Istorija > Rimska republika

Bitka kod Ruspine - 46 god. p.n.e.

(1/1)

Konstantin:
Bitka kod Ruspine odigrala se početkom 46. pre Hrista u severnoj Africi između rimske popularske vojske pod zapovedništvom Cezara i rimske optimatske vojske pod komandom Tita Labijena. Cezar se nakon poraza i gubitka trećine vojske povukao u utvrđeni logor.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Numiđanski konjanik

Nakon poraza u bici kod Farsala istaknute pristaše Pompeja pobegle su u Severnu Afriku, a radilo se o Katonu Mlađem, Titu Labijenu, Metelu Scipionu i Marko Petrej. Do tada Afrika je bila pod kontrolom Pompejevoga vojskovođe Publija Atija Vara. Cezar je pripremio vojsku u Lilibaju na Siciliji sa ciljem da izvrši invaziju na severnu Afriku. Zbog nedostatka brodova nije mogao da prebaci celu vojsku u jedoj plovidbi, a osim toga imao je problema sa snabdevanjem, a ometalo ga je i zimsko vreme. Cezar je okupio 6 legija i 2.000 konjanika. Jaki vetrovi su ometali i razbili konvoj, tako da su dalje plovili u manjim grupama. Kopno su ugledali 28. decembra 47. pre Hrista i onda je tražio mesto pogodno za iskrcavanje. Iskrcao se kraj Hadrumenta, koji su držale neprijateljske snage. Zajedno sa Cezarom u trenutku iskrcavanja bilo je 3.000 legionara i 150 konjanika.

Cezar se ulogorio kraj Adrumenta ne poduzimajući ništa, ali isto tako se suzdržavao i od pljačke. Morao je da čeka da se okupi rasštrkana flota i da se iskrca kraj njega. Nije imao dovoljno vojske da započne opsadu Hadrumenta, pa je napustio logor. Tokom kretanja numidijska konjica je napadala Cezarovu vojsku. Tokom 1. januara 46. pre Hrista uspostavio je novi logor kraj Ruspine ( u današnjem Tunisu). Nakon toga bez borbe predao mu se grad Leptis, a tu je stigao deo zalutale flote. Dok je čekao preostali deo flote poslao je pisma u Sardiniju i ostalima da mu pošalju vojsku i snabdevanje, a prazne brodove je poslao po novu vojsku. Cezar se nakon nekoga vremena vratio u Ruspinu ostavljajući u Leptisu šest kohorti. U logoru u Ruspini sakupljao je žito, koje je pljačkao po okolnom području.

Cezar je raspolagao sa 30 kohorti, 400 konjanika i 150 strelaca. U susret njemu dolazila je republikanska vojska pod zapovedništvom Tita Labijena. Tit Labijen je raspolagao sa 8.000 numidijskih konjanika, 1.600 galskih i germanskih konjanika , a raspolagao je i sa 32.000 pešaka. Prednost republikanske vojske je bila nadmoć u konjici, a i brojčana nadmoć. Tit Labijen je konjicu pomešao sa lakom pešadijom i strelcima, a na krila je isto tako rasporedio konjicu. Vojsku je sabio u gustu formaciju, pa je Cezar iz daljine pogrešno pomislio da se radi uglavnom o pešadiji. Cezar je zbog toga svoju vojsku razvio u jednoj liniji kohorti, a uobičajeno je bilo da se razvija u tri linije. U jednu liniju je razvio, jer nije raspolagao sa dovoljno vojske, pa je pretilo da ga natkrile. Cezar je svoju malobrojnu konjicu rasporedio na krila ne znajući da neprijatelj ima toliko nadmoćniju konjicu.

Kada su se dve vojske približile Tit Labijen je raširio svoju vojsku, tako da je po širini lako obuhvatio i počeo da opkoljava Cezarovu vojsku. Cezarova legionarska vojska se po prvi put srela sa novom taktikom lokalne numiđanske lake vojske, koja bi ispaljivala strele ili koplja, povlačila se i ponovo ispaljivala salve projektila. Bili su pomešani sa konjicom, koja bi ih štitila. Cezarovi legionari bi očajnički krenuli napred, ali čim bi se malo odvojili od reda bili bi izloženi i ranjavani strelama sa strane.

Cezar je zbog toga naredio da se ne sme izlaziti iz poretka za više od 4 koraka. U međuvremenu numiđanska konjica je opkolila Cezarovu vojsku sa svih strana, koja je onda bila prinuđena da oformi krug. Većinu Cezarove vojske činili su neiskusni vojnici, pa se nervoza lako raširila celom vojskom. Cezar je onda naredio da se svaka druga kohorta okrene unatrag. Na taj način ponovo je oformio poredak od dve linije kohorti. Jedni su bili okrenuti konjici, koja je napadala odostraga, a drugi su ostali frontalno usmereni. Naredio je opšti napada, pa je uspeo da razbije neprijateljsku liniju i na levom i desnom krilu, da ih potisne i probije se. Nakon kratkoga ganjanja Cezarova vojska se povukla u svoj logor.

U međuvremenu Titu Labijenu stiglo je pojačanje. Radilo se o Marku Petreju i Gneju Pisonu sa 1.200 numiđanskih konjanika i sa mnogo više pešaka. Zajedno sa ostalom vojskom napali su ponovo Cezarovu vojsku, koja se povlačila. Cezar je ponovo bio prinuđen da uspostavi bojni poredak i da se brani. Međutim vojska mu je bila umorna, a pogotovo preostala konjica. Ipak i republikanska vojska je bila umorna pošto se približavala noć. Cezar je ohrabrio svoju vojsku da učine poslednji napor i izdrže, a onda je pokrenuo kontranapad i potisnuo je republikansku vojsku. Nakon toga povukao se u poretku u svoj logor. Marko Petrej je ranjen pri kraju bitke, a Labijen se lagano povredio pri padu sa konja.

Iako je izgubio bitku Cezar je uspeo da očuva veći deo svoje vojske. Republikanska vojska je sprečila Cezara da krene u snabdevanje. Cezar je uspeo da pobegne i nakon toga dobro je utvrdio Ruspinu, a mornari su morali da služe kao laka pešadija. Kada mu je stiglo pojačanje Cezar je kasnije krenuo u ofanzivu, koja se okončala nekoliko meseci kasnije odlučujućom bitkom kod Tapsa.

Navigacija

[0] Indeks poruka