga, koji čine krunu slikarskog opusa iz ovog perioda.
 
Teške dane nemačke okupacije, zajedno sa suprugom Pavlom, Mara je provela u Beogradu, gde je i dočekala oslobođenje. Pošto je Pavle bio vlasnik roditeljske kuće u Šapcu, na Kamičku, od 1948. godine, nastaviće život u ovome gradu, za koji su ih vezivale brojne uspomene.
 
Puna životne radosti, Mara je nastavila da slika. U novembru 1951. godine, bila je spremna da se Šapčanima predstavi svojom prvom samostalnom izložbom. U sali Šabačke gimnazije, izložbu je otvorio Jovan Bijelić, veliki poštovalac Marinog slikarstva, a bile su izložene 164 slike: jedna kompozicija, 78 portreta, 53 slike cveća i 32 pejsaža.
 
Naredne, 1952. godine, Mara je svoju izložbu prenela u Beograd, u Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić" na Malom Kalemegdanu, gde je bila otvorena od 20. do 30. aprila. Ovoga puta, bio je izložen 141 rad, a postavku je lično osmislio Pavle Vasić, napisavši i recenziju u Politici. U listu Republika, povodom izložbe se oglasio i Šapčanin Stanislav Vinaver.

Sem dve samostalne, u periodu 1921—1979. godine, Mara je izlagala na velikom broju skupnih izložbi, uglavnom u Beogradu i Šapcu, ali i u Sremskoj Mitrovici, Zrenjaninu i Valjevu.
 
Marin slikarski opus koji se, zahvaljujući njenoj dugovečnosti, ostvarivao u dugom vremenskom periodu, može se podeliti na nekoliko karakterističnih stvaralačkih razdoblja:

Prvi period, u kome je sticala prva slikarska znanja i stvarala prva dela, obuhvatao bi razdoblje od osnovne škole (1891—1895), do odlaska u Minhen, 1908. godine;

Drugi period bi zahvatao vreme koje je Mara provela u Šildknehtovoj slikarskoj školi u Minhenu, 1908/ 1909. godine, do druženja sa Kostom Miličevićem u Beogradu, od 1910—1914. godine, kada njeno slikarstvo poprima karakteristike razvijenog plenerizma i impresionizma. Uslovno rečeno, ovaj period Marinog slikarstva produžava se sve do njenog odlaska u Pariz, 1925. godine;

Treća faza — impresionistička, svoj pun procvat doživela je u periodu od 1925. do 1950. godine;

Konačno, od 1950. godine nastupa period Marinog "intimističkog slikarstva" koje je, u poslednjim godinama njene aktivnosti, obeleženo delima koja nisu u vezi sa savremenim umetničkim strujanjima.

Mada to, u velikom slikarskom opusu Mare Lukić Jelesić, nije nimalo lako, pokušaćemo, uz pomoć znalaca iz ove oblasti, da izdvojimo njene najznačajnije radove: Portret prof. Božice Jovanović, Majka Julijana, Autoportret, Portret pukovnika Antića, Moja majka, Portret Dragojla Jelesića, Pavle Jelesić u pletenoj naslonjači, Portret Nade Lukić, Portret Nade Sekulić, Portret prof. Zore Jelesić, gospođa Mara Malina, Portret Leposave "Lepše" Mišić, Živojin Lukić na sofi, Portret devojke Milene, ciklus pejsaža sa Svetog Stefana, serija pejsaža iz okoline Svrljiga, Pod orahom, Terasa, Naše dvorište, Reka Sana, Na Plitvicama, brojni crteži u olovci, itd.
 
Umrla je, u dubokoj starosti, 1979. godine, u Šapcu. Da je radila do poslednjeg dana, svedoči efektan portret Milana Tufegdžića, iz iste godine.