Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Punski ratovi  (Pročitano 5333 puta)

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Punski ratovi
« poslato: 25.11.2012. 17:54 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Ostaci Kartagine

Punski ratovi su serija ratova vođenih između Kartagine i Rimske republike. Serija ratova između Rima i Kartagine poznata je pod nazivom punski ratovi, zbog latinskog naziva za stanovnike Kartagine — Puni.

Osnovni uzrok punskih ratova je bio sukob interesa dve sile koje su se širile mediteranskim prostorom: Kartagine i Rimske republike. Rimljani su bili posebno zainteresovani za širenje na Siciliju, koja je bila pod kontrolom Kartagine. Moć Kartagine se zasnivala na trgovini. Na početku ratova Kartagina je bila dominantna sila zapadnog Mediterana sa ogromnim pomorskim iskustvom i teritorijama uglavnom uz more. Imala je velike posede na ostrvima u zapadnom Mediteranu i duž obala Španije. Rim je bio sila ograničena na Apeninsko poluostrvo.

Na kraju punskih ratova, posle pogibije stotina hiljada vojnika sa obe strane, Rim osvaja Kartaginu i potpuno uništava grad i postaje najjača sila zapadnog Mediterana. Završetkom makedonskih ratova (koji su bili u vreme punskih ratova) i pobedom nad Antiohom III 188. p. n. e. na istoku, Rim postaje dominantna mediteranska sila.
« Poslednja izmena: 01.06.2013. 15:31 Aleksandar »

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Punski ratovi
« Odgovor #1 poslato: 25.11.2012. 18:10 »
Prvi punski rat

Prvi punski rat (264. p. n. e. — 241. p. n. e.) bio je prvi od tri velika rata između Kartagine i Rimske republike.

Dve sile su se 23 godine borile za prevlast u zapadnom Mediteranu. Rimljani na kraju pobeđuju, namećući teške mirovne uslove i velike financijske reparacije protiv Kartagine. Sicilija postaje provincija Rima. Kartagina prestaje biti glavna pomorska sila. Rim preuzima kontrolu zapadnog Mediterana. Prvi Punski Rat je označavao početak perioda širenja Rima, tokom koga dobijaju kontrolu nad većinom Mediterana. Serija ratova između Rima i Kartagine poznata je pod nazivom punski ratovi, zbog latinskog naziva za stanovnike Kartagine: Puni.

Pozadina

Sredinom III veka p. n. e. Rimska republika je postajala sve moćnija. Posle vekova nereda i unutrašnjih pobuna, celo Apeninsko poluostrvo je bilo čvrsto u rukama Rima. Svi neprijatelji ili invazije su odbijene ili savladane. Rimljani su imali veliku veru u svoj politički sistem i vojsku.

Preko Tirenskog mora i Sicilijanskog moreuza u današnjem Tunisu, Kartagina je bila dominantna morska i trgovačka sila. Kartagina je kontrolisala većinu mediteranskih trgovačkih puteva. U početku je Kartagina bila fenička kolonija. Međutim pretvorila se u centar širokog carstva koje je pokrivalo obale severne Afrike, Sardiniju, Korziku i delove Sicilije.

Početak

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Zapadno Sredozemlje na početku Prvog punskog rata

Grupa italijanskih plaćenika Mamertinci 288. p. n. e. okupiraju Mesinu, grad na severoistoku Sicilije. Ubijaju sve muško stanovništvo, a žensko stanovništvo uzimaju kao svoje žene. Haraju okolinom i postaju problem za nezavisan grad Sirakuzu.

Kad je sirakuški tiran Hijeron II došao na vlast 265. p. n. e. odlučio je da se s njima razračuna. Zato opseda Mesinu. Mamertini traže pomoć u isto vreme i od Kartagine i od Rima. U početku Rimljani ne žele da pomažu plaćenike koji su nepravedno oteli grad od njegovih građana. Osim toga Rim je pre toga imao pobunu plaćenika i to je bio dodatni razlog da im ne pomaže.

Kartagina odlučuje da pomogne i šalje pomoć Mamertincima u Mesinu. Rim nipošto nije želio da se Kartagina širi po Siciliji, pa ulaze u savez sa Mamertincima. Rimske trupe dolaze 264. p. n. e. na Siciliju (po prvi pun van Apeninskog poluostrva). Prisiljavaju Sirakuzu da uđe s njima u savez. Vrlo brzo jedine strane u sporu postaju Rim i Kartagina, a sukob počinje oko toga čija će biti Sicilija.

Kopneni rat

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Rimska vučica

Sicilija je ostrvo pun planina, sa mnogo prepreka. To je teren gde linije komunikacije nije lako održavati. Zbog takvog terena kopnene bitke su igrale sekundarnu ulogu u Prvom Punskom Ratu. Kopnene operacije su bili uglavnom mali iznenadni napadi sa jedva kojom jačom bitkom. Opsade i blokade su bile uobičajen oblik korištenja kopnenih snaga. Najčešće bi blokirali velike luke. Obe strane su imale glavne gradove daleko preko mora i trebale su luke zbog snabdevanja trupa, pojačanja i komunikacija.

Ipak tokom Prvog punskog rata bile su dve velike kopnene kampanje. Godine 262. p. n. e. Rim opseda grad Agrigent. Ta operacija je uključival 4 rimske legije i trajala je nekoliko meseci. Vojska u Agrigentu je uspela pozvati pomoć Kartagine, koja stiže pod komandom Hanoa. Rimljani se ubrzo nalaze u lošem položaju, jer im je sasečena linija snabdevanja iz Sirakuze. Međutim nalaze pomoćnu liniju snabdevanja. U konačnoj bici kod Agrigenta Rimljani pobeđuju, a grad pada.

Ta pobeda je inspirirala Rimljane da pokušaju drugu takvu ofanzivu 256/255. p. n. e. Posle nekoliko pomorskih bitaka Rim je želio da brzo završi rat, pa je odlučeno da se izvrši invazija Kartaginjanskih poseda u Africi. Sagrađena je velika flota i za transport armije i opreme, te brodovi za zaštitu. Kartagina je pokušala da to spreči, ali biva poražena u bici kod Eknoma. Rimska armija pod komandom Marka Atila Regula iskrcala se u Africi i počela je haranje po kartaginskoj okolini. U početku je Regul pobedio u bici kod Adisa i time je prisilio Kartaginu da traži mir.

Rim nameće tako teške uslove da pregovori propadaju. Kartagina unajmljuje spartanskog plaćenika Ksantipa. Ksantip reorganizuje kartaginsku vojsku. Ksantip uspostavlja ponovo pomorsku nadmoć Kartagine i time seče vezu rimske invazijske vojske sa svojom bazom u Rimu. Konačno Kartagina pobeđuje Rim u bici kod Tunisa. Regul je uhvaćen u toj bici.

Pri kraju sukoba 249. p. n. e. Kartagina je poslala na Siciliju Hanibalovog oca Hamilkara Barku. Hamilkar uspeva da zauzme većinu sicilijanske unutrašnjosti. Iako je Hamilkar bio nepobediv na Siciliji, to postaje beznačajno nakon rimske pomorske pobede u bici kod Egatskih ostrva 241. p. n. e. .

Pomorske borbe

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Ruševine Kartagine
Zbog terena na Siciliji, teškog za bitke, većinom se Prvi punski rat izvodio na moru, uključujući najvažnije bitke. Pomorski rat je omogućavao blokadu neprijateljskih luka, a time i blokadu snabdevanja trupa i blokadu dovlačenja novih trupa. I Rim i Kartagina su imali flote koje su bile finansirane od strane državnih financija. To je bilo teško izdržavati duže vreme, pa su finansije odlučujuće delovale na tok rata.

Na početku Prvog punskog rata Rim i nije imao iskustava u pomorskom ratovanju, dok je Kartagina bila pomorska sila zahvaljujući stotinama godina pomorskog trgovanja. Ipak Rimska republika shvata značaj kontrole Mediterana.

Prva velika pomorska flota izgrađena je posle bitke kod Agrigenta 261. p. n. e.. Da bi nadoknadili nedostatak iskustva i da bi koristili standardne kopnene taktike na moru Rimljani opremaju svoje brodove sa specijalnom spravom za ukrcavanje (korvus). U to vreme je bilo uobičejena pomorska taktika da se manevriše brodom, da bi se zabio u protivnički brod. Međutim, Rimljani plove kraj broda na koji se misle iskrcati, bacaju taj specijalni most, koji se kači za protivnički brod, pa šalju legionare preko mosta u borbu na protivničkom brodu.

Ta nova tehnika je prvi put primenjena i dokazana u bici kod Mila. To je bila prva rimska pomorska pobeda. Ta tehnika se pokazala posebno u velikoj bici kod Eknoma. Dodatak korvusa je prisilio Kartaginu da razmisli o vojnoj taktici. Dok god su imali problema sa korvusom Rim je imao pomorsku prednost. Korvus su kasnije sami Rimljani odbacili zbog uticaja na navigaciju broda i uticaja težine korvusa na potonuće brodova po nevremenu.

Uprkos rimskim pomorskim pobedama, Rimska republika je izgubila mnogo brodova i posada tokom rata i zbog oluja i zbog bitki. U dva slučaja (255. p. n. e. i 253. p. n. e.) cele flote su uništene zbog nevremena. Težina korvusa se pokazala kao značajan faktor nestabilnosti i potonuća broda po nevremenu. Prema kraju rata Kartagina je ponovo vladala morima, a Rim nije bio spreman da finansira još jednu skupu flotu.

U Kartagini je postojala frakcija koja se protivila konfliktu. Vodio ju je veliki zemljoposednik Hanon Veliki, koji dolazi na vlast 244. p. n. e.. Smatrao je da je rat gotov, pa je počeo sa demobilizacijom flote, dajući Rimljanima šansu da ponovo budu superiorni na moru. Rim je izgradio novu flotu pomoću donacija svojih bogatih građana. Rim pobeđuje u pomorskoj bici kod Egatskih ostrva (10. mart 241. p. n. e.), gde je rimsku flotu vodio konzul Gaj Lutacije Katul. Kartagina gubi većinu flote i ekonomski nije sposobna da izgradi novu i da nađe novu posadu. Bez flote Hamilkar Barka je bio odsečen od Kartagine i predaje se.

Posle

Rim je pobedio u Prvom punskom Ratu posle 23 godine rata. Zamenjuje Kartaginu kao dominantna pomorska sila zapadnog Mediterana. Na kraju rata obe strane su bile iscrpljene i finansijski i demografski. Da bi odredili konačne granice crtaju navodno ravnu liniju preko Mediterana. Korzika, Sardinija i severna Afrika ostaju u posedu Kartagine.

Rimska pobeda je podosta proizašla iz neprekidnog odbijanja da se prihvati bilo što osim potpune pobede. Rimska republika je uspela privući privatne investicije, pozivajući građane da budu patrioti da bi se financirali brodovi i posade. To je bio značajan faktor rata. U Kartagini plemstvo nije bilo spremno da daje svoje bogatstvo državi. Prvi punski rat označava rađanje rimske mornarice, koja je pomogla širenju rimske države.

Gubici

Tačan broj žrtava je teško odrediti, zbog pristrasnosti istorijskih izvora. Rimski izvori povećavaju gubitke Kartagine da bi veličali rimski trijumf.

Prema izvorima (izuzev kopnenih žrtava):

    Rim je izgubio 700 brodova (uglavnom zbog nevremena i loših vođa) i deo posada
    Kartagina je izgubila 500 brodova i deo posada
    Svaki brod je imao 100 članova posade

Iako je nesigurno kolike su bile žrtve, velik je gubitak na obe strane. Polibije je komentarisao da je taj rat bio sa najviše žrtava u istoriji ratova do tada, uključujući bitke Aleksandra Makedonskog.

Mirovni sporazum

Uslove mira je Rim nametnuo kao pobednik u ratu. Rim zahteva da:

    Kartagina napusti Siciliju
    Kartagina vrati sve rimske zarobljenike bez otkupa, a da sama plati vraćanje kartaginjana iz rimskog zarobljeništva
    Kartagina ne sme napadati Sirakuzu i njene saveznike
    Kartagina preda Rimu grupu malih ostrva severno od Sicilije
    Kartagina evakuiše mala ostrva između Sicilije i Afrike
    Kartagina plati ratnu štetu 2200 talenata u 10 godišnjih rata i 1.000 talenata odmah

Saveznici svake od strana ne smiju napadati saveznike druge stane. Zabranjuje se svakoj strani da regrutira trupe na teritoriji druge strane. Time se zapravo zabranjivalo Kartagini da unajmljuje rimske plaćenike.

Politički rezultati

Posle rata Kartagina faktički nema novaca. Kad je Hanon Veliki odbio da plati raspuštene armije izbio je unutrašnji sukob ili Plaćenički Rat. Posle teške borbe Hanon Veliki i Hamilkar Barka pobeđuju plaćenike. Tokom tog konflikta Rim uzima Kartagini Korziku i Sardiniju.

Najznačajniji politički rezultat Prvog punskog rata je pad Kartagine sa mesta glavne pomorske sile zapadnog Mediterana. Mirovni sporazum je nametnuo dodatne finansijski teške uslove da je sprečen ekonomski oporavak Kartagine.

Sicilija postaje prva rimska provincija. Sicilija je postala značajna rimska žitnica.




Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Punski ratovi
« Odgovor #2 poslato: 25.11.2012. 19:38 »
Drugi punski rat

Drugi punski rat (Rimljani su ga nazivali Rat protiv Hanibala) bio je rat između Kartagine i Rimske republike, a vodio se od 218. p. n. e. do 202. p. n. e. To je bio drugi od tri velika rata, koji su se nazivali Punski ratovi, zbog latinskog imena za Kartaginjane Punici ili Poenici (od imena njihovih predaka Feničana).

Rat je obeležio iznenađujući Hanibalov prelazak preko Alpa, prilikom kog je izgubio dosta vojnika, savez sa Galima, velika pobeda u bici kod Trebije i velika zaseda kod Trazimenskog jezera. Nakon ovih poraza, Rimljani su protiv Hanibala upotrebili taktiku izbegavanja borbe, ali zbog nepopularnosti ovakvog pristupa, Rimljani su ipak ponovo morali pribeći bitkama na otvorenima. Ishod toga je bio teški rimski poraz kod Kane, što je za posledicu imalo prelazak mnogih rimskih saveznika na stranu Kartagine, što je produžilo rat u Italiji za više od 10 godina, tokom kojih je još rimskih vojski bilo uništeno. Ipak, Rimljani su bili uspešniji u opsedanju gradova i osvojili su sve važnije gradove koji su se pridružili neprijateljima, a takođe su uspeli da spreče kartaginjanski pokušaj da Hanibalu pošalju pojačanje u bici kod Metaura. U međuvremenu na Iberijskom poluostrvu, koja je bila glavni izvor ljudstva za Hanibalovu vojsku, druga rimska ekspedicija na čelu sa Scipionom Afrikancem Starijim je zauzela Novu Kartaginu i okončalu kartaginjansku vladavinu nad Iberijom u bici kod Ilipa. Konačan okršaj je bila bitka kod Zame između Scipiona Afrikanca i Hanibala, okončana Hanibalovim porazom i nametanjem taških mirovnih uslova Kartagini, koja je prestala da bude velika sila i postala je rimski podanik.

Sporedan sukob tokom ovog rata je bio neodlučeni Prvi makedonski rat u istočnom Sredozemlju i Jonskom moru.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Rimska republika i Kartagina 218. p. n. e.

U Prvom punskom ratu Kartagina je izgubila Siciliju. Taj gubitak je nadomestila proširivši svoje posede na srebrom bogato Iberijsko poluostrvo. Tu politiku je započeo Hamilkar Barka, a nastavio njegov zet Hazdrubal Lepi, a kasnije Hamilkarov sin Hanibal. Hamilkar Barka je bio ogorčen zbog poraza u Prvom punskom ratu i namera mu je bila da se osveti Rimu zbog ponižavajuće ratne odštete i gubitaka. Tokom osam godina oružjem i diplomatijom osigurao je velike teritorije u Španiji, ali prerana smrt (228. p. n. e.) sprečila ga je da završi osvajanja. Sina Hanibala zadojio je mržnjom prema Rimu i trenirao ga da postane njegov naslednik.

Nakon Hamilkara komandu nad vojskom na Iberijskom poluostrvu preuzeo je njegov zet Hazdrubal Lepi, koji je sklopio sporazum sa Rimskom republikom, po kome Kartaginjani ne smeju da idu severnije od reke Ebro. Hanibal je preuzeo komandu nad vojskom 221. p. n. e. i dve godine je osvajao južno od reke Ebro. Rim se bojao narasle Hanibalove moći, pa je sklopio sporazum sa Saguntom, koji je bio blizu sadašnje Valensije u Španiji. Rimljani su stavili Sagunt pod svoj protektorat. Međutim Sagunt je bio mnogo južnije od linije određene sporazumom Hazdrubala i Rimljana, pa je Hanibal smatrao da Rimljani ponovo krše sporazume i nije se obazirao na rimski protektorat. Sagunt je izazvao Hanibala napadajući okolna plemena pod protektoratom Kartagine i ubijajući pripadnike propunske frakcije u gradu. Hanibal je napao Sagunt i osvojio ga je nakon osmomesečne opsade. Nakon pada Sagunta Rimljani su zahtevali od Kartagine da im se preda Hanibal. Pošto je to Kartagina odbila, Rim je proglasio rat.

Hanibal napada Italiju kopnenim putem

Hanibalova armija imala je 90.000 pešadinaca i 12.000 konjanika, ali izgleda da je to uključivalo u Hazdrubalove vojnike. Ekspediciona armija brojala je 75.000 pešadinaca i 9.000 konjanika. Hanibal je pošao iz Nove Kartagine u kasno proleće 218. p. n. e. Pretpostavio je da će se rimska armija kretati duž obale prema Iberijskom poluostrvu, pa se on kreće dalje od mora. Krajem juna dolazi do reke Ebro.

Tu je odabrao najpouzdanije delove velike armije sastavljene od libijskih i iberijskih plaćenika. Borio se do Pirineja pokoravajući tu severna plemena. Na Pirinejima ga je napustilo 10.000 iberijskih vojnika koji nisu želeli da idu daleko od svoje domovine, pa su ostali da čuvaju novoosvojenu teritoriju. Hanibal je prešao u Galiju (današnju Francusku) sa 50.000 pešadinaca i 9.000 konjanika. Pošto nije dolazio kao neprijatelj galska plemena su mu dopustila neometan prolaz, pa je stigao do reke Rone do septembra, mnogo pre nego što su Rimljani mogli preduzeti protivmere. Hanibalova armija je tu imala 38.000 pešadinaca i 8.000 konjanika i 37 ratnih slonova. Hanibal je uspeo da izbegne Rimljane i njihove saveznike.

Hanibal prelazi Alpe

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Nastavio je put duž jedne od pritoka Rone (verovatno Izer) i došao je do Alpa. Na Alpima se suočio sa surovom klimom i terenom i napadima lokalnih plemena. Ipak je uspešno prešao Alpe, što je bilo jedno od najslavnijih vojnih dostignuća u antici. To je predstavljalo veliko iznenađenje za Rimljane. Spustio se sa brda u severnu Italiju (tada Cisalpinsku Galiju) ali sa dvostruko manje vojnika od onog broja sa kojim je krenuo na dugi put. Preostalo mu je 20.000 vojnika, 6.000 konja i samo nekoliko slonova.

Rat u Italiji

Bitke kod Ticina i Trebije

Hanibal je ušao na rimsku teritoriju i time je sprečio namere Rima da se bitka odvija na stranom terenu. Hanibalova nagla pojava među Galima omogućila je da se relativno lako raskinu veze tih plemena sa Rimljanima jer Rimljani nisu imali vremena da reaguju.

Konzul Publije Kornelije Scipion komandovao je rimskim trupama koje su poslate da zaustave Hanibala. On nije očekivao da Hanibal pređe Alpe. Očekivao je borbe sa Hanibalom na Iberijskom poluostrvu. Sa malim snagama u Galiji pokušao je da zaustavi Hanibala. Poslao je morskim putem armiju u Italiju da bi sprečio Hanibalovo nadiranje.

Hanibal je prešao Alpe i osigurao je pozadinu zauzimajući Taurini (današnji Torino). Krećući se dolinom reke Po naišao je na rimsku vojsku i pobedio je u bici kod Ticina. Pobedio je zahvaljujući nadmoćnijoj konjici. Rimljani su se povukli iz cele Lombardije. Ta pobeda je bitno oslabila Rimljane, jer su se Gali potpuno pridružili Kartagini, a cela severna Italija je postala Hanibalov neslužbeni saveznik. Hanibalova vojska je postala veća jer je regrutovao Gale iz severne Italije. Hanibalova armija je tada brojala 40.000 ljudi, a dobila je galske i druge trupe kao pomoć i značajno pojačanje i zapretila je invazijom cele Italije. Scipion je bio povređen u bici kod Ticina i povukao se sa armijom preko reke Trebije i čekao je pojačanja.

Čak i pre nego što je u Rim stigla vest o porazu kod Ticina, senat je naredio da se konzul Sempronije Long povuče sa armijom sa Sicilije i pomogne Scipionu. Hanibal se veštim manevrima postavio na drum kojim je trebao Sempronije Long doći sa pojačanjima u pomoć Scipionu. Hanibal je pri tome osvojio jedan grad čime je obezbedio snabdevanje svoje vojske. Ipak Sempronije Long je uspeo da se provuče oko Hanibalovih pozicija do Scipiona.

U decembru 218. p. n. e. Hanibal je pokazao izuzetnu vojničku veštinu briljantnom pobedom protiv Rimljana u bici kod Trebije. Rimljani su u toj bici pretrpeli teške gubitke.

Bitka kod Trazimenskog jezera

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Pošto je osigurao pobedu u severnoj Italiji, Hanibal je tu prezimio zajedno sa Galima. U proleće 217. p. n. e. odlučio je da ide dalje južnije. Rim je bio alarmiran teškim porazom i senat je pripremao planove kako da se suoči sa opasnošću. Izabrali su nove konzule. Novi konzuli sa postali Gnej Servilije i Gaj Flaminije. Očekujući Hanibalovo napredovanje dva konzula rasporedila su svoje vojske na dva moguća pravca Hanibalovog pohoda. Servilije je rasporedio svoju vojsku u Arimin na Jadranskom moru, a Flaminije u Aretijum, blizu apeninskih planinskih prelaza.

Jedini preostali put je bio kraj Arnoa. To je bila velika močvara, a baš tada su bile poplave. Hanibal je znao da je taj pravac pun poteškoća, ali bio je najsigurniji i najbliži put u centralnu Italiju. Kako Polibije tvrdi, ostali putevi su bili duži i dobro poznati neprijatelju, a ovaj kroz močvare je bio kraći i njime bi iznenadio Flaminija. Hanibalova vojska je marširala 4 dana i 3 noći kroz močvare, što je iscrpilo vojsku. Hanibal je prešao Apenine bez otpora, ali u močvarama je izgubio dosta vojnika i preostale slonove.

Stigavši u Etruriju u proleće 217. p. n. e., Hanibal je odlučio da navuče Flaminija u odlučnu bitku. Sprovodio je strategiju spržene zemlje. Počeo je da uništava, ruši i spaljuje po okolini, smatrajući da Flaminije to neće moći pasivno gledati, jer trebalo je da ta područja štiti. U isto vreme pokušao je razbiti savezništva Rima sa mnogim regionima, dokazujući im da je Rim nemoćan da ih zaštiti.

Uprkos svom tom razaranju, Flaminije nije ušao u bitku sa Hanibalom, pa je Hanibal zaobišao Flaminijevo levo krilo i odsekao je Flaminija od Rima. Napredujući brdima Etrurije Hanibal je izazvao Flaminija i u bici kod Trazimenskog jezera uništio je Flaminijevu armiju. Flaminije je ubijen u toj bici. Ta bitka je predstavljala najveću zasedu u povesti ratovanja i u bici su uništene dve rimske armije. Ubijeno je 15.000 vojnika a još toliko je zarobljeno.

Hanibal je imao otvoren put prema Rimu. Njegovi generali su inzistirali da se opseda Rim, ali Hanibal nije hteo. Nije imao dovoljno opsadnih sprava, a nije imao ni bazu u centralnoj Italiji. Odlučio je da krene južno, da bi potakao pobunu Grka protiv Rima.

Fabije Kunktator preuzima komandu

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Tri Hanibalove glavne pobede u Italiji:
 (1) Bitka kod Trebije (2) Bitka kod Trazimenskog jezera (3) Bitka kod Kane.

Rim je bio u stanju panike nakon teškog poraza u bici kod Trazimenskog jezera. Hanibalu je bio otvoren put na sam Rim. U trenucima takvih kriza bilo je nužno da se proglasi diktator, kome bi se dale sva ovlaštenja na 6 meseci. Za diktatora je odabran Kvint Fabije Maksim zvan Kunktator (čovek koji odgađa).

Odstupajući od uobičajenih rimskih strategija, Fabije je usvojio Fabijansku strategiju — izbegavanje otvorene bitke sa neprijateljem, ali ipak ograničavanje kretanje neprijatelja pomoću nekoliko rimskih armija u blizini Hanibalovih trupa. Fabije je malim jedinicama napadao Hanibalovo snabdevanje i uvek je nastojao da manevriše po planinskom terenu, gde nije dolazila do izražaja Hanibalova konjica. Ohrabrivao je stvaranje osmatračnica i sakupljanja vojske u utvrđene gradove.

Hanibal je krenuo taktikom uništavanja, najpre Apulije, pa onda najbogatijih delova Italije, Kampanije. Hanibal je svesno uništavao naselja i useve izazivajući Fabija Kunktatora. Fabije je sve to pratio, ali nije ulazio u odlučnu bitku. Takvo veliko uništavanje počelo je izazivati bes i kod vojske i u rimskom senatu. Fabije postaje veoma nepopularan ne samo u Senatu i među vojnicima nego u narodu. Svi su želeli da brzo vide kraj rata, a videli su samo Hanibalovu paljevinu i uništavanje. Dalje, vladao je strah da ako Hanibal tako dalje nastavi uništavati bez otpora mnogi rimski saveznici bi mogli napustiti Rim i preći na stranu Kartagine s obzirom da ih Rim ne može odbraniti.

Pred dolazak zime Hanibal se odlučio da prezimi na drugom području, jer je bila poharana Kampanija u kojoj se tada nalazio. Međutim, Fabije je zatvorio sve prolaze iz Kampanije. Jedan kartaginjanski general je smislio varku. Po noći je skupio svu stoku i zavezao joj je baklje za rogove. Rimljani, koji su čuvali prolaz pomislili su da Kartaginjani nameravaju da prođu noću kroz šumu pomoću baklji. Rimljani su krenuli za stokom, pa je Hanibal zauzeo prolaz. Koristeći osvojeni prolaz Hanibal je prešao u Apuliju, gde je prezimio.

To je bio teški poraz za Fabija i usled nezadovoljstva naroda i senata nakon 6 meseci vlasti Fabije je smenjen. Fabije je bio nepopularan jer njegova taktika nije vodila brzom završetku rata. Izabrana su dva nova konzula Gnej Servilije Gemin i Marko Atil Regul s ciljem da se vodi ofanzivniji rat protiv Hanibala.

Bitka kod Kane

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Bitka kod Kane i uništenje rimske armije

Hanibal zauzima Kanu

Tokom pohoda 217. p. n. e. Hanibal nije uspeo da pridobije saveznike među Italijanima, ali sledeće godine se već pojavila mogućnost da to i ostvari. U proleće 216. p. n. e. Hanibal je preuzeo inicijativu i zauzeo je velika skladišta u Kani u Apuliji. Zauzimajući Kanu, Hanibal se postavio između Rimljana i izvora snabdevanja.

Rimski senat je postavio dva konzula: Kaja Terencija Varona i Lucija Emilija Paula. Neke procene govore da su Rimljani imali 100.000 vojnika. Rimske i savezničke legije pod vođstvom dva konzula krenule su prema Apuliji da se sukobe sa Hanibalom. Posle dva dana marša, susreli su se Hanibalovim snagama, koje su bile na levoj obali reke Audif udaljene 10 kilometara od Rimljana.

Jedan od najtežih poraza Rima u bici kod Kane

Hanibal je iskoristio jaku želju Rimljana za okršajem. Rimljane je uvukao u zamku koristeći taktiku obuhvatanja, kojom je eliminisao rimsku brojčanu nadmoć. Taktikom obuhvatanja smanjio je površinu, na kojoj se odvija bitka, što je dalo prednost manjoj armiji. U centar polukruga Hanibal je postavio svoje najmanje pouzdane snage, a na krila polukruga postavio je galsku i numidijsku konjicu, i libijske plaćenike.

Rimljani su lako prodrli kroz slabi Hanibalov centar, ali libijski plaćenici su udarili sa krila u bokove rimske armije, koja je uletela u Hanibalov centar. Napad Hanibalove konjice sa krila izazvao je pokolj rimskih vojnika. Hanibalov zet Hazdrubal komandovao je levim krilom i snažno je ušao u rimsko desno krilo, pokosio je pozadinu i napao Varonovu konjicu na rimskom levom krilu. Onda je napao rimske legije otpozadi. Rimska armija je uhvaćena između čekića i nakovnja bez mogućnosti izlaza. Zbog briljantne taktike Hanibal je sa daleko manjim brojem vojnika uspeo da opkoli i uništi ogroman deo rimske vojske. U zavisnosti od izvora 50 000—70 000 rimskih vojnika je ubijeno ili zarobljeno u bici kod Kane. U bici je ubijen rimski konzul Gaj Emilije Paul i osam senatora. To je bio jedan od najkatastrofalnijih poraza u istoriji Antičkog Rima, a takođe i jedna od najkrvavijih bitaka u istoriji.

Rimski saveznici se kolebaju i osipaju

Posle bitke kod Kane dotad lojalni rimski saveznici počeli su da gube veru, a neki od njih su prešli na stranu Kartagine. Tokom te godine grčki gradovi Sicilije pobunili su se protiv Rima. Makedonski kralj Filip V podržavo je Hanibala i pokrenuo je Prvi makedonski rat protiv Rima. Hanibal je osigurava savezništvo sa kraljem Sirakuze i sa Tarentom. Drugi najveći grad u Italiji Kapua postala je Hanibalov saveznik i nova Hanibalova baza.

Međutim, Hanibal nije dobio iz Kartagine potrebna pojačanja da bi direktno napao Rim, tako da se zadovoljio sa pokušajima zauzimanja tvrđava, koje su mu se suprostavljale. Ipak na Hanibalovu stranu nije prešlo dovoljno gradova-država, nego samo nekoliko. Iako je dobio Makedoniju kao saveznika sa jakom mornaricom, ipak ta mornarica nije bila dorasla rimskoj, pa mu nije bila od pomoći.

Zastoj u Italiji

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Najznačajnije bitke Drugog punskog rata

Rat u Italiji ušao je u zastoj nakon bitke kod Kane. Rimljani su posle tri uzastopna poraza i bezbroj manjih poraza morali promeniti strategiju. Ponovo su počeli koristiti Fabijevu strategiju, jer to je bio jedini način da se pobedi Hanibal. Fabije Maksim Kunktator je ponovo izabran za konzula 215. p. n. e. i 214. p. n. e. Rimska armija je otada uvek držala oko na Hanibalu, a borili su se samo tamo gde su bili u prednosti. Tražili su načina da Hanibalu učine štetu gde god mogu, a da sa druge strane smanje Hanibalovu mogućnost činjenja šteta.

Uprkos porazima i prebezima Rimljani su još uvek imali veliku bazu i mogli su još uvek skupiti mnogo veću armiju od Hanibala, zamenjujući tako gubitke. Uvek su imali najmanje 80.000 vojnika na raspolaganju. Hanibalova armija je postajala sve gora, a brojno je bila duplo manja od rimske. Umesto da koriste jednu veliku armiju, Rimljani su koristili mnoštvo manjih armija. Te manje armije su nastojale da zamaraju Hanibalovu armiju stalnim marševima, stalnim manjim okršajima i glađu. Sledećih nekoliko godina Hanibal je napustio politiku spržene zemlje i nastojao je da obezbedi snabdevanje iz lokalnih izvora za neefikasne operacije duž južne Italije. Pošto nije mogao navući rimsku armiju u jednu veliku bitku, sve se svodilo na manje operacije, koje su uglavnom bile oko gradova Kampanije.

Kako se rat odugovlačio, Hanibal je zahtevao od kartaginjanske oligarhije da pošalju pojačanja. U to vreme dve glavne kartaginjanske frakcije su bile proratna frakcija i frakcija za mir sa Rimom. Hanon Veliki je bio vođa partije za mir i osuđivao je Hanibalove akcije. On je bio predstavnik kartaginjanskog plemstva i bio je protiv osvajanja, koja je sprovodio Hanibal. Hanon Veliki je na taj način svojim delovanjem potkopavao Hanibalove napore u Italiji. U međuvremenu Rimljani su uspeli ostvariti neke uspehe u Španiji, koja je bila najvrednija kolonija i glavni izvor bogatstva Kartagine.

To je uzrokovalo da se pojačanja ne šalju Hanibalu u Italiju, nego u Španiju. Pojačanja su se slala i na Siciliju i na Sardiniju. U isto vreme Hanibal je imao mnogo velikih problema sa saveznicima u Italiji. Mnogo Hanibalovih saveznika je sa Hanibalom sklopilo savez pod uslovom da ne budu prisiljeni da idu u rat protiv svoje volje. Zbog toga on nije mogao mnogo da računa na takva savezništva. Rimljani su postajali sve snažniji i po broju i po iskustvu.

Hanibalovova vojska je sve više slabila. Nisu mogli da drže zaposednuta područja bez pojačanja, koja nisu više slali ni vlada u Kartagini ni makedonski saveznik Filip V. Hanibalova pozicija u južnoj Italiji postajala je sve gora, a šanse da zaposedne Rim su postale su još manja. Rimljani su 211. p. n. e. zauzeli Kapuu, drugi grad po veličini iza Rima. Sirakuza je isto tada pala posle dvogodišnje opsade. Sirakuza je bila poznata po odbrambenim spravama, koje je napravio Arhimed. Arhimeda su ubili Rimljani kada su zauzeli grad. Rimljani su 209. p. n. e. zauzeli Tarent.

Hanibal je još uvek dobijao mnogo bitaka, potpuno uništavajući dve rimske armije 212. p. n. e., pa čak je i ubio dva konzula u bici 208. p. n. e. Jedan od tih konzula je bio Marko Klaudije Marcel. Međutim, bez pojačanja i bez sredstava od saveznika Hanibal nije mogao da učini značajniji napredak. Nedovoljno snabdeven od saveznika, napušten od svoje vlade i bez mogućnosti da ima bar približne izvore kao Rim, Hanibal je počeo polako da gubi tlo pod nogama, iako je svuda pobeđivao. Hanibal je nastavio da dobija bitke protiv Rimljana, ali nije mogao da im nanese odlučnu pobedu, koja bi proizvela dugotrajan strateški efekt.

Rat na Iberijskom poluostrvu

Dok se glavni pohod odvijao u Italiji, Rimljani su preneli rat na Iberijsko poluostrvo. Rim se postepeno širio obalom, dok nije 211. p. n. e. zauzeo Sagunt. To je sprečavalo Hazdrubala Barku da šalje Hanibalu bilo kakvu pomoć. Iberijsko poluostrvo je bilo Kartagini najvažniji izvor bogatstva, prvenstveno srebra, pa su je morali braniti. Zato je Kartagina slala pojačanja prvenstveno u Iberiju, a ne Hanibalu u Italiju.

Hasdrubal Barka je pobedio Rimljane u bici kod gornjeg Betisa. Pri tome su ubijena dva rimska komandanta Publije Kornelije Scipion i Gnaj Kornelije Scipion Kalvus. Ipak Hasdrubal nije uspeo da istera rimsku armiju.

Sledeće godine Rimljani su poslali Publijevog sina Publija Kornelija Scipiona, zvanog još i Afrikanac. Želeći da osveti svog oca i ujaka krenuo je na centar punske Iberije na Novu Kartaginu, koju je osvojio 209. p. n. e. pre bitke kod Bekule. Hasdrubal je ostao bez luke, pa je odlučio da krene u Italiju ostavivši samo neke slabije garnizone u Španiji. Nastojao je da preko Alpa dođe do Italije, ali to je tada bio potpun promašaj.

Rimljani su očekivali njegov dolazak. Dve legije su čekale njegov silazak niz Alpe. U bici kod Metaura 207. p. n. e. Hasdrubal je poražen i ubijen. Hanibal je za vest o dolasku njegovog brata u Italiju saznao kad je rimski konjanik bacio Hasdrubalovu glavu u Hanibalov logor.

Preostale kartaginjanske snage na Iberijskom poluostrvu poražene su 206. p. n. e. u bici kod Ilipa. Iberijsko poluostrvo tada je postalo rimska teritorija koja će biti provincijski organizovana i dobila je novi naziv - Hispanija.

Kraj rata u Italiji

Rimljani su tako loše vladali Tarentom da su zaverenici pustili Hanibala u grad. Hanibal je sprečio da mu vojska vrši u to doba uobičajenu pljačku. Hanibal je poštovao slobodu Tarenta i dao je stanovnicima, da obeleže svoje kuće, tako da su se pljačkale samo rimske kuće. Grad ipak nije dozvoljavao Hanibalu da koristi luku. Hanibalov brat je pobeđen u Beneventu, što je još više smanjilo snagu Kartagine. Malo po malo ratna sreća se sve više okretala u korist Rimljana. Hanibal je gubio Kampaniju, ne uspevajući da spreči koncentraciju tri rimske armije oko Kapue.

Rimljani su sa dve armije držali Kapuu pod opsadom toliko dugo da je Hanibal uspešno napao vojsku, koja je opsedala grad. Dve godine kasnije Rimljani su opet opsedali Kapuu sa 3 armije. Hanibal je na to uzvratio pokretom prema Rimu i došao je na tri kilometra od Rima. Nadao se da će time odvući rimsku armiju od opsade Kapue i da će ih uništiti u otvorenoj bici. Opsada Kapue se nastavila i grad je pao 211. p. n. e. U leto 211. p. n. e. Rimljani su osvojili Sirakuzu i uništili su kartaginjansku armiju na Siciliji.

Rimljani su umirili Siciliju i ušli su u savez sa Etolskom ligom da bi se suprotstavili makedonskom kralju Filipu V. Filip V je iskoristio zauzetost Rimljana u Italiji, pa je zauzeo Ilirik. Ali Rimljani su uz pomoć svojih grčkih saveznika iz Etolskog saveza napadali Makedonce i prisiili ih na mir. U međuvremenu Hanibal je pobedio Fulvija kod Herdoneje u Apuliji, ali izgubio je Tarento sledeće godine.

Hanibal je ponovo dokazao svoju superiornost u taktici velikom pobedom 210. p. n. e. kod Herdoniaka u Apuliji nad prokonzularnom armijom. Isto tako uništio je rimsku vojsku, koji su opsedali Lokri Epizefiri.

Međutim izgubio je Tarent 209. p. n. e., pa su Rimljani ponovo zauzeli Samnij i Lukaniju, tako da je Hanibal ostao gotovo bez svih poseda južne Italije. Jedno vreme se povukao u Apuliju, pa je prešao u Brutij. Hanibal je imao sve manje šansi.

Rat se seli u Afriku

Posle pobeda na Iberijskom poluostrvu Scipion Afrikanac se vratio u Rim kao veliki heroj, tako da su ga izabrali za konzula 205. p. n. e. Odlučio je da završi rat napadom na samu Kartaginu. Dobio je dve legije i 7.000 dobrovoljaca, koje je sam regrutovao i iskrcao se u Severnoj Africi u Utici, oko 35 kilometara od Kartagine. Računao je da će dobiti podršku Numidijaca, koji nisu prihvatali vlast Kartagine, pa su se složili da pomognu Rimljane konjicom.

Posle Scipionove pobede u bici kod Bagbrada 203. p. n. e. Kartaginjani su pozvali Hanibala da odbrani samu Kartaginu.

Hanibal je pokušao da sklopi mir sa Scipionom, ali pošto je Scipion Afrikanac postavljao teške uslove do mira nije došlo. Usledila je odlučna bitka Drugog punskog rata, bitka kod Zame.

Bitka kod Zame

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Bitka kod Zame, rezbarija holandskog umetnika Kornelisa Korta iz 1567. godine.

Za razliku od drugih bitaka Drugog punskog rata, Rimljani su bili superiorniji u konjici, a Kartaginjani u pešadiji. Scipion Afrikanac je dobio konjicu od Numidije. Rimska armija je bila bolja od kartaginske, a Hanibal je bio zamoren i narušenog zdravlja posle mnogo godina ratovanja u Italiji.

Rimska konjica se pokazala odmah na početku, a Scipion Afrikanac je smislio specijalnu taktiku borbe protiv slonova. Bitka je bila dugo neodlučena, čak je povremeno izgledalo da Hanibal pobeđuje. Ipak Scipion je sa konjicom i delom pešadije uspeo da napadne Hanibalovu pozadinu, što je izazvalo kolaps kartaginskih formacija. Posle bega generala, Kartaginjani su se predali Rimu.

Posledice

Najznačajnije posledice po Rim, Kartaginu i ceo region su:

    Iberijsko poluostrvo više ne pripada Kartagini,
    Kartagini je nametnuta ratna odšteta u iznosu od 10.000 talenata,
    Mornarica Kartagine je ograničena na 10 brodova i
    Kartagini je zabranjeno da ima ili regrutuje vojsku bez rimske dozvole.
    Kartagina nije smela da vodi bilo kakav rat bez rimske dozvole.

Numidija je iskoristila priliku i zauzela je i pljačkala deo Kartagine. Kada je pola veka kasnije Kartagina stvarila armiju da se odbrani od upada, Rim je razorio Kartaginu u Trećem punskom ratu.

Ovaj rat označava ključni korak u uzdizanju Rima do statusa najveće sile celog Mediterana.
Rat se seli u Afriku

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Punski ratovi
« Odgovor #3 poslato: 25.11.2012. 20:34 »
Treći punski rat (149. pre n.e.—146. Pre n.e.) predstavlja poslednji rat između Kartagine i Rimske republike. Kartagina je porazom u Drugom punskom ratu izgubila prekomorske posede, tako da je njena teritorija obuhvatala samo delove Severne Afrike. Ipak i nakon plaćanja velike ratne odštete Kartagina se brzo oporavila zahvaljujući jakoj prekomorskoj trgovini i ponovo je postala izuzetno bogata. Kartagina je nakon okončanja Drugoga punskoga rata imala stalne sporove sa Masinisom, kraljem Numidije, koji je otimao teritorije Kartagine uz podršku Rimljana, koji su se uvek pojavljivali kao posrednici i uvek bi presuđivali u korist Masinise. Rimski Senat je samo čekao priliku i povod pa da započne novi rat sa Kartaginom, sa ciljem da Kartaginu sravni sa zemljom i oslobodi se potencijalno jakoga suparnika. Povod za rat protiv Kartagine našli su u započinjanju rata sa Masinisom bez odobrenja rimskoga Senata. Na zahtev Rimljana Kartagina je predala i taoce i svu ratnu opremu, ali nisu mogli da ispune zahtev da napuste svoj grad i nasele se daleko od mora. Rat je započeo 149. pre n.e., a trajao je do 146. pre n.e. Rimska vojska dugo nije uspevala da osvoji grad zbog loše disciline i komandanata. Situacija se naglo promenila 147. pre n.e. kada je komandu preuzeo Scipion Emilijan, koji je uspeo da zauzme Kartaginu i da je po nalogu Senata sruši do temelja.

Nakon Drugoga punskoga rata

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Ruševine Kartagine

Drugi punski rat okončao se bitkom kod Zame 202. pre nove ere, a Kartagini su nametnuti veoma teški mirovni uslovi. Kartagina je izgubila sve teritorije van Afrike. Od ratne flote mogli su da zadrže samo deset brodova. Nisu smeli da imaju ratnih slonova. Ratovati su smeli samo po odobrenju rimskoga Senata. Pored toga morali su da plate ratnu štetu od 10.000 talanata u roku od 50 godina. Nakon Drugoga punskoga rata rimski izaslanici su često dolazili da bi verifikovali da li se Kartagina pridržava mirovnoga sporazuma. Kralj Numidije Masinisa je koristio svoj položaj vernoga rimskoga saveznika, pa je često preotimao kartaginjanske teritorije. Kartaginjani nisu imali pravo po mirovnom sporazumu da zarate protiv njega bez odobrenja Rima. Oni su se zbog toga često žalili Rimu, a rimske delegacije bi onda dolazile tobože da ih mire, a zapravo sa uputstvima da podrže Masinisu u sporovima. Najveći predmet spora bila je plodna oblast Emporije, koju je Masinisa velikim delom okupirao, čak i van granica, dokle su mu Rimljani mogli da dozvole da oštećuje Kartaginjane.

Katon Stariji traži razaranje Kartagine

Rimljani su oko 153. pre nove ere poslali izaslanstvo, na čijem čelu je bio Marko Porcije Katon Stariji. Trebali su da posreduju između dve strane. Masinisa je pristao na posredovanje, jer je znao da Rimljani uvek idu njemu u prilog, a Kartaginjani su oklevali zbog iskustva da od Rimljana neće dobiti pravdu. Tom prilikom Katon Stariji i drugi rimski izaslanici primetili su da je kartaginjanska zemlja odlično obrađena, da imaju veoma velika imanja. U samoj Kartagini uočili su da je grad izuzetno napredovao od kraja Drugoga punskoga rata, da je mnogo bogatiji i da ima mnogo više stanovništva. Po povratku u Rim izjavili su da su iznenađeni oporavkom i naglim ponovnim usponom Kartagine. Katon je rekao da Rim neće biti siguran sve dok ne uništi Kartaginu. U Senatu je otada počeo da svoje govore završava rečenicom “Uostalom smatram da Kartaginu treba uništiti!”  Publije Kornelije Scipion Nasika Korkul kao Katonov najljući protivnik tražio je da Rim poštedi Kartaginu, pa bi svoj govor završavao kontrarečenicom: “A ja mislim da Kartagina treba da postoji.” Katon je smatrao da je opasno da postoji moćna i ojačala Kartaginu u uslovima kada se rimski narod toliko razuzdao.

Senat je samo tražio pogodan izgovor za rat

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Kartagina 150. pre Hrista označena je ljubičastom bojom

Rimski Senat je prema Polibiju donio odluku o Trećem punskom ratu mnogo pre početka rata 149. pre nove ere. Tražili su samo prikladan izgovor. Polibijeva istorija pre početka rata je izgubljena, a Apijan i Livijeve Periohe kontaminirane su falsifikatima, kojima su kasniji rimski istoričari nastojali da opravdaju Rimsku republiku i rat protiv Kartagine. Pet rimskih izaslanstava posetilo je tokom 7 godina Kartaginu 157, 153, 153/152, 151 i 150 pre nove ere. Npr. u Livijevim Periohama pominje se da je rimsko izaslanstvo sa Katonom Starijim na čelu 153. pre nove ere našlo u Kartagini mnogo materijala za gradnju brodova. Međutim pošto Kartagina kasnije nije uopšte izgradila nove brodove očito je da se radi o rimskoj propagandi, koja se našla kod Livija. Najproblematičnije izaslanstvo bilo je 153/152 , koje je poslano sa ciljem da špijunira. Polibije je sa druge strane bio pristrasan prenaglašavajući značaj svoga patrona i prijatelja Scipiona Emilijana.

Težak poraz Kartaginjana u ratu sa Masinisom

Masinisa je i unutar Kartagine podržavao jednu od frakcija. Međutim 152/151. pre nove ere proterani su glavni članovi frakcije, koju je on podržavao. Masinisa se onda pripremio za rat, a u Kartaginu je poslao delegaciju, koja je tražila da se prognani vrate u grad. Hasdrubal je odbio da primi delegaciju, a pri povratku delegaciju je napao Hamilkar Samnit. Masinisa je to iskoristio kao izgovor za invaziju Kartagine i opseo je grad Oroskap. Hasdrubal je sa velikom vojskom krenuo u rat sa Masinisom i bio je poražen i opkoljen. Predao je dezertere, pristao da plati 5.000 talanata za 50 godina i bio je prisiljen i da primi natrag proterane. Masinisin sin Galusa je besramno prekršio sporazum i nakon predaje pobio je mnogo Kartaginjana, tako da se od vojske od 58.000 vojnika veoma malo vratilo u Kartaginu.

Početak rata

Oružani otpor velike kartaginjanske vojske bio je za Rimljane dovoljan izgovor za početak rata sa Kartaginom. Rimljani su u Italiji odmah nakon toga počeli da spremaju vojsku ne objavljujući javno da su zaratili sa Kartaginom. Kartaginjani su Hasdrubala i Kartala osudili na smrt smatrjući ih krivim za rat. Hasdrubal je sa 20.000 vojnika ostao da komanduje van Kartagine. Poslali su izaslanike 150. pre nove ere u Rim da bi sprečili rat sa Rimom, ali dobili su neodređen odgovor da treba da udovolje rimskom narodu.  Drugoj delegaciji Rimljani su ponovo neodređeno odgovorili da Kartaginjani moraju da znaju šta je nužno. Utika je sa druge strane pozvala Rimljane i ponudila im pomoć, a najvažnije je bilo da je rimska vojska otada imala Utiku kao veoma važnu bazu za rat sa Kartaginom. Senat je tek tada 149. pre nove ere proglasio rat Kartagini. Na čelu vojske poslali su dva konzula: Manija Manilija i Lucija Marcija Cenzorina. Dali su im tajno naređenje da ne odustaju od rata dok god Kartaginu ne sravne sa temeljima. Okupili su 80.000 pešaka, 4.000 konjanika i prevezli su je sa 50 kvinkerema i 100 hermiola.

Predaju taoce i sve oružje Rimljanima

Kartaginjani su saznali u isto vreme za objavu rata i za odlazak rimske flote, a kako su bili bez saveznika, sa malom flotom i sa mnogo stradalih u ratu sa Masinisom znali su da ne mogu da dobiju rat protiv udruženih Rimljana i Masinise. Poslali su zbog toga jednu delegaciju u Rim da bi pokušali da okončaju rat, a Rimljani su tražili da Kartaginjani predaju kao taoce 300 dece iz najvažnijih porodica. Sa druge strane Rimljani su konzulima poslali tajna uputstva. Kada su Kartaginjani predali taoce onda je konzul Lucije Marcije Cenzorin tražio da predaju oružje.  Kartaginjani su bili prisiljeni da se povinuju i tako teškom zahtevu, pa su predali opremu za 200.000 vojnika i 2.000 katapulta. Međutim van Kartagine ostalo je 20.000 vojnika pod komandom Hasdrubala, koga su Kartaginjani ranije osudili na smrt.

Kartaginjani se odlučuju za rat

Kada su Kartaginjani predali oružje onda je Lucije Marcije Cenzorin naredio da napuste Kartaginu i da se nasele na vlastitoj teritoriji na udaljenosti najmanje 15 kilometara od mora, a da će Rimljani onda Kartaginu da sravne sa zemljom. Kartaginjani su tražili da ih poštede i uzalud su se pozivali na zakletve, koje su Rimljani dali pre predaje taoca i oružja. Na vest o novoj rimskoj naredbi u Kartagini je usledio narodni gnev, pa je gomila rastrgala one, koji su savetovali da se predaju taoci i oružje. U Kartagini su proglasili rat, oslobodili su robove i izabrali su generale. Hasdrubala, ranije osuđenog na smrt, izabrali su za generala i od njega su tražili oproštaj. Hasdrubal je van bedema sakupio 30.000 vojnika. Unutar Kartagine komandu je držao drugi Hasdrubal.

Uspešan otpor Kartaginjana

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Skica Kartagine i njenih bedema

Kartaginjani su sve resurse usmerili na obranu i počeli su velikom brzinom da prave oružje, a Rimljanima se nije žurilo, jer su za grad bez oružja smatrali da će se pre ili kasnije predati, a posebno zbog nestašica. Hasdrubal je kontrolisao veliki deo Afrike, pa je sa svojom vojskom ometao rimsku vojsku u snabdevanju. Rimska vojska pod komandom konzula Manija Manilija i Lucija Marcija Cenzorina započela je opsadu Kartagine. Lucije Marcije Cenzorin je komandovao flotom, a Manije Manilije pešadijom. Kartagina se nalazila na poluostrvu, a od ostaloga kopna je bila odvojena sa prelazom širine 5 kilometara, a tu se nalazile zidine visoke 15 metara, a široke 10 metara. Grad je imao dve povezane luke, jednu trgovačku i drugu ratnu. Kartaginjani su neočekivano uspešno zaustavili rimski napad i uspešno su odolevali opsadi. Cenzorin je ogromnim ovnovima, koje je pokretalo 6.000 ljudi, uspeo da sruši deo zidina, ali nisu uspeli da se probiju u grad. Kartaginjani su uspeli da celu rimsku flotu unište za vreme vetra, kada su prema rimskoj floti poslali čamce sa zapaljivim materijama.  Lucije Marcije Cenzorin je krajem 149. pre nove ere otišao u Rim, da bi sproveo konzularne izbore, a Kartaginjani su tada izvršili žešći pritisak protiv Manija Manilija.

Rimski porazi tokom 148. pre nove ere

Kartaginjani su tada izvršili žešći pritisak protiv Manija Manilija. Izveli su noćni ispad i noću su napali rimski logor. Fameja je često izvodio uspešne gerilske operacije protiv rimske vojske. Manije Manilije se kod Neferisa sukobio sa Hasdrubalom i bio je teško poražen. Tokom 148. pre nove ere zapovedništvo u Trećem punskom ratu preuzeo je konzul Lucije Kalpurnije Pizon. Pison nije napadao ni Kartaginu ni Hasdrubala. Neuspešno je pokušao da osvoje Aspis, ali nakon neuspeha zauzeo je obližnji grad i sravnio ga sa zemljom. Onda je celo leto opsedao veliki grad Hipagretu, koja se nalazila između Kartagine i Utike. Pošto ništa nije uspeo Pison se vratio u Utiku. Kartaginjani su se ohrabrili tokom 148. pre nove ere, pa su mogli da se kreću celom Afrikom bez straha i da grade nova uporišta. Pobede Kartaginjana kod Hipargete i Neferisa navele su rimske saveznike Masinisine sinove Micipsu i Mastanabala da oklevaju čekajući ishod rata. Ipak tokom 148. pre nove ere Manije Manilije je uspeo da zauzme izvesne teritorije i time olakša snabdevanje rimske vojske. U samoj Kartagini geruzija je dala da se pogubi zapovednik, tj. drugi Hasdrubal, pošto se u njega posumnjalo da je izdajnik.

Scipion Emilijan

Scipion Emilijan je 147. pre nove ere izabran za konzula i dobio je zapovedništvo u Trećem punskom ratu. Kada je stigao 147. pre nove ere u Afriku zatekao je vojsku zapuštene discipline, sklone pljački i izležavanju. Znao je da mora tome da stane na kraj, ako želi da dobije rat, pa je bitno poboljšao disciplinu. Scipion je nakon toga odlučio da Kartaginu odseče od snabdevanja, pa je naredio da se prekopaju višestruki kanali na 4,5 km dugom prelazu, koji je razdvajao Kartaginu od preostaloga kopna. Nakon toga izgradio je prema Kartagini za 20 dana zid visok 3 metra i prošaran kulama, pa se u Kartagini počela osećati glad. Pošto su još uvek brodovi u uslovima povoljnoga vetra uspevali da probiju pomorsku blokadu počeo je da preko mora gradi nasip sve do luke. Uspeli su da dođu do luke, gde su napravili veliku štetu kartaginjanskoj floti, ali nisu potpuno zatvorili luku. Pri kraju 147. pre nove ere Scipion je odlučio da se obračuna sa glavnim snabdevačima Kartagine. Nakon bitke kraj Neferisa sam grad Neferis je zauzet nakon 22 dana opsade, a nakon toga predali su se ostali saveznici Kartagine, pa je Kartagina potpuno ostala bez snabdevanja.

Zauzimanje i razaranje Kartagine

U proleće 146. pre nove ere Scipion Emilijan je započeo opsadu ratne luke i Birse, najutvrđenijega dela grada. Nakon dolaska Scipiona u Birsu šest dana je rimska vojska palila i uništavala sve pred sobom. Nakon zauzimanja Kartagine iz grada je izašlo 50.000 stanovnika. Scipion je po nalogu Senata Kartaginu sravnio sa zemljom. Uništen je grad nakon 700 godina postojanja. Teritorija Kartagine je svedena na status rimske provincije Afrike.