Аntički Naissus je bio nesumnjivo razvijena naseobina sa određenom populacijom koja je vremenom imala tendenciju rasta na tom prostoru. Izvori koji ostavljaju svedočanstvo da je grad imao status municipiuma  ukazuju da je grad imao veoma uređen sistem života u том periodu. Veličina antičkog Naissusa još nije u potpunosti utvrđena ali s obzirom na postojanje luksuznog suburbanog dela (Mediana) kao i rasproetranjeni vilama oko grada (villa rustica) može se reći da je on zauzimao dobar deo ničke kotline presečen Nišavom kao glavnim i najvećim vodenim tokom u tom regionu. Uvek je bilo i zauvek će biti bez obzira na vreme da su osnovni uslovi života bili kontinuirana dostupnost hrane i kontinuirana dostupnost vode u okruženju naseobine. Voda kao osnovni činilac mogućnosti opstanka uvek je bila pripritetan uslov za funkcionisanje. Veliki vodeni tokovi kao i jezera bili su uglavnom jedna od prevashodnih mesta gde su se formirala naselja i naseobine. Prvobitni izvori vode svakako su dolazili od reke, bunara, izvora i jezera. Tokom antike život se razvijao i širio u svim smerovima tako da je to postavljalo nove zahteve. Rimljani iako najnapredniji u toj sferi nisu bili prvi koji su došli na ideju da vodu dovedu u grad. Pre njih to su činili i Grci, Feničani a poznati su i akvadukti u Mesopotamiji i Libiji. Rim je način eksploatacije vode unapredio na visok nivo i napravio od akvadukta prava čuda građevine. Grad Rim imao je sigurno najčuveniji akvadukt a od ostalih poznati su bili i akvadukti u Pompeji kao i u Kampaniji. Rimljani su gradili akvadukte širom imperije svuda gde su to uslovi dozvoljavali kao recimo i danas vidljivi ostaci u Majncu (Moguntiacum) ili u Švajcarskoj u Bazelu (Augusta rauricorum). Na teritoriji provincije Gornja Mezija kojoj je pripadao i antički Naissus akvadukte su imali i Kostolac (Viminacium), Caričin grad (justiniana prima), Sirmium(Sremska Mitrovica) i dr. Voda se koristila uglavnom za svrhe kao i danas za piće, higijenu, i sl.

Prosto fascinira pažnja sa kojom se pristupalo problemu vodosnabdevanja u antici. Još od početka 4 veka p.n.ere Rim je snabdevan vodom iz bunara, cisterna sa kišnicom i izvora. Godine 312 p.n.e počeli su da se izgrađuju prvi akvadukti pa je tako nikao prvi koji je dobilo naziv Aqua Appia ili "vodeni put". Akavaduktom je kao vitalnom građevinom rukovodio cenzor-censor Appius Claudius Caesus. Već u vreme vladavine imperatora Trajana Rim se snabdevao sa deset glavnih akvadukta. Termin aquaeductus generalno se koristi da opiše kanal koji sprovodi vodu ali se uglavnom odnosi na velike strukture za vodosnabdevanje tokom vladavine Rimske imperije. Tehnologiju građenja akvadukta Rimljani su najverovatnije preuzeli od Grka kako to tvrdi rimski istoričar strabon. O akvaduktima je napisano celo jedno književno delo za vreme imperatora Nerve, a napisao ga je Sekst Julije Frontin (Sextus Julius Frontinus) koji je inače bio upravnik vodovoda Rima "De acqueductius Urbis Romae". Plinije stariji (Caius Plinius Secundas) je u svom delu Naturalis historia, istorija prirode u knjigama XXXI i XXXVI opisao vodu i akvadukte
Tehnologiji izrade akvadukta prilazilo se sa posebnom pažnjom naročito ispitivanju izvora (fons) sa koga je trebalo da se vrši vodosnabdevanje. On je morao da zadovolji više rigoroznih zahteva. Pre svega voda je morala da bude prozirna i kristalno čista zatim da se sipa sa lakoćom i da brzo ključa. U blizini izvora nije smelo da bude nečistoća rastinja i trske. Ako je u blizini izvora bilo naseobina,stanovništvo koje je tu živelo nije smelo pokazivati znakove hroničnih bolesti. Posle svih ovih sagledavanja donosila se odluka da li je voda pogodna za eksploataciju ili ne. Izgradnja akvadukta bila je sama po sebi skup poduhvat i tu nije smelo ništa da se prepušta slučaju, senat ili gradsko veća procenjivalo je visinu sredstava koja su potrebna da se poduhvat uzvede i grad snabde vodom. Osim izvora voda se akvaduktima mogla sprovoditi i iz obližnjih reka ili jezera. Odgovorno lice koje je trasiralo put akvadukta nazivala se librator i on je imao odgovoran zadatak da pronađe najpogodniju trasu kojm treba da se sprovede akvadukt, i da izračuna potreban pad od izvora do mesta eksploatacije.

Kao što smo ranije rekli naissus je za sada imao nepotvrđenu prostornu formu ali i do sada ispitana i arheološki potvrđena struktura marala je da ima utvrđeno vodosnabdevanje. Pre svega se to odnosi na prostor Mediane koja je pored luksuznih vila imala i potrošače tipa terme i bazene u okviru peristila. Blizina reke imala je veliku ulogu u vodosnabdevanju međutim svedočanstva u okolini pokazuju da je postojalo i drugih struktura koje su služile za kontinuirano vodosnabdevanje.


Prosto fascinira pažnja sa kojom se pristupalo problemu vodosnabdevanja u antici. Još od početka 4 veka p.n.ere Rim je snabdevan vodom iz bunara, cisterna sa kišnicom i izvora. Godine 312 p.n.e počeli su da se izgrađuju prvi akvadukti pa je tako nikao prvi koji je dobilo naziv Aqua Appia ili "vodeni put". Akavaduktom je kao vitalnom građevinom rukovodio cenzor-censor Appius Claudius Caesus. Već u vreme vladavine imperatora Trajana Rim se snabdevao sa deset glavnih akvadukta. Termin aquaeductus generalno se koristi da opiše kanal koji sprovodi vodu ali se uglavnom odnosi na velike strukture za vodosnabdevanje tokom vladavine Rimske imperije. Tehnologiju građenja akvadukta Rimljani su najverovatnije preuzeli od Grka kako to tvrdi rimski istoričar strabon. O akvaduktima je napisano celo jedno književno delo za vreme imperatora Nerve, a napisao ga je Sekst Julije Frontin (Sextus Julius Frontinus) koji je inače bio upravnik vodovoda Rima "De acqueductius Urbis Romae". Plinije stariji (Caius Plinius Secundas) je u svom delu Naturalis historia, istorija prirode u knjigama XXXI i XXXVI opisao vodu i akvadukte
Tehnologiji izrade akvadukta prilazilo se sa posebnom pažnjom naročito ispitivanju izvora (fons) sa koga je trebalo da se vrši vodosnabdevanje. On je morao da zadovolji više rigoroznih zahteva. Pre svega voda je morala da bude prozirna i kristalno čista zatim da se sipa sa lakoćom i da brzo ključa. U blizini izvora nije smelo da bude nečistoća rastinja i trske. Ako je u blizini izvora bilo naseobina,stanovništvo koje je tu živelo nije smelo pokazivati znakove hroničnih bolesti. Posle svih ovih sagledavanja donosila se odluka da li je voda pogodna za eksploataciju ili ne. Izgradnja akvadukta bila je sama po sebi skup poduhvat i tu nije smelo ništa da se prepušta slučaju, senat ili gradsko veća procenjivalo je visinu sredstava koja su potrebna da se poduhvat uzvede i grad snabde vodom. Osim izvora voda se akvaduktima mogla sprovoditi i iz obližnjih reka ili jezera. Odgovorno lice koje je trasiralo put akvadukta nazivala se librator i on je imao odgovoran zadatak da pronađe najpogodniju trasu kojm treba da se sprovede akvadukt, i da izračuna potreban pad od izvora do mesta eksploatacije.

Kao što smo ranije rekli naissus je za sada imao nepotvrđenu prostornu formu ali i do sada ispitana i arheološki potvrđena struktura marala je da ima utvrđeno vodosnabdevanje. Pre svega se to odnosi na prostor Mediane koja je pored luksuznih vila imala i potrošače tipa terme i bazene u okviru peristila. Blizina reke imala je veliku ulogu u vodosnabdevanju međutim svedočanstva u okolini pokazuju da je postojalo i drugih struktura koje su služile za kontinuirano vodosnabdevanje.

Kako je ovaj castellum funkcionisao?

Spuštanjem ili podizanjem ustave u gravitacionom kanalu započinjalo je punjenje bazena vodom. U prvom širem bazenu voda usporava i tu dolazi do odstranjivanja nešistoća prilikom prolaska kroz filter a nečistoće se talože na dnu bazena. U sledećem delu dolazi do sužavanja bazena a istovremeno se povećava pad dna na 2,9 % pa voda opet ubrzava svoj tok i prelazi u severni deo bazena koji je duži i uži. Kod prelivanja iz jednog u drugi bazen dolazi i do druge faze finijeg prečišćavanja i posle toga voda je bila spremna za piće i kao takva usmeravala se u odvodni kanal i revizioni šaht odnosno prem apotrošaču u ovom slučaju stanovnicima Medijane. Castellum koji je bio jedan od snabdevača Medijane vodom imao je rešenje slično imao je slično rešanje kao u Lionu, Vezonu ili Senti u antičkim gradovima koji se sada nalaze na teritoriji Francuske. Najpribližniji primer ovakovom modelu akvadukta prema našem arheologu Miroslavu Jeremiću je akvadukt kastelum Fuđini kod Rima čiji se plan castellum-a i način funkcionisanja poklapa sa akvaduktom Medijane.

Ovde je dat primer vodosnabdevanja kompleksa Medijana kao najznačajnije i najpoznatije antičke strukture Naissusa međutim sam grad Naissus snabdevao se na više načina vodom iz okoline. Jedna od prednosti područja bila je neposredna blizina reke iz koje se voda mogla koristiti za razne potrebe. Smatra se da je urbano središte antičkog Naissusa bilo na prostoru koji danas zahvata Nišku tvrđavu, Trg Kralja Milana i gradsko polje kao i deo koji sada zahvata naselje Beograd mala. Na svim ovim lokacijama pronađeni su artefakti koji to mogu da potvrde. Sve u svemu Naissus je bio naseobina sa više desetina hiljada stanovnika kao i pripadajućim strukturama forum, castrum, hramovi, terme i dr. Kao takav morao je biti konstantno snabdevan vodom pre svega koja bi služila za piće. Da je Naissus kao grad imao veliku površinu svedoči i činjenica da se vodom snabdevao sa više izvora. Na površini od oko 1 000 m2 koja se nalazi na prostoru oko džamije u Niškoj tvrđavi nalazi pronaćeni su ostaci antičke ulice. Pored nje su otkkriveni portik i ostaci kanalakao i deo olovne cevi koja je verovatno služila za snabdevanje struktura u gradu vodom. Prema istraživanjima koja su do sada obavljena na ovu temu glavni izvor pijaće vode koji je snabdevao antički Naissus nalazio se u klisuri ,,Devojačko ždrelo,, ili kako se još naziva Srećkovo vrelo na oko 2 km. Severoistočno od sela Kamenice na severnom obodu Niša. Podaci o ovom akvaduktu datiraju još iz 1889 god. a ostavio ih je učitelj i poverenik Arheoločkog društva M.St.Riznić i oni izgledaju ovako:

Dopis iz Kamenice maj 1889
,,U ovom selu doznam od seljaka da se uz reku kameničku vide neki stari ( rimski ) vodovodi, kojima je bila sprovođena voda za stari Niš. Uputim se tamo idući sve uz reku sa kojom su uporedo išli i vodovodi. Za dva kilometra daleko od sela reka ulazi u divnu klisuru koju seljaci zovu ,,Devojačko ždrelo,, . U toj klisuri pod jednom stenom izvire živa voda i bistra rečica kamenička. Njen tok kad mi tamo besmo beše toliko jak da je lako okretao jedan vodenički kamen. Uz reku videsmo nekoliko vodenica.

Baš na onom mestu gde voda ispod stene izbija bili su načinili Rimljani rezervoar, te od tog mesta sproveli vodovod za Niš. Vodovod je sproveden kroz sredinu zida koji je u proseku debeo 1,65 m. Kroz sredinu toga zida poređani su čunci od 1,25 m. dužine, 0,54 m. širine i 0,35 m. debljine zidova u čunku. Čunci su pravljeni od dobro pečene zemlje , okrugli i na jednom mestu širi. Oblikom su dakle slični današnjim. Na jednome paršetu video sam ovaj žig ,, EG VII,, To  je po svoj prilici žig sedme legije cara Klaudija. Zid u kome je čunak građen je od kamena, maltera i tucane cigle. Gde je zid ukopan u zemlju tu mu je gornja strana svedena na polukrug; a gde je se morao da diže preko reke tu je spolja izgleda četvrtastog. Vodovod je počinjao od Devojačkog ždrela, zatim je išao niz reku do kameničke crkve, odatle kroz selo pored Čegra i Donjeg Matejevca pravo u današnji deo Niša koji se zove Jagodin mala. Zid je mestimice pokriven a vodovodi davno iskvareni; naročito su oko početka uništeni. U jednog sam seljaka video ceo čunak izvađen; drži u njemu pasulj zadnivši ga odozdo. Toliko je veliki da u njega stane do 40 kg. Žita ili pasulja. Unutrašnjost čunka obložena je sa 0,013 m. krečnom navlakom, što znači da su vodovodi dugo služili. Seljak čiji je čunak reče: ,, da je viđao i deblji sloj kreča za čunove nahvatan; on čak misli da je zbog toga vodovod pokvaren, jer nije imala voda gde prolaziti.,,(M.St. Riznić, 1889:62-63).

Po ovom svedočenju poverenika Arheološkog društva vidi se da je antički grad dobijao vodu sa ovog lokaliteta i da je akvadukt korišćen jedan duži period međutim osim onoga što je Riznić video i opisao nije kasnije urađeno ništa da bi se pratio precizan pravac i konačni cilj ovog akvadukta. Jedan drugi akvadukt čije je ostatke video još Feliks Kanic nedaleko od Vinik kapije u tvrđavi a čije je ostatke otkopala jedna inženjerijska jedinica prilikom vežbi 1889 god., otkriven je tek u iskopavanjima koje je preduzeo niški Zavod za zaštitu spomenika 2002/03 godine. U vrlo kratkom periodu svega nekoliko meseci, otkriven je akumulacioni bazen i desetak metara akvadukta ali ovaj put bez cevi. Lokalitet na kome su pronađeni ovi objekti nalazi se sa leve strane starog puta Niš-Beograd na lokalitetu poznat kao mali ribnik nedaleko od grada. Još živi izvor vode ometao je istraživanja većeg obima ali se na prvi pogled videlo da je u pitanju poseban i nezavisan sistem od onoga u kamenici koji je svoju putanju imao prema Niškoj tvrđavi. Kanal je bio zasveden poluobličastom kupolom od lomljene cigle i maltera. Dno kanala je fino glazirano sa ostacima krečnjačkih naslaga koje govore opet o tome da je duže vreme bio u upotrebi. Prilikom kopanja da bi se došlo do konstrukcije kanala koji je inače pronažen na dubini od preko 2 m., nailaženo je i na pokretni arheološki materijal kao što su novčići iz doba Licinija, vrhovi strela i sl. Lokalitet je na žalost uništen zbog izgradnje trase puta 2006 god. a trasa akvadukta nije propraćena kao ni kod akvadukta iz Kamenice. Sve u svemu znamo da je Niš snabdevan vodom iz najmanje dva izvora a za Medianu koja je bila udaljena od grada i tretirana kao posebna celina je snabdevao vodom vodotoranj u koji je dovođena voda sa obližnjeg brda. Možemo da pretpostavimo da je bilo još izvora koji su gradu dovodili vodu međutim artefakti o tome još nisu pronađeni ali nije isključeno da ih neće biti.

Svedočanstva koja su nađena u vidu akvadukata za snabdevanje vodom govore u prilog činjenici da je antički Naissus imao ozbiljnu organizaciju i da se u njemu odvijao aktivan život u dužem vremenskom periodu. Sa druge strane ozbiljnijim rekogsciniranjem terena moglo se doći do novijih podataka koji otkrivaju dodatne činjenice vezane za ovo pitanje.