Jedan od 17 rimskih vladara rođenih u srpskim krajevima bio je i imperator Gajus Valerijus Galerijus Maksimus. Poreklom je bio iz rimske provincije Priobalske Dakije, kojoj je tada pripadao crnorečki kraj. Njegov životni put od običnog čuvara goveda do titule cezara liči na bajku.


Postao je vojnik koji je svojom odlučnošću i hrabrošću privukao pažnju tadašnjeg imperatora Dioklecijana, koji je upravo sprovodio reforme, uvodeći tetrarhiju kao način vladanja. Za jednog od ta četiri vladara sa titulom cezara proglašen je i Galerije.

Predstava za boga

Čin apoteoze je velika predstava u kojoj se spaljuje voštana figura imperatora na velikoj lomači sa svim darovima donetim iz celog carstva, uz odgovarajuće rituale, kroz koje se prikazuju podvizi i život umrlog. Na vrhu lomače nalazi se kavez u kome je zatvoren orao. Kada se upali vatra kavez se otvara, orao izleće i kliktanjem i letom u nebo simbolizuje imperatorov odlazak među bogove, pošto je on završio svoju ulogu na ovom svetu.

Doduše, tom imenovanju je pomogla i činjenica da se prethodno oženio Dioklecijanovom ćerkom. Gajus Maksimus je za prestonicu odabrao Solun. Posle smrti Dioklecijana dobio je titulu avgusta i postao prvi čovek Rimskog carstva.

Sve ovo se događalo u davnom trećem, i početkom četvrtog veka, kada je Galerije, desetak kilometara od današnjeg Zaječara sagradio raskošnu palatu i nazvao je Feliks Romulijana, prema svojoj majci Romuli. Ovi podaci su dovoljni da se poseti to mesto, danas zvano Gamzigrad, koje je slavu steklo, između ostalog, i prema nalazištu najbolje očuvanih ostataka rimske arhitekture u Evropi.



Misteriozni tragovi starih građevina dugo su pobuđivali maštu i radoznalost naučnika, ali i pustolova i običnih ljudi. Tajna je rešena posle 20-godišnjih arheoloških istraživanja, kojima je rukovodio akademik Dragoslav Srejović.

Po otkriću velelepnih zdanja ukrašenih skulpturama i mozaicima, utvrđeno je da je reč o carskoj palati koju je u svom rodnom mestu u kome je i sahranjen sagradio ovaj rimski imperator. Sama palata zauzima skoro sedam hektara i opasana je dvostrukim zidom, starim i novim, sa dvadesetak kula. Nedavno otkriće zlatne fibule, kopče za togu, i to izvan kompleksa, samo je jedan od dokaza da svaki kvadratni metar unutar i van zidina palate krije mnoga iznenađenja.

Unutar zidina su carska rezidencija, hramovi, trgovi, dvorci, fontane, skulpture, ukrašeni i uređeni na najbolji način koji se mogao zamisliti u to vreme. Dvorane, predvorja, dvorišta i sve ostale prostorije ukrašavale su statue božanstava izrađene od mermera. Bila je tu i Galerijeva statua, visoka oko 2,5 metra.

Materijal za gradnju palate stizao je iz celog ogromnog Rimskog carstva, a neimari su bili nadaleko poznati umetnici, klesari i vešte zanatlije.

Ostaće zapisano da je Galerije jedan od malobrojnih rimskih imperatora koji nije sahranjen u mestu odakle je vladao, nego u mestu rođenja. Kao božanski sin i mitski heroj, sagradio je za života zdanje koje će poslužiti kao mesto hodočašća i mesto gde će svi slaviti novo božanstvo.

Od blata do zvezda

Galerije je rođen u malom dunavskom selu, u porodici seljaka i varvarke. Bio je lep, snažan čovek, ljubitelj dobre trpeze i izuzetno hrabar vojnik. Celog života duboko je bio odan svom zaštitniku Dioklecijanu, koji ga je proglasio "drugim Romulom i Aleksandrom", misleći na osnivača Rima, kao i na Aleksandra Makedonskog, najvećeg vojskovođu u istoriji tadašnjeg sveta. Galerije je u isto vreme bio snažno vezan za zavičaj, zemljake i rođake, što je dokazao izborom Maksimina, sina svoje sestre, i zemljaka Licinija za savladare. Izgradnju Romulijanuma je otpočeo tek kada je na Dunavu završio ratove sa Sarmatima, Kvadima i Bastarnima, i oko 306. godine postao najmoćnija ličnost u carstvu


Gradnja je započeta 305. ili 306. godine. Tu su dve raskošne palate, mali hram sa žrtvenikom, hram posvećen vrhovnom bogu Jupiteru, žitnica, kupatila, i drugi objekti čija namena još nije odgonetnuta. Ipak, sve je izvedeno tako da jasno pokazuje nameru da se sačuva uspomena na imperatora i njegovu majku.

Godine 1989, nedaleko od palate, na brdu zvanom Magura, otkriveni su mauzoleji u kojima su sahranjeni Romula i Galerije. Tačnije, u njima su sahranjeni njihovi ovozemaljski ostaci, a u blizini su građevine koje svedoče o izvršenju apoteoze, čina kojim su imperator i njegova majka uzdignuti među bogove.

Ovo je prvi arheološki dokument na prostoru bivšeg Rimskog carstva, koji potvrđuje i odslikava izvršenje apoteoze, iako je polovina od 60 rimskih careva proglašena za božanstva.

Priča o dečaku koji je od čuvara goveda postao veliki ratnik, zatim prvi čovek Rimskog carstva, a time i deo Jupiterove porodice i sin boga, zaokružena je upravo otkrićem palate Feliks Romulijana. Arheološka istraživanja su nastavljena i trajaće još godinama, a zastava Unesko, postavljena na ulazu u Gamzigadski kompleks 2007, govori da je ovaj jedinstveni lokalitet postao svetsko svedočanstvo i baština o davnim i slavnim vremenima.

Uz vojne uspehe, neumorni Dioklecijan preduzeo je i velike promene državne uprave i vojske. One su imale tri osnovna cilja: da vladara uzdignu na stepen božanstva, da preurede centralnu vlast i da uvećaju vojsku. Glavna Dioklecijanova reforma, osim uvođenja vlasti tetrarhije, ticala se upravljanja celim carstvom. Ranije provincije su usitnjene i podeljene na dve ili tri manje administrativne jedinice pod istim nazivom. Tako su od 48 stvorene 104 provincije kojima su upravljali guverneri (rektori ili praeses). Provincije su grupisane u 13 većih oblasti nazvanih dioceze, kojima su upravljali vikari koji su bili podređeni samom caru. Zanimljivo je da su ovi nazivi do danas opstali u okviru hrišćanske crkve. Najzad, celo carstvo bilo je podeljeno na četiri prefekture koje su bile u nadležnosti pretorijanskih prefekata - najviših državnih činovnika posle cara. Četiri prefekture nosile su nazive: Galija, Italija, Ilirik i Istok.

Ilirik, sa sedištem u Sirmijumu, obuhvatao je dioceze: Panonija, Dakija, Makedonija i Trakija, odnosno oblasti današnjeg Balkana i Mađarske. Nakon prelaska Dioklecijana na dvor u Nikomediju (Mala Azija), u Sirmijumu je svoj dvor imao cezar ovog dela Carstva, Galerije.

Dioklecijan je sproveo i veliku novčanu obnovu, u duhu mera koje je već započeo njegov prethodnik Aurelijan. Novac je imao veći sadržaj srebra i zlata, čime je zaustavljena inflacija. Istovremeno, u Dioklecijanovo vreme izveden je jedan od prvih, vrlo zanimljivih ogleda ekonomske politike, koji su često ponavljani i u savremeno doba. Naime, tetrarsi su 301. godine objavili čuveni „Edikt o cenama” u kome su, pozivajući se na skupoću i na gramzivost trgovaca pokušali da zaustave inflaciju tako što su utvrdili najviše cene sve robe koja je bila u prometu u carstvu, kao i svih plata i honorara. Radilo se o ogromnom poduhvatu i novatorskoj zamisli, jer je trebalo popisati i utvrditi cene svih proizvoda na tržištu u celom Carstvu, istovremeno imajući i u vidu i posebnost i kvalitet pojedinih proizvoda, kao i mesta prodaje. Sličan poduhvat pokušaće tek sovjetski boljševici nekih sedamnaest vekova kasnije. Za kršenje najviše cene bila je utvrđena i smrtna kazna. Ova, kao i sve slične mere borbe protiv inflacije, naravno, nije uspela, i pored drakonskih kazni. Cene su zavisile od količine i kvaliteta novca u opticaju, kao i od raspoloživosti robe i tražnje. Međutim, umesto da se cene zaustave, došlo je do nestašice robe, što je poznata ekonomska pojava. Proći će još nekoliko desetina vekova pre nego što ekonomska nauka dođe do stvarnih saznanja i recepata za suzbijanje inflacije.

Najzad, pred kraj vladavine Dioklecijan je pokušao da zaustavi rastući uticaj hrišćanstva, koje je prodrlo sve do samog carskog dvora (pričalo se da čak i careva supruga i kći podržavaju tu novu veru). U februaru 303. godine objavljen je prvi edikt protiv hrišćana. Iste godine izdat je drugi - o zatvaranju svih crkvenih poglavara, a zatim i treći edikt koji je predviđao stroge mere protiv protivnika paganskih kultova. Četvrti edikt, iz marta 304. godine, otvorio je vrata krvavim zbivanjima u celoj imperiji.

Maksimijan iz Sirmijuma


U novembru 304. godine Dioklecijan je treći put u toku svoje vladavine došao u Rim, nekadašnju prestonicu Carstva, gde mu se pridružio i Maksimijan. U gradu je održana proslava - dve decenije avgustove vlasti. Smenjivale su se igre, svetkovine, počasti božanstvima i carevima, narodno veselje... Rim je slavio i činilo se da su se vratila stara vremena. I niko od učesnika nije mogao ni da pomisli da prisustvuje poslednjoj proslavi jednog paganskog vladara imperije. Uskoro, veoma brzo, nastupiće novo doba. Ostareli Dioklecijan zamorio se od gužve milionske prestonice. Laktancije, hrišćanski hroničar iz Nikomedije, koji je u to vreme napisao delo „O smrti progonitelja” opisuje kako je Dioklecijan, usred ciče zime krenuo u Ravenu, pa na istok. Šiban kišom on se razboleo - možda je dobio upalu pluća - i toliko oslabio da su morali u nosiljci da ga nose celim putem uz Dunav, preko Sirmijuma i Singidunuma, ka Vizantu sve do dvora u Nikomediji. Tamo je stigao tako slab da su svi očekivali njegovu smrt. Ipak je preživeo ali se osećao star, slab i umoran da dalje upravlja državom.

Istoga dana i Dioklecijanov savladar, verni Maksimijan, na svom dvoru u Mediolanumu (Milano) objavio je povlačenje sa prestola. Ali, dok se Dioklecijan jednom zauvek povukao u godinama pripreman dvorac u Splitu, bez želje da se ikada više bavi državnim poslovima, Maksimijan se nije povukao svojom voljom. On, doduše, jeste prihvatio i poštovao zakletvu i dogovor sa Dioklecijanom, ali mu je trebalo samo malo - pa da se predomisli.

Laktancije, piše da su Dioklecijan i Maksimijan Herkulije bili u „odanom prijateljstvu, istog duha, istog načina razmišljanja, jednake volje i rasuđivanja”. Ali, prvi je bio halapljiviji a drugi odvažniji. Par koji je čak dve decenije uspešno vladao Rimskim carstvom ipak se bitno razlikovao. Naime, Dioklecijan je bio vođa - mozak, a Maksimijan izvršilac - mišići. Zato je prvi uzeo nadimak Jupiter, dok se drugi zvao po Herkulu. Jedan je nadgledao i komandovao, drugi je sprovodio.

Maksimijan je bio poreklom iz siromašne porodice iz Sirmijuma. Rođen oko 250. godine, vojničko iskustvo stekao je pod komandom nekadašnjih careva i zemljaka, Aurelijana i Proba. Dioklecijan ga je bez sumnje izabrao za suvladara jer ga je dobro poznavao - dugo je s njim delio dobro i zlo vojničkih pohoda. Izabran za cara, Maksimijan se pokazao kao uspešan vojskovođa. Već 286. godine suzbio je pobunu galskih seljaka, a zatim se godinama uspešno nosio s varvarskim napadima uz Rajnu. Porazio je Alemane i Burgunde, ali je doživeo i jedan poraz od izdajnika iz sopstvenih redova. Njegov komandant flote se pobunio i sa brodovima i delom vojske otplovio u Britaniju, gde se proglasio za cara i vladao nekoliko godina. Nakon proglašenja tetrarhije (293. godine) Maksimijan se povukao u nešto mirniji život (pun poroka, dodaje Laktancije) na dvor u Mediolanumu (Milano), dok je njegov cezar, usvojenik i zet Konstancije Hlor poslat da se bori na Rajni i sa pobunjenim Britancima. U kasnijim godinama, Maksimijan je ipak zadobio još nekoliko pobeda na Rajni (protiv Karpa) i u Africi (protiv Mauritanaca).

Nakon abdikacije 305. godine, Maksimijan se, kao i Dioklecijan, povukao u svoj dvorac na Siciliji ili u Lukaniji, gde je izdržao jedva nešto više od godine u svojstvu starijeg avgusta, koji uživa državne privilegije, ali ne vlada.

Međutim, koliko god je vlast tetrarhije izgledala uspešna tokom Dioklecijanove vlasti, toliko je sve dovedeno u pitanje čim je ovaj veliki car abdicirao. Sledećih 18 godina biće razdoblje stalne borbe i sukoba onih koji su teoretski trebalo da produže i učvrste Dioklecijanov zavet. Dugo odan Dioklecijanu dok su zajedno vladali, Maksimijan je kasnije učestvovao u rasturanju Dioklecijanove zamisli o tetrarhiji kao uređenom sistemu podele vlasti i nasleđivanja. Vlast i moć magično su ga privlačili. Nije propustio priliku da u haotičnom razdoblju i otimačini oko vlasti nakon 305. godine pokuša ponovo da preuzme zvanje avgusta. Prva prilika ukazala se već oktobra 306. godine kada su pretorijanci i senat u Rimu za avgusta nezakonito proglasili njegovog sina Maksencija. U godinama koje slede, izgledalo je da Rimsko carstvo ponovo zapada u onaj haos i zbrku kakve su vladale u vreme pre stupanja Dioklecijana na vlast. Maksimijan se ponovo proglašava avgustom 307. godine i pobeđuje Severa II, koga je poslao Galerije. Severovi vojnici nisu želeli da učestvuju u borbi protiv svog starog komandanta, nego su prešli na Maksimijanovu stranu.
Kako bi ojačao svoj položaj, Maksimijan udaje kćerku Faustu za cezara Konstantina (sina Konstancija Hlora), koji vlada u Galiji i na Rajni.


Sledeće, 308. godine, na zahtev cara Galerija i uz nevoljni pristanak ostarelog Dioklecijana, održan je istorijski skup u Karnuntumu, na Dunavu (danas u Austriji) gde su se našla tri najstarija avgusta: Dioklecijan, Maksimijan i Galerije. Dioklecijan je tada poslednji put pokušao da uspostavi zamisao tetrarhije. Ali, i pored Galerijevog navaljivanja, Dioklecijan je ne samo ponovo odbio da se vrati na vlast, nego je i ubedio Maksimijana da se po drugi put odrekne carskog purpura. Postoji legenda da je tada svojim nekadašnjim kolegama Dioklecijan rekao da mu je veće zadovoljstvo fizički rad i gajenje salate u vrtu pored dvorca u Splitu, nego što je ikada uživao u obavljanju carske vlasti.
Međutim, i pored Galerijevih i Dioklecijanovih napora, odluke iz Karnuntuma ostale su samo pokušaj.

U leto 310. godine Maksimijan će na dvoru u Trijeru po treći put da se ogrne purpurnim plaštom i proglasiće se avgustom, ovaj put pokušavši da svrgne sopstvenog zeta - Konstantina. U tom trenutku, Rimska imperija brojala je, što priznatih što nepriznatih, sedam careva (avgusta) - i to ne uzimajući u obzir još živog Dioklecijana (!). U takvim uslovima dogovora nije moglo biti. Pobediće onaj ko se pokaže najjači.
Cezar Konstantin sprečio je tastov pokušaj da ga zbaci. Maksimijan je uhvaćen u bekstvu u Masilii (Marselj) gde je nedugo zatim okončao život - (po Konstantinovom naređenju je verovatno ubijen ili je izvršio samoubistvo). Tako je „ovaj veliki rimski car”, kako ga naziva Laktancije, „okončao život sramnom i nedostojnom smrću”.

Maksimijanov nekadašnji suvladar Dioklecijan, ugasio se tiho, skoro zaboravljen od novih vladara imperije, udaljen od vihora borbe za vlast, negde oko 313. godine. Ali, istorija ga nije zaboravila.

Bio je zapovednik granice i komandant konjice kod Klaudija II Gotskog, koji ga je na samrti odredio za svog naslednika. Valerijan ga naziva Spasiteljem Ilirika i Obnoviteljem Galije. Uspešno je okončao rat protiv Gota, kaznio germanska plemena koja su upala u Italiju, ospokojio Rim podigavši bedem oko grada, povratio Galiju, Španiju i Britaniju iz ruku uzurpatora, stabilizovao granicu na Dunavu, pokorio palmirsko kraljevstvo vešte i poput Kleopatre zavodljive Zenobije. Na istočnom putu Aleksandra Velikog, stradao je od ruku onih kojima je najviše verovao.


U jeku odnoseće, crnotrage Kiprijanove kuge, u trećoj deceniji III veka, kada se nije radovalo novom životu, na malom seoskom imanju u okolini Sirmijuma rodio se dečak imenom Lucije Domicije Aurelijan, budući car Imperije. Otac mu je bio seljak, časni zakupnik malog dobra na velikom imanju Aurelija, bogatog posednika, senatorskog ranga. Verovatno da bi mu prizvao bolju sudbinu i izdašniju sreću, otac mu nadenu ime po čoveku čiji je udoban život, a verovatno i naklonost, mogao svakodnevno da viđa. Majka Aurelijanova je bila niža sveštenica Solovog kulta i opsluživala je obližnju kapelu posvećenu ovom božanstvu.

Roditelji su ostavili dubok i trajan trag u životu budućeg cara. Očeva jednostavnost, umerenost, štedljivost protkana nespokojem neimanja, podučili su budućeg cara iskonskoj vrlini i tananom osećaju pravde, merene zemljom i uloženim trudom. Od majke je stekao naklonost prema kultu Sola i saznanje da se uspehom, kroz stupnjeve očišćenja i duhovnog preobražaja, mogu dosegnuti visine. Otac, prepoznavši borbenost i vojnički usud, nije ga zaustavljao na imanju, mada se oskudevalo u radnoj snazi.

Upisan u vojsku kao običan vojnik, Aurelijan je vrlinom, nesravnjivom hrabrošću, razboritošću nizao stepenike uspešne karijere: bio je centurion, tribun, prefekt legije, zapovednik granice, a u Gotskom ratu, za vreme Klaudija II, i komandant konjice. Bio je konzul sa Valerijanom, carem u periodu 253-260, koji je sa oduševljenjem i svečanim jezikom te epohe govorio o Aurelijanu kao Spasitelju Ilirika, Obnovitelju Galije, poredio ga sa velikim Scipionom. Senator visokog ranga i ugleda, Ulpius Crintius, u čijim venama je tekla Trajanova krv, adoptirao je ovog panonskog težaka, dao mu kćer Severinu za ženu i podelio svoju veliku slavu i časno poreklo sa Aurelijanovom čestitošću.

Car Klaudije, takođe iz naših strana, ali mezijskih, na umoru u Sirmijumu odredio ga je za naslednika trona, što su prihvatili senat, a sa velikim oduševljenjem i vojska.

GVOZDENO MILOSRĐE

U središtu Aurelijanovog interesovanja i nakon izbora za cara, bila je vojska. Hteo je da je načini gvozdeno efikasnom, a pri tom neukaljanom i milosrdnom. U odlukama kojim je regulisao pojedine odnose u vojsci, jezgrovitim i lakonski kratkim, kao da se prepoznaje njegov neposredni primer. Od svojih vojnika je očekivao skromnost, štedljivost, marljivost; da njihovo oružje bude pregledano i pri ruci, da odeća i konji budu spremni za trenutni pohod, da žive u svojim stanovima jednostavno, neporočno i razborito, bez šteta po žitnim poljima, krađe ovaca, živine ili grožđa, bez iznuđivanja od zemljoposednika soli, ulja ili drva. Zabranjeni su bili kocka, napijanje, razvrat i vračanje. Plata je dovoljna za izdržavanje vojnika, a imovina je trebalo da se stiče plenom od neprijatelja, a ne od suza rimskih provincija.

Odista, preko ove Aurelijanove vizije vojske može se prepoznati njegov lični primer. Petogodišnja vladavina Aurelijana prepuna je ratova, vojnih uspeha i pregnuća koja će se pamtiti. Car je, s pravom i časno, nosio epitet junaka bellatoris. Ovaj epitet se prideva uz Marsa, ali i uz panonskog Silvana, božanstvo Aurelijanovog zavičaja.

Uspešno je okončao rat protiv Gota, kaznio germanska plemena koja su upala u Italiju, ospokojio Rim podigavši bedem oko grada, povratio Galiju, Španiju i Britaniju iz ruku uzurpatora, stabilizovao granicu na Dunavu, pokorio palmirsko kraljevstvo vešte, poput Kleopatre zavodljive, Zenobije i stekao (s neosporenim pravom) pristalu titulu Restaurator orbis.

Pretežu njegove zasluge na ovom planu i čini se potpuno verodostojnom konstatacija cara Dioklecijana o Aurelijanu: „... Bolje se snalazio i iskazao kao zapovednik vojske nego vladar Carstva”.

KOBNA DOBRODUŠNOST

Krajem 274. godine započeo je istočni pohod protiv Persije, merilo Aleksandrovih vestigija. Na maršu, koji je obećavao uspeh, između Bizanta i Perinta, pao je kao žrtva zavere od ljudi koje je voleo, uzdigao i u koje je imao puno poverenja. Panonska otvorenost mu je oduzela sposobnost da prepozna urotu, taštinu i lukavost uz svoje skute.

Njegova smrt je duboko i iskreno ožaljena u vojsci, osuđena u Senatu; stekao je opšte priznanje kao borbeni i uspešan car, sposoban i strog reformator u opadajućoj državi. Sahranjen je u blizini mesta pogibije, u utvrđenju Coenofrurium, gde je podignut hram nad grobom i stub posvećen deifikovanom Aurelijanu. Verujemo da je ovom caru podignut kenotaf, sakralni memento, i u njegovom zavičaju.

Nisu poznate statue Aurelijana sa našeg prostora. Na novcu se prikazuje kao nepobedivi car. Bista, po pravilu, ne prati osu aversa, malo je isturena i oslikava iskorak unapred, juriš na neprijatelja. Obično se na grudima vidi oklop i paludamentum, što naglašava vojničko načelo u prikazu. Vrat snažan, širok, koji se nikada ne povija pred neprijateljem i ne okreće u bekstvu. Kosa i brada, vojnički kratke, izvedene su u impresionističkom maniru; slabo je uočljiva diferencijacija lika. Dominira strogi izraz, naglašen oštrim pogledom i stisnutim usnama. Izborano čelo je u kontrastu sa ravnim, skoro mladalačkim, površinama lica. Prikaz ima naglašenu viktorioznost u smelosti zrelog čoveka nenarušene lepote i časti.

Zanimljivo je da se na aversnim predstavama Aurelijana ističu oklop i štit, defanzivna oprema, koje sam car naziva arma, dok je za ofanzivno oružje korišćen termin ferramenta samiata. Ovo je izraz prirodnog opreza čoveka koji je bdio nad svojim vojnicima i teritorijom i kome je preča od osvajanja bila odbrana, o čemu svedoče Aurelijanov zid u Rimu, kao i refecije delova limesa širom Imperije.



Likom cara, olujnim, čvrstim, nepobedivim, iskazana je slika sa bojišta gde se Aurelijan nebrojano puta ogledao u direktnoj borbi sa neprijateljem. Osvedočeni su primeri da je samo u jednoj bici sa Sarmatima savladao 48 neprijatelja, a da je u narednim bitkama broj pobijenih neprijatelja dosegao čak 950. Ovakvi podvizi Aurelijana su slavljeni od vojnika i veličani u njihovoj gruboj pesmi sa refrenom koji nagoveštava i hiljaditog ubijenog protivnika: mille, mille, mille occidit.

Možda samo u jednoj oštećenoj mermernoj glavi, sa (na žalost) nepoznatog lokaliteta u Srbiji, ima nagoveštaja Aurelijanovog portreta. Radionica je lokalna i u portretu ima izvesnih nedoslednosti i nebrižljivosti. Međutim, osnovni utisak je upečatljiv i poseduje majestetičnost.
Takođe, malo se može izreći o građevinskoj delatnosti ovog cara na našim prostorima. Generalno, može se pretpostaviti da je, nakon gubitka Dakije, u vreme Aurelijana limes uspostavljen na Dunavu, što je na nekim utvrđenjima i posvedočeno. Sirmijum je doživljavao kao svoj zavičaj i često mu se vraćao. Čini se da se emisije novaca iz neopredeljene kovnice, koja u odsečku na reversu ima prikaz delfina, mogu povezati sa Sirmijumom. Motiv delfina mogao bi obeležavati flotu koja je postojala u Sirmijumu, ali kroz homofoniju i koradikalni odnos reči δελφίς, ινος (delfin) i δελφύς, ύος (materica, skut), zavičaj, odnosno mesto rođenja Aurelijana.

Težeći svekolikom jedinstvu Carstva, uspostavio je imperijalni kult Sola, božanstva sa naglašenom soteriološkom proeminencijom, lako prihvatljivom građanima nemirnog III veka kada pustošenja svake vrste odnesoše egidu kapitolijskog panteona i nametnuše ezoterična sinkretistička verovanja varljive, onostrane nade. U takvim okolnostima kult Sola, uporen u dugu tradiciju, moralnu krepost, neposrednu povezanost sa Mitrinim kultom i neospornu pobedu nad tamom, što se moglo doživeti sa svakim novim jutrom, stekao je značajnu prijemčivost. Aurelijan je podigao u podnožju Kvirinala u Rimu hram posvećen Solu, prineo mu statue Bala i Sola, kultne spolije donete iz Palmire i darivao ga sa 15.000 funti zlata. Uveo je i igre — agon Solis — u čast ovog božanstva. Sebe je smatrao božjom (Solovom) investiturom na zemlji. Ovaj program je posebno prisutan na novcima Serdike, metropole nove provincije Unutrašnje Dakije (Dacia Mediteranea) koju je Aurelijan osnovao.



Od značajnijih hramova u balkanskim provincijama Carstva treba pomenuti i temenos sa monumentalnom kultnom statuom Sola ispred glavnog ulaza u Solunu.

Nedostaju podaci o graditeljskoj delatnosti ovog karaktera u Aurelijanovom zavičaju, odnosno regionu Sirmijuma. Posredno se može pratiti jedan trag, zavejan i hronološki nesiguran. Reč je o poznatom tekstu o mučeničkoj smrti pet hrišćana kamenorezaca u okolini Sirmijuma za vreme Dioklecijanovih progona — Passio sanctorum IV coronatorum. Dioklecijan je tražio od sirmijumskih kamenorezaca da se načini monumentalna statua Sola visoka 25 stopa. Kada je statua, uz Hristovu pomoć, izvajana iz tasoskog kamena, car odluči da podigne hram Solu na Debelom brdu (Mons pinguis) i tu postavi kip.

Međutim, teško je očekivati da je monumentalna statua, čak pozlaćena, naručivana bez postojanja hrama. Čini se izvesnim postojanje starijeg hrama Sola, verovatno iz Aurelijanovog vremena, koji je Dioklecijan, pun poštovanja prema ovom svom prethodniku, hteo da daruje. Na ovu mogućnost ukazuje i ostali skulpturalni inventar koji je Dioklecijan naručio od veštih kamenorezaca. To su jeleni — u četvoropregu (?) — koji su poznati iz Aurelijanove trijumfalne ikonografije. Naime, u velikom carskom trijumfu u Rimu iz 274. godine pobede na jugu su iskazane četvoropregom sa slonovima, a na severu sa jelenima. To je izraz Apolonovog, odnosno Ahilovog trijumfa na hiperborejskim, severnim meridijanima.

Odraze Aurelijanovog trijumfa nad neprijateljem možemo prepoznati na vojničkim pojasnim oplatama od bronzanog lima. Na jednoj grupi ovih objekata prikazan je konjanik sa kopljem u podignutoj desnoj ruci, iza je silueta vojnika, a ispod pas ili, češće, lav. Prikaz liči na predstave tračkog konjanika ili, pre, na Aleksandrov kraljevski lov i prikaze Apolona, sa kojim se trački konjanik često izjednačava. Može se pretpostaviti da je na ovim prikazima došlo do identifikacije cara (Aurelijana?) sa Apolonom — Solom ili Belerofontom.

Na drugoj grupi ovih oplata prikazan je konjanik u borbenom stavu sa palim neprijateljem ispod konja. Predstava počiva na poznatom Lisipovom uzoru koji prikazuje Aleksandra Velikog u boju. Čini se da ovakav prikaz takođe treba povezati sa Aurelijanom i njegovim trijumfom na Istoku. Na ovakvu mogućnost upućuje prisustvo identičnog prikaza na oklopu Aurelijana sa novca kovanog u Serdici.

TAJNA PODUNAVSKIH KONJANIKA

Međutim, najzanimljiviji fundus ovog karaktera predstavljaju ikone sa predstavom Podunavskih konjanika. Ovaj tajnoviti kult, nedohvatnog značenja i sakralnog objašnjenja, posvedočen je brojnim mermernim i, posebno, olovnim ikonoma u srednjem i donjem Podunavlju. Ikonografski sadržaj dat je u zonama, a u središnjoj se nalazi sakralna okosnica: dva konjanika heraldički postavljena u odnosu na stojeću žensku figuru u središtu. Ispod jednog konjanika je ležeća ljudska figura, a ispod drugog riba; ispod ženske figure je tronožni sto sa ribom, a iznad Sol u kočiji. Postoje varijante u okviru ove osnovne teme, ali centralni motiv je postojan. Datuju se okvirno u III-IV vek, i posredno vezuju za kult Mitre i Sola.
Veliki broj olovnih primeraka je pronađen u našem delu Posavine i Podunavlja. Može se pretpostaviti da je postojala radionica u Sirmijumu gde su proizvođene. Nedorečeni su njihovo značenje i kultna suština. Izneta je pretpostavka po kojoj bi se stožerno žensko božanstvo moglo izjednačiti sa Lunom, konjanici sa dve sfere, izrazom opozituma, ili dva načela (geografska, vojnička?), dok je Sol u kočiji nesumnjiv i prikazan u čestoj ikonografskoj matrici.

Prikazu Lune i Sola po vertikalnoj osi kod pojedinih varijanata odgovaraju i prikazi bisti Sola i Lune u apsicnoj osovini predstave. Činjenica da se ove votivne pločice javljaju u određenom podunavskom regionu osporava mogućnost da se radi o imperijalnom kultu koji bi trebalo da ima manifestacije širom Carstva. Međutim, izgleda da je ovde došlo do sažimanja imperijalnog i lokalnog kulta u ličnosti Aurelijana, verovatno i Proba. Brojnost pločica i njihova ikonografska konzistentnost, svakako i sakralna, ukazuju na izvesnu oficijelnost ovog kulta. Da li su one svojevrsni izraz kulta careva panonskog porekla?

Vertikalna sakralna okosnica predstave može se tumačiti kao Luna izjednačena sa caricom (Severinom) — u ovom periodu carice se uvek prikazuju sa Luninim mesečevim srpom — i kao Sol, izjednačen sa Aurelijanom. Prisustvo carice, odnosno Lune, na objektima izrazito vojničkog karaktera nije neuobičajeno. Naprotiv, najčešća reversna legenda na novcu Severine je CONCORDIAE MILITUM.

U ovom ikonografskom kontekstu zanimljiva je imperijalna scenografija zabeležena u izvorima povodom dolaska poslanika pobeđenih Alemana. Aurelijan ih je primio u štabu logora sa izrazima vojne pompe kojim se iskazivala veličina Rimskog Carstva. Legija je bila postrojena u savršenom redu i tišini, glavni komandanti sa znacima svog dostojanstva bili su na konjima sa obe strane trona na kome je sedeo car; iza trona su bili likovi članova vladarskog doma i prethodnih careva. Kada je Aurelijan zauzeo svoje mesto, varvarski poslanici su polegli ispod njegovih nogu i njegovih generala na konjima.

Glava
Delimično oštećena glava sa nepoznatog nalazišta u Srbiji modelovana je u tradiciji realističkog portreta karakterističnog za epohu vojničkih careva. Prazne površine lica, grafički prikaz očiju i nazalnih bora ukazuju na vreme poslednje trećine III veka. Široko ovalno lice, obla glava i energično isturena brada na ovom portretu liči na Aurelijanove prikaze na novcu, gde se prepoznaje rustikalno panonsko poreklo i vojnička karijera ovog cara.

Hiperboreja
Jeleni se pojavljuju kao zaprega u kolima kojima Apolon doseže hiperborejsku daljinu. Prikaz Aurelijana u kolima koje vuku jeleni označava trijumf na severu protiv Sarmata ili Gota. Međutim, motiv lova na jelene označava i apoteozu, dosegnutu hiperborejsku zemlju duhovne harmonije i povratka. Ahil, čiji je grob Tetida podigla na ušću Dunava, hiperborejskoj granici, takođe označava put severnog trijumfa i lične apoteoze. Ahilov put Aurelijan prati prilikom trijumfa nad Gotima na donjem Dunavu, kada je i ovenčan titulom Gothicus Maximus.

Pobednik
U kasnoantičkoj grobnici iz Zemuna (Taurunum) pronađene su dve pojasne oplate od bronzanog lima sa prikazom konjanika u borbenom stavu trijumfa nad palim neprijateljem. Ova tema, poznata u rimskoj imperijalnoj ikonografiji, ishodi iz Lisipovog uzora — konjaničke statue Aleksandra Velikog nad pobeđenim neprijateljem. Natpis Sol inv(inctus) na jednoj od oplata ukazivao bi na Aurelijana, koji se identifikovao sa Nepobedivim Suncem.

Aurelijan je jedan od najvećih rimskih careva poznog Rimskog carstva. Iako je vladao nepunih pet godina, postigao je sjajne uspehe u obnovi carstva, koje je već bilo na ivici propasti, vodeći u svakoj godini svoje kratkotrajne vlasti bar po jedan rat iz koga bi izlazio kao pobednik.


Među grubim, bradatim ilirskim legionarima tog hladnog septembra 270. godine malo je bilo svesnih da, uzvikujući ime novog cara, ne proglašavaju samo jednog u dugom i dosadnom nizu onih koji kratko vladaju i brzo se zaboravljaju. Ovaj put biće drugačije. U čvrstom, kao od brega odvaljenom vojniku snažno stisnutih vilica i odlučnog pogleda, prozvanom Mačonosac, rimski svet upoznaće vladara novoga kova koji će uskoro zaista obnoviti carstvo i jedinstvo rimskog sveta.

Provincija Mezija osnovana je u vreme Oktavijana Avgusta u prvom veku pre naše ere kada se pominje njen upravnik Caecina Severus. Pre nego što su ih osvojili Rimljani, u ovim oblastima postojali su plemenski savezi tračkih plemena, Meza, Tribala i Dardanaca (Tračana). U vreme cara Tiberija, u prvom veku, Mezija je bila pod upravom namesnika (senatskog legata) provincije Makedonije sa Ahajom. Granica Mezije na zapadu je bila reka Drinus (Drina), na severu Danubius, na istoku Pontus Euxinus (Crno more), a na jugu venac planina oko Hemusa (planina Balkan). Nalazila se, dakle, na prostorima koji su, pored današnje Srbije, južno od Dunava i Save, obuhvatali i današnju Bugarsku.

Car Domicijan podelio je u prvom veku ovu provinciju na dva dela: Gornja Mezija (Moesia Superior) nalazila se otprilike na prostoru današnje Srbije, a Donja Mezija (ili „Ripa Dacia”) išla je uz Dunav do Crnog mora. Svaka od ove dve oblasti bila je pod upravom carskog legata i prokuratora. Kao provincija velikog strateškog značaja, Mezija je imala niz graničnih utvrđenja uz Dunav. Gornja je bila vrlo važna i za održavanje veza između Panonije i Ilirije, na zapadu, i jugoistočnih provincija (čuveni Rimski put od Singidunuma ka Vizantu/Carigradu). Pod dinastijom Antonina, u drugom veku, Mezija se posebno razvila zahvaljujući zaštiti koju su joj pružale četiri rimske legije i njihove pomoćne jedinice (auxiliae) čiji su vojnici regrutovani među mesnim stanovništvom. Osim što je bila strateški značajna, Rimljani su iskorišćavali i rudna bogatstva Mezije, pre svega zlato i bakar. Zabeleženo je da je Plaucije Silvan Elijanus bio prvi guverner Mezije koji je iz te oblasti isporučio pšenicu za Rim.

Gradovi su se najčešće razvijali oko garnizona rimskih legija. Prva rimska naselja nazivala su se canabae (naselja uz vojne logore) i oppidum ili pagus (naselja starosedelaca). U 2. i 3. veku na Dunavu su se razvijala rimska naselja kao što su bili Singidunum (Beograd), Viminacium (Kostolac), Margum, Bononia (Vidin), a južnije Naissus (Niš) i Ulpiana (Uroševac). Naseljima Singidunum, Margum i Viminacijum status rimskih gradova dodeljen je u vremenu od cara Trajana do Marka Aurelija (prvi i drugi vek). Gradski upravnici uglavnom su birani među vojnim veteranima.
Rimljani su običavali da svoje nove gradove podižu prema strogim urbanističkim pravilima. Nakon što bi bilo izabrano pogodno zemljište, sveštenici bi obeležavali „svete granice” naselja - pomerium. Kao i vojni garnizoni, gradovi su imali oblik pravilnog kvadrata ili pravougaonika koji su presecale ravne ulice pod pravim uglom. Već na početku gradnje bila bi određena i mesta za gradski trg kao i javne zgrade, poput amfiteatra, kupatila, skladišta... Istovremeno sa izgradnjom kuća, čija je visina takođe bila strogo utvrđena, gradio se i vodovod (aquaduct) koji je u grad dovodio čistu tekuću vodu sa najbližih izvora. Sve to pratila je i izgradnja popločanog druma kao i luke - ako se grad razvijao uz reku ili more - kako bi mesto bilo najbrže i najlakše povezano s drugim delovima carstva.

Gradove Gornje Mezije najpre su naseljavali vojni veterani i trgovci, koji su dolazili iz raznih provincija (Italija, Mala Azija...), kao i domorodačko stanovništvo koje se postepeno uklapalo u rimski gradski način života. Među stanovnicima gradova na gornjomezijskom delu Dunava keltska i druga starosedelačka imena u prvo vreme retko se pojavljuju. Ali, već u 2. i 3. veku većina žitelja gradova na Dunavu domaćeg su porekla. U 2. veku među stanovništvom oko vojnih logora počinje regrutovanje za rimsku vojsku što je i dovelo do nastanka čuvenih ilirskih legija. Istovremeno se širi romanizacija, pa brojni starosedeoci stiču rimsko građansko pravo. Među njima su verovatno bili i roditelji cara Aurelijana.

Mačonosac (Manu ad ferum) - car

Njegovo ime podsećalo je na latinsku reč za zlato (aurus), a povest o njegovom životu puna je legendi. Otac mu je bio skromnog porekla, možda iz Sirmijuma, kako to navodi istorija rimskih careva pod nazivom „Historia Augusta” ili, što je verovatnije, iz Mezije, na Dunavu. Pričalo se da mu je majka bila sveštenica boga nepobedivog Sunca - kult koji je on sam, kao car, podržavao. Imala je dar predviđanja, pa je i svom sinu prorekla uspeh. Naslutila ga je tako rano da mu je već platno za povijanje napravila od purpurnog plašta koji je neki car poklonio hramu. Dok je bio beba, kaže legenda, jedna zmija obmotala se oko njegove kolevke, što je znak božanskog proviđenja, ali, doleteo je orao koji ga je izneo iz kolevke i, ne povredivši ga, spustio ga na sveto mesto nekog hrama.

Ali, sve su to predanja koja prate životni put, a kasnije i povest o gotovo svakom caru. Istorijska je činjenica da je Lucije Domicije Aurelijan rođen verovatno oko 214. godine i da je kao dux equitum, ili vođa konjice, učestvovao u zaveri nekoliko visokih oficira poreklom iz Ilirije protiv tadašnjeg cara Galijena 268. godine. Ovo mu je, verovatno, omogućilo napredovanje pod novim carem iz naših krajeva - Klaudijem II Gotskim koji ga postavlja za vrhovnog komandanta sve rimske konjice. Bile su to teške godine za Rimsko carstvo, godine vojne anarhije, pobuna u provincijama, vreme u kom su rimske legije svakih godinu-dve proglašavale nekog novog vojskovođu za vladara carstva.

Aurelijan je bio prisutan u Sirmijumu (danas Sremska Mitrovica) onoga dana kad je car Klaudije II Gotski umro od kuge. Odmah nakon toga, u istom gradu, ilirske legije 270. godine proglašavaju Aurelijana za novog cara. Nije stoga neobično što on, nešto kasnije, na svom novcu slavi „genija i vrline” svoje rodne Ilirije (genius Illiryci, virtus Illiryci).

Prva godina Aurelijanove vlasti nije obećavala ništa dobro. Oslobodivši se suparnika, Klaudijevog mlađeg brata Kvintilija koji je vladao samo tri meseca, Aurelijan se suočio sa ustankom u samom glavnom gradu Rimu u kome nezadovoljni radnici iz carskih kovnica novca dižu ustanak i objavljuju ime svog carskog kandidata. Tek što je ustanak u krvi ugušen, na Italiju se obrušava još jedna od germanskih najezdi. U više bitaka protiv varvarskih plemena u Italiji i na Dunavu i nakon nekoliko neuspeha ili delimičnih uspeha, Aurelijan krajnjim naporom ipak uspeva da razbije horde Vandala, Jutuga i Sarmata. Iako u narednih stotinu i više godina varvari neće upadati u Italiju - sve do najezde Alarikovih Gota 401. godine - car Aurelijan to nije mogao unapred da zna. Shvatao je samo da je sigurnost glavnog grada carstva ugrožena. Stoga donosi odluku zbog koje se njegovo ime i danas često pominje u savremenim turističkim vodičima grada Rima: on naređuje da se izgrade nove, masivne zidine kojima će biti opasan ceo grad Rim.

Utvrdivši svoju vlast u samom središtu carstva, imperator iz Mezije kreće u obnovu njegovog jedinstva. Naime, tih godina Rimsko carstvo raspalo se na nekoliko politički potpuno nepovezanih područja. Pored zakonitog cara u Rimu, na zapadu je već više od decenije postojalo potpuno nezavisno Zapadno ili Galsko carstvo. Na istoku se kraljevstvo Palmire (grad raskrsnica puteva u Siriji) pod upravom lepe kraljice Zenobije proširilo na prostore od Male Azije do samog Egipta, žitnice i trbuha samog Rima.

Prvi korak koji Aurelijan čini u obnovi jedinstva Rimskog carstva nije osvajački, nego prvenstveno odbrambeni. Godine 272. car donosi do tada nečuvenu odluku: naređuje da se jedan deo osvojenih područja potpuno napusti i da se rimske legije, kao i sve latinizovano stanovništvo, povuku na nove, sigurnije i utvrđenije granice. Reč je o napuštanju Dakije, prekodunavske provincije na prostoru današnje Rumunije, koju je uz najveće napore još u 2. veku osvojio car Trajan. Tako se, prvi put nakon skoro hiljadu godina, širenje rimske države zaustavilo i ona je, i zvanično, počela da se osipa.

Ovu hrabru odluku, donetu, verovatno, ne toliko kao posledica političke dalekovidosti koliko pod pritiskom beznadežnih okolnosti, pratio je i jedinstven politički potez koji je trebalo da spase „obraz” caru i vlasti. Dakija nije jednostavno napuštena i zaboravljena, nego su, istovremeno, stvorene dve nove provincije pod nazivom Dakija. Ali, te provincije nalazile su se sada sa južne, a ne sa severne strane Dunava: Dacia Ripensis (podunavska Dakija) i Dacia Mediterranea, sa glavnim gradom Serdikom (Sofija) u koju su spadali krajevi istočne Srbije, kao i grad Naissus (današnji Niš). Tako je, bar zvanično, Rim i dalje zadržao provinciju Dakiju na spisku svojih zemalja.

Obnovitelj rimskog sveta

Nakon što je pobedio varvare i obezbedio mir u Rimu, car Aurelijan okrenuo je svoje legije na istok. Posle višenedeljnog marša na istok, prešavši Malu Aziju i obrevši se u sirijskoj pustinji, krećući se putevima koje su utabali brojni trgovački karavani, pod vrelinom Sunca, gazeći usijani kamen i pesak, pred legionarima će se ukazati prizor tako neobičan da su u prvi mah pomislili da su ugledali fatamorganu. Usred pustinje pred njima će izniknuti grad čudesne lepote, okupan u zelenilu, pun izvora sveže vode, palmi, urmi - čarobna Palmira, pustinjska oaza koja je postala središte velikog kraljevstva! Palmira sa svojim brzim konjanicima i nenadmašnim strelcima, kamilama i karavanima. Mermerna Palmira s ogromnim hramovima od kojih je najveći posvećen bogu Balu. A usred te pustinjske oaze cvetao je jedan cvet - pustinjska ruža po imenu Zenobija.
Zenobija je bila žena moćnog vladara Palmire koji se zvao Odenat. Nakon njegove smrti 267. godine, Zenobija je preuzela upravu u ime svoga sina, koga je proglasila za nezavisnog vladara, proširivši vlast na ceo Egipat, glavnu rimsku žitnicu. Zabeleženo je da se Zenobija proglasila naslednicom slavne egipatske vladarke Kleopatre. Bilo je to previše za Aurelijana.

Godine 272. rimska vojska kreće na istok da pod okrilje carstva vrati odmetnuto kraljevstvo Palmire. U leto 272. godine u bici nedaleko od Antiohije (Mala Azija), koristeći ratno lukavstvo i posebno uvežban manevar vojske - prividno bekstvo i kontranapad - Aurelijan razbija vojsku koju je poslala Zenobija. Kraljica pokušava da pobegne na istok, u Persiju, ali na samoj granici, u blizini reke Eufrat, sustižu je Aurelijanovi konjanici. Ipak, i sudbina i rimski avgust biće milostivi prema sada već bivšoj kraljici Palmire. Aurelijan će poštedeti i grad i kraljicu da bi sa zarobljenicom krenuo put Rima.

Nakon pobede na istoku Aurelijan polazi na suprotnu stranu - na zapad, u Galiju koja se desetak godina ranije takođe osamostalila. Godine 273. u ravnici nadomak reke Marne odigrala se bitka u kojoj su se sukobile dve rimske vojske: Aurelijanova i galska, predvođena carem Tetrikusom. No, usred krvavog okršaja desilo se nešto što se retko viđa: predvodnik galske vojske imperator Tetrikus jednostavno je prebegao u protivnički tabor izrazivši pokornost zakonitom rimskom caru - Aurelijanu. Za to vreme obeshrabrene galske legije doživele su potpun poraz. Aurelijan je još jednom trijumfovao ostvarivši za samo nekoliko godina jedinstvo Rimskog carstva i pripisujući sebi još jednu titulu: obnovitelj rimskog sveta (restitutor orbis romani).

U jesen 274. godine u Rimu je održan veličanstven Aurelijanov trijumf čiji se opis sačuvao u hronici kasnog Rimskog carstva poznatoj pod nazivom „Historia Augusta”. Na čelu trijumfalne povorke bile su životinje: dvadeset slonova, pripitomljene zveri iz Libije kao i dvesta životinja iz Palestine, od kojih i četiri tigra i žirafe. Nakon njih stupalo je osam stotina gladijatora i mnoštvo zarobljenih, vezanih varvara koji su, poput učesnika na nekoj olimpijadi, nosili natpis svoga naroda ili plemena: Baktri, Arapi, Iberi, Persijanci, Goti, Alani, Sarmati, Franci, Vandali, Germani... U koloni je stupalo i deset zarobljenih Amazonki - gotskih žena boraca. Nakon njih, na kraljevskim kočijama, nastupala su dva najpoznatija zarobljenika: galski car Tetrikus i njegov sin, a zatim lepa kraljica Palmire Zenobija, okovana u lance od čistog zlata, u skupocenim haljinama i okićena nakitom.
Iza zarobljenika nastupali su pobednički rimski narod i vojska: senat, zanatska udruženja, oklopljeni vojnici - cela Aurelijanova vojska koju je pratio i plen osvojen u pohodima.

Na kraju, nakon gotovo celodnevne smotre, nastupao je lovorovim vencima i purpurom okićeni car. Njegova kola vukla su četiri pitoma jelena - plen zarobljen u bici s Gotima. Nakon što se uspeo do Kapitola, ozareni Aurelijan prineo je jelene na žrtvu pred hramom Jupitera. Trijumf je nastavljen višednevnim igrama za narod: gladijatorskim borbama, pozorištem, cirkuskim predstavama, prizorima lova... Da bi potpuno pridobio narod Rima, car je, po običaju ranijih careva, ubrzao podelu besplatne hrane narodu: čisto brašno zvano siligineus, svinjsko meso, kao i vino. Aurelijan je mogao da bude zadovoljan. Narod ga je voleo, vojska obožavala, čak su i senatori prikrivali svoju mržnju prema ovom neobrazovanom ilirskom seljačetu...

Reformator carstva

Aurelijan je niskog rasta, zdepast, čvrstih nogu, bokova, pun mišića - građe vojnika, legionara, koji još od mladosti u svakom maršu vuče više od dvadeset kilograma opreme. Lako plane i lako kažnjava za svaku grešku, baš kao što je to naučio u decenijama surovih vežbi u kojima su se čvrsti i neobrazovani ilirski seljaci pretvarali u rimsku vojnu mašinu dostojnu vekova slave. Zapamćeno je da je u besu pogubio i svog nećaka. Strog je i prema vojsci. Treba pripaziti kad i kako da mu se priđe, britak je, brz i ne pita mnogo, a uza se uvek nosi svoj kratki mač gladius po kome je i dobio nadimak - čovek s mačem. I ne čudi, stoga, što mu posetioci dolaze uz klanjanje ili bacajući se na kolena nazivajući ga „bog i rođen da vlada” - deus et dominus natus - kao da je bio neki istočni vladar, a ne rimski cezar.

Mnoge je reforme započeo Aurelijan u godinama nakon pobeda na Istoku i na Zapadu. Na planu vere pokušao je da obnovi i okupi sva rimska božanstva, neka već i poluzaboravljena, oko novog kulta nazvanog Sol invictus (Nepobedivo Sunce). U Rimu je 274. godine u tu svrhu sagradio i novi hram posvećen ovom božanstvu koje su rimski vojnici kasnije slavili i u vidu istočnog Boga - Mitre. Posvećeni su i novi sveštenici koji su svakog 25. decembra slavili dan rađanja ovoga Boga.

Pokušao je, zatim, Aurelijan da obnovi i poverenje u novac rimskog cara. U proteklim decenijama rimski novac antoninianus bio je obezvređen pošto je zbog siromaštva carske blagajne količina srebra koje se ugrađivalo u novac stalno opadala. Zbog toga su novi antoninijani kovani sa strogo utvrđenom masom srebra u sebi. Trebalo je, međutim, sačekati kasnije careve, a posebno Dioklecijana, da bi se dovršila reforma novca.
Aurelijan je počeo da preuređuje i vlast. Ne samo da car po nazivu i ponašanju postaje sličniji istočnim vladarima, nego se menja i provincijsko ustrojstvo. Italija je prvi put podeljena na oblasti kojima upravljaju posebni guverneri (corrector).

U vojsci jača disciplinu i nastavlja promene uvodeći pokretnije jedinice (konjicu) i povećavajući broj varvara koji se bore u rimskim legijama. Tako je u nizu oblasti, od menjanja načina odbrane rimske granice, preko novčane, verske i administrativne reforme Aurelijan imao ulogu preteče kasnijih i mnogo čuvenijih careva iz Ilirije, odnosno Mezije, reformatora Dioklecijana i Konstantina. Ali, prevelika strogost na kraju je ugrozila i samog Aurelijana.

Godine 275, kad je nakon nove pobede nad varvarima na Rajni krenuo u veliki pohod na Persiju, caru su u logoru u Trakiji došli glave sopstveni oficiri. Priča kaže da je uzročnik ubistva bio njegov sekretar, zvao se Eros, koji je nakon što je počinio neku grešku i, uplašivši se od carevog besa, smislio sledeće spasonosno rešenje: sastavio je spisak imena najviših rimskih oficira koje je car navodno nameravao da pogubi, pa je spisak doturio tim istim ljudima. Aurelijana su tako smakli njegovi lični gardisti - pretorijanci. Nedugo zatim vojska je shvatila grešku, a pokojni car proglašen je „božanstvom” i uzdignut među bogove rimskog Panteona.

Posle Aurelijanove smrti vlast je pokušala da zadrži njegova žena koja se zvala avgusta Sabina i o kojoj se zna samo da je kratkotrajno kovala carski novac. Aurelijanovo delo nastavili su njegovi zemljaci - carevi Prob, zatim Dioklecijan i Maksimijan, kao i Galerije, Konstantin i mnogi drugi od kojih je značajan broj poticao sa područja današnje Srbije.

SUNCE se tek promolilo na horizontu, tog septembarskog dana krajem sedme decenije trećeg veka, kada je dalmatinska konjica razbila napad gotskih jahača. Nevični taktičkom ratovanju, Goti, čija se snaga ogledala samo u mnoštvu, počeli su da se povlače prema logoru. Rimska vojska to je iskoristila za juriš. U masakru koji je nastao udarom legija, ubijeno je i ranjeno između 30.000 i 55.000 gotskih vojnika.

Poraz Gota u bici kod Naisa (Niš) zavrteo je točak istorije u suprotnom smeru. Sprečena je velika najezda koja je pretila da uzdrma Rimsko carstvo. Trijumf Rimljana zaustavio je Gote, koji posle ovog kraha skoro čitav vek nisu prelazili rimsku granicu. Iz istorijskih izvora teško se može dokučiti da li je car Galijen, čija je vladavina zapamćena po mnogim nevoljama, u to vreme bio živ ili je imperator bio Klaudije II, koji je u čast pobede nazvan Gotski. Još jedan budući rimski car, koji je kao i Klaudije rođen na našem tlu, istakao se u ovoj bici. Bio je to Aurelijan.
Detalji kako je Klaudije Gotski 268. godine postao rimski car nisu u potpunosti jasni. Legenda kaže da je nekoliko oficira, poreklom iz Ilirika (Balkansko poluostrvo), skovalo zaveru da jedan od njih, najsposobniji ili najželjniji vladarske slave, postane rimski car. Kocka je pala na Klaudija Gotskog. Jedne noći, tokom opsade Mediolanuma (Milana), u šator cara Galijena upali su unezvereni vojnici. Obavestili su ga da se neprijatelj približava. Iznenađen, ne stigavši da navuče oklop, izašao je napolje. Smrtonosna strela je poletela, a uputio ju je komandant konjice Cekropije ili sam Klaudije. Te optužbe nikad nisu dokazane. Zaverenici objavljuju da je car za naslednika proglasio jednog od najuglednijih vojskovođa - Klaudija Gotskog. Pretpostavlja se da je to bila njihova izmišljotina, jer je Galijen imao sina i brata.

Bivši car je imao dosta pristalica među vojnicima i Klaudije je morao da smisli način da izbegne pobunu. Odabrao je provereno sredstvo: podelio je vojnicima po dvadeset zlatnika!

Spasao carstvo

Niko od njih nije mogao da odoli tom poklonu, jer je u Galijenovo doba državna kasa bila prazna. Car je bio primoran da kuje novac koji je imao tek tanku srebrnu prevlaku preko bakra i bio je skoro bezvredan. U takvim uslovima Klaudijev poklon bio je naprosto - neodoljiv.
Poreklo Klaudija Gotskog obavijeno je velom tajne. Rođen je u Dardaniji, negde između Naisa (Niša), Ulpijane (Lipljana) i Skupija (Skoplja). Opisan je kao čoveka visokog stasa, sjajnih očiju, širokog lica, prstiju koji su mogli da slome vilicu konju ili mazgi, ozbiljnog, uzornog, besprekornog ponašanja, koji je voleo dosta da jede, ali ne i da pije vino. Razlog za veličanje njegovih pozitivnih osobina jeste to što je kasnije proglašen za rodonačelnika dinastije koju je osnovao Konstancije Hlor - otac Konsantina Velikog. Upamćen je i po tome što je naredio ubistvo jednog hrišćanskog monaha, kasnije poznatog pod imenom sveti Valentin. Ubistvo se dogodilo 14. februara 269. godine, i taj datum se kod katolika obeležava kao dan svetog Valentina, praznik zaljubljenih.

Za nepune tri godine, koliko je trajala njegova vladavina, uspeo je da zaustavi rastakanje Rimskog carstva i započeo vraćanje otcepljenih rimskih provincija pod okrilje. Nije mu bilo suđeno da vlada dugo. Početkom 270. godine, kada je pripremao rat protiv vandalskih plemena koja su pljačkala Panoniju, pao je kao žrtva kuge u Sirmijumu (Sremska Mitrovica). Tu mu je priređena sahrana. Rimski senat mu je dodelio božanske počasti i postavio zlatnu statuu na Kapitolu.

Izvori kažu da je, neposredno pred smrt, za svog naslednika imenovao Aurelijana, koji je od početka imao podršku vojske. Aurelijan je dobar strateg i ratnik, o čemu svedoči i nadimak „Ruka na maču“ (manu ad ferrum). Za samo pet godina, koliko je trajala njegova vladavina, postigao je uspehe u obnovi carstva. Svake godine vodio je po jedan rat i izlazio kao pobednik.

Rođen je na malom seoskom imanju u okolini Sirmijuma ili, prema drugim izvorima, negde u Gornjoj Meziji. Otac mu je bio siromašan seljak, a majka sveštenica Solovog kulta. Legenda kaže da je njegova majka imala proročki dar i da je, dok je bio beba, predvidela je da će biti imperator.
Prve godine Aurelijanove vlasti nisu obećavale ništa dobro. Oslobodivši se suparnika, Klaudijevog mlađeg brata Kvintija, u Rimu se suočio sa ustankom radnika kovnice novca. Tek što se ova pobuna završila, na Italiju se obrušila još jedna najezda Germana. S krajnjim naporom, u više bitaka, uspeo je da razbije varvarske horde. Nije mogao da zna da je svojim vojnim intervencijama uspeo da zaustavi varvare, koji narednih nekoliko stotina godina neće napadati Italiju. Smatrao je da je bezbednost Rima ugrožena i naredio da se izgrade visoki bedemi kojima će biti opasan ceo grad. To su prvi bedemi oko grada Rima još od vremena kraljeva. Njih će nekoliko godina kasnije završiti imperator Prob.

Ubice - gardisti

Pobeda u pohodu koji je preduzeo protiv Palmire, nakon što je obezbedio mir u Rimu, spada u njegov najznačajniji uspeh. U to doba uspon Palmire i njene neodoljive kraljice Zenobije doveli su u opasnost rimske oblasti na istoku. Vrhunac je bilo njeno osvajanje Egipta i proglašavanje za naslednicu Kleopatre. Krenuo je u vojni pohod. Koristeći ratno lukavstvo, uspeo je da razbije protivničku vojsku i povrati teritorije. Buntovnu kraljicu, okovanu u lance od čistog zlata, odvešće u Rim. Bila je najlepši ukras u njegovom velikom trijumfu.

Zabeleženo je da je ovaj car često učestvovao u neposrednim okršajima na bojnim polju. U jednoj bici sa Sarmatima, sam je savladao 48 neprijateljskih vojnika, a ukupno je dotukao 950 ratnika. Povratio je provincije Galiju, Španiju i Britaniju. Poznate su njegove besplatne deobe hleba i ulja najsiromašnijem sanovništvu. Nekoliko puta je svim stanovnicima podelio po 500 denara.

U jesen 275. godine krenuo je u rat protiv Persije. Negde na putu između Bizanta i Perinta ubili su ga njegovi gardisti. Zaveru je organizovao njegov lični sekretar, evnuh Eros. Dok je uz najveće vojne počasti spaljen na tom mestu, supruga Ulpija Severina pokušala je da zadrži vlast u Rimu...

RIMSKI car iz plejade imperatora rodjenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošcu i macem, nego vladarskim sposobnostima


RIMSKI car iz plejade imperatora rođenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošću i mačem, nego vladarskim sposobnostima. Uzdigao se uz svog najboljeg prijatelja, imperatora Dioklecijana (284-305), do carskog prestola. Objedinjavalo ih je skromno ilirsko poreklo, sjajna vojnička karijera, a zabeleženo je da su, čak, istog dana slavili rođendan! Par koji je dve decenije uspešno vladao Rimskim carstvom bitno se razlikovao. Nasuprot Dioklecijanu, Maksimijan je, prema navodima antičkih izvora, bio neobrazovan, brutalan i nemaran prema redu i pravilima, ali i prema datoj reči. Mač mu je bio preči nego znanje, a laskanje ugodnije od istine.

Dioklecijan je bio vođa, Maksimijan surov, snažan i neobuzdan izvršilac. U javnosti su se pojavljivali kao braća. Još na početku svog upravljanja rimskom imperijom, Dioklecijan je shvatio da ne može u istom trenutku da zapoveda vojskom na istoku i zapadu, pa je odlučio da ima suvladara. Izabrao je svog zemljaka Maksimijana, već prekaljenog vojnika. Na svečanosti u Nikomediji 285. godine proglasio ga je za avgusta, s tom razlikom što je za sebe uzeo titulu starijeg avgusta. Dodali su božanska imena: Dioklecijan je postao i Jovije (Jovis), prema vrhovnom bogu Jupiteru, a Maksimijan - Herkulije (Herculius), sa očiglednom asocijacijom na Herkula i njegovu snagu. Dioklecijan je dobio istočni, u to doba uticajniji deo Rimskog carstva, a Maksimijan ostatak imperije - umoran i ispošćen zapad. Nikomedija je bila Dioklecijanova prestonica, a Milano (Mediolanum) Maksimijanova. Zdanja koja su u to doba podignuta u Milanu - palata sa hipodromom, cirkus, teatar, velike terme, kovnice novca, dvostruki bedem - uzdigla su ovaj grad. Tada su osnovane Peta Jupiterova i Šesta Herkulova legija, u kojima su bili elitni vojnici Ilirika. Te legije su decnijama korišćene za specijallne zadatke. Novi običaji Nekoliko godina kasnije, smatrajući da za celo Rimsko carstvo dva vladara nisu dovoljna, Dioklecijan je povećao njihov broj na četiri i time stvorio tetrarhiju, tzv. vladavinu četvorice.

Pravo na rimski presto sticalo se uključivanjem u Jupiterovu porodicu činom usvojenja. Dioklecijan je tada u reformu upravljanja državom uneo odredbu da kada avgusti proslave dvadesetogodišnjicu svoje vladavine, dragovoljno se odriču prestola i svoja mesta, prava i titule prepuštaju cezarima. Njome je neposredno motivisana izgradnja carskih palata u Splitu i Gamzigradu. Dioklecijan je za suvladara i naslednika uzeo Galerija Maksimijana (293-311), a Maksimijan Herkulije - Konstancija Hlora (293-306). Dobili su titulu cezara. Iskusni carevi bračnim vezama obavezali su cezare na lojalnost - Galerije se oženio Dioklecijanovom ćerkom Valerijom, a Konstancije Hlor Maksimijanovom usvojenicom Konstancijom. Dioklecijan je potpuno izmenio pravila ponašanja na dvoru. Po ugledu na Aurelijana uveo je istočnjački običaj klanjanja i ljubljenja carske odore. Caru koji je postao gospodar i bog, mnogo se teže prilazilo, nego u doba kada se smatrao samo prvim među građanima i senatorima, dok je “božanstvo” postajao tek posle smrti. Uveo je protokl, koji je, zapravo, predstavljao višestepenu zaštitu od izdaje.

Pre proglašenja tetrarhije, Maksimijan je upešno vodio ratove na rajanskom limesu, a hroničari opisuju da je tim pohodima uspeo da uđe u “germanski okean”. Mačem je umirio buntovničke provincije u Africi i Španiji, zajedno sa Dioklecijanom vodio je ratove protiv Sarmata. U godinama kada je rimska imperija ponovo upoznala mir, Maksimijan je živeo, kako navode antički hroničari, raskošno i poročno. Negde u to doba, na majske kalenade 305. godine, u Nikomediji, prvi i poslednji put je ispoštovan Dioklecijanov ukaz: posle dve decenije vladavine oba avgusta su odstupila od prestola i svoje titule prenela na cezare Galerija i Konstancija Hlora. Izabrani su novi cezari: Maksimin Deja i Flavije Sever, takođe, rođeni na prostoru današnje Srbije.

Dioklecijan se iste godine povukao u svoju palatu u Splitu da, kako saopštavaju istorijski izvori, u miru provede preostale godine života, a Maksimijan u dvorac u Lukaniji, nedaleko od Milana, mada je u svom zavičaju imao rezidencijalno zdanje, za koje se pretpostavlja da se nalazilo u vojvođanskom mestu Čalma. Zla kob ODAN Dioklecijanu dok su vladali, Maksimijan se posle odricanja od prestola nije držao postignutog dogovora. Opsednut željom za vlašću i moći, na sve načine je učestovao u uništavanju ideje o tetrarhiji, kako bi povratio titulu avgusta. Prilika se ukazala sledeće godine, kada su pretorijanci i senat u Rimu za avgusta nezakonito proglasili njegovog sina Maksencija. Rimsko carstvo je ponovo bilo u haosu. Maksimijan se 307. godine proglašava avgustom. Galerije je pokrenuo vojsku protiv Maksimijana i sa njom stigao do Rima. Pošto nije uspeo da ga savlada, jer su vojnici odbijali da se bore protiv svog starog komandanta i prešli na Maksimijanovu stranu, prepustio mu je Italiju.

Kako bi ojačao svoj položaj, Maksimijan udaje ćerku za cezara Konstantina Velikog, sina Konstancija Hlora, koji vlada u Galiji i na Rajni. Ubrzo posle toga pokušava da preotme vlast od svog sina Maksencija, koji je, zvanično nepriznat, vladao u Rimu kao samoproklamovani avgust. Posle propasti, beži kod zeta i ćerke u Galiju. Živeći na Konstantinovom dvoru doprineo je njegovom učvršćivanju na vlasti. Zbog Maksimijanovog lošeg ponašanja, sledeće godine organizovan je istorijski skup u Karantumu. Tu ga je Dioklecijan navodno ubedio da se odrekne carske odore. Pored Dioklecijanovih i Galerijevih napora, vlastoljubivi Maksimijan nije odustajao. U leto 310. godine u dvoru u Trijeru ponovo sebe proglašava avgustom. Rimska imperija je tada imala sedam, što priznatih što nepriznatih avgusta (Galerije, Maksimin Deja, Konstantin, Maksimijan, Licinije, Maksencije i Domicije Aleksandar). Kob građanskog rata, kome je i sam umnogome doprineo, nije ga mimoišla.

Ubijen je ili nateran da izvrši samoubistvo 310. u Marselju. Tako je “ovaj veliki rimski car”, navodi hroničar Laktancije, “okončao život sramnom i nedostojnom smrću”. Deceniju kasnije kada se budu merile zasluge imperatora Marka Aurelija Valerija Mksimijana, pobožnog sretnog nepobedivog avgusta, pontifeksa, maksimusa (vrhovni sveštenik), pobednika Germana (pet puta), Sarmata (četiri puta), Persijanaca (dva puta), Britanaca, Karpa, Armena, Međana, tribuna (sedam puta), konzula (šest puta), imperatora (sedamnaest puta), oca domovine, prokonzula i njegova lakoverna strast za vlašću - doživeće rehabilitaciju.

Hlor ostavio Jelenu i oženio se Teodorom koja mu je donela slavu . Jelena je 283. godine rodila Konstantina


Želja za vlašću budućeg rimskog imperatora Konstancija Hlora (293-306) bila je jača od ljubavi. Da bi postao jedan od četiri gospodara sveta, morao je da se oženi Teodorom, usvojenicom avgusta Maksimijana Herkulija (285-305, 310). Taj brak mu je doneo slavu o kojoj je sanjao, a odneo ženu koju je voleo.

Odluka da napusti Jelenu (Helena), sa kojom je imao sina Konstantina, kasnije nazvanog Veliki (306-337) imala je dugoročan odjek u evropskoj i svetskoj istoriji. Naime, to je presudno uticalo da njihov jedinac Konstantin, kasnije nazvan Veliki, ogrne carski purpur i postane monarh - jedan od najznačajnijih. Konstantin je prihvatio hrišćanstvo, bio prvi car koji je postao hrišćanin i osnovao Konstantinopolj, koji će hiljadu godina biti glavni grad izmenjene rimske imperije.

Poreklo Konstancija Hlora ostalo je zamagljeno. Kao i ostali vladari tog doba, potekao je iz Ilirika (Balkansko poluostrvo). Rođen je 250. godine, najverovatnije, u Naisu (Niš). Njegov otac Eutropije bio je jedan od uglednih ljudi iz Dardanije, dok o poreklu njegove majke, čije je ime, verovatno, bilo Klaudija, izvori nisu saglasni. Veruje se da je bila nećaka cara Klaudija Gotskog (268-270), možda kćer njegovog brata Krispa. Kasnoantički pisac Eutropije pretpostavlja da je bila njegova sestričina ili unuka, a drugi izvori navode da je Konstancije unuk Klaudijevog brata, što se može videti i na natpisima na kojima Konstancije sebe naziva unukom božanskog Klaudija.

Carski gardist

Mladost je proveo u vojsci. Obdaren hrabrošću, blagošću, dobroćušnošću, razlikovao se od ostalih vojnika koji su mačem krčili put do uspona. Govorili su da je njegova lepota dostojna samog Apolona. Nadimak Hlor dobio je zbog svog bledog tena, kakav su imali Ahil i Aleksandar Veliki. Takođe, Hloris je bila rimska boginja cveća, puna sunčevog sjaja, uz koju je išlo rumenilo stidljivosti i skromnosti. Ovi epiteti pratili su Konstancija.
Sa Jelenom se upoznao oko 270. godine, kada je kao gardista cara Aurelijana boravio u Bitiniji. Bila je žena snažnog karaktera i velikih ambicija, no, prema navodima istorijskih izvora, niskog roda. Episkop Milana Ambrozije, Jelenu je nazivao gostioničarkom.

Kako ljubav ne pita za poreklo i ne mari za društvena pravila, Jelena i Konstancije su se spojili. Do danas nije jasno da li su bili u klasičnom braku ili su živeli nevenčano. U to vreme bilo je zabranjeno da supružnici budu iz nespojivih društvenih staleža, pa je Jelena, ipak, bila Konstancijeva vanbračna žena. Oko 283. rodila je Konstantina u Naisu.

Tih godina Maksimijan Herkulije, koji je već postao Dioklecijanov suvladar, zapazio je Konstantinove vojničke sposobnosti. Predložio mu je da se oženi njegovom poćerkom Teodorom. Konstancije je popustio pod političkim pritiskom, verovatno i radi napredovanja u karijeri. Otpustio je voljenu Jelenu. Sa Teodorom je dobio dva sina Flavija Dalmacija i Flavija Julija Konstancija, čije su sudbine, nažalost, bile tragične i nijedan nije ostavio trag u istoriji.

Osnivanjem prve tetrarhije, postao je cezar u zapadnom delu imperije. Četiri tetrarha - Dioklecijan, Maksimijan, Galerije i Konstancije Hlor - trebalo je da predstavljaju simbol koji je u starim civilizacijama označavao četiri velika carstva - Persiju, Asiriju, Egipat i Heladu. Dobio je upravu nad nemirnim provincijama Galijom i Britanijom. Stolovao je u Trijeru, gde je podigao rezidencijalnu palatu sa hipodromom, velike, carske terme, baziliku, amfiteatar, obnovio most Marka Aurelija i poznatu Porta nigra, koja je i danas simbol ovog grada.

Kada su u Nikomediji 305. godine na svečanom skupu Dioklecijan i Maksimijan Herkulije predavali vlast novim avgustima Galeriju i Konstanciju Hloru i cezarima Maksimijanu Deju i Flaviju Severu pravljena su poređenja novih avgusta, ukazuje dr Aleksandar Jovanović, u knjizi ”Tlo Srbije zavičaj rimskih careva”. Galerije je nastupio sa gordom ohološću pobednika nad Persijancima, čiji se trijumf poredio sa Aleksandrovim, dok je Konstancije plenio svojom blagošću, umerenošću i otvorenošću.

Okretanje Hristu

Flavije Sever je tada postao njegov mlađi suvladar sa titulom cezara. Prepustio mu je Italiju i Afriku, a sebi pridodao Španiju. U pratnji sina Konstantina, Konstancije 305. godine prelazi u Britaniju, gde su izvojevali pobedu nad neprijateljem. Međutim, ubrzo nakon te pobede, iznenada se razboleo i umro u današnjem Jorku. Ožalivši ga sa dostojnim poštovanjem, vojnici su za naslednika prestola proglasili njegovog sina Konstantina. Vreme vladara koje su birali legionari ponovo se vratilo.

Smatra se da je nakon toga Jelena, o kojoj se do tog vremena malo zna, došla na sinovljev dvor u Triru. Posle pobede nad Maksencijem, sinom Maksimijana Herkula, koji se sam proglasio za imperatora i vladao Italijom, Konstantin se okrenuo hrišćanskoj veri i, po rečima savremenika i carevog biografa, Evsevija Cezarejskog preveo je čitavu svoju porodicu, uključujući i majku, u hrišćanstvo. Konstantin je svojoj majci poklonio posed na samom jugoistoku Rima i na tom imanju podignuta je možda i najstarija crkva u ovom gradu, posvećena mučenicima Dioklecijanovog perioda, svetom Marselinu i Petru. Na istom mestu nalazila se i Helenina palata, koja je poticala iz vremena Septimija Severa. Arheološkim iskopavanjima utvrđeno je da je jedna od prostorija te palate pretvorena u hrišćansku kapelu.

Ubrzo po proslavi Konstantinove desetogodišnjice vladavine, Helena se, prema navodima Cezarejskog, uputila na hodočašće u Svetu zemlju. Po mitropolitu Palestine, cilj Jeleninog puta bio je da obiđe sva hrišćanska mesta i iskaže hrišćansko čovekoljublje. Međutim, Evsevije otvoreno kaže da je moguće da je Konstantinov nagli zaokret u verskoj politici i uklanjanje nekadašnjeg vladara Licinija, izazvalo nemire u istočnim provincijama. Jelena je podelila novac vojnicima i na taj način ih je, verovatno, umirila. Obišla je Svetu zemlju, crkvu Hristovog rođenja u Vitlejemu i Hristovog groba u Jerusalimu, koje je njen sin počeo da gradi. Nedugo po povratku sa puta po istoku, Jelena je umrla.

U srednjem veku, Jelena je bila uzor mnogim vladarkama, kao prva carica koja je, prema predanju, otkrila zaboravljeni Časni krst na kome je razapet Isus, ktitorka i dobrotvorka, majka cara Konstantina i na kraju grešnica koja se pokajala. Bila je i ostala popularna svetica u različitim delovima sveta. U južnoj Francuskoj smatra se zaštitnicom od munja, gromova i vatre, u Alpima i rajnskoj oblasti slavi se kao zaštitnica rudara, na Kipru se veruje da je proterala otrovne zmije sa ostrva. Istorijska Jelena bila je inspiracija mnogim umetnicima, često je predstavljana na delima velikih majstora, poput Rubensa i Frančeska. Mnogobrojna literarna dela pisana od Velsa do Češke, od Italije do Švedske, slave Jelenu i njene podvige.

Licinije se u letopisima pominje kao “Srbin”, predak loze Nemanjića. Surov u obračunu sa protivnicima, nije štedeo ni decu


IDUĆE noći, dođe Liciniju u snu anđeo Gospodnji, podstičući ga da brzo ustane, i sa svojom vojskom moli najvišeg Boga. Ako to učini pobeda će biti njegova. Posle tih reči, pričinilo mu se da onaj koji ga je podstakao stoji uz njega. Upućivao ga je kako treba da se moli.

Ovim rečima je dvorski hroničar Laktancije opisao snoviđenje koje je imao rimski car Licinije (307-324) uoči presudnog okršaja na Ergenskom polju. Upisano je da se u isto vreme imperator Maksimin Daja (305-313) zavetovao vrhovnom bogu Jupiteru da će ako bude pobedio, iskoreniti hrišćansko ime i uništiti ga do temelja. Sudbina je bila naklonjena Liciniju. Skršio je daleko brojniju vojsku svog suparnika. Kasniji hroničari, koji manje veruju u priviđenja, razlog za ovakav ishod bitke tumačili su iscrpljenošću Dajevih vojnika, koji su, po hladnom i olujnom vremenu, danima hodali iz Sirije da bi prispeli na bojište. Te 313. godine stanovnici istočne provincije Rimskog carstva, oslobođeni strahovlade Maksimina Daja sa odobravanjem su prihvatili Licinijevo starešinstvo. Licinije je povratio prava hrišćana, koja je Daja oduzeo.

Mada je vladao prilično dugo, a njegova vojska imala značajnu ulogu u odbrani istočnog dela imperije, Licinije je jedna od zanemarenih ličnosti antičke istorije. Neposrednih dokaza o njegovom poreklu nema, ali njegova povezanost sa Galerijem (293-311), iz rane mladosti, daje slobodu naučnicima za pretpostavku da potiče sa mezijskog ili dačkog tla, tj. iz istočne Srbije. Do kraja života, Galerije nije zaboravio prijatelje iz mladosti, sa kojima je kao dete čuvao goveda, po brdima postojbine. Među njima je bio i Licinije. Njihovo prijateljstvo učvrstila je vojnička karijera. Licinije se prvi put istakao u borbi 296-297, u ratu protiv Persije, koji je vodio cezar Galerije. Bio je jedan od glavnih komandanata. Dok je velika pobeda nad Persijancima dala Galeriju pravo da se poredi sa Aleksandrom Makedonskim, Liciniju je omogućila da napreduje. Postao je guverner dunavskih provincija.

Tanko poreklo

ZAHVALJUJUĆI Galeriju, Licinije je za kratko vreme stekao titulu avgusta, a da pre toga (suprotno pravilu podele vlasti u tetrarhiji) nije bio izabran za cezara.

U metežu borbe između šest pretendenata na carski tron (307), Galerije je odlučio da za avgusta proglasi svog prijatelja. Licinije je preuzeo purpur od Flavija Severa i postao gospodar Ilirika (Balkanskog poluostrva). Sa Galerijem je vladao istočnim delom Carstva, a vreme je provodio u Sirmijumu.

Odluka da postavi Licinija za svog suvladara, već 310. godine se pokazala kobnom za već teško obolelog Galerija. Licinije mu je okrenuo leđa. Veridbom sa Konstancijom, polusestrom Galerijevog neprijatelja Konstantina Velikog (306-337) pokušao je da učvrsti vezu sa njim i tako sebi obezbedi zaštitu na zapadu. Zabeleženo je da se Licinije od svih tetrarha, koji su u tom surovom dobu morali da se bore za opstanak na carskom tronu, izdvajao po svojoj nečasnosti, svireposti i prevrtljivosti. Istoričari su posebno osuđivali njegovu pohotljivost. U literaturi se neizbežno ističe da uprkos dubokoj starosti (oko 75 godina), nijedna žena u delu carstva kojim je vladao, nije mogla da izbegne njegovo nasilje. Odgovoran je za progonstvo carice Valerije, supruge svog dobročinitelja Galerija i Dioklecijanove ćerke i za smrt njihovog sina Kandidijana.

Saosećanja kod Licinija nije bilo - posle Dajinog poraza naredio je da se pogube njegovi osmogodišnji sin i sedmogodišnja ćerka. To je isto uradio i sa sinom Flavija Severa. Kasnije, kada je njegov sukob sa Konstantinom usplamteo, poništio je svoj potpis na Milanskom ediktu i krenuo u progon hrišćana, koje je smatrao lojalnim svom protivniku. Dva puta je ratovao protiv Konstantina. Odlučujuće bitke vođene su kod Hadrijanopolja i Hrispolja. U prvom ratu je izgubio Ilirik, u drugom carstvo.

- Licinija i Konstantina povezivali su zavičajnost i vojnički duh, a razdvajali poreklo, karakteri i Licinijeva privrženost Galeriju i istoku - piše dr Aleksandar Jovanović, autor knjige “Tlo Srbije zavičaj rimskih careva”. - Licinije, oko dve decenije stariji od Konstantina, bio je niskog porekla, ponikao u rustikalnom ambijentu jednostavnosti i elementarne borbe za opstanak.

Konstantin je bio dete grada, palate, koji je deo mladosti proveo i u rezidencijalnom sjaju. U Liciniju, koji je izjednačavan sa tribalskim divljim veprom, sačuvao se oprez tamnih šuma, olujna snaga, tumarajuća nedoslednost i prevrtljivost. Opčinio ga je uljuljkujući duh luksuza i raskoš istočnih provincija kada je zavladao tim prostorima. Konstantin, poređen sa bikom, imao je, sve do poslednje dekade svoje vladavine, otvorenost prema svežini uzdižućeg Zapada. Nisu bili ličnosti bliskih pogleda na život. Izvesnost sukoba, Konstantin je hteo da predupredi udajom svoje polusestre Konstancije za već vremešnog Licijana. Ona je, doduše, smirivala Konstantinovo neraspoloženje prema Licijanu, ali je ohrabrivala nerealne ambicije muža i time doprinosila razmiricama.

Vreme tribala

JEDNA legenda o Liciniju na čudan način dovodi ovog vladara u vezu sa srpskom istorijom. U nizu starih letopisa i rodoslova, spominje se kao “Srbin” i predak vladarske loze Nemanjića. Kako su naši crkveni hroničari bili ubeđeni da je Srba na Balkanskom poluostrvu bilo ne samo za vreme, već i pre Konstantina Velikog, smatrali su da je normalno da zabeleže šta se dešavalo u odnosima između rimske carske vlasti i srpskog naroda.
Licinije se u Karlovačkom rodoslovu naziva “Srbinom”, u Konstantinovom “dalmatinski gospodin, rodom Srbin”, dok se u više rodoslova navodi kao otac ili predak Bele Uroša, od koga, navodno, potiče veliki župan Stefan Nemanja. Razlog da baš Licinije bude proglašen za Srbina leži u tome što je verovatno poticao iz plemena Tribala. Tokom srednjeg veka Vizantinci su Srbe nazivali “Tribalima”, jer su živeli na istom prostoru kao ovo staro balkansko pleme. Po drugoj teoriji pripadao je plemenu Sarmata, koje se povezuju sa Slovenima.

Nemogućnost da se otkrije Licinijev zavičaj unosi dodatnu nedoumicu u njegovoj biografiji. Utvrđeno je da je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) podigao velelepne terme, opasao bedemima gradove Ulpijanu (Lipljan) i Remizijanu (Bela Palanka), možda ojačao pristanište u Viminacijumu (Kostolac). Jovanović ističe da se teško može pouzdano reći da li je sebi sagradio palatu kakve su svojim rodnim krajevima ostavili njegovi prethodnici Dioklecijan, Maksimin Herkulije, Galerije i Maksimin Daja. Ipak, ukazuje da je Konstantin, nakon pobede nad Licinijem, posebno darovao Remizijanu za iskazanu lojalnost, o čemu svedoče dva prstena sa natpisom “Constantino fidem”. Mada nije utvrđeno da li je Konstantin postupio poput Licinija koji je bio darežljiv prema njegovom rodnom Naisu, Jovanović navodi da bi taj trag mogao da pokaže da je Remezijana Licinijevo rodno mesto.