Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Put rimskih imperatora  (Pročitano 26421 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #15 poslato: 13.03.2013. 17:29 »
Od čuvara goveda do imperatora


Jedan od 17 rimskih vladara rođenih u srpskim krajevima bio je i imperator Gajus Valerijus Galerijus Maksimus. Poreklom je bio iz rimske provincije Priobalske Dakije, kojoj je tada pripadao crnorečki kraj. Njegov životni put od običnog čuvara goveda do titule cezara liči na bajku.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Ostaci palate rimskih imperatora na tlu Srbije

Postao je vojnik koji je svojom odlučnošću i hrabrošću privukao pažnju tadašnjeg imperatora Dioklecijana, koji je upravo sprovodio reforme, uvodeći tetrarhiju kao način vladanja. Za jednog od ta četiri vladara sa titulom cezara proglašen je i Galerije.

Predstava za boga

Čin apoteoze je velika predstava u kojoj se spaljuje voštana figura imperatora na velikoj lomači sa svim darovima donetim iz celog carstva, uz odgovarajuće rituale, kroz koje se prikazuju podvizi i život umrlog. Na vrhu lomače nalazi se kavez u kome je zatvoren orao. Kada se upali vatra kavez se otvara, orao izleće i kliktanjem i letom u nebo simbolizuje imperatorov odlazak među bogove, pošto je on završio svoju ulogu na ovom svetu.

Doduše, tom imenovanju je pomogla i činjenica da se prethodno oženio Dioklecijanovom ćerkom. Gajus Maksimus je za prestonicu odabrao Solun. Posle smrti Dioklecijana dobio je titulu avgusta i postao prvi čovek Rimskog carstva.

Sve ovo se događalo u davnom trećem, i početkom četvrtog veka, kada je Galerije, desetak kilometara od današnjeg Zaječara sagradio raskošnu palatu i nazvao je Feliks Romulijana, prema svojoj majci Romuli. Ovi podaci su dovoljni da se poseti to mesto, danas zvano Gamzigrad, koje je slavu steklo, između ostalog, i prema nalazištu najbolje očuvanih ostataka rimske arhitekture u Evropi.



Misteriozni tragovi starih građevina dugo su pobuđivali maštu i radoznalost naučnika, ali i pustolova i običnih ljudi. Tajna je rešena posle 20-godišnjih arheoloških istraživanja, kojima je rukovodio akademik Dragoslav Srejović.

Po otkriću velelepnih zdanja ukrašenih skulpturama i mozaicima, utvrđeno je da je reč o carskoj palati koju je u svom rodnom mestu u kome je i sahranjen sagradio ovaj rimski imperator. Sama palata zauzima skoro sedam hektara i opasana je dvostrukim zidom, starim i novim, sa dvadesetak kula. Nedavno otkriće zlatne fibule, kopče za togu, i to izvan kompleksa, samo je jedan od dokaza da svaki kvadratni metar unutar i van zidina palate krije mnoga iznenađenja.

Unutar zidina su carska rezidencija, hramovi, trgovi, dvorci, fontane, skulpture, ukrašeni i uređeni na najbolji način koji se mogao zamisliti u to vreme. Dvorane, predvorja, dvorišta i sve ostale prostorije ukrašavale su statue božanstava izrađene od mermera. Bila je tu i Galerijeva statua, visoka oko 2,5 metra.

Materijal za gradnju palate stizao je iz celog ogromnog Rimskog carstva, a neimari su bili nadaleko poznati umetnici, klesari i vešte zanatlije.

Ostaće zapisano da je Galerije jedan od malobrojnih rimskih imperatora koji nije sahranjen u mestu odakle je vladao, nego u mestu rođenja. Kao božanski sin i mitski heroj, sagradio je za života zdanje koje će poslužiti kao mesto hodočašća i mesto gde će svi slaviti novo božanstvo.

Od blata do zvezda

Galerije je rođen u malom dunavskom selu, u porodici seljaka i varvarke. Bio je lep, snažan čovek, ljubitelj dobre trpeze i izuzetno hrabar vojnik. Celog života duboko je bio odan svom zaštitniku Dioklecijanu, koji ga je proglasio "drugim Romulom i Aleksandrom", misleći na osnivača Rima, kao i na Aleksandra Makedonskog, najvećeg vojskovođu u istoriji tadašnjeg sveta. Galerije je u isto vreme bio snažno vezan za zavičaj, zemljake i rođake, što je dokazao izborom Maksimina, sina svoje sestre, i zemljaka Licinija za savladare. Izgradnju Romulijanuma je otpočeo tek kada je na Dunavu završio ratove sa Sarmatima, Kvadima i Bastarnima, i oko 306. godine postao najmoćnija ličnost u carstvu

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Gajus Valerijus Galerijus Maksimus

Gradnja je započeta 305. ili 306. godine. Tu su dve raskošne palate, mali hram sa žrtvenikom, hram posvećen vrhovnom bogu Jupiteru, žitnica, kupatila, i drugi objekti čija namena još nije odgonetnuta. Ipak, sve je izvedeno tako da jasno pokazuje nameru da se sačuva uspomena na imperatora i njegovu majku.

Godine 1989, nedaleko od palate, na brdu zvanom Magura, otkriveni su mauzoleji u kojima su sahranjeni Romula i Galerije. Tačnije, u njima su sahranjeni njihovi ovozemaljski ostaci, a u blizini su građevine koje svedoče o izvršenju apoteoze, čina kojim su imperator i njegova majka uzdignuti među bogove.

Ovo je prvi arheološki dokument na prostoru bivšeg Rimskog carstva, koji potvrđuje i odslikava izvršenje apoteoze, iako je polovina od 60 rimskih careva proglašena za božanstva.

Priča o dečaku koji je od čuvara goveda postao veliki ratnik, zatim prvi čovek Rimskog carstva, a time i deo Jupiterove porodice i sin boga, zaokružena je upravo otkrićem palate Feliks Romulijana. Arheološka istraživanja su nastavljena i trajaće još godinama, a zastava Unesko, postavljena na ulazu u Gamzigadski kompleks 2007, govori da je ovaj jedinstveni lokalitet postao svetsko svedočanstvo i baština o davnim i slavnim vremenima.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #16 poslato: 13.03.2013. 17:41 »
Dioklecijan je vladao čitave dve decenije i uspeo je da nadživi sopstvenu vladavinu. Izabrao je za savladara Maksimijana i unapred proglasio naslednike. U istoriji će ostati upamćen i kao prvi borac protiv inflacije.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Maksimijanov novac

Uz južnu fasadu katedrale Svetoga Marka, u Veneciji, stoje četiri figure isklesane u porfiru - retkom, vrlo tvrdom egipatskom kamenu purpurne, carske boje. Davno nekada ovaj grupni reljef donesen je iz Konstantinopolja u Veneciju. Četiri čoveka nose krune i isto su obučeni. Njihova lica su bezizražajna i gotovo ista - osim što dvojica nose brade - znak višeg položaja. U doba kada su statue isklesane, već je nastupao apstraktni stil u vajarstvu i daleko je bilo ono vreme kada su se rimski umetnici trudili da što vernije izraze portrete u kamenu. Ruke koje bradati muškarci pružaju preko ramena svojih mlađih kolega simbolizuje zaštitnički stav, kao i sklad i razumevanje koji postoje između četiri vladara. Jer, radi se o četiri vladara Rimskog carstva, a skulptura je isklesana negde oko 300. godine - pred kraj vladavine cara Dioklecijana. Četiri figure prikazuju „tetrarhe”: dva vrhovna vladara Imperije - avgusta, i dva njihova pomoćnika - cezara, odnosno novi oblik carske vlasti koji je smislio i zasnovao veliki Dioklecijan.

Retki su rimski vladari kakav je bio Dioklecijan. Po obimu promena koje je podstakao i sproveo, može se možda meriti samo sa osnivačem Rimskog carstva - Avgustom Oktavijanom. Postoji istorija Rimske države pre i nakon Avgusta, kao i pre i nakon Dioklecijana. Posle Avgustove vladavine, Rimska republika pretvorila se u principat, odnosno carstvo. Nakon Dioklecijana, od principata, nastaje „dominat”, tetrarhija, pozno carstvo, kasnije Vizantija.

Dioklecijan je udahnuo novi život u posustalo Carstvo: način vladanja, ustrojstvo vojske, činovništvo, oblik i način uprave provincija, poreze, novac... Nešto od tih promena započeli su i raniji vladari, poput Galijena i Aurelijana, ali nijedan nije proveo dovoljno vremena na vlasti da bi ih dovršio. Tek su Dioklecijan, a nakon njega i Konstantin, carevi poreklom s Balkana, posle više od pet decenija duboke krize obnovili Carstvo, koje je, tako izmenjeno, nastavilo da postoji još hiljadu godina na Istoku i vek i po na Zapadu. Od tog vremena javljaju se prvi društveni oblici i ustrojstvo koji će se postepeno pretvoriti u evropsko društvo srednjega veka.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Severna kapija Dioklecijanove palate u Splitu

Ubiti vepra

Kao i ostali carevi toga doba, Dioklecijan je bio skromnog porekla, neki čak navode da mu je otac bio rob. Rođen je negde u provinciji Dalmaciji oko 236/240. godine - možda u vreme vladavine Maksimina Tračanina. Pravo ime mu je bilo Diokle, po čemu postoje pretpostavke da je poreklom iz Dioklee, naselja čiji ostaci leže nedaleko od današnje Podgorice (Duklja). Ipak, većina istoričara smatra da je Dioklecijan rođen blizu mesta u kom je proveo poslednje godine života - Salone (kod današnjeg Splita). Nedovoljno obrazovan, mladi Diokle posvetio se jedinoj profesiji koja je i siromašnim seljacima omogućavala sjajnu karijeru - vojsci. U vojsci je stasao i napredovao u najteže doba, kada je Rimsko carstvo sredinom III veka jedva opstajalo pod udarima spoljnih neprijatelja i unutrašnjih sukoba. Dioklecijan se pokazao kao bistar, sposoban i ambiciozan vojnik, kasnije oficir, koji je u vreme vladavine svojih zemljaka iz Ilirika već dogurao do ranga vojnog upravnika pogranične provincije Mezije (današnja Srbija). Za vreme cara Karusa, Diokle je 282. godine postao komandant „domestika”, odnosno careve konjičke garde („protectores”). Naredne godine čak je biran i za konzula.

Nakon zagonetne careve smrti, potom i ubistva njegovog sina i naslednika Numerijana, legije za imperatora biraju Diokla, koji menja ime u Gaj Aurelije Valerije Dioklecijan. Bilo je to 17. novembra 284. godine u Nikomediji u Maloj Aziji. Dioklecijan je pred legijama lično pogubio prefekta Apera koga je okrivio za smrt mladog cara. Zabeležena je legenda da je jedna proročica prethodno najavila mladom Dioklecijanu da će postati car kad „ubije vepra” (aper na latinskom).

Dioklecijan nije osvajao i plenio na prvi pogled. On je bio veoma preduzetan čovek prikrivenih, ali retkih sposobnosti. Odlikovale su ga čvrsta volja, izvanredno poznavanje prilika, upornost u ostvarivanju svojih ciljeva, velika sposobnost da obuzda sopstvene strasti i volju drugih preusmeri ka ostvarenju sopstvene zamisli. Sve bi to bio sposoban da podvede objašnjenjima o pravednosti i o zajedničkoj koristi i javnom dobru.

Prvi zadatak novog cara sastojao se u obavezi da se nametne za vladara celog Carstva. Naime, na zapadu Carstva vladao je brat prethodnog cara - Karin, koji je okupio legije i krenuo na Dioklecijana. Dve vojske srele su se 1. aprila 285. godine u ravnici nedaleko od ušća Morave u Dunav, kod mesta Margum, između Singidunuma i Viminacijuma (blizu današnjeg Kostolca). Do prave bitke, međutim, nije došlo. Dioklecijan je već na početku svoje carske karijere pokazao diplomatsku i taktičku umešnost. Karinov prefekt pretorijanaca (komandant vojske) prešao je na Dioklecijanovu stranu, a Karina su ubili vlastiti vojnici.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Dioklecijanova glava isklesana u mermeru čuva se u muzeju „Karlsberg” u Kopenhagenu.

Tetrarhija

Drugi zadatak novog cara bio je da opstane na vlasti, drugim rečima da preživi uspon na najviši položaj, što, u to doba, nije bilo nimalo jednostavno. Carevi su, naime, često ginuli (uglavnom su ubijani u pobunama). Ipak, Dioklecijan je vladao čitave dve decenije, pa je čak uspeo da nadživi i sopstvenu vladavinu! Treba se vratiti od Dioklecijanovog vremena čitav vek i po ranije u rimsku istoriju, da bi se došlo do nekog imperatora koji je vladao duže od dve decenije (bili su to u II veku Hadrijan, koji je vladao 21 godinu, i njegov naslednik Antonin Pije, koji je vladao 23 godine). Osim toga, Dioklecijan je jedinstven jer je bio jedini rimski imperator svih vremena koji se dobrovoljno „penzionisao”, odnosno povukao sa prestola i kasnije živeo gotovo kao običan građanin.

Kako mu je uspelo da vlada tako dugo u ta nemirna i opasna vremena kada je vojska po sopstvenim hirovima ubijala i postavljala imperatore? Da bi smanjio opasnost od careubistva, a istovremeno da bi povećao učinak carske vlasti i uprave, Dioklecijan je postepeno razvio kolektivnu vlast, koja je trebalo da obezbedi i jasan način nasleđivanja carskog položaja (što u Rimskoj državi nikada nije bilo jasno predviđeno). Tako je, shvativši da jedan čovek ne može istovremeno da predvodi vojsku i na istoku i na zapadu, Dioklecijan već 286. godine za suvladara, avgusta, postavio svog zemljaka poreklom iz Sirmijuma (Sremske Mitrovice) - Maksimijana. Dva cara istovremeno su, svako sebi, dodala i božanska imena:

Dioklecijan je postao i Jovius (ime vrhovnog rimskog boga Jupitera), a Maksimijan Herkul. Nekoliko godina kasnije, 293. godine, avgusti su odredili i dva mlađa suvladara i buduća naslednika koji su dobili titulu cezara. Cezar Konstancije Hlor vladao je na istoku carstva, uz avgusta Maksimijana, a cezar Galerije vladao je na zapadu, uz Dunav, kao Dioklecijanov saradnik. Oba cezara takođe su poticala iz Ilirika - Konstancije je bio poreklom iz Naisa (Niša), a Galerije iz Mezije (Romulijana kod današnjeg Zaječara). Ovaj sistem ojačale su i porodične veze: Dioklecijan je formalno usvojio Galerija, koji se oženio njegovom kćerkom, dok se Konstancije Hlor oženio Maksimijanovom usvojenicom.

Dioklecijan je takođe potpuno izmenio carski protokol i po ugledu na Aurelijana uveo istočnjačke običaje klanjanja i ljubljenja odore (adoratio). Caru, koji je od tada nosio i zvanični naziv dominus (gospodar) moglo se mnogo teže prići nego u doba principata, kada je vladar smatran samo prvim među jednakima a „božanstvo” je postajao tek nakon smrti. Svaki od četvorice vladara tetrarhije proglašen je polubožanstvom, koje je brižljivo čuvano i kome se pristupalo po posebnom obredu.

Obezbedivši vlast i predupredivši se od izdaje, pobune i ubistva, Dioklecijan se okrenuo ratovanju na granici. U narednih desetak godina Dioklecijan će najviše vremena provoditi na Balkanu, po podunavskim provincijama (Mezija, Dakija, Panonija) i u svom dvoru u Sirmijumu - mestu odakle je najbrže mogao da odgovori na varvarske napade preko Dunava. Dioklecijan i njegove carske kolege porazili su spoljne neprijatelje, Alemane, Sarmate, Franke i Persijance i ugušili pobune u Galiji, Britaniji i Egiptu. Tako je tih godina, nakon dugo vremena, Carstvo ponovo upoznalo mir, a njegove granice proširene su na račun Persije.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Skulpture prikazuju Dioklecijana i njegove suvladare, a davno su donete iz Konstantinopolja u Veneciju gde se i danas nalaze.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #17 poslato: 13.03.2013. 17:54 »
Dioklecijanove reforme

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Skulpture prikazuju Dioklecijana i njegove suvladare, a davno su donete iz Konstantinopolja u Veneciju gde se i danas nalaze.

Uz vojne uspehe, neumorni Dioklecijan preduzeo je i velike promene državne uprave i vojske. One su imale tri osnovna cilja: da vladara uzdignu na stepen božanstva, da preurede centralnu vlast i da uvećaju vojsku. Glavna Dioklecijanova reforma, osim uvođenja vlasti tetrarhije, ticala se upravljanja celim carstvom. Ranije provincije su usitnjene i podeljene na dve ili tri manje administrativne jedinice pod istim nazivom. Tako su od 48 stvorene 104 provincije kojima su upravljali guverneri (rektori ili praeses). Provincije su grupisane u 13 većih oblasti nazvanih dioceze, kojima su upravljali vikari koji su bili podređeni samom caru. Zanimljivo je da su ovi nazivi do danas opstali u okviru hrišćanske crkve. Najzad, celo carstvo bilo je podeljeno na četiri prefekture koje su bile u nadležnosti pretorijanskih prefekata - najviših državnih činovnika posle cara. Četiri prefekture nosile su nazive: Galija, Italija, Ilirik i Istok.

Ilirik, sa sedištem u Sirmijumu, obuhvatao je dioceze: Panonija, Dakija, Makedonija i Trakija, odnosno oblasti današnjeg Balkana i Mađarske. Nakon prelaska Dioklecijana na dvor u Nikomediju (Mala Azija), u Sirmijumu je svoj dvor imao cezar ovog dela Carstva, Galerije.

Dioklecijan je sproveo i veliku novčanu obnovu, u duhu mera koje je već započeo njegov prethodnik Aurelijan. Novac je imao veći sadržaj srebra i zlata, čime je zaustavljena inflacija. Istovremeno, u Dioklecijanovo vreme izveden je jedan od prvih, vrlo zanimljivih ogleda ekonomske politike, koji su često ponavljani i u savremeno doba. Naime, tetrarsi su 301. godine objavili čuveni „Edikt o cenama” u kome su, pozivajući se na skupoću i na gramzivost trgovaca pokušali da zaustave inflaciju tako što su utvrdili najviše cene sve robe koja je bila u prometu u carstvu, kao i svih plata i honorara. Radilo se o ogromnom poduhvatu i novatorskoj zamisli, jer je trebalo popisati i utvrditi cene svih proizvoda na tržištu u celom Carstvu, istovremeno imajući i u vidu i posebnost i kvalitet pojedinih proizvoda, kao i mesta prodaje. Sličan poduhvat pokušaće tek sovjetski boljševici nekih sedamnaest vekova kasnije. Za kršenje najviše cene bila je utvrđena i smrtna kazna. Ova, kao i sve slične mere borbe protiv inflacije, naravno, nije uspela, i pored drakonskih kazni. Cene su zavisile od količine i kvaliteta novca u opticaju, kao i od raspoloživosti robe i tražnje. Međutim, umesto da se cene zaustave, došlo je do nestašice robe, što je poznata ekonomska pojava. Proći će još nekoliko desetina vekova pre nego što ekonomska nauka dođe do stvarnih saznanja i recepata za suzbijanje inflacije.

Najzad, pred kraj vladavine Dioklecijan je pokušao da zaustavi rastući uticaj hrišćanstva, koje je prodrlo sve do samog carskog dvora (pričalo se da čak i careva supruga i kći podržavaju tu novu veru). U februaru 303. godine objavljen je prvi edikt protiv hrišćana. Iste godine izdat je drugi - o zatvaranju svih crkvenih poglavara, a zatim i treći edikt koji je predviđao stroge mere protiv protivnika paganskih kultova. Četvrti edikt, iz marta 304. godine, otvorio je vrata krvavim zbivanjima u celoj imperiji.

Maksimijan iz Sirmijuma

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

U novembru 304. godine Dioklecijan je treći put u toku svoje vladavine došao u Rim, nekadašnju prestonicu Carstva, gde mu se pridružio i Maksimijan. U gradu je održana proslava - dve decenije avgustove vlasti. Smenjivale su se igre, svetkovine, počasti božanstvima i carevima, narodno veselje... Rim je slavio i činilo se da su se vratila stara vremena. I niko od učesnika nije mogao ni da pomisli da prisustvuje poslednjoj proslavi jednog paganskog vladara imperije. Uskoro, veoma brzo, nastupiće novo doba. Ostareli Dioklecijan zamorio se od gužve milionske prestonice. Laktancije, hrišćanski hroničar iz Nikomedije, koji je u to vreme napisao delo „O smrti progonitelja” opisuje kako je Dioklecijan, usred ciče zime krenuo u Ravenu, pa na istok. Šiban kišom on se razboleo - možda je dobio upalu pluća - i toliko oslabio da su morali u nosiljci da ga nose celim putem uz Dunav, preko Sirmijuma i Singidunuma, ka Vizantu sve do dvora u Nikomediji. Tamo je stigao tako slab da su svi očekivali njegovu smrt. Ipak je preživeo ali se osećao star, slab i umoran da dalje upravlja državom.

Istoga dana i Dioklecijanov savladar, verni Maksimijan, na svom dvoru u Mediolanumu (Milano) objavio je povlačenje sa prestola. Ali, dok se Dioklecijan jednom zauvek povukao u godinama pripreman dvorac u Splitu, bez želje da se ikada više bavi državnim poslovima, Maksimijan se nije povukao svojom voljom. On, doduše, jeste prihvatio i poštovao zakletvu i dogovor sa Dioklecijanom, ali mu je trebalo samo malo - pa da se predomisli.

Laktancije, piše da su Dioklecijan i Maksimijan Herkulije bili u „odanom prijateljstvu, istog duha, istog načina razmišljanja, jednake volje i rasuđivanja”. Ali, prvi je bio halapljiviji a drugi odvažniji. Par koji je čak dve decenije uspešno vladao Rimskim carstvom ipak se bitno razlikovao. Naime, Dioklecijan je bio vođa - mozak, a Maksimijan izvršilac - mišići. Zato je prvi uzeo nadimak Jupiter, dok se drugi zvao po Herkulu. Jedan je nadgledao i komandovao, drugi je sprovodio.

Maksimijan je bio poreklom iz siromašne porodice iz Sirmijuma. Rođen oko 250. godine, vojničko iskustvo stekao je pod komandom nekadašnjih careva i zemljaka, Aurelijana i Proba. Dioklecijan ga je bez sumnje izabrao za suvladara jer ga je dobro poznavao - dugo je s njim delio dobro i zlo vojničkih pohoda. Izabran za cara, Maksimijan se pokazao kao uspešan vojskovođa. Već 286. godine suzbio je pobunu galskih seljaka, a zatim se godinama uspešno nosio s varvarskim napadima uz Rajnu. Porazio je Alemane i Burgunde, ali je doživeo i jedan poraz od izdajnika iz sopstvenih redova. Njegov komandant flote se pobunio i sa brodovima i delom vojske otplovio u Britaniju, gde se proglasio za cara i vladao nekoliko godina. Nakon proglašenja tetrarhije (293. godine) Maksimijan se povukao u nešto mirniji život (pun poroka, dodaje Laktancije) na dvor u Mediolanumu (Milano), dok je njegov cezar, usvojenik i zet Konstancije Hlor poslat da se bori na Rajni i sa pobunjenim Britancima. U kasnijim godinama, Maksimijan je ipak zadobio još nekoliko pobeda na Rajni (protiv Karpa) i u Africi (protiv Mauritanaca).

Nakon abdikacije 305. godine, Maksimijan se, kao i Dioklecijan, povukao u svoj dvorac na Siciliji ili u Lukaniji, gde je izdržao jedva nešto više od godine u svojstvu starijeg avgusta, koji uživa državne privilegije, ali ne vlada.

Međutim, koliko god je vlast tetrarhije izgledala uspešna tokom Dioklecijanove vlasti, toliko je sve dovedeno u pitanje čim je ovaj veliki car abdicirao. Sledećih 18 godina biće razdoblje stalne borbe i sukoba onih koji su teoretski trebalo da produže i učvrste Dioklecijanov zavet. Dugo odan Dioklecijanu dok su zajedno vladali, Maksimijan je kasnije učestvovao u rasturanju Dioklecijanove zamisli o tetrarhiji kao uređenom sistemu podele vlasti i nasleđivanja. Vlast i moć magično su ga privlačili. Nije propustio priliku da u haotičnom razdoblju i otimačini oko vlasti nakon 305. godine pokuša ponovo da preuzme zvanje avgusta. Prva prilika ukazala se već oktobra 306. godine kada su pretorijanci i senat u Rimu za avgusta nezakonito proglasili njegovog sina Maksencija. U godinama koje slede, izgledalo je da Rimsko carstvo ponovo zapada u onaj haos i zbrku kakve su vladale u vreme pre stupanja Dioklecijana na vlast. Maksimijan se ponovo proglašava avgustom 307. godine i pobeđuje Severa II, koga je poslao Galerije. Severovi vojnici nisu želeli da učestvuju u borbi protiv svog starog komandanta, nego su prešli na Maksimijanovu stranu.
Kako bi ojačao svoj položaj, Maksimijan udaje kćerku Faustu za cezara Konstantina (sina Konstancija Hlora), koji vlada u Galiji i na Rajni.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Oficir Dioklecijanove pretorijanske garde

Sledeće, 308. godine, na zahtev cara Galerija i uz nevoljni pristanak ostarelog Dioklecijana, održan je istorijski skup u Karnuntumu, na Dunavu (danas u Austriji) gde su se našla tri najstarija avgusta: Dioklecijan, Maksimijan i Galerije. Dioklecijan je tada poslednji put pokušao da uspostavi zamisao tetrarhije. Ali, i pored Galerijevog navaljivanja, Dioklecijan je ne samo ponovo odbio da se vrati na vlast, nego je i ubedio Maksimijana da se po drugi put odrekne carskog purpura. Postoji legenda da je tada svojim nekadašnjim kolegama Dioklecijan rekao da mu je veće zadovoljstvo fizički rad i gajenje salate u vrtu pored dvorca u Splitu, nego što je ikada uživao u obavljanju carske vlasti.
Međutim, i pored Galerijevih i Dioklecijanovih napora, odluke iz Karnuntuma ostale su samo pokušaj.

U leto 310. godine Maksimijan će na dvoru u Trijeru po treći put da se ogrne purpurnim plaštom i proglasiće se avgustom, ovaj put pokušavši da svrgne sopstvenog zeta - Konstantina. U tom trenutku, Rimska imperija brojala je, što priznatih što nepriznatih, sedam careva (avgusta) - i to ne uzimajući u obzir još živog Dioklecijana (!). U takvim uslovima dogovora nije moglo biti. Pobediće onaj ko se pokaže najjači.
Cezar Konstantin sprečio je tastov pokušaj da ga zbaci. Maksimijan je uhvaćen u bekstvu u Masilii (Marselj) gde je nedugo zatim okončao život - (po Konstantinovom naređenju je verovatno ubijen ili je izvršio samoubistvo). Tako je „ovaj veliki rimski car”, kako ga naziva Laktancije, „okončao život sramnom i nedostojnom smrću”.

Maksimijanov nekadašnji suvladar Dioklecijan, ugasio se tiho, skoro zaboravljen od novih vladara imperije, udaljen od vihora borbe za vlast, negde oko 313. godine. Ali, istorija ga nije zaboravila.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #18 poslato: 13.03.2013. 18:00 »
Decije Trajan (249–251)

Niz rimskih careva poreklom iz balkanskih provincija stupa na presto od sredine III veka, u okolnostima „kada je kriza Imperije ušla u tamni nepovratni apogej”. Bilo ih je osamnaest (ako računamo i onu dvojicu ranovizantijskih). Rođeni su na prostorima Donje Panonije, Gornje Mezije, kasnoantičkih provincija Priobalne Dakije i Unutrašnje Dakije, koje su danas u granicama Srbije. Upravo beše zatvoren prvi milenijumski krug Rima, kohezione sile oslabile, temeljne vrednosti poljuljane. „Jednostavni, očvrsli u nemaštini, hrabri, rasli s elementarnim osećanjem časti i vere, donoseći izvorni genius loci ovog tla, baštenik velikog sećanja, gradili su, svi odreda, svoje vojničke karijere na rimskim osnovnim etičkim načelima: pietas, devotio, fides. Prepoznat je u njima ideal, ona životna snaga i čvrstina koje je Rimsko Carstvo netragom gubilo.” Verno služivši Imperiji – veli Milan Budimir – zaslužili su da od podanika postanu gospodari i da trud, tegobu, marljivost i žrtvu generacija predaka odenu u carski grimiz i purpur, kao božanski namirenu nagradu. Upravo ta vezanost za korene iz kojih su ponikli vraćala ih je, na jedan antejski način, ka rodnom tlu i tu su tražili večni smiraj i uspomenu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Nacionalna revija će iz broja u broj, hronološkim redom, donositi priče o svim rimskim carevima poreklom sa prostora današnje Srbije, iz pera profesora Aleksandra Jovanovića (Tlo Srbije zavičaj rimskih careva)

Časnu sudbinu Deciju, čije puno ime beše svečano dugo Caius Messius Quintus Decius i prizivaše panonsko poreklo, odredio je Mars već samim mestom rođenja. Decije je rođen u selu Budalija (Budalia), stanici na osam milja udaljenoj od Sirmijuma u pravcu zapadnog smiraja. Naziv Budalija proističe iz epiteta Marsu, posvedočenog u keltskom kultnom miljeu. Da je ovaj čitav prostor ovenčan Marsovim imenom svedoči još nekoliko spomenika. Na jednom natpisu iz Rima pominje se Aurelije Ver, vojnik pretorijanske garde, poreklom iz Panonije, regije Sirmijuma, sela Martija i zaseoka Budalija. Sličan sadržaj ima i natpis sa nadgrobnog spomenika koji svom bratu podiže Aurelije Maksim, legat legije I Adiutrix, rodom iz Donje Panonije, sela Martija i zaseoka od čijeg imena se sačuvao samo kraj ...diano, možda od (Candi)diano, što se, takođe, može povezati sa epitetom Marsa. Izgleda da je na ovom prostoru postojalo neko veće selo (pagus), verovatno preraslo u civitas, posvećeno Marsu – Martius, koje je objedinjavalo nekoliko zaselaka (vicus) čiji su nazivi izvedeni iz Marsovih epiteta (Budalia, /Candi/dina). Budalija se locira kod današnjeg sela Kuzmin, a možda se stari naziv pagusa Martius danas vije u imenu obližnjeg sela Martinci.

Dakle, u ovom Marsovom kultnom perivoju, na razmeđu između II i III veka rodio se Decije, u porodici, takođe, Marsovog podanika. Njegov otac, inače lokalnog porekla, bio je oficir, možda zapovednik administrativno-vojnog punkta na važnom putu ka Sirmijumu. Majka Herenija (Herennia Cupressenia Etruscilla) bila je iz starog italskog roda, koji je dosezao do etrurskih starina. Marsovim putem krenuo je i sam Decije. Počeci njegove karijere nisu poznati; izgleda da je vrlinom i veštinom krčio put slave, a u periodu između 234. i 238. godine pominje se kao guverner provincije Donje Mezije, što je visoko zvanje, zasluženo svakom krepošću, hrabrošću i čašću. Bio je uvažavani general, posebno od vojnika koji su uvek cenili posvećenost i odanost, iskazan u mnogim vojnama pod carevima Gordijanom III i Filipom Arabljaninom. Ugrađanskom ratu 249. godine, kao prefekt grada Rima, pobedio je Filipa u bici kod Verone, mestu-sudilištu u borbama ovog karaktera, i bi izvikan od legija za cara. Senat, namah, prihvati ovu aklamaciju i potvrdi izbor novog cara. Prepoznali su u njemu cara koji će objediniti interes senata i vojske, čija sloga je uvek predstavljala zalog napretka i blagostanja. Dočekali su novog Trajana, najboljeg među princepsima, i svečano mu dodelili njegovo ime.

ZOV DUNAVSKE GRANICE

Novi car, Decije Trajan, odgovorno se prihvatio dužnosti, poboljšao je ekonomsko stanje u Carstvu, zbrinuo veterane, podelio vanredna sledovanja narodu, popravio putnu infrastrukturu u provincijama. Međutim, Marsova kob ga je prizvala na dunavsku granicu, gde je neprijatelj olujno pretio. Poznavajući ovaj kraj zahvaljujući i poreklu i dugom službovanju, pripremao se za boj. Opasnu dokolicu vojnika zauzdao je angažovanjem na prepravci puteva i mostova na našim prostorima, a disciplinu u vojsci je popravio ličnim primerom požrtvovanja i bdenja. Na jednom natpisu iz obližnjeg mezijskog Oescus-a (selo Gligen u severozapadnoj Bugarskoj) pominje se kao reparator disciplinae militaris.
Imao je beskrajno poverenje u vojsku sa prostora Ilirika, koju su činili uglavnom vojnici novačeni sa naših prostora, i to je često iskazivao na novcu sa reversnom legendom genius exercitus illyriciani. Suzbio je neprijatelja na granicima Dakije i obnovio provinciju, koju je osvojio njegov veliki imenjak Trajan, dobivši titulu restitutor Daciarum. Otud kovanje novca sa prikazom personifikacije provincije Dakije na reversu. Kovao je i novce sa prikazom personifikacije svoje rodne Panonije, gde su iskazani harmonija, berićet i, kroz girlande u rukama, ideja aeternitas.

Nova opasnost se početkom 251. nadvila na donjodunavskoj granici Carstva. Goti su, pod vođstvom Knive, prešli Dunav i pustošili, kako to činiše i prethodne decenije, Gornju i, posebno, Donju Meziju i Trakiju. Išli su u dve velike grupe sa krajnjim ciljem da osvoje i opljačkaju gradove Nikopolis (Nicopolis), danas Nikjup, i Filipopolis (Pholippopolis), savremeni Plovdiv. Okom i zebnjom vojnika, osetio je Decije Trajan nadolazeću opasnost; svog starijeg sina Herenija Etruska, zapovednika vojske Ilirika, inače jedva doraslog do koplja i štita, odmah posla na bojište, a sam, ubrzo, krenu za njim. Goti su, u međuvremenu, opseli Nikopolis i opljačkali Filipopolis načinivši neviđeni pomor među stanovništvom i zarobljenicima. Decije Trajan, pobedivši vojsku Gota kod Nikopolisa, sačeka ove koji se vraćahu sa plenom iz Filipopolisa. Do bitke je došlo kod Abrita (Abrittus), Razgrad u Donjoj Meziji. Nošen prepoznatim vetrom promenjene ratne sreće i poklikom Marsa Osvetnika (Mars Ultor), Decije Trajan slomi dva ešalona gotske vojske, a nakon trećeg zapade s vojskom u živo blato, smrtno zaglibljen i bespomoćan. Tela Herenija Etruska i Decija Trajana nisu pronađena; i tako bezgrobnim, slava im je bila nebeski velika: ostvarili su najviši rimski ideal – poginuli u bici protiv neprijatelja.

SLAVOLUCI I APOTEOZE

Međutim, večna sudbina i trajno sećanje su namireni. Nasuprot Abritusa, na levoj obali Dunava nalazio se poznati memorijalni kompleks Tropaeum Traiani (danas Adamklisi u rumunskom delu Dobrudže), koji je podigao Trajan u čast svojih poginulih i bezgrobnih vojnika, stradalih u dunavskim virovima i bespućima tokom dačkih ratova u periodu 101-106. U velikom praznom tumulu, ogromnom kenotafu, namenjenom da se sviju duše svih onih koji su ostali bez vojničkog pogreba i groba, naći će mesta i armada drugog Trajana – Decija. Uopšteno, Tropaeum Traiani je doživljavan i kao mesto apoteoze Decija Trajana; dekoracija samog tropajona je bliža umetničkom izrazu kasne antike nego Trajanovog klasicizma, a car Licinije, koji je svojatao Decija Trajana, zbog njegove vrline i časne smrti, kao svog pretka, podigao je u utvrđenju Tropaeum Traiani jedan slavoluk – tetrapilon, verovatno, u čast ovog cara.

Nisu pronađene skulpture sa predstavama Decija Trajana na našem prostoru. O njegovom liku možemo suditi na osnovu nekoliko bisti sa drugih meridijana Carstva i na osnovu prikaza na novcu. U okviru ovog potonjeg, nedoglednog fonda, mogu se izdvojiti dva osnovna tipa portreta Decija Trajana.

Prvi je povezan sa predstavama na novcu kovanom u Rimu. Predstavljen je car u zrelim godinama, u realističkom stilu dinamičnog ekspresionizma karakterističnom za epohu vojničkih careva. Glava počiva na izduženom vratu kojim se ističu izvestan nobilitet i dostojanstvo u izrazu. Kosa vojnički kratka, čelo visoko, izborano borama brige i nespokoja, nos snažan, grčki prelomljen pri korenu, oči s tugom u pogledu, kao i kod većine careva ove epohe, ali i milosrđem i praštanjem. Naglašene jagodice ističu upalost obraza, što svedoči o vojničkoj askezi cara. Brada negovana, duža nego kod prethodnog cara Filipa, povezuje Decija Trajana sa providencijom mudrih careva iz dinastija Antonina i Severa.

ZATOČNIK IMPERIJALNE IDEJE

Drugi portret je povezan sa prikazima na novcima kovnice u Mediolanumu ili, pre, Viminacijumu. Portret je snažan, ali zatvoren, umiren i stisnutim usnama u gestu nepraštanja i odmazde; kratka brada otvara napregnuti vrat i spremnost za akciju. Ovaj drugi portret bliži je stavu kakav su o Deciju Trajanu imali ranohrišćanski pisci i apologete. Ovaj car se smatra progoniteljem hrišćana; narušio je pax christiana uspostavljen nakon Domicijanovih progona krajem I veka. Laktancije u delu o progoniteljima hrišćanstva je izričit: „Extitit post annos plurimos execrabile animal, Decius, qui vexerat Ecclesiam.” Decije Trajan je izjednačen sa mrskom životinjom koja je, posle godina obilja i napretka, opljačkala hrišćansku crkvu.

Progona je nesumnjivo bilo. Oni su bili posledica stava Decija Trajana, založnika stare paganske tradicije još od svoje panonske mladosti, da je rimska državna religija bila u osnovi politički stožer; solidarnost na toj osnovi bila je osvedočeni izraz jedinstva i snage Carstva. Suprotno, svaka duhovna indiferencija i nejedinstvo mogli su izazvati sukobe, odmazde, unutrašnje nemire i predstavljati poziv spoljnom neprijatelju da udari. U prethodnom periodu broj hrišćana nije bio veliki i tolerisan je njihov stav odvajanja od državnih institucija. Međutim, sredinom III veka njihov broj je narastao i predstavljali su značajan socijalno-ekonomski segment Carstva. Njihov prozelitizam i jevanđeljska poruka svetskog mira bila je u suprotnosti sa željom cara Decija Trajana da povrati imperijalnu veličinu Rima kroz jedinstvo svih subjekata Carstva. Stoga je propisao obavezu odazivanja zahtevima zvanične, državne religije, odnosno prinošenja žrtava o praznicima, mada ne i o datumima vezanim za carski dom. Hrišćani, koji su tu obavezu ranije izbegavali kupovanjem lažnih potvrda (libelli) o učešću u tom činu od korumpiranih činovnika, sada su morali da se opredele. Jedan deo njih, upornih u svojoj veri i spremnih na mučeništvo, bio je izložen progonima.

Na našim prostorima nisu posvedočeni značajniji progoni u ovom periodu. Možda u (sklonjenoj pred opasnošću) ostavi iz Dobrog Dola – na nalazištu Mezul, kod Smedereva, za koju se može vezati izuzetna ranohrišćanska lampa neobične lepote i bremenite sakralne poruke, treba naslutiti vlasnika koji je bio pod ovom represijom i stradao u ovom progonu.

Antička tradicija, a i savremena istoriografija, ocenjuju kratku, dvogodišnju, vladavinu Decija Trajana kao mudru, dobru i nesrećno prekinutu. Nakon smrti Decija Trajana vojska je izvikala njegovog generala Trebonijana Gala za cara, koji je vladao zajedno sa Hostilijanom, mlađim sinom Decija Trajana. Ovaj mladić je, nedugo zatim, umoren u zaveri Trebonijana Gala ili, pre, umro od kuge. U novijem periodu otkriveni su u Viminacijumu ostaci imperijalnog funusa koji se, preliminarno, povezuje sa Hostilijanom.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #19 poslato: 14.03.2013. 13:49 »
AURELIJAN (270-275)


Trijumfi panonskog ratnika

Bio je zapovednik granice i komandant konjice kod Klaudija II Gotskog, koji ga je na samrti odredio za svog naslednika. Valerijan ga naziva Spasiteljem Ilirika i Obnoviteljem Galije. Uspešno je okončao rat protiv Gota, kaznio germanska plemena koja su upala u Italiju, ospokojio Rim podigavši bedem oko grada, povratio Galiju, Španiju i Britaniju iz ruku uzurpatora, stabilizovao granicu na Dunavu, pokorio palmirsko kraljevstvo vešte i poput Kleopatre zavodljive Zenobije. Na istočnom putu Aleksandra Velikog, stradao je od ruku onih kojima je najviše verovao.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

U jeku odnoseće, crnotrage Kiprijanove kuge, u trećoj deceniji III veka, kada se nije radovalo novom životu, na malom seoskom imanju u okolini Sirmijuma rodio se dečak imenom Lucije Domicije Aurelijan, budući car Imperije. Otac mu je bio seljak, časni zakupnik malog dobra na velikom imanju Aurelija, bogatog posednika, senatorskog ranga. Verovatno da bi mu prizvao bolju sudbinu i izdašniju sreću, otac mu nadenu ime po čoveku čiji je udoban život, a verovatno i naklonost, mogao svakodnevno da viđa. Majka Aurelijanova je bila niža sveštenica Solovog kulta i opsluživala je obližnju kapelu posvećenu ovom božanstvu.

Roditelji su ostavili dubok i trajan trag u životu budućeg cara. Očeva jednostavnost, umerenost, štedljivost protkana nespokojem neimanja, podučili su budućeg cara iskonskoj vrlini i tananom osećaju pravde, merene zemljom i uloženim trudom. Od majke je stekao naklonost prema kultu Sola i saznanje da se uspehom, kroz stupnjeve očišćenja i duhovnog preobražaja, mogu dosegnuti visine. Otac, prepoznavši borbenost i vojnički usud, nije ga zaustavljao na imanju, mada se oskudevalo u radnoj snazi.

Upisan u vojsku kao običan vojnik, Aurelijan je vrlinom, nesravnjivom hrabrošću, razboritošću nizao stepenike uspešne karijere: bio je centurion, tribun, prefekt legije, zapovednik granice, a u Gotskom ratu, za vreme Klaudija II, i komandant konjice. Bio je konzul sa Valerijanom, carem u periodu 253-260, koji je sa oduševljenjem i svečanim jezikom te epohe govorio o Aurelijanu kao Spasitelju Ilirika, Obnovitelju Galije, poredio ga sa velikim Scipionom. Senator visokog ranga i ugleda, Ulpius Crintius, u čijim venama je tekla Trajanova krv, adoptirao je ovog panonskog težaka, dao mu kćer Severinu za ženu i podelio svoju veliku slavu i časno poreklo sa Aurelijanovom čestitošću.

Car Klaudije, takođe iz naših strana, ali mezijskih, na umoru u Sirmijumu odredio ga je za naslednika trona, što su prihvatili senat, a sa velikim oduševljenjem i vojska.

GVOZDENO MILOSRĐE

U središtu Aurelijanovog interesovanja i nakon izbora za cara, bila je vojska. Hteo je da je načini gvozdeno efikasnom, a pri tom neukaljanom i milosrdnom. U odlukama kojim je regulisao pojedine odnose u vojsci, jezgrovitim i lakonski kratkim, kao da se prepoznaje njegov neposredni primer. Od svojih vojnika je očekivao skromnost, štedljivost, marljivost; da njihovo oružje bude pregledano i pri ruci, da odeća i konji budu spremni za trenutni pohod, da žive u svojim stanovima jednostavno, neporočno i razborito, bez šteta po žitnim poljima, krađe ovaca, živine ili grožđa, bez iznuđivanja od zemljoposednika soli, ulja ili drva. Zabranjeni su bili kocka, napijanje, razvrat i vračanje. Plata je dovoljna za izdržavanje vojnika, a imovina je trebalo da se stiče plenom od neprijatelja, a ne od suza rimskih provincija.

Odista, preko ove Aurelijanove vizije vojske može se prepoznati njegov lični primer. Petogodišnja vladavina Aurelijana prepuna je ratova, vojnih uspeha i pregnuća koja će se pamtiti. Car je, s pravom i časno, nosio epitet junaka bellatoris. Ovaj epitet se prideva uz Marsa, ali i uz panonskog Silvana, božanstvo Aurelijanovog zavičaja.

Uspešno je okončao rat protiv Gota, kaznio germanska plemena koja su upala u Italiju, ospokojio Rim podigavši bedem oko grada, povratio Galiju, Španiju i Britaniju iz ruku uzurpatora, stabilizovao granicu na Dunavu, pokorio palmirsko kraljevstvo vešte, poput Kleopatre zavodljive, Zenobije i stekao (s neosporenim pravom) pristalu titulu Restaurator orbis.

Pretežu njegove zasluge na ovom planu i čini se potpuno verodostojnom konstatacija cara Dioklecijana o Aurelijanu: „... Bolje se snalazio i iskazao kao zapovednik vojske nego vladar Carstva”.

KOBNA DOBRODUŠNOST

Krajem 274. godine započeo je istočni pohod protiv Persije, merilo Aleksandrovih vestigija. Na maršu, koji je obećavao uspeh, između Bizanta i Perinta, pao je kao žrtva zavere od ljudi koje je voleo, uzdigao i u koje je imao puno poverenja. Panonska otvorenost mu je oduzela sposobnost da prepozna urotu, taštinu i lukavost uz svoje skute.

Njegova smrt je duboko i iskreno ožaljena u vojsci, osuđena u Senatu; stekao je opšte priznanje kao borbeni i uspešan car, sposoban i strog reformator u opadajućoj državi. Sahranjen je u blizini mesta pogibije, u utvrđenju Coenofrurium, gde je podignut hram nad grobom i stub posvećen deifikovanom Aurelijanu. Verujemo da je ovom caru podignut kenotaf, sakralni memento, i u njegovom zavičaju.

Nisu poznate statue Aurelijana sa našeg prostora. Na novcu se prikazuje kao nepobedivi car. Bista, po pravilu, ne prati osu aversa, malo je isturena i oslikava iskorak unapred, juriš na neprijatelja. Obično se na grudima vidi oklop i paludamentum, što naglašava vojničko načelo u prikazu. Vrat snažan, širok, koji se nikada ne povija pred neprijateljem i ne okreće u bekstvu. Kosa i brada, vojnički kratke, izvedene su u impresionističkom maniru; slabo je uočljiva diferencijacija lika. Dominira strogi izraz, naglašen oštrim pogledom i stisnutim usnama. Izborano čelo je u kontrastu sa ravnim, skoro mladalačkim, površinama lica. Prikaz ima naglašenu viktorioznost u smelosti zrelog čoveka nenarušene lepote i časti.

Zanimljivo je da se na aversnim predstavama Aurelijana ističu oklop i štit, defanzivna oprema, koje sam car naziva arma, dok je za ofanzivno oružje korišćen termin ferramenta samiata. Ovo je izraz prirodnog opreza čoveka koji je bdio nad svojim vojnicima i teritorijom i kome je preča od osvajanja bila odbrana, o čemu svedoče Aurelijanov zid u Rimu, kao i refecije delova limesa širom Imperije.

PORTRET IZ SRBIJE

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Likom cara, olujnim, čvrstim, nepobedivim, iskazana je slika sa bojišta gde se Aurelijan nebrojano puta ogledao u direktnoj borbi sa neprijateljem. Osvedočeni su primeri da je samo u jednoj bici sa Sarmatima savladao 48 neprijatelja, a da je u narednim bitkama broj pobijenih neprijatelja dosegao čak 950. Ovakvi podvizi Aurelijana su slavljeni od vojnika i veličani u njihovoj gruboj pesmi sa refrenom koji nagoveštava i hiljaditog ubijenog protivnika: mille, mille, mille occidit.

Možda samo u jednoj oštećenoj mermernoj glavi, sa (na žalost) nepoznatog lokaliteta u Srbiji, ima nagoveštaja Aurelijanovog portreta. Radionica je lokalna i u portretu ima izvesnih nedoslednosti i nebrižljivosti. Međutim, osnovni utisak je upečatljiv i poseduje majestetičnost.
Takođe, malo se može izreći o građevinskoj delatnosti ovog cara na našim prostorima. Generalno, može se pretpostaviti da je, nakon gubitka Dakije, u vreme Aurelijana limes uspostavljen na Dunavu, što je na nekim utvrđenjima i posvedočeno. Sirmijum je doživljavao kao svoj zavičaj i često mu se vraćao. Čini se da se emisije novaca iz neopredeljene kovnice, koja u odsečku na reversu ima prikaz delfina, mogu povezati sa Sirmijumom. Motiv delfina mogao bi obeležavati flotu koja je postojala u Sirmijumu, ali kroz homofoniju i koradikalni odnos reči δελφίς, ινος (delfin) i δελφύς, ύος (materica, skut), zavičaj, odnosno mesto rođenja Aurelijana.

Težeći svekolikom jedinstvu Carstva, uspostavio je imperijalni kult Sola, božanstva sa naglašenom soteriološkom proeminencijom, lako prihvatljivom građanima nemirnog III veka kada pustošenja svake vrste odnesoše egidu kapitolijskog panteona i nametnuše ezoterična sinkretistička verovanja varljive, onostrane nade. U takvim okolnostima kult Sola, uporen u dugu tradiciju, moralnu krepost, neposrednu povezanost sa Mitrinim kultom i neospornu pobedu nad tamom, što se moglo doživeti sa svakim novim jutrom, stekao je značajnu prijemčivost. Aurelijan je podigao u podnožju Kvirinala u Rimu hram posvećen Solu, prineo mu statue Bala i Sola, kultne spolije donete iz Palmire i darivao ga sa 15.000 funti zlata. Uveo je i igre — agon Solis — u čast ovog božanstva. Sebe je smatrao božjom (Solovom) investiturom na zemlji. Ovaj program je posebno prisutan na novcima Serdike, metropole nove provincije Unutrašnje Dakije (Dacia Mediteranea) koju je Aurelijan osnovao.

BESTRAG TRIJUMFALNIH HRAMOVA

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Od značajnijih hramova u balkanskim provincijama Carstva treba pomenuti i temenos sa monumentalnom kultnom statuom Sola ispred glavnog ulaza u Solunu.

Nedostaju podaci o graditeljskoj delatnosti ovog karaktera u Aurelijanovom zavičaju, odnosno regionu Sirmijuma. Posredno se može pratiti jedan trag, zavejan i hronološki nesiguran. Reč je o poznatom tekstu o mučeničkoj smrti pet hrišćana kamenorezaca u okolini Sirmijuma za vreme Dioklecijanovih progona — Passio sanctorum IV coronatorum. Dioklecijan je tražio od sirmijumskih kamenorezaca da se načini monumentalna statua Sola visoka 25 stopa. Kada je statua, uz Hristovu pomoć, izvajana iz tasoskog kamena, car odluči da podigne hram Solu na Debelom brdu (Mons pinguis) i tu postavi kip.

Međutim, teško je očekivati da je monumentalna statua, čak pozlaćena, naručivana bez postojanja hrama. Čini se izvesnim postojanje starijeg hrama Sola, verovatno iz Aurelijanovog vremena, koji je Dioklecijan, pun poštovanja prema ovom svom prethodniku, hteo da daruje. Na ovu mogućnost ukazuje i ostali skulpturalni inventar koji je Dioklecijan naručio od veštih kamenorezaca. To su jeleni — u četvoropregu (?) — koji su poznati iz Aurelijanove trijumfalne ikonografije. Naime, u velikom carskom trijumfu u Rimu iz 274. godine pobede na jugu su iskazane četvoropregom sa slonovima, a na severu sa jelenima. To je izraz Apolonovog, odnosno Ahilovog trijumfa na hiperborejskim, severnim meridijanima.

Odraze Aurelijanovog trijumfa nad neprijateljem možemo prepoznati na vojničkim pojasnim oplatama od bronzanog lima. Na jednoj grupi ovih objekata prikazan je konjanik sa kopljem u podignutoj desnoj ruci, iza je silueta vojnika, a ispod pas ili, češće, lav. Prikaz liči na predstave tračkog konjanika ili, pre, na Aleksandrov kraljevski lov i prikaze Apolona, sa kojim se trački konjanik često izjednačava. Može se pretpostaviti da je na ovim prikazima došlo do identifikacije cara (Aurelijana?) sa Apolonom — Solom ili Belerofontom.

Na drugoj grupi ovih oplata prikazan je konjanik u borbenom stavu sa palim neprijateljem ispod konja. Predstava počiva na poznatom Lisipovom uzoru koji prikazuje Aleksandra Velikog u boju. Čini se da ovakav prikaz takođe treba povezati sa Aurelijanom i njegovim trijumfom na Istoku. Na ovakvu mogućnost upućuje prisustvo identičnog prikaza na oklopu Aurelijana sa novca kovanog u Serdici.

TAJNA PODUNAVSKIH KONJANIKA

Međutim, najzanimljiviji fundus ovog karaktera predstavljaju ikone sa predstavom Podunavskih konjanika. Ovaj tajnoviti kult, nedohvatnog značenja i sakralnog objašnjenja, posvedočen je brojnim mermernim i, posebno, olovnim ikonoma u srednjem i donjem Podunavlju. Ikonografski sadržaj dat je u zonama, a u središnjoj se nalazi sakralna okosnica: dva konjanika heraldički postavljena u odnosu na stojeću žensku figuru u središtu. Ispod jednog konjanika je ležeća ljudska figura, a ispod drugog riba; ispod ženske figure je tronožni sto sa ribom, a iznad Sol u kočiji. Postoje varijante u okviru ove osnovne teme, ali centralni motiv je postojan. Datuju se okvirno u III-IV vek, i posredno vezuju za kult Mitre i Sola.
Veliki broj olovnih primeraka je pronađen u našem delu Posavine i Podunavlja. Može se pretpostaviti da je postojala radionica u Sirmijumu gde su proizvođene. Nedorečeni su njihovo značenje i kultna suština. Izneta je pretpostavka po kojoj bi se stožerno žensko božanstvo moglo izjednačiti sa Lunom, konjanici sa dve sfere, izrazom opozituma, ili dva načela (geografska, vojnička?), dok je Sol u kočiji nesumnjiv i prikazan u čestoj ikonografskoj matrici.

Prikazu Lune i Sola po vertikalnoj osi kod pojedinih varijanata odgovaraju i prikazi bisti Sola i Lune u apsicnoj osovini predstave. Činjenica da se ove votivne pločice javljaju u određenom podunavskom regionu osporava mogućnost da se radi o imperijalnom kultu koji bi trebalo da ima manifestacije širom Carstva. Međutim, izgleda da je ovde došlo do sažimanja imperijalnog i lokalnog kulta u ličnosti Aurelijana, verovatno i Proba. Brojnost pločica i njihova ikonografska konzistentnost, svakako i sakralna, ukazuju na izvesnu oficijelnost ovog kulta. Da li su one svojevrsni izraz kulta careva panonskog porekla?

Vertikalna sakralna okosnica predstave može se tumačiti kao Luna izjednačena sa caricom (Severinom) — u ovom periodu carice se uvek prikazuju sa Luninim mesečevim srpom — i kao Sol, izjednačen sa Aurelijanom. Prisustvo carice, odnosno Lune, na objektima izrazito vojničkog karaktera nije neuobičajeno. Naprotiv, najčešća reversna legenda na novcu Severine je CONCORDIAE MILITUM.

U ovom ikonografskom kontekstu zanimljiva je imperijalna scenografija zabeležena u izvorima povodom dolaska poslanika pobeđenih Alemana. Aurelijan ih je primio u štabu logora sa izrazima vojne pompe kojim se iskazivala veličina Rimskog Carstva. Legija je bila postrojena u savršenom redu i tišini, glavni komandanti sa znacima svog dostojanstva bili su na konjima sa obe strane trona na kome je sedeo car; iza trona su bili likovi članova vladarskog doma i prethodnih careva. Kada je Aurelijan zauzeo svoje mesto, varvarski poslanici su polegli ispod njegovih nogu i njegovih generala na konjima.

Glava
Delimično oštećena glava sa nepoznatog nalazišta u Srbiji modelovana je u tradiciji realističkog portreta karakterističnog za epohu vojničkih careva. Prazne površine lica, grafički prikaz očiju i nazalnih bora ukazuju na vreme poslednje trećine III veka. Široko ovalno lice, obla glava i energično isturena brada na ovom portretu liči na Aurelijanove prikaze na novcu, gde se prepoznaje rustikalno panonsko poreklo i vojnička karijera ovog cara.

Hiperboreja
Jeleni se pojavljuju kao zaprega u kolima kojima Apolon doseže hiperborejsku daljinu. Prikaz Aurelijana u kolima koje vuku jeleni označava trijumf na severu protiv Sarmata ili Gota. Međutim, motiv lova na jelene označava i apoteozu, dosegnutu hiperborejsku zemlju duhovne harmonije i povratka. Ahil, čiji je grob Tetida podigla na ušću Dunava, hiperborejskoj granici, takođe označava put severnog trijumfa i lične apoteoze. Ahilov put Aurelijan prati prilikom trijumfa nad Gotima na donjem Dunavu, kada je i ovenčan titulom Gothicus Maximus.

Pobednik
U kasnoantičkoj grobnici iz Zemuna (Taurunum) pronađene su dve pojasne oplate od bronzanog lima sa prikazom konjanika u borbenom stavu trijumfa nad palim neprijateljem. Ova tema, poznata u rimskoj imperijalnoj ikonografiji, ishodi iz Lisipovog uzora — konjaničke statue Aleksandra Velikog nad pobeđenim neprijateljem. Natpis Sol inv(inctus) na jednoj od oplata ukazivao bi na Aurelijana, koji se identifikovao sa Nepobedivim Suncem.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #20 poslato: 14.03.2013. 13:55 »
Car koji nam je darovao vino

Godine trećeg veka naše ere bile su burne. Rimsko carstvo je još snažno i uspešno odbija napade varvara, ali iznutra je rastrzano građanskim ratovima. Vremenom, smena careva nasilnom smrću postaje nešto uobičajeno, a jedna od carskih dužnosti da progoni uzurpatore. Ovo je priča o Marku Aureliju Probu (Marcus Aurelius Probus) i tome kako je za vjek i vjekova zadužio – vinare!

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Marko Aurelije rođen je na imanju u okolini Sirmijuma (Sremska Mitrovica). Otac mu je bio vojnik (veteran) koji je posle službovanja dobio od države imanje. Čim je postao punoletan, Marko je stupio u vojsku i ubrzo se istakao, te zaslužio čin vojnog tribuna (oficir u rimskoj armiji). Napredovao je i postepeno dospeo do funkcije zapovednika svih armija istočnog dela carstva. Tek tada, uključio se u borbu za presto i pobedio nadmoćnijeg Florijana (Marcus Annius Florianus Augustus), polubrata pokojnog cara Tacita (Marcus Claudius Tacitus Augustus Tacitus).

Kad ga je vojska proglasila za cara, Probov carski mandat potvrdio je i senat. Odmah je pošao sa vojskom na Gote i potukao ih kod Dunava, čime je stekao titulu Gothicus. Uspešno je ratovao i u Galiji protiv Alemana, a zatim i protiv drugih germanskih osvajača (Franaka i Burgunda), pa su mu nadenuli nove titule: Gothicus Maximus i Germanicus Maximus.

Probus je, kao iskusan vojnik, bio svestan da je za vojnike najpogubnija dosada. Stoga bi uvek, u predasima između bitaka, naredio da vojnici pomažu da se opustošeni predeli koliko-toliko saniraju. Zbog toga je u narodu bio poznat kao dobričina, a i vojnici su ga poštovali.

Jedan od načina da se oživi privreda bio je da se prekine monopol na vino, koji su držale mediteranske provincije. Stoga je za njegove vladavine prvi put zasađena vinova loza izvan Italije. Plemenitu biljku posadili su na brdu Glavica na Fruškoj Gori, u okolini današnjeg sela Šuljam. Sađenje je nastavljeno, pa je tako vinova loza došla i u okolini Smedereva, na Zlatnom Brdu. Tu je nastala autohtona sorta grožđa – Smederevka. U Mačvanskom okrugu, u opštini Vladimirci postoji selo Provo, za koje priča kaže da je dobilo naziv po ovom istaknutom rimskom caru.

Prob je nastavio da ratuje i sadi lozu po Francuskoj, Britaniji i Španiji, čime je mnogo više zadužio svet nego pobedama protiv varvara i uzurpatora. Istorija kaže da su ga vojnici izdali u korist komandanta pretorijanske straže, Marka Aurelija Kara (Marcus Aurelius Carus). No, zanimljivo je da se Kar oštro obračunao sa vojnicima koji su ubili cara. Stoga je, možda, istinito predanje sačuvano u okolini Sremske Mitrovice koje kaže da su Proba ubili jer je po vrelini terao vojnike da kopaju kanale i popravljaju puteve. Priča se da su se gorko pokajali kad su shvatili šta su učinili, te da su ga sahranili sa najvišim počastima. Nadgrobni spomenik imao je sledeći zapis: “Prob je bio dobričina, pobednik svih varvarskih naroda i tirana.”

Kako bilo, sledeći put kada budete pili dobru Smederevku ili kakvo drugo vino, fruškogorsko, na primer – setite se starog dobričine Proba.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #21 poslato: 14.03.2013. 14:04 »
Čovek s mačem

Aurelijan je jedan od najvećih rimskih careva poznog Rimskog carstva. Iako je vladao nepunih pet godina, postigao je sjajne uspehe u obnovi carstva, koje je već bilo na ivici propasti, vodeći u svakoj godini svoje kratkotrajne vlasti bar po jedan rat iz koga bi izlazio kao pobednik.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Među grubim, bradatim ilirskim legionarima tog hladnog septembra 270. godine malo je bilo svesnih da, uzvikujući ime novog cara, ne proglašavaju samo jednog u dugom i dosadnom nizu onih koji kratko vladaju i brzo se zaboravljaju. Ovaj put biće drugačije. U čvrstom, kao od brega odvaljenom vojniku snažno stisnutih vilica i odlučnog pogleda, prozvanom Mačonosac, rimski svet upoznaće vladara novoga kova koji će uskoro zaista obnoviti carstvo i jedinstvo rimskog sveta.

Provincija Mezija osnovana je u vreme Oktavijana Avgusta u prvom veku pre naše ere kada se pominje njen upravnik Caecina Severus. Pre nego što su ih osvojili Rimljani, u ovim oblastima postojali su plemenski savezi tračkih plemena, Meza, Tribala i Dardanaca (Tračana). U vreme cara Tiberija, u prvom veku, Mezija je bila pod upravom namesnika (senatskog legata) provincije Makedonije sa Ahajom. Granica Mezije na zapadu je bila reka Drinus (Drina), na severu Danubius, na istoku Pontus Euxinus (Crno more), a na jugu venac planina oko Hemusa (planina Balkan). Nalazila se, dakle, na prostorima koji su, pored današnje Srbije, južno od Dunava i Save, obuhvatali i današnju Bugarsku.

Car Domicijan podelio je u prvom veku ovu provinciju na dva dela: Gornja Mezija (Moesia Superior) nalazila se otprilike na prostoru današnje Srbije, a Donja Mezija (ili „Ripa Dacia”) išla je uz Dunav do Crnog mora. Svaka od ove dve oblasti bila je pod upravom carskog legata i prokuratora. Kao provincija velikog strateškog značaja, Mezija je imala niz graničnih utvrđenja uz Dunav. Gornja je bila vrlo važna i za održavanje veza između Panonije i Ilirije, na zapadu, i jugoistočnih provincija (čuveni Rimski put od Singidunuma ka Vizantu/Carigradu). Pod dinastijom Antonina, u drugom veku, Mezija se posebno razvila zahvaljujući zaštiti koju su joj pružale četiri rimske legije i njihove pomoćne jedinice (auxiliae) čiji su vojnici regrutovani među mesnim stanovništvom. Osim što je bila strateški značajna, Rimljani su iskorišćavali i rudna bogatstva Mezije, pre svega zlato i bakar. Zabeleženo je da je Plaucije Silvan Elijanus bio prvi guverner Mezije koji je iz te oblasti isporučio pšenicu za Rim.

Gradovi su se najčešće razvijali oko garnizona rimskih legija. Prva rimska naselja nazivala su se canabae (naselja uz vojne logore) i oppidum ili pagus (naselja starosedelaca). U 2. i 3. veku na Dunavu su se razvijala rimska naselja kao što su bili Singidunum (Beograd), Viminacium (Kostolac), Margum, Bononia (Vidin), a južnije Naissus (Niš) i Ulpiana (Uroševac). Naseljima Singidunum, Margum i Viminacijum status rimskih gradova dodeljen je u vremenu od cara Trajana do Marka Aurelija (prvi i drugi vek). Gradski upravnici uglavnom su birani među vojnim veteranima.
Rimljani su običavali da svoje nove gradove podižu prema strogim urbanističkim pravilima. Nakon što bi bilo izabrano pogodno zemljište, sveštenici bi obeležavali „svete granice” naselja - pomerium. Kao i vojni garnizoni, gradovi su imali oblik pravilnog kvadrata ili pravougaonika koji su presecale ravne ulice pod pravim uglom. Već na početku gradnje bila bi određena i mesta za gradski trg kao i javne zgrade, poput amfiteatra, kupatila, skladišta... Istovremeno sa izgradnjom kuća, čija je visina takođe bila strogo utvrđena, gradio se i vodovod (aquaduct) koji je u grad dovodio čistu tekuću vodu sa najbližih izvora. Sve to pratila je i izgradnja popločanog druma kao i luke - ako se grad razvijao uz reku ili more - kako bi mesto bilo najbrže i najlakše povezano s drugim delovima carstva.

Gradove Gornje Mezije najpre su naseljavali vojni veterani i trgovci, koji su dolazili iz raznih provincija (Italija, Mala Azija...), kao i domorodačko stanovništvo koje se postepeno uklapalo u rimski gradski način života. Među stanovnicima gradova na gornjomezijskom delu Dunava keltska i druga starosedelačka imena u prvo vreme retko se pojavljuju. Ali, već u 2. i 3. veku većina žitelja gradova na Dunavu domaćeg su porekla. U 2. veku među stanovništvom oko vojnih logora počinje regrutovanje za rimsku vojsku što je i dovelo do nastanka čuvenih ilirskih legija. Istovremeno se širi romanizacija, pa brojni starosedeoci stiču rimsko građansko pravo. Među njima su verovatno bili i roditelji cara Aurelijana.

Mačonosac (Manu ad ferum) - car

Njegovo ime podsećalo je na latinsku reč za zlato (aurus), a povest o njegovom životu puna je legendi. Otac mu je bio skromnog porekla, možda iz Sirmijuma, kako to navodi istorija rimskih careva pod nazivom „Historia Augusta” ili, što je verovatnije, iz Mezije, na Dunavu. Pričalo se da mu je majka bila sveštenica boga nepobedivog Sunca - kult koji je on sam, kao car, podržavao. Imala je dar predviđanja, pa je i svom sinu prorekla uspeh. Naslutila ga je tako rano da mu je već platno za povijanje napravila od purpurnog plašta koji je neki car poklonio hramu. Dok je bio beba, kaže legenda, jedna zmija obmotala se oko njegove kolevke, što je znak božanskog proviđenja, ali, doleteo je orao koji ga je izneo iz kolevke i, ne povredivši ga, spustio ga na sveto mesto nekog hrama.

Ali, sve su to predanja koja prate životni put, a kasnije i povest o gotovo svakom caru. Istorijska je činjenica da je Lucije Domicije Aurelijan rođen verovatno oko 214. godine i da je kao dux equitum, ili vođa konjice, učestvovao u zaveri nekoliko visokih oficira poreklom iz Ilirije protiv tadašnjeg cara Galijena 268. godine. Ovo mu je, verovatno, omogućilo napredovanje pod novim carem iz naših krajeva - Klaudijem II Gotskim koji ga postavlja za vrhovnog komandanta sve rimske konjice. Bile su to teške godine za Rimsko carstvo, godine vojne anarhije, pobuna u provincijama, vreme u kom su rimske legije svakih godinu-dve proglašavale nekog novog vojskovođu za vladara carstva.

Aurelijan je bio prisutan u Sirmijumu (danas Sremska Mitrovica) onoga dana kad je car Klaudije II Gotski umro od kuge. Odmah nakon toga, u istom gradu, ilirske legije 270. godine proglašavaju Aurelijana za novog cara. Nije stoga neobično što on, nešto kasnije, na svom novcu slavi „genija i vrline” svoje rodne Ilirije (genius Illiryci, virtus Illiryci).

Prva godina Aurelijanove vlasti nije obećavala ništa dobro. Oslobodivši se suparnika, Klaudijevog mlađeg brata Kvintilija koji je vladao samo tri meseca, Aurelijan se suočio sa ustankom u samom glavnom gradu Rimu u kome nezadovoljni radnici iz carskih kovnica novca dižu ustanak i objavljuju ime svog carskog kandidata. Tek što je ustanak u krvi ugušen, na Italiju se obrušava još jedna od germanskih najezdi. U više bitaka protiv varvarskih plemena u Italiji i na Dunavu i nakon nekoliko neuspeha ili delimičnih uspeha, Aurelijan krajnjim naporom ipak uspeva da razbije horde Vandala, Jutuga i Sarmata. Iako u narednih stotinu i više godina varvari neće upadati u Italiju - sve do najezde Alarikovih Gota 401. godine - car Aurelijan to nije mogao unapred da zna. Shvatao je samo da je sigurnost glavnog grada carstva ugrožena. Stoga donosi odluku zbog koje se njegovo ime i danas često pominje u savremenim turističkim vodičima grada Rima: on naređuje da se izgrade nove, masivne zidine kojima će biti opasan ceo grad Rim.

Utvrdivši svoju vlast u samom središtu carstva, imperator iz Mezije kreće u obnovu njegovog jedinstva. Naime, tih godina Rimsko carstvo raspalo se na nekoliko politički potpuno nepovezanih područja. Pored zakonitog cara u Rimu, na zapadu je već više od decenije postojalo potpuno nezavisno Zapadno ili Galsko carstvo. Na istoku se kraljevstvo Palmire (grad raskrsnica puteva u Siriji) pod upravom lepe kraljice Zenobije proširilo na prostore od Male Azije do samog Egipta, žitnice i trbuha samog Rima.

Prvi korak koji Aurelijan čini u obnovi jedinstva Rimskog carstva nije osvajački, nego prvenstveno odbrambeni. Godine 272. car donosi do tada nečuvenu odluku: naređuje da se jedan deo osvojenih područja potpuno napusti i da se rimske legije, kao i sve latinizovano stanovništvo, povuku na nove, sigurnije i utvrđenije granice. Reč je o napuštanju Dakije, prekodunavske provincije na prostoru današnje Rumunije, koju je uz najveće napore još u 2. veku osvojio car Trajan. Tako se, prvi put nakon skoro hiljadu godina, širenje rimske države zaustavilo i ona je, i zvanično, počela da se osipa.

Ovu hrabru odluku, donetu, verovatno, ne toliko kao posledica političke dalekovidosti koliko pod pritiskom beznadežnih okolnosti, pratio je i jedinstven politički potez koji je trebalo da spase „obraz” caru i vlasti. Dakija nije jednostavno napuštena i zaboravljena, nego su, istovremeno, stvorene dve nove provincije pod nazivom Dakija. Ali, te provincije nalazile su se sada sa južne, a ne sa severne strane Dunava: Dacia Ripensis (podunavska Dakija) i Dacia Mediterranea, sa glavnim gradom Serdikom (Sofija) u koju su spadali krajevi istočne Srbije, kao i grad Naissus (današnji Niš). Tako je, bar zvanično, Rim i dalje zadržao provinciju Dakiju na spisku svojih zemalja.

Obnovitelj rimskog sveta

Nakon što je pobedio varvare i obezbedio mir u Rimu, car Aurelijan okrenuo je svoje legije na istok. Posle višenedeljnog marša na istok, prešavši Malu Aziju i obrevši se u sirijskoj pustinji, krećući se putevima koje su utabali brojni trgovački karavani, pod vrelinom Sunca, gazeći usijani kamen i pesak, pred legionarima će se ukazati prizor tako neobičan da su u prvi mah pomislili da su ugledali fatamorganu. Usred pustinje pred njima će izniknuti grad čudesne lepote, okupan u zelenilu, pun izvora sveže vode, palmi, urmi - čarobna Palmira, pustinjska oaza koja je postala središte velikog kraljevstva! Palmira sa svojim brzim konjanicima i nenadmašnim strelcima, kamilama i karavanima. Mermerna Palmira s ogromnim hramovima od kojih je najveći posvećen bogu Balu. A usred te pustinjske oaze cvetao je jedan cvet - pustinjska ruža po imenu Zenobija.
Zenobija je bila žena moćnog vladara Palmire koji se zvao Odenat. Nakon njegove smrti 267. godine, Zenobija je preuzela upravu u ime svoga sina, koga je proglasila za nezavisnog vladara, proširivši vlast na ceo Egipat, glavnu rimsku žitnicu. Zabeleženo je da se Zenobija proglasila naslednicom slavne egipatske vladarke Kleopatre. Bilo je to previše za Aurelijana.

Godine 272. rimska vojska kreće na istok da pod okrilje carstva vrati odmetnuto kraljevstvo Palmire. U leto 272. godine u bici nedaleko od Antiohije (Mala Azija), koristeći ratno lukavstvo i posebno uvežban manevar vojske - prividno bekstvo i kontranapad - Aurelijan razbija vojsku koju je poslala Zenobija. Kraljica pokušava da pobegne na istok, u Persiju, ali na samoj granici, u blizini reke Eufrat, sustižu je Aurelijanovi konjanici. Ipak, i sudbina i rimski avgust biće milostivi prema sada već bivšoj kraljici Palmire. Aurelijan će poštedeti i grad i kraljicu da bi sa zarobljenicom krenuo put Rima.

Nakon pobede na istoku Aurelijan polazi na suprotnu stranu - na zapad, u Galiju koja se desetak godina ranije takođe osamostalila. Godine 273. u ravnici nadomak reke Marne odigrala se bitka u kojoj su se sukobile dve rimske vojske: Aurelijanova i galska, predvođena carem Tetrikusom. No, usred krvavog okršaja desilo se nešto što se retko viđa: predvodnik galske vojske imperator Tetrikus jednostavno je prebegao u protivnički tabor izrazivši pokornost zakonitom rimskom caru - Aurelijanu. Za to vreme obeshrabrene galske legije doživele su potpun poraz. Aurelijan je još jednom trijumfovao ostvarivši za samo nekoliko godina jedinstvo Rimskog carstva i pripisujući sebi još jednu titulu: obnovitelj rimskog sveta (restitutor orbis romani).

U jesen 274. godine u Rimu je održan veličanstven Aurelijanov trijumf čiji se opis sačuvao u hronici kasnog Rimskog carstva poznatoj pod nazivom „Historia Augusta”. Na čelu trijumfalne povorke bile su životinje: dvadeset slonova, pripitomljene zveri iz Libije kao i dvesta životinja iz Palestine, od kojih i četiri tigra i žirafe. Nakon njih stupalo je osam stotina gladijatora i mnoštvo zarobljenih, vezanih varvara koji su, poput učesnika na nekoj olimpijadi, nosili natpis svoga naroda ili plemena: Baktri, Arapi, Iberi, Persijanci, Goti, Alani, Sarmati, Franci, Vandali, Germani... U koloni je stupalo i deset zarobljenih Amazonki - gotskih žena boraca. Nakon njih, na kraljevskim kočijama, nastupala su dva najpoznatija zarobljenika: galski car Tetrikus i njegov sin, a zatim lepa kraljica Palmire Zenobija, okovana u lance od čistog zlata, u skupocenim haljinama i okićena nakitom.
Iza zarobljenika nastupali su pobednički rimski narod i vojska: senat, zanatska udruženja, oklopljeni vojnici - cela Aurelijanova vojska koju je pratio i plen osvojen u pohodima.

Na kraju, nakon gotovo celodnevne smotre, nastupao je lovorovim vencima i purpurom okićeni car. Njegova kola vukla su četiri pitoma jelena - plen zarobljen u bici s Gotima. Nakon što se uspeo do Kapitola, ozareni Aurelijan prineo je jelene na žrtvu pred hramom Jupitera. Trijumf je nastavljen višednevnim igrama za narod: gladijatorskim borbama, pozorištem, cirkuskim predstavama, prizorima lova... Da bi potpuno pridobio narod Rima, car je, po običaju ranijih careva, ubrzao podelu besplatne hrane narodu: čisto brašno zvano siligineus, svinjsko meso, kao i vino. Aurelijan je mogao da bude zadovoljan. Narod ga je voleo, vojska obožavala, čak su i senatori prikrivali svoju mržnju prema ovom neobrazovanom ilirskom seljačetu...

Reformator carstva

Aurelijan je niskog rasta, zdepast, čvrstih nogu, bokova, pun mišića - građe vojnika, legionara, koji još od mladosti u svakom maršu vuče više od dvadeset kilograma opreme. Lako plane i lako kažnjava za svaku grešku, baš kao što je to naučio u decenijama surovih vežbi u kojima su se čvrsti i neobrazovani ilirski seljaci pretvarali u rimsku vojnu mašinu dostojnu vekova slave. Zapamćeno je da je u besu pogubio i svog nećaka. Strog je i prema vojsci. Treba pripaziti kad i kako da mu se priđe, britak je, brz i ne pita mnogo, a uza se uvek nosi svoj kratki mač gladius po kome je i dobio nadimak - čovek s mačem. I ne čudi, stoga, što mu posetioci dolaze uz klanjanje ili bacajući se na kolena nazivajući ga „bog i rođen da vlada” - deus et dominus natus - kao da je bio neki istočni vladar, a ne rimski cezar.

Mnoge je reforme započeo Aurelijan u godinama nakon pobeda na Istoku i na Zapadu. Na planu vere pokušao je da obnovi i okupi sva rimska božanstva, neka već i poluzaboravljena, oko novog kulta nazvanog Sol invictus (Nepobedivo Sunce). U Rimu je 274. godine u tu svrhu sagradio i novi hram posvećen ovom božanstvu koje su rimski vojnici kasnije slavili i u vidu istočnog Boga - Mitre. Posvećeni su i novi sveštenici koji su svakog 25. decembra slavili dan rađanja ovoga Boga.

Pokušao je, zatim, Aurelijan da obnovi i poverenje u novac rimskog cara. U proteklim decenijama rimski novac antoninianus bio je obezvređen pošto je zbog siromaštva carske blagajne količina srebra koje se ugrađivalo u novac stalno opadala. Zbog toga su novi antoninijani kovani sa strogo utvrđenom masom srebra u sebi. Trebalo je, međutim, sačekati kasnije careve, a posebno Dioklecijana, da bi se dovršila reforma novca.
Aurelijan je počeo da preuređuje i vlast. Ne samo da car po nazivu i ponašanju postaje sličniji istočnim vladarima, nego se menja i provincijsko ustrojstvo. Italija je prvi put podeljena na oblasti kojima upravljaju posebni guverneri (corrector).

U vojsci jača disciplinu i nastavlja promene uvodeći pokretnije jedinice (konjicu) i povećavajući broj varvara koji se bore u rimskim legijama. Tako je u nizu oblasti, od menjanja načina odbrane rimske granice, preko novčane, verske i administrativne reforme Aurelijan imao ulogu preteče kasnijih i mnogo čuvenijih careva iz Ilirije, odnosno Mezije, reformatora Dioklecijana i Konstantina. Ali, prevelika strogost na kraju je ugrozila i samog Aurelijana.

Godine 275, kad je nakon nove pobede nad varvarima na Rajni krenuo u veliki pohod na Persiju, caru su u logoru u Trakiji došli glave sopstveni oficiri. Priča kaže da je uzročnik ubistva bio njegov sekretar, zvao se Eros, koji je nakon što je počinio neku grešku i, uplašivši se od carevog besa, smislio sledeće spasonosno rešenje: sastavio je spisak imena najviših rimskih oficira koje je car navodno nameravao da pogubi, pa je spisak doturio tim istim ljudima. Aurelijana su tako smakli njegovi lični gardisti - pretorijanci. Nedugo zatim vojska je shvatila grešku, a pokojni car proglašen je „božanstvom” i uzdignut među bogove rimskog Panteona.

Posle Aurelijanove smrti vlast je pokušala da zadrži njegova žena koja se zvala avgusta Sabina i o kojoj se zna samo da je kratkotrajno kovala carski novac. Aurelijanovo delo nastavili su njegovi zemljaci - carevi Prob, zatim Dioklecijan i Maksimijan, kao i Galerije, Konstantin i mnogi drugi od kojih je značajan broj poticao sa područja današnje Srbije.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #22 poslato: 15.03.2013. 02:17 »
Trajan na prestolu

Rodjen u Martincima, Trajan na carskom tronu bio dve godine. Posle Trajanove smrti u Rimskom carstvu sve se promenilo

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Car Trajan Decije

U čitavoj istoriji teško je pronaći razdoblje kada su ljudi iz naših krajeva toliko uticali na sudbinu evropske civilizacije i sveta, kao u 3. i 4. veku naše ere. Na teritoriji današnje Srbije, u tom vremenu, rođeno je, prema navodima stručnjaka, osamnaest rimskih imperatora. To predstavlja petinu od svih vladara Rimskog carstva i najveći broj careva koji su prvi put ugledali svet van Italije. Oni su imali ključnu ulogu u doba najdubljih kriza koje su potresale Rimsku imperiju, a prostor Balkana, odnosno tadašnjih rimskih provincija Gornje Mezije i Donje Panonije za nepuna dva veka postao je posebno značajan.

Prva ličnost sa područja Srbije koja se uzdigla na carski presto bio je Trajan Decije. Njegova kratkotrajna vladavina, od 249. do 251. godine u analima antičke istorije opisana je kao primer vojničke časti, umerenosti i vrline.

Rođen je u okolini Sirmijuma, u malom mestu koje se nazivalo Budalija ili Bubalija (današnji Martinci). Otac mu je bio oficir, pripadnik lokalne aristokratije čiji su koreni verovatno poticali iz Italije. Iako je bio starosedelačkog porekla, opredelio se za vojnu karijeru. Zbog svoje hrabrosti i odlučnosti napredovao je od nižeg oficira do zapovednika rimske vojske. Njegova žena Herenija Etruscilija takođe je pripadala poznatoj senatorskoj porodici etrurskog porekla. Sa njom je imao dva sina: Herenija Etruska i Hostilijana.

Trijumfalno

Decije je jedan od retkih rimskih vladara sa Balkana, koji je pre stupanja na tron bio konzul, čak i guverner. Njegovo ime češće se spominje u istorijskim dokumentima za vreme vladavine cara Filipa Arabljanina, koji ga je postavio da komanduje legijama na Dunavu. Krajem 248. godine počinju bune protiv cara Filipa u Panoniji i u Maloj Aziji. Decije odlazi sa svojom legijom da zaustavi uzurpatore. Osvajač na Balkanu zvao se Pakacijan, koji je tokom kratkotrajne vlasti u Sirmijumu uspeo čak da iskuje svoj novac. Čim su se Decijeve trupe približile, Pakacijan je izgubio život. Iz zahvalnosti, Filip ga postavlja za upravnika u Meziji i Panoniji.

Omiljen među vojnicima, u čiju se podršku neizmerno uzdao, Decije pokazuje izuzetne sposobnosti u borbama protiv gotskih plemena. Zbog toga ga njegovi vojnici, pripadnici Desete legije, biraju za cara. Običaj je bio da legionari, često sa isukanim mačevima, svoje vojkovođe primoravaju da prihvate carsku titulu.Tu počast nije mogao da odbije i da je hteo, jer bi na taj način sebi potpisao smrtnu presudu.
Godine 249. ušao je u građanski rat sa titulom upravnika (prefekta) grada Rima. Nakon ubedljive pobede u bici kod Verone, u kojoj su poginuli car Filip i njegov sin Filip Mlađi, Decije odlazi u Rim, gde i formalno biva proglašen za cara.

Neposredno po stupanju na carski presto izgradio je i obnovio niz kapitalnih objekata. Poznate su Decijeve terme (Termae Decianae) na Aventinu, koje su završene 252. godine, a koristile su se čak i u 16. veku. Obnovio je i Koloseum u Rimu. Zahvalnost koju je imao prema vojnicima elitnih jedinica iz Panonije i Mezije iskazao je na novcu, na reversu sa natpisom „genius edžercius illyriciani“. Novac je pravio u kovnicama u Viminacijumu, a jedno vreme kovao ga je i u ime Filipa Arabljanina i njegovog sina.

Od početka svoje vladavine, Trajan Decije pokazao je velike ambicije i za svoju porodicu: suprugu je proglasio za avgustu (caricu), a sinove za cezare (prestolonaslednike). Zabeleženo je da je bio jedan od rimskih imperatora koji su u vreme pape Fabijana progonili hrišćane da zaustave širenje ove vere. Zahtevao je da episkopi Crkve prinose žrtve njemu lično, što je za hrišćane bilo nemoguće. Trajan Decije je prvi imperator koji je posle dva veka narušio tzv. Padž Christiana, kojim je Rimsko carstvo prećutno uspostavilo primirje sa hrišćanima posle Domicijanovih progona.

Hrabri ratnik

I pored toga, hrišćani mu nisu došli glave. Mnogo opasniji neprijatelji po Rim u to doba bili su Goti, koji su prelazili Dunav da bi pljačkali po Meziji i Trakiji. Rat je trajao tokom 250. i 251. godine. Praćen legionarima, često je boreći se kao običan vojnik, ulazio u prve borbene redove. Ta njegova hrabrost do današnjih dana nije zaboravljena. No, Goti su porazili Rimljane. U žestokoj bici koja se odigrala u močvari kod Abrita (današnjeg Razgrada u Bugarskoj) poginuo je njegov sin, mladi carević Herenije Etruski. Istoričari beleže da je na vest o njegovoj pogibiji Trajan Decije vojnicima hrabro povikao: „Nastavite borbu! Izgubili smo samo jednog legionara“. Bitka je nastavljena, ali je Decije i sam upao u zasedu iz koje nije uspeo da izađe. Ubijen je strelom. Pretpostavlja se da ga je izdao neko iz njegovih redova. Na taj način postao je prvi rimski imperator koji je izgubio život u bici sa varvarima.

Posle njegove smrti u Rimskom carstvu sve se preokrenulo. Godine koje su usledile predstavljaju možda najteži period njegove istorije. Vladale su epidemije, nesreće, siromaštvo i rat. Stanovnici imperije pitali su se zašto se Rim toliko zamerio bogovima. Neki su smatrali da je do toga došlo zato što su mnogi verovali spisima Lukijana, koji je govorio da bogova i nema, pa im nisu više prinosili žrtvene darove. Drugi su govorili da je za to kriva „Hristova sekta“, koju su mnogi, poput cara Trajana Decija, smatrali opasnijom od varvara, zato što je otvoreno izbegavala da učestvuje u obredima namenjenim rimskim bogovima i odavanju počasti božanstvenim carevima Rima.
Otprilike u to vreme, vojska na Dunavu izabrala je za cara Trebonija Gala, bivšeg senatora i guvernera Donje i Gornje Mezije. Za njega su tvrdili da je glavni krivac za smrt Trajana Decija, pa je pretila opasnost da dođe do novog građanskog rata. Zato je Gal prihvatio da usini Decijevog sina Hostilijana i da vlast podeli sa njim. Udovica Herenija Etruscilija zadržala je položaj carice.

I pored toga, odmah posle pogrebnih svečanosti, Hostilijan i njegova majka odlaze u Viminacijum, gde su se osećali bezbednije nego u Rimu. Nažalost, krajem novembra iste godine Hostilijan umire od kuge. Bio je prvi car u četrdeset godina Rimske imperije, koji je umro prirodnom smrću.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #23 poslato: 15.03.2013. 02:22 »
Bedemi oko Rima

Aurelijan naredio izgradnju visokih bedema da bi zaštitio Rim. Klaudije naredio ubistvo sv. Valentina

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

SUNCE se tek promolilo na horizontu, tog septembarskog dana krajem sedme decenije trećeg veka, kada je dalmatinska konjica razbila napad gotskih jahača. Nevični taktičkom ratovanju, Goti, čija se snaga ogledala samo u mnoštvu, počeli su da se povlače prema logoru. Rimska vojska to je iskoristila za juriš. U masakru koji je nastao udarom legija, ubijeno je i ranjeno između 30.000 i 55.000 gotskih vojnika.

Poraz Gota u bici kod Naisa (Niš) zavrteo je točak istorije u suprotnom smeru. Sprečena je velika najezda koja je pretila da uzdrma Rimsko carstvo. Trijumf Rimljana zaustavio je Gote, koji posle ovog kraha skoro čitav vek nisu prelazili rimsku granicu. Iz istorijskih izvora teško se može dokučiti da li je car Galijen, čija je vladavina zapamćena po mnogim nevoljama, u to vreme bio živ ili je imperator bio Klaudije II, koji je u čast pobede nazvan Gotski. Još jedan budući rimski car, koji je kao i Klaudije rođen na našem tlu, istakao se u ovoj bici. Bio je to Aurelijan.
Detalji kako je Klaudije Gotski 268. godine postao rimski car nisu u potpunosti jasni. Legenda kaže da je nekoliko oficira, poreklom iz Ilirika (Balkansko poluostrvo), skovalo zaveru da jedan od njih, najsposobniji ili najželjniji vladarske slave, postane rimski car. Kocka je pala na Klaudija Gotskog. Jedne noći, tokom opsade Mediolanuma (Milana), u šator cara Galijena upali su unezvereni vojnici. Obavestili su ga da se neprijatelj približava. Iznenađen, ne stigavši da navuče oklop, izašao je napolje. Smrtonosna strela je poletela, a uputio ju je komandant konjice Cekropije ili sam Klaudije. Te optužbe nikad nisu dokazane. Zaverenici objavljuju da je car za naslednika proglasio jednog od najuglednijih vojskovođa - Klaudija Gotskog. Pretpostavlja se da je to bila njihova izmišljotina, jer je Galijen imao sina i brata.

Bivši car je imao dosta pristalica među vojnicima i Klaudije je morao da smisli način da izbegne pobunu. Odabrao je provereno sredstvo: podelio je vojnicima po dvadeset zlatnika!

Spasao carstvo

Niko od njih nije mogao da odoli tom poklonu, jer je u Galijenovo doba državna kasa bila prazna. Car je bio primoran da kuje novac koji je imao tek tanku srebrnu prevlaku preko bakra i bio je skoro bezvredan. U takvim uslovima Klaudijev poklon bio je naprosto - neodoljiv.
Poreklo Klaudija Gotskog obavijeno je velom tajne. Rođen je u Dardaniji, negde između Naisa (Niša), Ulpijane (Lipljana) i Skupija (Skoplja). Opisan je kao čoveka visokog stasa, sjajnih očiju, širokog lica, prstiju koji su mogli da slome vilicu konju ili mazgi, ozbiljnog, uzornog, besprekornog ponašanja, koji je voleo dosta da jede, ali ne i da pije vino. Razlog za veličanje njegovih pozitivnih osobina jeste to što je kasnije proglašen za rodonačelnika dinastije koju je osnovao Konstancije Hlor - otac Konsantina Velikog. Upamćen je i po tome što je naredio ubistvo jednog hrišćanskog monaha, kasnije poznatog pod imenom sveti Valentin. Ubistvo se dogodilo 14. februara 269. godine, i taj datum se kod katolika obeležava kao dan svetog Valentina, praznik zaljubljenih.

Za nepune tri godine, koliko je trajala njegova vladavina, uspeo je da zaustavi rastakanje Rimskog carstva i započeo vraćanje otcepljenih rimskih provincija pod okrilje. Nije mu bilo suđeno da vlada dugo. Početkom 270. godine, kada je pripremao rat protiv vandalskih plemena koja su pljačkala Panoniju, pao je kao žrtva kuge u Sirmijumu (Sremska Mitrovica). Tu mu je priređena sahrana. Rimski senat mu je dodelio božanske počasti i postavio zlatnu statuu na Kapitolu.

Izvori kažu da je, neposredno pred smrt, za svog naslednika imenovao Aurelijana, koji je od početka imao podršku vojske. Aurelijan je dobar strateg i ratnik, o čemu svedoči i nadimak „Ruka na maču“ (manu ad ferrum). Za samo pet godina, koliko je trajala njegova vladavina, postigao je uspehe u obnovi carstva. Svake godine vodio je po jedan rat i izlazio kao pobednik.

Rođen je na malom seoskom imanju u okolini Sirmijuma ili, prema drugim izvorima, negde u Gornjoj Meziji. Otac mu je bio siromašan seljak, a majka sveštenica Solovog kulta. Legenda kaže da je njegova majka imala proročki dar i da je, dok je bio beba, predvidela je da će biti imperator.
Prve godine Aurelijanove vlasti nisu obećavale ništa dobro. Oslobodivši se suparnika, Klaudijevog mlađeg brata Kvintija, u Rimu se suočio sa ustankom radnika kovnice novca. Tek što se ova pobuna završila, na Italiju se obrušila još jedna najezda Germana. S krajnjim naporom, u više bitaka, uspeo je da razbije varvarske horde. Nije mogao da zna da je svojim vojnim intervencijama uspeo da zaustavi varvare, koji narednih nekoliko stotina godina neće napadati Italiju. Smatrao je da je bezbednost Rima ugrožena i naredio da se izgrade visoki bedemi kojima će biti opasan ceo grad. To su prvi bedemi oko grada Rima još od vremena kraljeva. Njih će nekoliko godina kasnije završiti imperator Prob.

Ubice - gardisti

Pobeda u pohodu koji je preduzeo protiv Palmire, nakon što je obezbedio mir u Rimu, spada u njegov najznačajniji uspeh. U to doba uspon Palmire i njene neodoljive kraljice Zenobije doveli su u opasnost rimske oblasti na istoku. Vrhunac je bilo njeno osvajanje Egipta i proglašavanje za naslednicu Kleopatre. Krenuo je u vojni pohod. Koristeći ratno lukavstvo, uspeo je da razbije protivničku vojsku i povrati teritorije. Buntovnu kraljicu, okovanu u lance od čistog zlata, odvešće u Rim. Bila je najlepši ukras u njegovom velikom trijumfu.

Zabeleženo je da je ovaj car često učestvovao u neposrednim okršajima na bojnim polju. U jednoj bici sa Sarmatima, sam je savladao 48 neprijateljskih vojnika, a ukupno je dotukao 950 ratnika. Povratio je provincije Galiju, Španiju i Britaniju. Poznate su njegove besplatne deobe hleba i ulja najsiromašnijem sanovništvu. Nekoliko puta je svim stanovnicima podelio po 500 denara.

U jesen 275. godine krenuo je u rat protiv Persije. Negde na putu između Bizanta i Perinta ubili su ga njegovi gardisti. Zaveru je organizovao njegov lični sekretar, evnuh Eros. Dok je uz najveće vojne počasti spaljen na tom mestu, supruga Ulpija Severina pokušala je da zadrži vlast u Rimu...

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #24 poslato: 15.03.2013. 02:26 »
Veliki ratnik Prob

Rimski car Marko Aurelije umro je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) 180. godine. Pola veka kasnije u ovom antickom gradu rodjen je još jedan imperator sa tim imenom

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Novac imperatora Proba

RIMSKI car Marko Aurelije umro je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) 180. godine. Pola veka kasnije u ovom antičkom gradu rođen je još jedan imperator sa tim imenom, koji se, takođe, voljom ilirskih legija ispeo na carski tron. Za razliku od osećajnog i uglađenog cara-filozofa, Marko Aurelije nazvan Prob (276-282) je bio nepismen, sirov vojnik.

Veza u imenu potiče iz tadašnjeg običaja da se ono menja u momentu kad neko promeni građanski status. Tako je prilikom usvojenja posinak menjao ne samo porodično, nego i lično ime, pa, čak, i nadimak.

U Probovom slučaju verovatno je bilo drugačije. Naime, za vreme imperatora Karakala, 212. godine, svi stanovnici Rimskog carstva dobili su status rimskih građana. Do tada su tu privilegiju imali samo stanovnici Italije. Prema tradiciji svi su dobili nova imena po njegovom zvaničnom - Marko Aurelije Antonin. Status građana tada su stekli Probov otac ili deda. Uprkos kratkoj vladavini i činjenici da su saznanja o njegovom životu oskudna, Prob je u nekim oblastima Evrope jako poznat, i to zbog vinogradarstva. Legenda kaže da je u vreme njegove vladavine prvi put zasađena vinova loza van Italije, i to na brdu Glavica, na Fruškoj gori, kod današnjeg sela Šuljam. Takođe, Prob je svim Galima, Hispancima i Britancima dopustio da poseduju vinovu lozu i proizvode vino. Zbog toga se u delovima Austrije i Francuske smatra rimskim carem koji je u tim krajevima uveo vinogradarstvo. Rimljani su, međutim, u ta područja davno pre Proba doneli vinovu lozu, a ova priča samo ukazuje da je u njegovo doba cvetalo vinogradarstvo.

Prob spada u vladare koji su više vremena proveli u ratovima, nego u uređenju države. Rođen je 232. u Sirmijumu. Otac Maksimus ili Dalmacije bio je baštovan ili vojnik, koji je od malih nogu učio sina da naporno radi. Prob se najverovatnije rano posvetio vojničkom pozivu. U tim vremenima, jedino je vojnička karijera omogućavala uspon na društvenoj lestvici. Nije poznato da li se ženio i imao dece.

Sa nepune 24 godine, daleko pre nego što je to bilo uobičajeno, stupio je na dužnost tribuna, visokog oficira carske legije. Tadašnji car Valerijan prepoznao je hrabrost i pouzdanost ovog mladića. Prob je ukazano poverenje ubrzo opravdao sjajnom pobedom nad Sarmatima. Valerijan, koji je samo zahvaljujući Probovom junaštvu izbegao smrt, uručio mu je izuzetno značajno vojno odlikovanje: narukvicu, ogrlicu, koplje i venac.
Napredovao je vrtoglavom brzinom. U početku je zapovedao nad tri, potom nad deset legija, pet puta mu je dodeljena titula konzula.

Opijen slavom

Ratovao je po celom rimskom carstvu. Kaže se da je trijumfovao na četiri reke - Rajni, Dunavu, Eufratu i Nilu. Pripada onim imperatorima koji su poneli epitet semper victorioso (večiti pobednik), što je kasnije kovano na reversu njegovog novca.
Kada je Aurelijan (270-275), koji je kao i Prob rođen u Sirmijumu, došao na čelo Rimskog carstva, stavio ga je uz svoj tron. Vest o neočekivanom

Aurelijanovom ubistvu, zatekla ga je u Egiptu, gde je smirivao pobunu. Mada je imao podršku vojske, nije se odmah eksponirao kao pretendent na presto. Nije želeo sukob sa senatom koji je postavio već ostarelog Tacita (275-276) da rukovodi carstvom. Odmah nakon Tacitove smrti ulazi u građanski rat protiv njegovog brata Florijana, koji se proglasio za cara. Florijan nije imao podršku vojske i Prob posle pobede u bici kod Tarsusa iz građanskog rata izlazi kao pobednik. Senat je Proba prihvatio kao rimskog imperatora i odao mu počasti, kakve, prema istorijskim izvorima, nisu viđene od vremena njegovog imenjaka - Marka Aurelija!

Čim je stupio na presto, Prob je surovo kaznio Aurelijanove ubice. Zatim je, poput svog prethodnika, krenuo u pohode protiv varvara, koji su ponovo počeli da ugrožavaju granice carstva.

Autor knjige “Tlo Srbije zavičaj rimskih careva”, Aleksandar Jovanović navodi da su Probovi savremenici bili zapanjeni da jedan čovek u tako kratkom periodu može da vodi toliko ratova na dalekim razmeđama carstva. Obnovio je mir u svim provincijama. Umirio je opasnu granicu u Retiji, skršio je sarmitske upade u Panoniji, Gote je naterao na mir i saradnju, pobedio brojne uzurpatore prestola, persijski kralj mu je ponudio povoljan mir. Kao iskusan vojnik, znajući da stabilnost limesa (granice) odbija neprijatelja, završio je rajanski i dunavski limes i izgradnju Aurelijanovih bedema, kojima je opasan Rim.

Nakon pet godina neprekidnog ratovanja, vraća se u Rim gde slavi trijumf. Opijen slavom, objavljuje kako će Rim uskoro postati toliko moćan da mu vojska više neće biti potrebna. Vojnici širom carstva su ovu izjavu primili kao uvredu.

Poseban uspeh, koji se pripisuje Probu je što je u rimsku vojsku uključio veliki broj varvara, posebno Germana. Prema nekim izvorima čak, 16.000! Sa željom da ekonomski ojača carstvo, zarobljene neprijateljske vojnike nije ubijao, već ih je naseljavao kao kolone da obrađuju zemlju. Iz istorijskih dokumenata se vidi da je posle povratka sa istoka u rimsku provinciju Trakiju naselio čak 100.000 varvara.

Kajanje ubica

Poput Hanibala, koji je svoje vojnike terao da sade masline, Prob je naredio da za vreme mira sade vinovu lozu u Galiji, Panoniji, i Meziji. Antički istoričari navode da je podizao vinograde na Fruškoj gori, sa namerom da poboljša život u rodnoj zemlji. Upravo to je bilo kobno za samog Proba.
Navodno, jednog vrelog avgustovskog dana Prob je izveo vojnike da prave kanale za odvodnjavanje močvara oko Sirmijuma. Razdraženi od vrućine, napora i iznurenosti, legionari su se pobunili. Prepoznavši opasnost, Prob se sklonio u “gvozdenu kulu”, za koju do danas nije razjašnjeno šta je predstavljala, da li je to bila posebna kula, koja je služila za nadgledanje radova u polju ili kula gvozdene kapije Sirmijuma. Kula je osvojena, a mačevi legionara završili su u telu nesrećnog Proba.

Prema predanju, ubice je odmah nakon počinjenog ubistva preplavilo kajanje i tuga. Neki od njih su ne mogavši da podnesu grižu savesti izvršili samoubistvo, drugi su ga oplakivali i veličali. Sahranili su ga sa svim počastima. Mnogo je, međutim, verovatnije, da je ubistvo bilo posledica pobune legija na zapadu, koje su, kako piše Duško Lopandić u knjizi “Purpur imperije”, za cara proglasile svog komandanta Karusa.
Nekoliko godina posle ovog događaja, Probova smrt je osvećena. Učinio je to njegov zemljak iz Ilirika - Diokle, kasnije nazvan Dioklecijan.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #25 poslato: 15.03.2013. 02:33 »
Mačem osvojio krunu

RIMSKI car iz plejade imperatora rodjenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošcu i macem, nego vladarskim sposobnostima

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Novac Maksimilijana

RIMSKI car iz plejade imperatora rođenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošću i mačem, nego vladarskim sposobnostima. Uzdigao se uz svog najboljeg prijatelja, imperatora Dioklecijana (284-305), do carskog prestola. Objedinjavalo ih je skromno ilirsko poreklo, sjajna vojnička karijera, a zabeleženo je da su, čak, istog dana slavili rođendan! Par koji je dve decenije uspešno vladao Rimskim carstvom bitno se razlikovao. Nasuprot Dioklecijanu, Maksimijan je, prema navodima antičkih izvora, bio neobrazovan, brutalan i nemaran prema redu i pravilima, ali i prema datoj reči. Mač mu je bio preči nego znanje, a laskanje ugodnije od istine.

Dioklecijan je bio vođa, Maksimijan surov, snažan i neobuzdan izvršilac. U javnosti su se pojavljivali kao braća. Još na početku svog upravljanja rimskom imperijom, Dioklecijan je shvatio da ne može u istom trenutku da zapoveda vojskom na istoku i zapadu, pa je odlučio da ima suvladara. Izabrao je svog zemljaka Maksimijana, već prekaljenog vojnika. Na svečanosti u Nikomediji 285. godine proglasio ga je za avgusta, s tom razlikom što je za sebe uzeo titulu starijeg avgusta. Dodali su božanska imena: Dioklecijan je postao i Jovije (Jovis), prema vrhovnom bogu Jupiteru, a Maksimijan - Herkulije (Herculius), sa očiglednom asocijacijom na Herkula i njegovu snagu. Dioklecijan je dobio istočni, u to doba uticajniji deo Rimskog carstva, a Maksimijan ostatak imperije - umoran i ispošćen zapad. Nikomedija je bila Dioklecijanova prestonica, a Milano (Mediolanum) Maksimijanova. Zdanja koja su u to doba podignuta u Milanu - palata sa hipodromom, cirkus, teatar, velike terme, kovnice novca, dvostruki bedem - uzdigla su ovaj grad. Tada su osnovane Peta Jupiterova i Šesta Herkulova legija, u kojima su bili elitni vojnici Ilirika. Te legije su decnijama korišćene za specijallne zadatke. Novi običaji Nekoliko godina kasnije, smatrajući da za celo Rimsko carstvo dva vladara nisu dovoljna, Dioklecijan je povećao njihov broj na četiri i time stvorio tetrarhiju, tzv. vladavinu četvorice.

Pravo na rimski presto sticalo se uključivanjem u Jupiterovu porodicu činom usvojenja. Dioklecijan je tada u reformu upravljanja državom uneo odredbu da kada avgusti proslave dvadesetogodišnjicu svoje vladavine, dragovoljno se odriču prestola i svoja mesta, prava i titule prepuštaju cezarima. Njome je neposredno motivisana izgradnja carskih palata u Splitu i Gamzigradu. Dioklecijan je za suvladara i naslednika uzeo Galerija Maksimijana (293-311), a Maksimijan Herkulije - Konstancija Hlora (293-306). Dobili su titulu cezara. Iskusni carevi bračnim vezama obavezali su cezare na lojalnost - Galerije se oženio Dioklecijanovom ćerkom Valerijom, a Konstancije Hlor Maksimijanovom usvojenicom Konstancijom. Dioklecijan je potpuno izmenio pravila ponašanja na dvoru. Po ugledu na Aurelijana uveo je istočnjački običaj klanjanja i ljubljenja carske odore. Caru koji je postao gospodar i bog, mnogo se teže prilazilo, nego u doba kada se smatrao samo prvim među građanima i senatorima, dok je “božanstvo” postajao tek posle smrti. Uveo je protokl, koji je, zapravo, predstavljao višestepenu zaštitu od izdaje.

Pre proglašenja tetrarhije, Maksimijan je upešno vodio ratove na rajanskom limesu, a hroničari opisuju da je tim pohodima uspeo da uđe u “germanski okean”. Mačem je umirio buntovničke provincije u Africi i Španiji, zajedno sa Dioklecijanom vodio je ratove protiv Sarmata. U godinama kada je rimska imperija ponovo upoznala mir, Maksimijan je živeo, kako navode antički hroničari, raskošno i poročno. Negde u to doba, na majske kalenade 305. godine, u Nikomediji, prvi i poslednji put je ispoštovan Dioklecijanov ukaz: posle dve decenije vladavine oba avgusta su odstupila od prestola i svoje titule prenela na cezare Galerija i Konstancija Hlora. Izabrani su novi cezari: Maksimin Deja i Flavije Sever, takođe, rođeni na prostoru današnje Srbije.

Dioklecijan se iste godine povukao u svoju palatu u Splitu da, kako saopštavaju istorijski izvori, u miru provede preostale godine života, a Maksimijan u dvorac u Lukaniji, nedaleko od Milana, mada je u svom zavičaju imao rezidencijalno zdanje, za koje se pretpostavlja da se nalazilo u vojvođanskom mestu Čalma. Zla kob ODAN Dioklecijanu dok su vladali, Maksimijan se posle odricanja od prestola nije držao postignutog dogovora. Opsednut željom za vlašću i moći, na sve načine je učestovao u uništavanju ideje o tetrarhiji, kako bi povratio titulu avgusta. Prilika se ukazala sledeće godine, kada su pretorijanci i senat u Rimu za avgusta nezakonito proglasili njegovog sina Maksencija. Rimsko carstvo je ponovo bilo u haosu. Maksimijan se 307. godine proglašava avgustom. Galerije je pokrenuo vojsku protiv Maksimijana i sa njom stigao do Rima. Pošto nije uspeo da ga savlada, jer su vojnici odbijali da se bore protiv svog starog komandanta i prešli na Maksimijanovu stranu, prepustio mu je Italiju.

Kako bi ojačao svoj položaj, Maksimijan udaje ćerku za cezara Konstantina Velikog, sina Konstancija Hlora, koji vlada u Galiji i na Rajni. Ubrzo posle toga pokušava da preotme vlast od svog sina Maksencija, koji je, zvanično nepriznat, vladao u Rimu kao samoproklamovani avgust. Posle propasti, beži kod zeta i ćerke u Galiju. Živeći na Konstantinovom dvoru doprineo je njegovom učvršćivanju na vlasti. Zbog Maksimijanovog lošeg ponašanja, sledeće godine organizovan je istorijski skup u Karantumu. Tu ga je Dioklecijan navodno ubedio da se odrekne carske odore. Pored Dioklecijanovih i Galerijevih napora, vlastoljubivi Maksimijan nije odustajao. U leto 310. godine u dvoru u Trijeru ponovo sebe proglašava avgustom. Rimska imperija je tada imala sedam, što priznatih što nepriznatih avgusta (Galerije, Maksimin Deja, Konstantin, Maksimijan, Licinije, Maksencije i Domicije Aleksandar). Kob građanskog rata, kome je i sam umnogome doprineo, nije ga mimoišla.

Ubijen je ili nateran da izvrši samoubistvo 310. u Marselju. Tako je “ovaj veliki rimski car”, navodi hroničar Laktancije, “okončao život sramnom i nedostojnom smrću”. Deceniju kasnije kada se budu merile zasluge imperatora Marka Aurelija Valerija Mksimijana, pobožnog sretnog nepobedivog avgusta, pontifeksa, maksimusa (vrhovni sveštenik), pobednika Germana (pet puta), Sarmata (četiri puta), Persijanaca (dva puta), Britanaca, Karpa, Armena, Međana, tribuna (sedam puta), konzula (šest puta), imperatora (sedamnaest puta), oca domovine, prokonzula i njegova lakoverna strast za vlašću - doživeće rehabilitaciju.
« Poslednja izmena: 16.03.2013. 00:52 Konstantin »

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #26 poslato: 16.03.2013. 00:57 »
Dvorac Gaja Valerija

Palata Feliks Romulijana, vrhunac umetnosti tog perioda. Biografija nalik bajci u kojoj pastir postaje car

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Feliks Romulijana

IMPERATOR Gaj Galerije Valerije Maksimijan (293-311) jedna je od najprotivrečnijih ličnosti Rimskog carstva. Jedni su ga slavili kao spasioca imperije, novog Romula i Aleksandra Velikog, a drugi ružili i smatrali najlošijim vladarom i čovekom. Dok su ga paganski pisci opisali kao odvažno hrabrog, herkulovski snažnog, predodređenog za pobede, sa lepotom, koja se smatrala božijim darom, hrišćanski istoričari su ga prikazali kao monstruoznog gospodara, neprijatelja svake kulture i učenosti, koji je, čak, i svog očuha Dioklecijana oterao sa prestola!

Galerije je u mladalačkim godinama zadobio najviše vojničke činove i naklonost cara Dioklecijana, koji ga je usinio i 293. godine proglasio za cezara i svog suvladara. U zrelim godinama odneo je jednu od najvećih pobeda u rimskoj istoriji, a u trenutku kada ga je zadesila smrt, u vreme njegove najveće moći i slave, sahranjen je i uvršten među bogove u Feliks Romulijani (Gamzigrad kod Zaječara), danas jednom od najvećih arheoloških nalazišta u Evropi, na listi Uneskovih spomenika. Za njegovo ime vezuje se i poslednji veliki progoni hrišćana 303. i 304. godine, ali i prvi edikt o toleranciji hrišćanstva iz 311. godine.

Porazio Persijance

Galerijeva biografija liči na bajku u kojoj pastir postaje car. Rođen je oko 260. godine na malom poljskom imanju Sekundijana u Priobalnoj Dakiji. Njegov otac, čije ime nije sačuvano, bavio se zemljoradnjom. Majka Romula bila je sveštenica “planinskih bogova”. Imao je sestru, majku budućeg imperatora Maksimina Deje. Kao dečak, Galerije je čuvao stoku i stekao nadimak Govedar. Tog nadimka se nikad nije odrekao, jer je u njemu slutio vezu sa Silvanom, šumskim božanstvom.

Kao i ostali tetrarsi, u vojsci je napredovao u vreme svojih zemljaka Aurelijana i Proba, kasnije i kod Dioklecijana, koji ga je 293. godine, uzeo uz svoje skute i proglasio cezarom. Tim činom Galerije je ušao u božanski red Jovija, sa kojim se Dioklecijan izjednačavao. Postao je Jupiterov sin, drugi Mars. Prethodno je napustio prvu suprugu s kojom je imao kćer Maksimilu i oženio se Dioklecijanovom ćerkom Valerijom.

U krajevima u kojima je vladao, gradio je palate, trijumfalne lukove, terme, a dvorove je imao u Serdici (Sofija) i Saloniki (Solun). Pretpostavlja se da je njegova glavna rezidencija pre 299. godine bila u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), jer je odatle u prvim godinama vladavine mogao preduzimati vojne poduhvate kako bi zaštitio granicu na Dunavu. Po okončanju tih ratova, dao je da se iskrče šume u Panoniji i isuši Pelsonsko jezero (Blatno jezero). Tu panonsku provinciju nazvao je po svojoj ženi Valeriji kojoj iskazao zahvalnost, što je kao svog, prihvatila njegovog sina Kandidijana, kojeg mu je rodila ljubavnica.

Najznačajniji događaj u Galerijevom životu odigrao se 297-298. godine. Bio je to rat koji je vodio protiv Persije.

Sa svojim vojnicima, Galerije je uspeo da savlada Persijance. Galerije je, poput Aleksandra Velikog, koji se posle pobede postarao za porodicu pobeđenog cara Darija, zaštitio porodicu Narsesa od nasrtaja i otmice, zasluživši veliko poštovanje. Posle ovog poraza, Persijanci su napustili Mesopotamiju, a Galerije slavljen u celoj imperiji kao drugi Romul i Aleksandar. Od tog trenutka počinje Galerijeva pripovest o božanskom poreklu: on je sin boga Marsa i Romulov brat, a njegova majka Romula, poput Olimpijade, majke Aleksandra Velikog, začela ga je sa samim bogom, koji se približio u vidu aždaje.

Odgonetač Romulijane, arheolog Dragoslav Srejović navodi da je Galerijeva majka od te godine morala uživati posebno poštovanje. Galerije je zamislio da sagradi palatu nazvanu po majci Romulijana, po uzoru na Dioklecijanovu palatu u Splitu. Obe palate su predstavljale do tad jedinstvene graditeljske poduhvate u rimskom svetu. Imale su dvostruku namenu: da služe za života vladara kao raskošni dvorci, da im obezbede dostojanstvenu i spokojnu starost kada se posle dve decenije povuku sa trona, a nakon njihove smrti trebalo je da postanu mauzoleji.
U Galerijevo rodno mesto iz svih delova carstva stigli su najbolji graditelji, čuveni umetnici, klesari, slikari i zanatlije, da od skupocenog mermera izgrade i ukrase raskošnu palatu.

Nova, grandioznija palata započeta je da se gradi na temeljima stare, ponovo Romuli u čast, 305. godine i građena je do Galerijeve smrti. Na severnoj strani ovog kompleksa bile su dve raskošne palate, sa dvoranama ukrašenim mozaicima, freskama i skulpturama.

Osveta caru

Dela sačuvana u Romulijani predstavljaju vrhunac umetnosti tog perioda. Između dve palate bio je mali hram sa žrtvenikom, posvećen Velikoj majci ili bogovima Liberu i Liberi. Iz nalaza u palati može se zaključiti da je Galerije bio sklon bogovima koji su, kao i on, imali smrtnu majku i besmrnog oca, kao što su Herkul, Eskulap, posebno Dionisije, što se vidi po mozaicima i skulpturama sa njegovim predstavama.
Galerijeva teška bolest zaustavila ga je da sprovede svoj naum do kraja. Umro je godinu dana pre završetka Feliks Romulijane. Lomača koja je 311. godine označila Galerijevu apoteozu poslednji put je u obeležila takav tradicionalni rimski ritual.

Na samrtničkoj postelji, suprugu Valeriju i sina Kandijana poverio je caru Licinuju na staranje. Valerija je kratko uživala Licinijevu zaštitu. Nekoliko meseci kasnije napustila je dvor i prešla u deo carstva kojim je upravljao Maksimin Deja. Ponudio joj je brak. Hteo je da se preko nje poveže sa Dioklecijanom. Kad ga je odbila, izgubila je svaku zaštitu. Oduzeta su joj sva dobra, a početkom 312. sa majkom Priskom, Dioklecijanovom suprugom prognana je u Siriju. Posle Dejove smrti, pokušala je da se približi Liciniju. Kada je čula da je Licinije naredio Kandijanovo ubistvo, sa majkom se sakrila u okolinu Soluna, ali su ih pronašli i ubili. To je bio Licinijev konačni obračun sa tetrarhijom i sa uspomenama na Galerija.

Posle tih događaja obustavljena je svaka graditeljska delatnost u Romulijani. Pretpostavlja se da je kompleks u četvrtom veku potpao pod upravu crkve, koja je u sred Galerijeve palate sagradila baziliku. Najverovatnije je to bio način osvete caru koji je surovo progonio hrišćane. U vreme najezde Huna u petom veku, Romulijana je razorena i spaljena. Ponovo je razrušena u sedmom veku. Tek u 11. veku, napuštene zidine naslelili su Sloveni, koji nisu znali ni naziv carskog dvorca, niti nekadašnjeg vlasnika. Feliks Romulijana je dobila novo ime - Gamzigrad.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #27 poslato: 16.03.2013. 01:02 »
Carevina u miraz

Hlor ostavio Jelenu i oženio se Teodorom koja mu je donela slavu . Jelena je 283. godine rodila Konstantina

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Želja za vlašću budućeg rimskog imperatora Konstancija Hlora (293-306) bila je jača od ljubavi. Da bi postao jedan od četiri gospodara sveta, morao je da se oženi Teodorom, usvojenicom avgusta Maksimijana Herkulija (285-305, 310). Taj brak mu je doneo slavu o kojoj je sanjao, a odneo ženu koju je voleo.

Odluka da napusti Jelenu (Helena), sa kojom je imao sina Konstantina, kasnije nazvanog Veliki (306-337) imala je dugoročan odjek u evropskoj i svetskoj istoriji. Naime, to je presudno uticalo da njihov jedinac Konstantin, kasnije nazvan Veliki, ogrne carski purpur i postane monarh - jedan od najznačajnijih. Konstantin je prihvatio hrišćanstvo, bio prvi car koji je postao hrišćanin i osnovao Konstantinopolj, koji će hiljadu godina biti glavni grad izmenjene rimske imperije.

Poreklo Konstancija Hlora ostalo je zamagljeno. Kao i ostali vladari tog doba, potekao je iz Ilirika (Balkansko poluostrvo). Rođen je 250. godine, najverovatnije, u Naisu (Niš). Njegov otac Eutropije bio je jedan od uglednih ljudi iz Dardanije, dok o poreklu njegove majke, čije je ime, verovatno, bilo Klaudija, izvori nisu saglasni. Veruje se da je bila nećaka cara Klaudija Gotskog (268-270), možda kćer njegovog brata Krispa. Kasnoantički pisac Eutropije pretpostavlja da je bila njegova sestričina ili unuka, a drugi izvori navode da je Konstancije unuk Klaudijevog brata, što se može videti i na natpisima na kojima Konstancije sebe naziva unukom božanskog Klaudija.

Carski gardist

Mladost je proveo u vojsci. Obdaren hrabrošću, blagošću, dobroćušnošću, razlikovao se od ostalih vojnika koji su mačem krčili put do uspona. Govorili su da je njegova lepota dostojna samog Apolona. Nadimak Hlor dobio je zbog svog bledog tena, kakav su imali Ahil i Aleksandar Veliki. Takođe, Hloris je bila rimska boginja cveća, puna sunčevog sjaja, uz koju je išlo rumenilo stidljivosti i skromnosti. Ovi epiteti pratili su Konstancija.
Sa Jelenom se upoznao oko 270. godine, kada je kao gardista cara Aurelijana boravio u Bitiniji. Bila je žena snažnog karaktera i velikih ambicija, no, prema navodima istorijskih izvora, niskog roda. Episkop Milana Ambrozije, Jelenu je nazivao gostioničarkom.

Kako ljubav ne pita za poreklo i ne mari za društvena pravila, Jelena i Konstancije su se spojili. Do danas nije jasno da li su bili u klasičnom braku ili su živeli nevenčano. U to vreme bilo je zabranjeno da supružnici budu iz nespojivih društvenih staleža, pa je Jelena, ipak, bila Konstancijeva vanbračna žena. Oko 283. rodila je Konstantina u Naisu.

Tih godina Maksimijan Herkulije, koji je već postao Dioklecijanov suvladar, zapazio je Konstantinove vojničke sposobnosti. Predložio mu je da se oženi njegovom poćerkom Teodorom. Konstancije je popustio pod političkim pritiskom, verovatno i radi napredovanja u karijeri. Otpustio je voljenu Jelenu. Sa Teodorom je dobio dva sina Flavija Dalmacija i Flavija Julija Konstancija, čije su sudbine, nažalost, bile tragične i nijedan nije ostavio trag u istoriji.

Osnivanjem prve tetrarhije, postao je cezar u zapadnom delu imperije. Četiri tetrarha - Dioklecijan, Maksimijan, Galerije i Konstancije Hlor - trebalo je da predstavljaju simbol koji je u starim civilizacijama označavao četiri velika carstva - Persiju, Asiriju, Egipat i Heladu. Dobio je upravu nad nemirnim provincijama Galijom i Britanijom. Stolovao je u Trijeru, gde je podigao rezidencijalnu palatu sa hipodromom, velike, carske terme, baziliku, amfiteatar, obnovio most Marka Aurelija i poznatu Porta nigra, koja je i danas simbol ovog grada.

Kada su u Nikomediji 305. godine na svečanom skupu Dioklecijan i Maksimijan Herkulije predavali vlast novim avgustima Galeriju i Konstanciju Hloru i cezarima Maksimijanu Deju i Flaviju Severu pravljena su poređenja novih avgusta, ukazuje dr Aleksandar Jovanović, u knjizi ”Tlo Srbije zavičaj rimskih careva”. Galerije je nastupio sa gordom ohološću pobednika nad Persijancima, čiji se trijumf poredio sa Aleksandrovim, dok je Konstancije plenio svojom blagošću, umerenošću i otvorenošću.

Okretanje Hristu

Flavije Sever je tada postao njegov mlađi suvladar sa titulom cezara. Prepustio mu je Italiju i Afriku, a sebi pridodao Španiju. U pratnji sina Konstantina, Konstancije 305. godine prelazi u Britaniju, gde su izvojevali pobedu nad neprijateljem. Međutim, ubrzo nakon te pobede, iznenada se razboleo i umro u današnjem Jorku. Ožalivši ga sa dostojnim poštovanjem, vojnici su za naslednika prestola proglasili njegovog sina Konstantina. Vreme vladara koje su birali legionari ponovo se vratilo.

Smatra se da je nakon toga Jelena, o kojoj se do tog vremena malo zna, došla na sinovljev dvor u Triru. Posle pobede nad Maksencijem, sinom Maksimijana Herkula, koji se sam proglasio za imperatora i vladao Italijom, Konstantin se okrenuo hrišćanskoj veri i, po rečima savremenika i carevog biografa, Evsevija Cezarejskog preveo je čitavu svoju porodicu, uključujući i majku, u hrišćanstvo. Konstantin je svojoj majci poklonio posed na samom jugoistoku Rima i na tom imanju podignuta je možda i najstarija crkva u ovom gradu, posvećena mučenicima Dioklecijanovog perioda, svetom Marselinu i Petru. Na istom mestu nalazila se i Helenina palata, koja je poticala iz vremena Septimija Severa. Arheološkim iskopavanjima utvrđeno je da je jedna od prostorija te palate pretvorena u hrišćansku kapelu.

Ubrzo po proslavi Konstantinove desetogodišnjice vladavine, Helena se, prema navodima Cezarejskog, uputila na hodočašće u Svetu zemlju. Po mitropolitu Palestine, cilj Jeleninog puta bio je da obiđe sva hrišćanska mesta i iskaže hrišćansko čovekoljublje. Međutim, Evsevije otvoreno kaže da je moguće da je Konstantinov nagli zaokret u verskoj politici i uklanjanje nekadašnjeg vladara Licinija, izazvalo nemire u istočnim provincijama. Jelena je podelila novac vojnicima i na taj način ih je, verovatno, umirila. Obišla je Svetu zemlju, crkvu Hristovog rođenja u Vitlejemu i Hristovog groba u Jerusalimu, koje je njen sin počeo da gradi. Nedugo po povratku sa puta po istoku, Jelena je umrla.

U srednjem veku, Jelena je bila uzor mnogim vladarkama, kao prva carica koja je, prema predanju, otkrila zaboravljeni Časni krst na kome je razapet Isus, ktitorka i dobrotvorka, majka cara Konstantina i na kraju grešnica koja se pokajala. Bila je i ostala popularna svetica u različitim delovima sveta. U južnoj Francuskoj smatra se zaštitnicom od munja, gromova i vatre, u Alpima i rajnskoj oblasti slavi se kao zaštitnica rudara, na Kipru se veruje da je proterala otrovne zmije sa ostrva. Istorijska Jelena bila je inspiracija mnogim umetnicima, često je predstavljana na delima velikih majstora, poput Rubensa i Frančeska. Mnogobrojna literarna dela pisana od Velsa do Češke, od Italije do Švedske, slave Jelenu i njene podvige.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #28 poslato: 16.03.2013. 01:06 »
Od pastira - cezar!

Maksimin Daja postao vladar na iznenadjenje svih, pa i - sopstveno. Flavije Sever ostao bez vojske pred Rimom

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Temelji carske palate u Šarkamenu

Kada su 305. godine carevi Dioklecijan i Maksimijan Herkulije, posle dve decenije, odstupili od trona, po ranijem naumu, trebalo je da se cezari Galerije i Konstancije Hlor proglase za avguste i u vlast uvedu dva nova cezara. Dioklecijan, koji je računajući na porodične povezanosti pomišljao da će izbor pasti na Maksencija (Maksimijanov sin) i Konstantina Velikog (sin Konstancija Hlora) zatraži imena od Galerija, kome je prepustio da donese odluku.

Istoričar Laktancije je preneo njihov razgovor: ”Koga onda da izaberemo?”, upitao je Dioklecijan. ”Severa”, reče Galerije. ”Zar onog bučnog igrača, pijanca, kome je noć dan, a dan noć?” ”Dostojan je tog položaja, jer je odano predvodio vojnike i poslao sam ga Maksimijanu da ga zaogrne purpurom”, reče Galerije. ”Neka bude”, Dioklecijan sa ustezanjem prihvati, a kad zapita za drugog - Galerije pokaza na Maksimina Daju, jednog poludivljeg mladića, kome je nedavno naredio da uzme ime slično njegovom. ”Ko je taj koga mi nudiš?”, upita Dioklecijan. ”Moj rođak”, reče Galerije. Dioklecijan uzdahnu (i proreče): ”Ne daješ mi odgovarajuće ljude kojima se može poveriti zaštita države.” ”Isprobao sam ih”, odgovori Galerije. ”To ćeš iskusiti, jer ćeš ti preuzeti kormilo imperije...”

Bledi ratnik

Laktancije kaže da je Maksimin Daja (305-313) postao vladar na iznenađenje svih, a verovatno i na sopstveno! Kazuje još da je Daja, ”tek, odvojen od stada i šuma, brzo postao vojnik gardista, potom starešina garde, uskoro zatim tribun, a narednog dana cezar. Dobio je na upravu Istok da ga satre i upropasti, jer nije poznavao ni državnu, ni vojnu službu, a sad je postao pastir ne stada već vojnika.” Tako je i bilo. Ostao je upamćen po neuspešnim ratnim operacijama, a zbog promenljivog odnosa prema hrišćanima, ranohrišćanski pisci o njemu su pisali sa velikom uzdržanošću. Majka mu je bila Galerijeva sestra. Rođen je u okolini mesta koje je danas poznato kao lokalitet Šarkamen, desetak kilometara udaljen od Negotina. Tu su pronađeni ostaci monumentalne građevine za koju se veruje da ju je sagradio Daja u svom rodnom kraju, po ugledu na Feliks Romulijanu, Galerijevo graditeljsko delo. Karakter Flavija Severa (305-307) opisao je anonimni hroničar, koji navodi da je ”cezar Sever bio niskog karaktera i porekla, pijanac...” Nasuprot tome, Laktancije, osim hedonizma, ne zamera Flaviju druga nedela, čak naglašava njegovu odanost i marljivost. Posredni podaci u delima Aurelija Viktora navode da je rođen u okolini Naisa (Niš), no oni se uzimaju sa rezervom. Bio je vojnik neke od balkanskih provincija, pre nego što je njegov prijatelj Galerije zatražio da ga Maksimijan imenuje za cezara, zapravo mlađeg suvladara Konstancija Hlora, koji je vladio zapadnim rimskim carstvom. Upravljao je Italijom i Afrikom, ali vojska ga nije prihvatila i u tome je ležalo seme zle kobi ovog vladara.

Maksimin Daja je dobio da vlada Sirijom i Egiptom, gde se, navode hroničari, istakao u sprovođenju naređenja o progonu hrišćana. Pretpostavlja se da je izgradnja utvrđenja u Šarkamenu počela odmah posle njegovog proglašenja za cezara. Skromnije veličine u odnosu na gamzigradsko zdanje, predstavljao je zapravo preslikan odnos između avgusta Galerija i cezara Daje. Verovatno Daja nije hteo da se izjednači sa svojim ujakom, bez obzira što je na to imao pravo. Šarkamensko utvrđenje, kao ni Romulijana, nikad nije završeno.

U vrtlogu građanskog rata, koji je potresao imperiju krajem prve decenije četvrtog veka, Flavije Sever se našao u nezavidnom položaju. Maksencije se u Rimu samoproglasio za avgusta. Pozvao je oca Maksimijana Herkulija da mu se pridruži u vlasti, što je ovaj i prihvatio. Galerije naređuje Flaviju da sa trupama svrgne uzurpatore. Ali, vojnici kojima je nekad komandovao Maksimijan, napuštaju Severa pred Rimom.

Konstancije beži prema Raveni. Zaveden Maksimijanovim obećanjima, predaje grad i - pada u zarobljeništvo. Okolnosti njegove smrti nisu jasne. Pojedini hroničari navode da je nastradao u mestu Tres Tabernae, gde ga je presreo odred Maksencijeve vojske. Prema drugoj verziji, Maksimijan ga je držao u zarobljeništvu i likvidirao 307. tokom Galerijevog pohoda na Italiju. Sahranjen je sa svim počastima u Galijenovom mauzoleju u okolini Rima.

Krivi proroci

Profesor dr Aleksandar Jovanović uočio je neobičan odnos dvorskog hroničara Laktancija prema Flaviju Severu. Osim navoda da se radi o čoveku sklonom piću, nema drugih primedbi. Laktancije, čak, navodi da je Sever izvršio samoubistvo, odabravši smrt, umesto zarobljeništva. Razlog tome je verovatno rođačka veza sa Konstantinovom dinastijom, jer istovetnost njegovog imena Flavius aludira na to. Hrišćanski pisac ne ističe, kao što je to radio kod svih tetrarha progonitelja hrišćana, ni Flavijevo nisko poreklo, pa se pretpostavlja da je poticao iz gradske sredine i ugledne porodice. To, po mišljenju stručnjaka, ukazuje da je Sever, ipak, rođen u Naisu, koji je krajem 3. i početkom 4. veka doživeo prosperitet. Jovanović pretpostavlja da je Flavije Sever poreklom pripadao vojnoj eliti.

Prvi put vojničke sposobnosti Maksimin Daja pokazuje u Maloj Aziji, kojom je upravljao posle Galerijeve smrti, 311. godine. Ponesen uspesima, odlučio je da se uključi u građanski rat i krene protiv Licinija, koji je umesto njega (smatrao je nepravedno) proglašen za avgusta. Odlučujuća bitka odigrala se u Trakiji. Maksimus je imao sedamdeset hiljada vojnika, Licinije samo tridesetak. Ratna veština i sreća bile su na Licinijevoj strani. Poražen, Daja se preobukao u roba i pobegao.

Hroničari opisuju da je sramnom brzinom napustio bojno polje. Sledećeg dana viđen je bled, preplašen, bez carskih obeležja u gradu Nikomedija, više od 150 milja udaljenom od bojišta. Po povratku je odmah, prema kazivanjima, kaznio sve paganske proroke koji su mu predvideli pobedu. Svoju sramotu nadživeo je svega nekoliko meseci. Zbog oskudnih sposobnosti i vrlina, nisu ga žalili ni narod, ni vojska. Sahranjen je u dalekoj Kilikiji. Kažu da je posle toga zaborav prekrio njegov rodni Šarkamen. Car Licinije je uništio i njegovu porodicu. Naredio je ubistvo njegovog sina Maksima, ćerke i supruge, čija imena, čak, nisu ostala zabeležena.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #29 poslato: 17.03.2013. 11:48 »
Vladar srpske loze

Licinije se u letopisima pominje kao “Srbin”, predak loze Nemanjića. Surov u obračunu sa protivnicima, nije štedeo ni decu

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Carska palata

IDUĆE noći, dođe Liciniju u snu anđeo Gospodnji, podstičući ga da brzo ustane, i sa svojom vojskom moli najvišeg Boga. Ako to učini pobeda će biti njegova. Posle tih reči, pričinilo mu se da onaj koji ga je podstakao stoji uz njega. Upućivao ga je kako treba da se moli.

Ovim rečima je dvorski hroničar Laktancije opisao snoviđenje koje je imao rimski car Licinije (307-324) uoči presudnog okršaja na Ergenskom polju. Upisano je da se u isto vreme imperator Maksimin Daja (305-313) zavetovao vrhovnom bogu Jupiteru da će ako bude pobedio, iskoreniti hrišćansko ime i uništiti ga do temelja. Sudbina je bila naklonjena Liciniju. Skršio je daleko brojniju vojsku svog suparnika. Kasniji hroničari, koji manje veruju u priviđenja, razlog za ovakav ishod bitke tumačili su iscrpljenošću Dajevih vojnika, koji su, po hladnom i olujnom vremenu, danima hodali iz Sirije da bi prispeli na bojište. Te 313. godine stanovnici istočne provincije Rimskog carstva, oslobođeni strahovlade Maksimina Daja sa odobravanjem su prihvatili Licinijevo starešinstvo. Licinije je povratio prava hrišćana, koja je Daja oduzeo.

Mada je vladao prilično dugo, a njegova vojska imala značajnu ulogu u odbrani istočnog dela imperije, Licinije je jedna od zanemarenih ličnosti antičke istorije. Neposrednih dokaza o njegovom poreklu nema, ali njegova povezanost sa Galerijem (293-311), iz rane mladosti, daje slobodu naučnicima za pretpostavku da potiče sa mezijskog ili dačkog tla, tj. iz istočne Srbije. Do kraja života, Galerije nije zaboravio prijatelje iz mladosti, sa kojima je kao dete čuvao goveda, po brdima postojbine. Među njima je bio i Licinije. Njihovo prijateljstvo učvrstila je vojnička karijera. Licinije se prvi put istakao u borbi 296-297, u ratu protiv Persije, koji je vodio cezar Galerije. Bio je jedan od glavnih komandanata. Dok je velika pobeda nad Persijancima dala Galeriju pravo da se poredi sa Aleksandrom Makedonskim, Liciniju je omogućila da napreduje. Postao je guverner dunavskih provincija.

Tanko poreklo

ZAHVALJUJUĆI Galeriju, Licinije je za kratko vreme stekao titulu avgusta, a da pre toga (suprotno pravilu podele vlasti u tetrarhiji) nije bio izabran za cezara.

U metežu borbe između šest pretendenata na carski tron (307), Galerije je odlučio da za avgusta proglasi svog prijatelja. Licinije je preuzeo purpur od Flavija Severa i postao gospodar Ilirika (Balkanskog poluostrva). Sa Galerijem je vladao istočnim delom Carstva, a vreme je provodio u Sirmijumu.

Odluka da postavi Licinija za svog suvladara, već 310. godine se pokazala kobnom za već teško obolelog Galerija. Licinije mu je okrenuo leđa. Veridbom sa Konstancijom, polusestrom Galerijevog neprijatelja Konstantina Velikog (306-337) pokušao je da učvrsti vezu sa njim i tako sebi obezbedi zaštitu na zapadu. Zabeleženo je da se Licinije od svih tetrarha, koji su u tom surovom dobu morali da se bore za opstanak na carskom tronu, izdvajao po svojoj nečasnosti, svireposti i prevrtljivosti. Istoričari su posebno osuđivali njegovu pohotljivost. U literaturi se neizbežno ističe da uprkos dubokoj starosti (oko 75 godina), nijedna žena u delu carstva kojim je vladao, nije mogla da izbegne njegovo nasilje. Odgovoran je za progonstvo carice Valerije, supruge svog dobročinitelja Galerija i Dioklecijanove ćerke i za smrt njihovog sina Kandidijana.

Saosećanja kod Licinija nije bilo - posle Dajinog poraza naredio je da se pogube njegovi osmogodišnji sin i sedmogodišnja ćerka. To je isto uradio i sa sinom Flavija Severa. Kasnije, kada je njegov sukob sa Konstantinom usplamteo, poništio je svoj potpis na Milanskom ediktu i krenuo u progon hrišćana, koje je smatrao lojalnim svom protivniku. Dva puta je ratovao protiv Konstantina. Odlučujuće bitke vođene su kod Hadrijanopolja i Hrispolja. U prvom ratu je izgubio Ilirik, u drugom carstvo.

- Licinija i Konstantina povezivali su zavičajnost i vojnički duh, a razdvajali poreklo, karakteri i Licinijeva privrženost Galeriju i istoku - piše dr Aleksandar Jovanović, autor knjige “Tlo Srbije zavičaj rimskih careva”. - Licinije, oko dve decenije stariji od Konstantina, bio je niskog porekla, ponikao u rustikalnom ambijentu jednostavnosti i elementarne borbe za opstanak.

Konstantin je bio dete grada, palate, koji je deo mladosti proveo i u rezidencijalnom sjaju. U Liciniju, koji je izjednačavan sa tribalskim divljim veprom, sačuvao se oprez tamnih šuma, olujna snaga, tumarajuća nedoslednost i prevrtljivost. Opčinio ga je uljuljkujući duh luksuza i raskoš istočnih provincija kada je zavladao tim prostorima. Konstantin, poređen sa bikom, imao je, sve do poslednje dekade svoje vladavine, otvorenost prema svežini uzdižućeg Zapada. Nisu bili ličnosti bliskih pogleda na život. Izvesnost sukoba, Konstantin je hteo da predupredi udajom svoje polusestre Konstancije za već vremešnog Licijana. Ona je, doduše, smirivala Konstantinovo neraspoloženje prema Licijanu, ali je ohrabrivala nerealne ambicije muža i time doprinosila razmiricama.

Vreme tribala

JEDNA legenda o Liciniju na čudan način dovodi ovog vladara u vezu sa srpskom istorijom. U nizu starih letopisa i rodoslova, spominje se kao “Srbin” i predak vladarske loze Nemanjića. Kako su naši crkveni hroničari bili ubeđeni da je Srba na Balkanskom poluostrvu bilo ne samo za vreme, već i pre Konstantina Velikog, smatrali su da je normalno da zabeleže šta se dešavalo u odnosima između rimske carske vlasti i srpskog naroda.
Licinije se u Karlovačkom rodoslovu naziva “Srbinom”, u Konstantinovom “dalmatinski gospodin, rodom Srbin”, dok se u više rodoslova navodi kao otac ili predak Bele Uroša, od koga, navodno, potiče veliki župan Stefan Nemanja. Razlog da baš Licinije bude proglašen za Srbina leži u tome što je verovatno poticao iz plemena Tribala. Tokom srednjeg veka Vizantinci su Srbe nazivali “Tribalima”, jer su živeli na istom prostoru kao ovo staro balkansko pleme. Po drugoj teoriji pripadao je plemenu Sarmata, koje se povezuju sa Slovenima.

Nemogućnost da se otkrije Licinijev zavičaj unosi dodatnu nedoumicu u njegovoj biografiji. Utvrđeno je da je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) podigao velelepne terme, opasao bedemima gradove Ulpijanu (Lipljan) i Remizijanu (Bela Palanka), možda ojačao pristanište u Viminacijumu (Kostolac). Jovanović ističe da se teško može pouzdano reći da li je sebi sagradio palatu kakve su svojim rodnim krajevima ostavili njegovi prethodnici Dioklecijan, Maksimin Herkulije, Galerije i Maksimin Daja. Ipak, ukazuje da je Konstantin, nakon pobede nad Licinijem, posebno darovao Remizijanu za iskazanu lojalnost, o čemu svedoče dva prstena sa natpisom “Constantino fidem”. Mada nije utvrđeno da li je Konstantin postupio poput Licinija koji je bio darežljiv prema njegovom rodnom Naisu, Jovanović navodi da bi taj trag mogao da pokaže da je Remezijana Licinijevo rodno mesto.