Maksimijan Daja

Gaj Valerije Galerije Maksimin (lat. Gaius Valerius Galerius Maximinus; rođen novembra 270. godine, umro leta 313. godine) bio je rimski car, poznat pod svojim nadimkom Daja, kojeg je poneo iz seljačkog detinjstva. On je bio rođen na istoku današnje Srbije, na istoku provincije Gornja Mezija. Njegov ujak je bio car Galerije.

Galerije je stekao ugled zahvaljujući svojoj vojničkoj karijeri, a kada je njegov ujak Galerije  dobio titulu cezara, započeo je njegov uspon.

308. godine kada je Licinije  postao avgust, Maksimin Daja je zahtevao isti položaj i za sebe. I zaista, postao je avgust 310. godine, uz pomoć sopstvenih vojnika. Kada je umro Galerije, 311. godine, Maksimin Daja je dobio upravu nad provincijom Azijom. Maksimin Daja je kasnije sklopio savez sa Maksencijem  koji je kontrolisao Italiju. 313. došlo je do otvorenog razlaza između Licinija i Maksimina Daje. Došlo je do rata i Maksimin Daja je bio poražen u dve bitke na severu Male Azije. Posle poraza prvo je pobegao u Nikomediju, a zatim u Tars, gde je i umro avgusta te godine.

Maksimin Daja je sačuvan u rđavoj uspomeni među hrišćanima, zato što je nastavio sa progonima iako je Galerije već bio objavio edikt o toleranciji. Sesterciji Maksimina Daja mogu se videti u numizmatičkim zbirkama na Jugoistoku Srbije.

Biografija

Maksimin, čije pravo ime je bilo Daja, bio je Galerijev sestrić. U svom ranom životu bio je pastir u rodnoj Iliriji. Odrekavši se ovog skromnog poziva u zamenu za vojnički život, uzdigao se do najvišeg položaja u službi, pre će biti silom interesa nego kakvim primetnim zaslugama. Po Dioklecijanovoj abdikaciji u Nikomediji  305, premda se nije ni po čemu isticao i bio uistinu nepoznat, adoptirao ga je nov car Istoka, primio je naziv Jovije, uzdignut je na položaj cezara i dobio je na upravu Siriju i Egipat. Malo zahvalan za ove izuzetne i nezaslužne znake naklonosti žestoko je negodovao nakon što je zaobiđen u aranžmanu koji je usledio posle smrti Konstancija Hlora kada je Licinije  proizveden u avgusta. Daleko od toga da bude zadovoljan ustupkom Galerija — koji je da bi zamenio naziv cezara izumeo novi, sin avgusta, avgustov sin (lat.. filius Augusti) — bez dozvole je prisvojio najviši carski naziv i uz mnogo poteškoća uspeo da iznudi od svog ujaka nevoljan pristanak. Po smrti poslednjeg (311) pristupio je sporazumu sa Licinijem, na osnovu kojeg je pored bivšeg dominiona dobio provincije Malu Aziju, Helespont i Bosfor. Na taj način obrazovana je zajednička granica između dominiona dvojice suverena. Ali, izdajnički iskoristivši odsustvo svog suseda, koji je otišao u Milano kako bi oženio Konstantinovu sestru, neočekivano je napao Trakiju i iznenadio Vizant. Međutim, ubedljivo pobeđen u velikoj bici koja se odigrala u blizini Herakleje, utekao je prvo u Nikomediju a odande u Tars, gde je ubrzo potom i umro, prema nekim navodima iz očajanja, a prema drugima od otrova. Žena i deca su mu ubijeni, a svaka zamisliva uvreda nabacivana je na njegovo sećanje.

Veliki vojni talenti Herkulije, Galerija i Licinija donekle su služili, ako ne da ublaže, a ono bar da odvrate pažnju od njihovih poroka i zločina. Ali, nijedna osobina, bilo plemenita bilo sjajna, ne ublažava grubu brutalnost Maksimina, koji je nadmašio sve svoje savremenike u raskalašnosti privatnog života, u opštoj svireposti svoje uprave i u besnoj mržnji kojom je gonio hrišćane. Njegovo uzdizanje, koje je bilo rezultat čisto porodičnog uticaja, mora da je bilo isto toliko neočekivano za njega samoga koliko i za ostale. Očekivalo se da će biti pasivno i podređeno oruđe, ali on ni na koji način nije pokazao da je takav. Njegova nastrana taština — osećanje koje jedva da se može oplemeniti rečju „ambicija“ — bila je zadovoljena na neko vreme, pošto Galerije nije bio voljan da zarati sa kreaturom koju je sam stvorio, ali ga je po svoj prilici arogancija uzrokovana ovim uspehom navela na ničim izazvanu agresiju koja je dovela do njegovog uništenja.

Licinije ili Flavije Galerije Valerije Licinijan Licinije (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (rođen oko 250. godine, poginuo 325. godine) bio je rimski car od 308. do 324. godine.

Licinije je bio seljačkog porekla. Rođen je u Dakiji ili u Gornjoj Meziji. Licinije je bio prijatelj cara Galerija koga je pratio u njegovoj ekspediciji protiv Persijanaca. Posle smrti Severa II, Galerije je uzdigao Licinija na rang avgusta na Zapadu, 11 novembra 308. godine. Licinije je smesta dobio upravu nad Ilirikom, Trakijom i Panonijom.

Nakon Galerijeve smrti, maja 311. godine, Licinije je vlast nad čitavim carstvom podelio sa Maksimijanom Dajom. Helespont i Bosfor su bili granica između dva domena.

Marta 313. Licinije se oženio sa Flavija Julija Konstancija, polusestrom Konstantina Velikog. Do braka je došlo u Milanu, i tom prilikom carevi su izdali Milanski edikt  kojim su hrišćanima vratili konfiskovanu imovinu. Oni nisu hristijanizovali Carstvo, kako se često misli, ali je položaj hrišćana posle ovoga bio mnogo bolji. Već sledećeg meseca, Licinije je pobedio Maksimina Daju i tako sebe proglasio za cara na Istoku, dok je njegov zet, Konstantin Veliki, imao vrhovnu vlast na Zapadu.

Licinije se 316. stavio na stranu Basijana protiv Konstantina Velikog. Kada je njegov postupak postao poznat, došlo je do građanskog rata, u kome je Licinije doživeo poraz u Panoniji, kod današnjeg Osijeka, 8.oktobra 316. godine. U međuvremenu, Licinije je imenovao za svog savladara lokalnog vojnog zapovednika duksa Valerija Valensa. Međutim, Licinije i Valerije Valens su još jednom potučeni u blizini Jedrena, ali je posle novih preokreta došlo do mirovnih pregovora. Jedan od uslova mira bila je i likvidacija Valerija Valensa. Mir je utanačen 1. marta 317. u Serdiki (današnjoj Sofiji). Licinije je time ostao bez svih evropskih poseda osim dijeceze Trakije.

Konstantin Veliki je 324. započeo drugi veliki rat protiv Licinija nakon što su odnosi dva avgusta postepeno pogoršavani od 320. godine. Naneo mu je poraz a zatim ga je zarobio u zidinama Vizanta. Nakon jednog pomorskog poraza, došlo je do odlučne bitke blizu Halkedona, 18.septembra 324. godine. Licinije je bio zarobljen i odveden u Solun gde je jedno vreme živeo u kućnom zarobljeništvu. Ipak, kada je pokušao da digne ustanak, Konstantin Veliki je naredio da bude ubijen zajedno sa svojim maloletnim sinom Licinijem II, Konstantinovim sestrićem.


http://sh.wikipedia.org/wiki/Licinije

Mačem osvojio krunu

Dragana Matovic,  28.07.2009

Rimski car iz plejade imperatora rođenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošću i mačem, nego vladarskim sposobnostima

RIMSKI car iz plejade imperatora rođenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošću i mačem, nego vladarskim sposobnostima. Uzdigao se uz svog najboljeg prijatelja, imperatora Dioklecijana (284-305), do carskog prestola. Objedinjavalo ih je skromno ilirsko poreklo, sjajna vojnička karijera, a zabeleženo je da su, čak, istog dana slavili rođendan! Par koji je dve decenije uspešno vladao Rimskim carstvom bitno se razlikovao. Nasuprot Dioklecijanu, Maksimijan je, prema navodima antičkih izvora, bio neobrazovan, brutalan i nemaran prema redu i pravilima, ali i prema datoj reči. Mač mu je bio preči nego znanje, a laskanje ugodnije od istine. Dioklecijan je bio vođa, Maksimijan surov, snažan i neobuzdan izvršilac. U javnosti su se pojavljivali kao braća. Još na početku svog upravljanja rimskom imperijom, Dioklecijan je shvatio da ne može u istom trenutku da zapoveda vojskom na istoku i zapadu, pa je odlučio da ima suvladara. Izabrao je svog zemljaka Maksimijana, već prekaljenog vojnika. Na svečanosti u Nikomediji 285. godine proglasio ga je za avgusta, s tom razlikom što je za sebe uzeo titulu starijeg avgusta. Dodali su božanska imena: Dioklecijan je postao i Jovije (Jovis), prema vrhovnom bogu Jupiteru, a Maksimijan - Herkulije (Herculius), sa očiglednom asocijacijom na Herkula i njegovu snagu. Dioklecijan je dobio istočni, u to doba uticajniji deo Rimskog carstva, a Maksimijan ostatak imperije - umoran i ispošćen zapad. Nikomedija je bila Dioklecijanova prestonica, a Milano (Mediolanum) Maksimijanova. Zdanja koja su u to doba podignuta u Milanu - palata sa hipodromom, cirkus, teatar, velike terme, kovnice novca, dvostruki bedem - uzdigla su ovaj grad.

Tada su osnovane Peta Jupiterova i Šesta Herkulova legija, u kojima su bili elitni vojnici Ilirika. Te legije su decnijama korišćene za specijallne zadatke. Novi običaji Nekoliko godina kasnije, smatrajući da za celo Rimsko carstvo dva vladara nisu dovoljna, Dioklecijan je povećao njihov broj na četiri i time stvorio tetrarhiju, tzv. vladavinu četvorice. Pravo na rimski presto sticalo se uključivanjem u Jupiterovu porodicu činom usvojenja. Dioklecijan je tada u reformu upravljanja državom uneo odredbu da kada avgusti proslave dvadesetogodišnjicu svoje vladavine, dragovoljno se odriču prestola i svoja mesta, prava i titule prepuštaju cezarima. Njome je neposredno motivisana izgradnja carskih palata u Splitu i Gamzigradu. Dioklecijan je za suvladara i naslednika uzeo Galerija Maksimijana (293-311), a Maksimijan Herkulije - Konstancija Hlora (293-306). Dobili su titulu cezara. Iskusni carevi bračnim vezama obavezali su cezare na lojalnost - Galerije se oženio Dioklecijanovom ćerkom Valerijom, a Konstancije Hlor Maksimijanovom usvojenicom Konstancijom. Dioklecijan je potpuno izmenio pravila ponašanja na dvoru. Po ugledu na Aurelijana uveo je istočnjački običaj klanjanja i ljubljenja carske odore. Caru koji je postao gospodar i bog, mnogo se teže prilazilo, nego u doba kada se smatrao samo prvim među građanima i senatorima, dok je “božanstvo” postajao tek posle smrti. Uveo je protokl, koji je, zapravo, predstavljao višestepenu zaštitu od izdaje. Pre proglašenja tetrarhije, Maksimijan je upešno vodio ratove na rajanskom limesu, a hroničari opisuju da je tim pohodima uspeo da uđe u “germanski okean”. Mačem je umirio buntovničke provincije u Africi i Španiji, zajedno sa Dioklecijanom vodio je ratove protiv Sarmata.

U godinama kada je rimska imperija ponovo upoznala mir, Maksimijan je živeo, kako navode antički hroničari, raskošno i poročno. Negde u to doba, na majske kalenade 305. godine, u Nikomediji, prvi i poslednji put je ispoštovan Dioklecijanov ukaz: posle dve decenije vladavine oba avgusta su odstupila od prestola i svoje titule prenela na cezare Galerija i Konstancija Hlora. Izabrani su novi cezari: Maksimin Deja i Flavije Sever, takođe, rođeni na prostoru današnje Srbije. Dioklecijan se iste godine povukao u svoju palatu u Splitu da, kako saopštavaju istorijski izvori, u miru provede preostale godine života, a Maksimijan u dvorac u Lukaniji, nedaleko od Milana, mada je u svom zavičaju imao rezidencijalno zdanje, za koje se pretpostavlja da se nalazilo u vojvođanskom mestu Čalma. Zla kob odan Dioklecijanu dok su vladali, Maksimijan se posle odricanja od prestola nije držao postignutog dogovora. Opsednut željom za vlašću i moći, na sve načine je učestovao u uništavanju ideje o tetrarhiji, kako bi povratio titulu avgusta. Prilika se ukazala sledeće godine, kada su pretorijanci i senat u Rimu za avgusta nezakonito proglasili njegovog sina Maksencija. Rimsko carstvo je ponovo bilo u haosu. Maksimijan se 307. godine proglašava avgustom. Galerije je pokrenuo vojsku protiv Maksimijana i sa njom stigao do Rima. Pošto nije uspeo da ga savlada, jer su vojnici odbijali da se bore protiv svog starog komandanta i prešli na Maksimijanovu stranu, prepustio mu je Italiju. Kako bi ojačao svoj položaj, Maksimijan udaje ćerku za cezara Konstantina Velikog, sina Konstancija Hlora, koji vlada u Galiji i na Rajni. Ubrzo posle toga pokušava da preotme vlast od svog sina Maksencija, koji je, zvanično nepriznat, vladao u Rimu kao samoproklamovani avgust. Posle propasti, beži kod zeta i ćerke u Galiju. Živeći na Konstantinovom dvoru doprineo je njegovom učvršćivanju na vlasti. Zbog Maksimijanovog lošeg ponašanja, sledeće godine organizovan je istorijski skup u Karantumu. Tu ga je Dioklecijan navodno ubedio da se odrekne carske odore. Pored Dioklecijanovih i Galerijevih napora, vlastoljubivi Maksimijan nije odustajao. U leto 310. godine u dvoru u Trijeru ponovo sebe proglašava avgustom. Rimska imperija je tada imala sedam, što priznatih što nepriznatih avgusta (Galerije, Maksimin Deja, Konstantin, Maksimijan, Licinije, Maksencije i Domicije Aleksandar). Kob građanskog rata, kome je i sam umnogome doprineo, nije ga mimoišla. Ubijen je ili nateran da izvrši samoubistvo 310. u Marselju. Tako je “ovaj veliki rimski car”, navodi hroničar Laktancije, “okončao život sramnom i nedostojnom smrću”. Deceniju kasnije kada se budu merile zasluge imperatora Marka Aurelija Valerija Mksimijana, pobožnog sretnog nepobedivog avgusta, pontifeksa, maksimusa (vrhovni sveštenik), pobednika Germana (pet puta), Sarmata (četiri puta), Persijanaca (dva puta), Britanaca, Karpa, Armena, Međana, tribuna (sedam puta), konzula (šest puta), imperatora (sedamnaest puta), oca domovine, prokonzula i njegova lakoverna strast za vlašću - doživeće rehabilitaciju.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279777-Macem-osvojio-krunu

Fausti zlatan prsten

Dejan Stojiljković,  01.02.2013

Ostavio prvu suprugu Minervinu zbog žene višeg ranga.Germanski kraljevi postali hrana za medvede u areni.

VEĆ 307. godine mladi cezar Konstantin je podigao svoje legije i silovito napao Franke. Savez germanskih plemena, nekadašnjih saveznika Konstancija Hlora, pokazao se kao slab, a njihova vojna snaga kao nedovoljna. Opkolio je veliku franačku vojsku u slivu Rajne. Nakon žestokog okršaja, shvativši da u zaleđini imaju reku, a pred sobom nemilosrdnu armiju koju predvodi mladi ali iskusni vojskovođa, varvari su se predali. Pobeda je bila tako velika da su Konstantinu živi pale u ruke mnoge poznate germanske poglavice kao i dva njihova "kralja" - Askarik i Merogaj. Vratio se u Trijer projahavši kroz grad u trijumfu, koji je imao mitske razmere, pozdravljan kao veliki pobednik. Ali to nije bilo sve. Novi cezar je hteo da očita lekciju svima onima koji bi se usudili da podignu mač na njega i njegovo carstvo.

Bila je to strašna lekcija.

Zarobljeni poglavice i ratnici bačeni su zverima u arenu. A na kraju su u arenu uvedeni i "kraljevi" Askarik i Merogaj. Konstantin je njima namenio posebnu vrstu smrti - iz rupa u areni pušteni su medvedi. Ova surova crta koja je senčila Konstantinov karakter postaće još izraženija u godinama koje će uslediti, naročito prilikom njegovih razračunavanja sa političkim i vojnim neprijateljima, pa čak i sa članovima sopstvene porodice. Da stvar bude još grotesknija, mladi cezar je doveo svoju majku, svoju suprugu Minervinu i mladog sina Krispa da prisustvuju kažnjavanju germanskih poglavica.

Dok su ih rastrzali medvedi, Askarik i Merogaj su uzvikivali pogrde u pravcu carske lože, a Konstanin je sve to ravnodušno gledao dok mu je svetina u areni klicala. Bilo je to više od egzekucije ili krvave zabave za dokonu trijersku rulju, bila je to poruka. Mladi cezar Konstantin obraćao se svima onima koji su mislili da mu stanu na put i poručivao im kako će završiti ako se odluče da mu budu neprijatelji.

Poruka je imala učinka, germanska plemena ostala su mirna.
Ali šta se desilo sa uzdrmanim carstvom?

Novi avgusti nisu sedeli mirno, svako je imao svoje sebične ambicije, svako je sanjao o sebi kao vladaru sveta, svako je želeo carstvo samo za sebe... I svako je kovao planove da to ostvari.

Među prvima, sin bivšeg avgusta Maksimijana - Maksencije, potonji veliki Konstantinov takmac. On se proglasio vladarem uz snažnu podršku Senata, pretorijanske garde i sopstvenog oca, koji se vratio na presto. Maksencije, raspusnik i prostak, čovek kratke pameti i lošeg karaktera, našao je savršenog saveznika u zloj volji Rimljana. On im je uzvratio tako što ih je opteretio novim porezima i dažbinama. Svako ko mu se suprotstavio bio je ubijen.

Ovo se nije svidelo Galeriju. Moćni avgust Istoka ovoga puta nije mogao da sedi skrštenih ruku i opija se u Nikomediji dok Maksencije postaje gospodar Italije... Pozvao je svog savladara Severa i rekao mu da je on, navodno, naslednik Maksimijanovih dominiona i da je, samim tim, ovaj uzurpirao teritorije koje njemu pripadaju. I tako je nejaki i ratovanju nevični Sever krenuo da oslobodi te svoje teritorije. Armija koju je vodio bila je sastavljena uglavnom od Maskimijanovih veterana.

Ti ljudi nisu imali nikakvih šansi protiv Maksencijevih iskusnih i uvežbanih legija... A veliki broj njih je, jednostavno, prebegao na drugu stranu kad im se za to ukazala prilika. Izdan od sopstevnih legija, negde kod Ravene, Sever se predao Maksenciju. A onda su ga ubili. Galerije je potom podigao vojsku i krenuo da ga osveti. To je bilo kratkog daha, ubrzo se povukao.
Nakon toga, Maksimijan je otišao Konstantinu i ponudio mu ruku svoje mlađe kćeri Fauste.

Konstantin se tako našao u istoj poziciji u kakvoj je nekada bio njegov otac. Morao je da ostavi svoju prvu suprugu Minervinu zbog žene višeg ranga.
To je i učinio.

U Arlu je prihvatio brak sa Faustom i tim činom potvrdio savez.

Nakon toga se opet okrenuo Germanima u verovatno najsurovijem pohodu dotad. Rimljani su tom prilikom primenili taktiku spaljene zemlje, nije bilo milosti... Stanovništvo je na licu mesta stavljano pod mač ili terano u roblje. Opet je Konstantinova urođena (ili možda stečena?) surovost pokazala svoje groteskno lice. Ponovo je bio pobednik i poneo titulu "Germanicus Madžimus".

Za to vreme, u Rimu, netrpeljivost između oca i sina, Maksimijana i Maksencija, dostigla je vrhunac. Maksenciju se uopšte nije sviđalo to što je Fausta postala Konstantinova žena i tako ostvaren nesigurni savez. S druge strane, Maksimijan je istupio na Forumu i rekao da njegov sin nije sposoban da bude vladar. Maksencije nije imao mnogo obzira prema svom roditelju, uz podršku pretorijanaca prognao ga je sa dvora.

Ostarelom caru nije ostalo ništa drugo nego da utočište potraži na dvoru svog zeta Konstantina. To je i učinio.
Osujećeni Galerije je, na drugoj strani, odlučio da situaciju reši tako što će organizovati susret svih vladara. Čak je pozvao i nekadašnjeg imperatora Dioklecijana da posreduje. Upriličen je susret svih avgusta u Karnuntu, gradu na Dunavu. Dioklecijan je bio pozvan da preuzme presto, ali on je to odbio.

U proleće 310. godine Franci su se opet digli na oružje. Konstantin je odgovorio munjevito i stavio se na čelo svojih trupa. Otpočeo je novi pohod na varvare.
U međuvremenu, njegov tast Maksimijan, kome je dao utočište na svom dvoru, kovao je zaveru protiv njega.

DRAŽA BAŠTA OD PRESTOLA

Neki hroničari i letopisci kažu da je Dioklecijan svojim avgustima poručio da mu je "okopavanje bašte draže od carskog prestola". Donesene su važne odluke i Konstantin je ponovo bio ponižen. Oduzeta mu je titula avgusta a vraćena titula cezara. Umesto postradalog Severa, za cezara Zapada imenovan je Licinije.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:417758-Fausti-zlatan-prsten

Rim priznaje Hrista!

Dejan Stojiljković | 03. februar 2013. 

Milanski edikt omogućio hrišćanima miran život i slobodno ispovedanje vere. Licinije ubio celu porodicu svog rivala Maksimina Daje

PREMA Laktanciju, Konstantinu se ukazala vizija (ili je čuo glas) u snu, u noći pred bitku kod Milvijskog mosta, naloženo mu je da na štitove svojih vojnika stavi znamenje Spasitelja. Taj nebeski znak je napravljen tako što je koso napisano slovo H savijeno na gornjem kraju, čime se dobija cru monogramica, svojevrsna skraćenica za reč "Hrist". Po drugoj verziji, Konstantin je na nebu, iznad sunca, ugledao svetlosni krst sa natpisom "ovim pobeđuj". Car nije bio siguran u značenje vizije dok ga u snu nije posetio Hrist i preporučio mu da napravi zastava u obliku znaka viđenog na nebu i iskoristi ga u bici. Sutradan, Konstantin je naredio da se iskuje vojni steg (labarum) sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova H i R u vidu Hristovog monograma. Taj labarum nošen je ispred trupa i one su ga sledile kao zvezdu vodilju.

"Hiro" simbol je u poslednje vreme doživeo pravu ekspanziju, možete ga videti svuda, a mnogi ga i pogrešno tumače jer ga je jedna domaća desničarska organizacija upotrebila za vizuelno oblikovanje svog logoa. Sam simbol je i te kako prisutan na arheološkim nalazištima širom antičkog Naisa, nalazi se u bazilikama i katakombama, a Turistička organizacija grada Niša danas štampa majice sa ovim motivom. Njegovo značenje je relativno jednostavno i simboliše osnovnu dogmu hrišćanstva o Bogu kao polaznoj i ishodišnoj tački svega. Na ovaj način je, u stvari, Konstantinu poručeno da je Hristos početak i kraj svega, alfa i omega. Pre Hiro-a, do sredine 4. veka uobičajeni zaštitni znak hrišćana bila je riba (ihtus).

Nakon ovog mističnog događaja, car je odlučio da sledi Boga koji mu se ukazao i okupio je oko sebe hrišćanske sveštenike od kojih je zatražio da ga upute u Hristovu veru. Postoji i treća verzija po kojoj je car video kako se na noćnom nebu formira krst od zvezda.

Kako god bilo, Konstantin je pod znakom novog Boga krenuo na Rim. I pobedio.

U tome mu je dosta pomogao i njegov takmac Maksencije koji je iz vrlo bizarnih razloga sasvim bespotrebno izveo vojsku van sigurnosti gradskih bedema. Njegova vojska se prebacila preko čuvenog Milvijskog mosta, napravivši usput pontonski most za slučaj brzog povlačenja. Most je bio napravljen na brzinu i nedovoljno čvrst, što se kasnije pokazalo kobnim za Maksencijeve trupe. Konstantin je napao silovito i brzo. U protivničkim redovima nastala je panika, mnogi su se, bežeći, podavili u Tibru. Među njima i sam Maksencije.

Proročanstvo se obistinilo - neprijatelj Rima je bio poražen.
Sve se to zbilo 28. oktobra 312. godine.

Novi gospodar Rima nije preuzeo osvetničke mere, kao neki njegovi prethodnici nekad, već je pokazao razum i milost. Čak je odlučio da pretorijance protera, a ne da ih stavi pod nož kao što bi to učinio Cezar ili Marko Antonije. Sasvim sigurno da je stanje u kome je zatekao Rim i njegove žitelje u njemu dodatno potvrdilo inicijativu da se napravi nova prestonica na Istoku. Sada je Carstvo imalo samo tri vladara: Konstantina na zapadu, Licinija i Maksimina Daju na istoku. Sledeće godine, u zimu 313. Konstantin i Licinije se sastaju u Mediolanumu (današnjem Milanu). Bilo je više razloga za ovaj susret. Prvi je da dva vladara razmene mišljenja o situaciji u carstvu nakon Maksencijevog pada, drugi povod je bila svadba između Licinija i Konstantinove sestre Konstancije, a treći i verovatno najbitniji - donošenje Milanskog edikta. Ovaj pravni akt omogućio je hrišćanima miran život, jer je zabranio progone i dozvolio slobodno ispovedanje vere. Milanski edikt je takođe akt o toleranciji, toliko sofisticiran i napredan za svoje doba da ga mnogi istoričari smatraju jednim od najvažnijih pravnih i humanističkih akata u istoriji civilizacije.

On nije ustoličio, kako se rasprostranjeno misli, hrišćansku državu pod patronatom prvog rimskog hrišćanskog cara, Konstantin u to vreme još nije bio kršten, već je doneo slobodu ispovedanja vere oličenu u prostoj sentenci: "Svako neka veruje kako mu srce ište".

Trećem vladaru carstva se sve ovo nije nimalo dopalo. Smatrao je, i to s pravom, da se Konstantin i Licinije ujedinjuju protiv njega. Maksimin Daja već početkom 313. godine podiže svoje legije i kreće u pohod, koristeći situaciju, pošto je Konstantin opet bio u ratu sa Francima na Rajni. Licinije odgovara istom merom, dve vojske se susreću kod Hadrijanopolja i Licinije odnosi odlučnu pobedu. Nekoliko meseci kasnije - Daja je bio mrtav. Izvršio je samoubistvo. Licinije preuzima njegove teritorije i da bi se osigurao, ubija čitavu njegovu porodicu i pristaše. "Milosrdni" potez "tolerantnog" vladara.

Sada carstvo ima dva cara, Konstantina na zapadu i Licinija na istoku, vezane savezništvom i krvnim srodstvom. Izgleda da su godine mira i blagostanja konačno došle. Ali Rimska imperija ipak mora imati jednog gospodara. U godinama koje slede, Konstantin se okreće reformama, donosi niz važnih akata, neke u duhu biblijske tradicije, zabranjuje paganska žrtvovanja i gladijatorske borbe. Za to vreme, Licinije preispituje svoj status i situaciju, a onda se odlučuje da ojača vojsku.
Dolazi sudbonosna 324. godina i konačni vojni sukob dva cara.

PLEBS ZAMERA BLAGOST

NOSEĆI Maksencijevu glavu na koplju, Konstantin je pobedonosno ujahao u Rim. Nije bio preterano oduševljen onim što ga je tamo čekalo. Rim je izjedala dekadencija na svim nivoima, umesto krotkog mladića, Konstantin je zatekao oronulog starca. Masa je bila oduševljena, toliko da su Rimljani hteli da ispregnu konje iz Konstantinovih kočija i upregnu same sebe. Nema sumnje da je Konstantin bio pomalo zgrožen histeričnom reakcijom plebsa, takođe, isti taj plebs mu je zamerio blagost.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:418033-Rim-priznaje-Hrista

Како је Константин надмашио Ханибала

ПРЕКО АЛПА
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete




Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

 Римска војска на Константиновом славолуку у Риму

Гај Флавије Валерије Константин, за живота прозван Велики, рођен је највероватније око 272. године у Наису (данас Ниш), као син тада значајног римског војног заповедника Констанција и његове наложнице Јелене. Његов отац, прозван Хлор због светле пути, имао је завидну војничку каријеру.
   Служио је у личној гарди цара Аурелијана и био високи војни заповедник августа Максимијана. Из политичких разлога отпустио је дотадашњу дружбеницу Јелену и оженио се усвојеном Максимијановом кћерком Теодором. Ушавши тако у царску породицу, постављен је 1. марта 293. године за цезара у западном делу Царства.
    Наставивши очевим стопама, млади Константин пратио је као коњички заповедник цареве Диоклецијана и Галерија на њиховим војним походима на истоку Римског царства. Служио је у Галеријевој најближој пратњи, где је имао више прилика да се докаже као способан заповедник и храбар ратник. Током похода на дунавском лимесу, у другој половини 305. године, Галерије му је наредио да нападне и зароби неког сарматског поглавицу, наводно привучен његовом богатом ратничком опремом. Константин га је не оклевајући ухватио за косу, заробио и донео пред ноге цару Галерију. Непосредно потом Галерије га је послао у мочвару, те је ујахао у њу на коњу и нашао пут којим је остатак војске довео до Сармата. Тако је Галерију донео победу, побивши многе противнике. У овим пограничним окршајима Константин је показао велику храброст и завидне заповедничке способности, стекавши тако високи чин трибуна првог реда.


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Исте те 305. године август Констанције припремао се за важан поход на Пикте, племе које је угрожавало безбедност Царства на северу Британије. Док је окупљао војску, упутио је захтев савладару Галерију да му одмах пошаље сина. С Галеријевим допуштењем или без њега, Константин није оклевао. Прешавши Алпе највећом могућом брзином, сатирући под собом коње из станица поштанске службе, придружио се свом оцу непосредно пред његов прелазак у Британију. Поход оца и сина ка северу Британије био је успешан и племе Пикта је поражено. Међутим, Констанције Хлор нагло се разболео и 25. јула 306. године преминуо је у Ебуракуму (данас Јорк у Великој Британији). Његова војска одмах је урадила оно што су римске војске раније често чиниле – прогласила је Константина за новог августа. Када је Галерије обавештен о овом догађају, приморао је Константина на уступак. За августа западног дела Царства прогласио је свог саборца Флавија Севера. Константину је заузврат понудио нижу титулу цезара, коју је овај нерадо прихватио. Успостављена је варљива равнотежа снага унутар Царства, која није дуго потрајала.
   Напустивши умирену Британију, Константин је за резиденцију изабрао Тријер (данас Трир у Немачкој). То је урадио можда из поштовања према оцу који је ту столовао највећи број година или, вероватније, због стратешки важног положаја града на увек осетљивој граници Царства према Германима. Из овог добро утврђеног града предводио је наредних година бројне и успешне војне походе. Потрудио се и да обезбеди савезништво с германским вођама које су и раније биле склоне сарадњи с Римом. Један од њих, алемански старешина Хрок, био је одани савезник и пратилац Констанција Хлора и први је подржао његов избор за новог владара.
   Константин је 307. године прво напао Франке, лабави савез више германских племена која су насељавала земље источно од доњег тока Рајне. Током окршаја који су уследили заробљена су два франачка краља: Аскарик и Мерогај и многе племенске старешине и ратници. Њихова судбина била је запечаћена намером цезара да страхом од немилосрдне освете умири непокорне Германе. Њихови краљеви проведени су у тријумфу улицама Тријера и живи бачени зверима у градском амфитеатру. Константин је тиме послао недвосмислену поруку свим народима источно од Рајне – нови владар неће имати никакве милости за непријатеље и издајнике Рима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


У међувремену су се догодиле важне промене у прерасподели политичких снага унутар Царства. Оно што је било допуштено сину једног августа, тешко је било забранити сину другог. Максенције, син некадашњег августа Максимијана, крајем октобра 306. године огрнуо се пурпуром и у Риму прогласио владарем. На подстицај Галерија, август Флавије Север пожурио је из Медиоланума (данас Милано у Италији) да угуши ову неочекивану побуну. Уместо да изненади младог и неискусног Максенција, затекао је добро брањену престоницу Царства попуњену војском коју је предводио његов отац, стари Максимијан, искусни цар и војсковођа.
   Док се Флавије Север премишљао шта да учини, његови противници успели су да новцем, молбама и претњама поколебају велики део његових војника и привуку их на своју страну. Флавију Северу није преостало ништа друго него да се повуче у Равену, где је убрзо потом принуђен на предају. Август Галерије је, предводећи легије, безуспешно покушао да помогне заробљеном Флавију Северу, али је и он био принуђен да устукне. Да би сачувао пољуљани морал трупа и можда задовољио повређену сујету, наредио је или допустио војницима да током повлачења пљачкају и пале све око себе. Тако је Италија, пошто се непријатељски понела према војсци Римљана, доживела да се њени ратници односе према њој као према некој варварској земљи.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Максимијан је потом од Константина затражио и добио потребну подршку. Константин је у Арлеату (данас Арл у Француској) прихватио за жену Фаусту, кћерку старијег августа, и тако потврдио нови савез.  Политички промишљено дао је предност старијем Максимијану, поштујући га као оца и заштитника, притом занемарујући његовог сина Максенција који му се замерио јавно га називајући сином блуднице.
   Пошто се Максимијан вратио у Италију, Константин је и даље упадао у германске земље. Током 308. године моћ његових легија осетили су Бруктери, велико германско племе које је насељавало подручје у близини данашњег Келна. Они су већ дуже време ратовали против Римљана, избегавајући отворену битку и примењујући тактику „удари и бежи”.
   Због тога су били готово неухватљив противник. Константинов напад је због тога био брз и пажљиво припремљен. Током похода применио је уобичајену римску тактику такозване спаљене земље. Његови војници су уништавали германска насеља, палили усеве и пленили стоку. Нико од Германа није био поштеђен, без обзира на пол и узраст. Одрасли мушкарци стављани су под мач или су, заједно са женама и децом, продавани у робље.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Велики Константинов узор – Ханибал прелази Алпе

Истовремено је у Италији тињао сукоб између оца и сина, Максимијана и Максенција, који нису могли да суспрегну међусобну нетрпељивост. Максенције није скривао незадовољство због савеза који је његов отац склопио с Константином. Максимијан је због тога затражио од незахвалног сина да се одрекне престола, називајући га самозванцем. Стари август је ипак био надмудрен јер је Максенције добио подршку од моћне Преторијанске гарде, па је оцу оставио само једну могућност – да се запути преко Алпа и потражи помоћ од Константина.
   Пруживши уточиште Максимијану, Константин је наставио већ припремљене војне подухвате. У пролеће 310. године нови поход у германске земље био је изазван устанком Франака, истих оних које је успешно победио две године раније. Један део војске повео је у овај казнени поход, док је остатак распоредио по јужном делу Галије као резерву уколико Максенције нападне из Италије. Искористивши Константиново одсуство, Максимијан је део трупа навео на побуну. Повод је била наводна, свакако измишљена, вест о Константиновој погибији.   
   Приграбивши новац из ризнице, он се, праћен војском, повукао у добро утврђену Масилију (данас Марсељ у Француској). Константин је муњевито реаговао. Вратио се из германског похода и одмах наредио напад на град. Видевши да Константин лично предводи нападаче, браниоци Масилије су се збунили и постидели. Само су на један начин могли да траже и добију опроштај од разгневљеног владара. Отворили су капије и предали му град, нудећи као искупљење заробљеног Максимијана.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete



Иако га је Константин тада поштедео, већ у лето 310. године Максимијан је био мртав. Обесио се. Можда га је на то натерао Константин, који је у међувремену променио мишљење, или је, како се причало, његова смрт била последица неуспешног покушаја да убије свог надмоћног зета. Максенције је напречац постао ожалошћени син вођен намером да освети неправедно погубљеног оца. Сукоб два преостала владара западне половине Царства постао је неизбежан јер ни Константин није намеравао да устукне. Он је и почео рат. Сакупивши војску, највероватније у Арлеату почетком 312. године, повео је одабране трупе према обронцима Алпа. Брзина којом је почео поход збунила је искусне Константинове заповеднике. Они су пред њим отворено посумњали у крајњи исход, позивајући се на недавна лоша искуства двају августа, Флавија Севера и Галерија, који су походе на Рим окончали срамно поражени.
   Константина ове примедбе нису могле ни да одговоре, ни да зауставе. У овоме он је, на неки начин, следио другог великог стратега, највећег непријатеља кога је Рим икада имао. Млади картагински војсковођа Ханибал Барка повео је своје ратнике истим путем у неизвесност и славу Другог пунског рата. Искористивши непажњу римских војсковођа, он је октобра 218. године пре наше ере почео овај опасни подухват. Војска коју је тада предводио Ханибал била је изузетно бројна – око 38.000 пешадинаца, 8000 коњаника и 37 слонова. У то доба године било је готово немогуће наћи храну, огрев и склониште за толико бораца и животиња. Планински превоји и пролази већ су били завејани, водичи које је изабрао показали су се као непоуздани, а келтска племена која су насељавала планину као непријатељска.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Константинов мост код Келна на графици из 16. века

Ништа од свега тога није поколебало несаломивог Картагињанина. Хладноћа, глад и издаја савезника нису могли да га спрече у покушају да оствари животну тежњу – да покори Рим. Ханибалова војска прелазила је Алпе дугих 16 дана и ноћи. Први х дана картагински војници били су принуђени да ратују с планинским племенима, трпећи неочекиване нападе из заседа. Војска је у једном тренутку била насилно подељена на два дела, а комору која је преносила храну и друге потрепштине непријатељи су више пута пљачкали. Многи борци су страдали. Товарне животиње и коњи су, бежећи панично, падали са замрзнутих каменитих стаза у дубоке јаруге. Након ових недаћа уследило је неколико дана каквог-таквог мира. Изгледало је као да се домороци мире с проласком велике војске. Поједине племенске старешине понудиле су Ханибалу примирје, али им овај није поверовао. Док је његова војска пролазила једним веома уским кланцем, на њу су, с околних литица, полетеле громаде стена и киша каменица. Показало се да је Ханибал имао разлога да не верује Келтима. На том месту погинуло је много картагинских ратника.
   Гладна и промрзла Ханибалова војска, после девет дана напорног марша, стигла је до највишег планинског превоја. Он је на том месту покушао да подигне морал војницима показујући на долину која се назирала у подножју планине. Рекао им је да се тамо, надохват руке, налази њихов главни циљ – Италија. Иако их непријатељска племена нису више нападала, показало се да је силазак низ планину био тежи и скопчан с још већим опасностима него успон. Није постојао никакав пут и готово да није било проходних стаза. Све је било покривено једнолично белим и блештавим снежним покривачем, па су многи војници изгубили живот падајући у готово невидљиве јаме и провалије.
   Схвативши да ће му тако цела војска пропасти, Ханибал је наредио да се направи пролаз кроз беспуће да би се њиме сигурније прешли последњи планински превоји и падине. Коначно, шеснаестог дана марша картагинска војска спустила се у долину реке Дурије минор (данас Дора Рипарија у Италији), где су се војници три дана одмарали и видали ране.   
   У логору подигнутом у подножју Алпа било је тада само 20.000 пешадинаца, 6000 коњаника и 27 слонова. Ниједан непријатељ, ни пре ни касније, није Ханибалу нанео овако велике губитке. Било како било, пут у Италију био је отворен и картагинског војсковођу тек су чекале битке које ће му донети бесмртну славу.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Као и већина Римљана, Константин је добро познавао ову причу. За разлику од Ханибала, он је своју војску на прелазак Алпа повео у рано пролеће. Два су разлога била пресудна за такву одлуку. Први и важнији било је постизање стратешког изненађења јер му је намера била да затекне Максенцијеве предстраже неспремне за борбу. Други је био везан за саму природу прелаза. Успон са галске стране био је умерен и постепен, али је зато део којим се спуштало у Италију и на први поглед био веома стрм и страшан, због литица које су се надносиле над обе стране пролаза. Зими су због леда многи путници и трговци налазили смрт у његовим понорима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Константинов поход на мозаику из једне римске куће на Сицилији

Један од начина да се ово спречи било је повезивање конопцима већег броја товарних кола, које би онда заједничким снагама људи и волови отпозади придржавали и полако спуштали низ стрмину. Нарочито је било опасно силазити низ планину у пролеће када је снег нагло копнио, али је још варљиво прекривао стрмоглаве јаруге и раселине у које су упадали људи и товарне животиње ма како опрезно и пажљиво да су се кретали.  Осим тога, бројни потоци стварали су праве бујице које су потапале стазе, чинећи их недоступним.
   Да би се обезбедио од овакве пропасти, Константин је кренуо нешто раније, док су снег и лед били довољно снажни да поднесу терет наступајуће војске. Као претходницу послао је искусне извиђаче, добре познаваоце овог подручја, који су забијали коље на провереним местима, тако да њихов низ јасно означава правац безбедног пролаза. Захваљујући овим мерама предострожности, Константинова војска, која је по бројности била готово истоветна првобитној Ханибаловој, неометано је и брзо прешла Алпе а да притом није претрпела безмало никакве губитке.  Изненађење које је желео да оствари Константин је постигао у потпуности, затекавши противнике неспремне за окршаје који су уследили.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Како је Константину успело да надмаши Ханибала и да готово без муке учини оно што је Картагињанина замало коштало губитка рата и живота? Када је Ханибал прелазио Алпе, крећући из Галије за Италију, предузео је подухват до тада непознат његовим савременицима. Пошавши у доба године када је већ почела оштра планинска зима, морао је да открије пролаз и прокрчи пут којим никада пре тога није прошла велика војска.   Пред њом нису биле само готово несавладиве природне препреке.  Планинске пролазе запосели су непријатељски настројени Келти с намером да на сваки начин омету кретање Ханибалових ратника. Они и њихове животиње нису били навикнути и нису били опремљени за тако тешке зимске услове, што је додатно допринело застрашујућим губицима.
   У вековима који су протекли између доба Другог пунског рата и Константиновог похода на Италију много тога се променило.  Константинова војска највероватније се кретала правцем који се поклапао с оним којим је Алпе прешао Ханибал. Али, тамо се сада протезао пут који је крајем 1. века пре наше ере, према предању, прокрчио и изградио келтски владар Котије, као залог мира првом цару Рима Октавијану Августу, с којим је пре тога дуго ратовао. Становници који су насељавали то подручје од сирових ратника променили су се у цивилизоване поданике највећег царства које је свет познавао.
   Константинову војску чинили су искусни ратници римских легија, помоћних и савезничких одреда. Они су махом били пореклом из Галије, Британије и Германије, области у којима су дуге и хладне зиме биле уобичајене и честе. Већина ових ратника припадала је војним јединицама с вишевековном историјом ратних похода унутар Римског царства и ван његових граница. Осим тога, ти исти борци су већ годинама ратовали под заповедништвом Констанција Хлора и Константина, изашавши из свих окршаја као победници. То је морало пресудно да утиче на високи морал и спремност трупа да поднесу тежак пут и лоше временске услове који су били неизбежни током прелажења Алпа у рано пролеће, пре тачно 1700 година.
   Све ово утицало је да Константин Велики успешно преброди једну од највећих препрека на дугом путу ка титули јединог владара и господара Римског царства. На крају тог пута заслужено је стекао славу која је надмашила и ону коју данас има његов историјски претходник у беспућу стрмоглавих алпских литица и бездана, легендарни Ханибал Барка
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Аутор:  Никола Керавица


izvor: Politikin-zabavnik.rs  2012.