Izvori

Glavni izvor za Virijata i njegov ustanak jeste svakako Apijan iz Aleksandrije, grčki istoričar iz 1. veka n. e. odnosno šesta knjiga njegovog dela Istorija Rima, koja govori o ratovima u Hispaniji. Istorija Rima napisana je u 24 knjige i obuhvata period od nastanka Rima do cara Trajana, a sama šesta knjiga obuhvata događaje od dolaska Rimljana na Iberijsko poluostrvo pa do vremena Julija Cezara i Avgusta, i sastoji se iz 102 glave raspoređene u 16 poglavlja. Luzitanski ratovi su opisani u 19 glava (56—70), raspoređene u tri poglavlja (10—12). Ovo delo sačuvano je u celini i predstavlja izuzetno pouzdan izvor za ove događaje. Apijanov glavni izvor za šestu knjigu bio Posidonije iz Apameje koji je živeo između 1. i 2. veka p. n. e. a koji se jednim delom takođe zasnivao na Polibiju, a jednim delom nastavio Polibijevu Istoriju počev od 146. g. p. n. e. i koji je posetio Hispaniju sredinom 2. veka p. n. e.

Drugi veoma važan izvor za Apijana bio je grčki istoričar iz 2. veka p. n. e., Polibije, savremenik ovih događaja i bliski prijatelj rimskog vojskovođe Publija Scipiona Emilijana. Iako se njegovo prisustvo na Iberijskom poluostrvu u toku Keltiberskih ratova danas osporava, kao lični prijatelj porodice Scipiona Polibije je mogao da koristi kao izvor informacija za svoje delo zvanične dokumente i privatnu prepisku vojskovođa pripadnika porodice Scipiona koji su učestvovali u događajima u Luzitaniji sredinom 2. veka p. n. e. Polibije, pored toga što je bio vojni stručnjak, takođe daje vrlo objektivne opise događaja i učesnika, bez predrasuda opisuje rimske poraze, kritikuje surovost i pohlepu rimskih pretora Galbe i Lukula, i hvali ratnu veštinu i hrabrost Virijata i Luzitanaca.

Polibijevo delo je takođe korišćeno kao izvornik za ove događaje u Istorijskoj biblioteci Diodora sa Sicilije, grčkog istoričara iz 1. veka p. n. e. Istorijska biblioteka bilo je delo od 40 knjiga od kojih su danas mnoge izgubljene, i koje su sadržale mnoge korisne podatke o luzitanskim ratovima. Pored Polibija, Diodor je koristio i delo Posidonija iz Apameje, koji daje nešto drugačiju verziju događaja od one koju nudi Polibije. U svakom slučaju, obe verzije su veoma vredna svedočanstva ovih događaja koji su opisani u 33 knjizi Diodorove Biblioteke, u poglavljima 1, 7, 19 i 21.

Zvanična rimska verzija ovih događaja zabeležena je u delu rimskog istoričara iz 1. veka n. e., Tita Livija, Od osnivanja Grada (lat. Ab Urbe Condita), koja predstavlja svojevrsnu istoriju Rima u 142 knjige ali je deo koji se odnosi na dešavanja u Hispaniji sačuvan samo u fragmentima koji se nalaze u prepisu Perioke (lat. Periochae) iz 4. veka (knjige 52—54).

Takođe je nešto o ovim događajima zabeležio i Dion Kasije (Stratagemata, 73, 77, 78) rimski istoričar koji je u 2. veku napisao Istoriju Rima na grčkom. Sačuvani su neki fragmenti ovog dela u delima nekih vizantijskih pisaca.

Što se tiče opisa same Luzitanije, Polibijev opis sačuvao se u delu Strabona, grčkog geografa i istoričara iz 1. veka p. n. e., dok je Posidonijev opis sačuvan kod Diodora.Takođe, spomen Virijata i nekih događaja oko ustanka zabeleženi su u sačuvanim fragmentima XX knjige (glave 73, 77. i 78) Istorije Diona Kasija, rimskog istoričara koji je živeo u drugoj polovini 2. veka i prvoj polovini 3. veka n. e. Pomeni Virijata ili Virijatovog ustanka pojavljuju se takođe i u delima Flora, Orosija, Justina, Eutropija, Veleja Paterkula, Cicerona, Aurelija Viktora, Frontina i Silija Italika.

Svi ovi autori podudaraju se u oceni Virijata kao dostojnog neprijatelja koji je Rimu naneo značajne gubitke. Ne govore ništa o njegovom životu pre izbijanja ustanka, osim tipske rečenice koja se ponavlja: prvo je bio pastir, zatim vođa razbojnika, i na kraju ratnik. Tradicija stanovnika Luzitanije nije ostavila nikakav trag o ovim događajima.

Prvi sukobi Luzitanaca i Rimljana

Prvi ponovni sukobi u Hispaniji Ulterior datuju se u 155. ili 154. godinu pre n. e., kada je grupa Luzitanaca pod vođstvom izvesnog Punika počela da vrši upade na rimske posede i da ih konstantno pljačka. Tom prilikom, kako Apijan navodi, neterali su u bekstvo dva pretora, prvo Manilija, a potom i Kalpurnija Pisona, i pobili oko 6.000 Rimljana. Među poginulima bio je i kvestor Hispanije Ulterior, Terencije Var. Podstaknut ovim uspehom, Punik je poharao Beturiju Keltiku i stigao do mora, da bi potom napao Libiofeničane, koji su bili rimski podanici. Međutim, Punik je u ovom sukobu, prema Apijanu, bio ubijen udarcem kamena u glavu.

Nešto kasnije, 153. godine p. n. e., Punikov naslednik, Cezar, odneo je ubedljivu pobedu nad pretorom Hispanije Ulterior, Lucijem Mumijem, pri čemu je poginulo oko 9.000 Rimljana. Rimski pretor je okupio preostalih 5.000 vojnika, povukao se u logor i sačekao priliku da napadne Luzitance i da povrati izgubljene insignije.

Iste, 153. godine, u Hispaniji Citerior, narod Bela, jedno od plemena koje je potpisalo sporazum sa Titom Sempronijem Grahom 178. pre n. e., proširili su svoju prestonicu, Segedu i oko nje podigli dugačak zid. Kad je senat to saznao, odmah je naredio da se stane s radovima i da se zid poruši, kao i da Segedanci moraju nastaviti da plaćaju tribut i da šalju ljude za rimske legije, kako je bilo dogovoreno sa Grahom. Segedanci su odgovorili da su se sporazumom obavezali da ne podižu nove gradove, ali da im je bilo dozvoljeno da obnavljaju stare, i da su im sami Rimljani dozvolili da prestanu da plaćaju tribut i da šalju ljude u rimske legije. Apijan dodaje da je to zaista bilo tako, ali da je senat, kada je napravio te ustupke, planirao da ih se drži samo dok to bude bilo u skladu sa rimskim interesima. Senat je onda na mesto pretora Hispanije Citerior poslao konzula Fulvija Nobiliora. Segedanci su pred neposrednom opasnošću sklopili savez sa jednim od najmoćnijih keltiberskih plemena, Arevacima, čija je prestonica bila Numancija koja se nalazila u gornjem toku reke Duero. Zajedno su odbacili prvi Nobilijev napad na Segedu, a potom i na Numanciju. Očekivani trijumf je zaobišao Nobilija — nakon neuspešnog napada na Numanciju, Nobilije je pokušao da napadne okolne gradove, ali jedino što je postigao bio je gubitak sopstvene baze za snabdevanje, Ocilisa (nalazio se najverovatnije blizu današnjeg grada Medinaseli).
U međuvremenu, u zapadnom delu poluostrva, severno od reke Taho (port. Težo, lat. Tagus), druga grupa Luzitanaca pod vođstvom izvesnog Kaukaina ili Kaucena, napala je Kuneje koji su bili rimski podanici i osvojila njihovu prestonicu, Konistorgis (danas Medeljin). Stigavši do Gibraltara, neki su prešli u Afriku, dok su drugi opseli grad Ocil. Mumije ih je sledio sa 9.000 pešaka i 500 konjanika i naneo im teške gubitke, pobivši, prema Apijanovim navodima, nekih 15.000 Luzitanaca.

Nakon ove pobede, Mumije se vratio u Rim gde mu je bio priređen trijumfalini doček, a umesto njega 152. godine p. n. e., na mesto pretora Hispanije Ulterior bio je poslat Marko Atilije, dok je u Hispaniju Citerior, umesto Nobilija, bio poslat konzul Marko Klaudije Marcel s ciljem da se poveća vojni pritisak u Hispaniji. Nakon nekoliko pobeda nad starosedeocima, Marcel je potpisao sporazum sa Numantincima i neke od njih poslao u Rim kako bi se sprazum ratifikovao, dok je Atilije takođe sklopio niz mirovnih sprazuma sa raznim plemenima među kojima su bili i Vetonci i Luzitanci.

Ustanak

Početak ustanka

Prema Apijanu, 147. godine p. n. e. grupa od nekih 10.000 Luzitanaca među kojima je bio i Virijat, upala je u Turdetaniju (kasnije, Betika) preko doline Gvadalkivira. Protiv njih je krenuo novi pretor Hispanije Ulterior, Gaj Vetilije, koji je iz Rima došao sa novim snagama, i uz one koje su već bile u Hispaniji, imao oko 10.000 vojnika. Napao je Luzitance kod Ursa (danas Osuna) i u početku imao dosta uspeha tako da su Luzitanci, saterani u bezizlaznu situaciju, kako to Apijan kaže, na mesto na kom, ako bi tu ostali, umrli bi od gladi, a ako bi izašli, pali bi u ruke Rimljanima. Našavši se u teškoj situaciji, Luzitanci su Vetiliju poslali maslinove grančice (znak mira), i ponudili svoju pokornost i poslušnost u zamenu za zemlju na kojoj bi mogli da žive, što je ovaj rado prihvatio, obećavši im obradivu zemlju. Međutim, tada se javio Virijat i podsetio Luzitance na verolomstvo Rimljana, na sve ranije prekršene sporazume, kao i na pokolje koje su izvršili Galba i Lukul, takođe obećavajući mir i zemlju. Luzitanci su prihvatili Virijatove reči, prekinuli pregovore s Vetilijem i izabrali Virijata za svog vođu. On je potom smislio veoma lukav plan kako bi izvukao Luzitance iz situacije u kojoj su se nalazili.

Prema Apijanu, Virijat je tada naredio svima da se prave kao da će da krenu u napad, ali da na njegov znak krenu da beže u svim pravcima i da svako drugim putem ode u grad Tribolu. On je ostao sa 1000 odabranih Luzitanaca i zadržavao je Vetilijevu vojsku iznenadnim napadima i povlačenjima. Nakon dva dana borbe, kad je video da su svi bezbedno pobegli, Virijat se pod okriljem noći povukao sa preostalim ljudima i uputio u grad Tribolu.

Vetilije ga je sledio do Tribole, ali zbog iscrpljenosti i teških oklopa njegova vojska nije mogla da se kreće dovoljno brzo, tako da je Virijat imao vremena da u Treboli reorganizuje svoje snage i da spremi zamku za rimsku vojsku. Kad se Vetilije pojavio na vidiku, Virijat je, koristivši opet taktiku munjevitih napada i povlačenja, odveo Rimljane pravo u zamku koju im je postavio u dolini reke Barbeskula (danas Gvadijaro). Luzitanci koji su ih čekali u zasedi, iznenadno su se obrušili na njih, dok im je Virijat odsekao odstupnicu. U ovoj bici, 4.000 Rimljana je izgubilo život, dok je preostalih 6.000 uspelo da pobegne u Karteju, a sam Vetilije je bio uhvaćen i ubijen. Apijan kaže da Luzitanac koji ga je ubio nije ni znao ko je on i da je mislio da nije bio niko važan, pošto je Vetilije bio star i debeo.

U Karteji, Vetilijev kvestor je sakupio oko 5.000 Bela i Tita i poslao ih protiv Virijata, međutim, prema Apijanu, Virijatova vojska ih je sve pobila, a kvestoru nije preostalo ništa drugo do da se povuče u Karpesus i da sačeka pojačanje. Ovaj uspeh je doneo nove pristalice Virijatu i njegova vojska je počela da raste, što mu je uz njegove vojne sposobnosti omogućilo da tokom osam godina vodi poprilično uspešni rat protiv Rimljana.

Novi uspesi

Nakon pobede nad Vetilijem, Virijat je sa svojom vojskom harao Turdetanijom, da bi nakon pobede nad Titima i Belima, preko Sijere Morene, prešao u Karpetaniju, najbogatiju i najplodniju zonu Hispanije Citerior, nateravši rimske trupe na povlačenje širom provincije. Ovakvo stanje trajalo je do 146. p. n. e., kada je u Hispaniju stigao Gaj Platije kao novi pretor Hispanije Ulterior, koji je sa sobom doveo pojačanje od 10.000 pešaka, i 1300 konjanika. Platije je napao Luzitance u Karpetaniji, međutim, Virijat je odneo pobedu zahvaljujući svojoj već dobro poznatoj taktici navodnog povlačenja i iznenadnog napada. Platije je zatim za Virijatom poslao grupu od 4000 vojnika, ali su u sukobu sa Virijatovim Luzitancima doživeli katastrofalan poraz. Prema Apijanu, samo je njih nekoliko preživelo ovu bitku.

Nakon ove pobede, Virijat je sa svojim ljudima prešao reku Taho i ulogorio se na planini punoj maslinovog drveća, po imenu Venera. Adolf Šulten tvrdi da je ova planina zapravo San Visente, planina koja se izdiže u dolini reke Taho i koja čini istočni deo planinskog venca Gredos. Sa ovog strateški važnog mesta, Virijat je vršio napade po celom regionu. Platije ga je i ovde napao, ali je opet bio teško poražen nakon čega se povukao u svoju provinciju, Hispaniju Ulterior i, kako kaže Apijan, u sred leta podigao zimski logor, ne usuđujući se da se pojavi bilo gde. Virijat je bez problema iz svog skloništa na planini Veneri organizovao i izvodio pljačkaške pohode po celoj bogatoj i plodnoj dolini reke Taho.

Prema jednom šturom odeljku iz Stratagematikona Seksta Julija Frontina, negde u to vreme Virijat je takođe zauzeo grad Segobrigu koristeći istu taktiku zasede, povlačenja i iznenadnog napada. Maurisio Pastor Munjoz smešta ovaj događaj u 146. godinu p. n. e. Ovaj grad je, radi lakše odbrane, bio smešten na brdu. Plinije ga je nazvao glavnim gradom Keltiberije. Na osnovu arheoloških nalaza, zna se da se ovaj grad nalazio na brdu pod imenom Kabeza de Grijego (Grkova glava), koje se nalazi na 4 km južno od Kuenke.

Neke ličnosti koje su ovih godina ratovale protiv Virijata ne javljaju se kod Apijana već isključivo u drugim izvorima iako su po svoj prilici bili pretori Hispanije Citerior. Ciceron navodi da je bliski prijatelj Scipiona Emilijana, Gaj Lelije, tokom svog mandata 145. g. p. n. e. porazio Virijata, dok Flor i Orosije pominju Kludija Unimana kao pretora Hispanije Citerior koji je pretrpeo poraz od Virijata, kao i njegov naslednik, Gaj Nigidije, koga spominje Aurelije Viktor.

Virijatova vojna veština i hrabrost njegovih vojnika hvaljene su u delima mnogih latinskih pisaca. Virijat je u tom momentu držao pod kontrolom veliki deo Hispanije Ulterior i jug Hispanije Citerior. Ali, počev od 145. g. p. n. e., događaji su krenuli drugačijim tokom, što će biti od ključne važnosti za krajnji ishod ustanka.

Vrhunac ustanka

Kada su u Rim stigle vesti o Virijatovim uspesima, Senat je uvideo ozbiljnost situacije i odlučio je da umesto pretora, ovaj put pošalje konzula, i da mandat sa jedne, produži na dve godine. Godine 145. p. n. e., u Hispaniju Ulterior bio je poslat Kvint Fabije Maksim Emilijan, brat Publija Kornelija Scipiona Emilijana, osvajača Kartagine (146. p. n. e.) i nešto kasnije, Numancije (133. p. n. e.). Gaj Platije je bio pozvan u Rim, gde je bio osuđen na progonstvo zbog vojnih poraza koje je pretrpeo u Hispaniji. Zajedno sa Fabijem Maksimom Emilijanom, bio je poslat i Gaj Lelije kao pretor Hispanije Citerior.

Fabije Maksim Emilijan je 146. g. p. n. e. stigao u grad Urs (danas Osuna), sa 15.000 pešaka i 2000 konjanika. Prema Apijanu, Fabije nije želeo da koristi iskusne vojnike koji su se tek bili vratili iz pohoda na Kartaginu, Grčku i Makedoniju, nego je sa sobom poveo mlade vojnike koji do tada nikad nisu bili u borbi, mada Maurisio Pastor Munjoz tvrdi da je pravi razlog ležao u otporu rimskih aristokrata da finansiraju vojsku porodice Scipiona, koja je bila previše jaka i uticajna. Bilo kako bilo, Fabije je bio svestan da ne sme da ulazi uz otvorenu borbu sa Virijatom sve dok njegovi vojnici ne dobiju odgovarajuću obuku, tako da je tokom skoro cele 145. g. p. n. e. izbegavao otvorene sukobe s pobunjenicima i posvetio se obuci svoje vojske. Takođe je otišao u Gades (današnji Kadiz), i prineo žrtve Herkulu.

Kad se završila zima, 144. g. p. n. e., Fabije je bio spreman za borbu, te je ubrzo napao Virijata, oteo mu dva grada i naterao ga na povlačenje. Imena ova dva grada nisu poznata, ali se pretpostavlja da je jedan od njih bio Ituka ili Tuka (Itucci; Itucca; Tucci; danas Martos u Haenu). Virijat je bio primoran da napusti dolinu Gvadalkivira i da se povuče u Baikor, a Fabije se povukao u Kordubu kako bi tamo proveo zimu.
Fabijeva pobeda, uz povremene manje poraze koje je Gaj Lelije nanosio ustanicima, bile su prve pobede Rimljana od kako je počeo ustanak, međutim, nisu bile od neke veće važnosti, jer je Virijat iz Bekule uspeo da nagovori Arevake, Bele i Tite, koji su do tada bili rimski saveznici, da se pobune protiv Rima. Ova plemena su za svoj račun otpočela ustanke protiv rimske vlasti koji su se pretvorili u Numantinski rat (144—133. p. n. e.) na teritoriji Hispanije Citerior, dok je Virijat nastavio da se bori protiv Rimljana na teritoriji Hispanije Ulterior.

Nakon odlaska konzula Fabija Maksima Emilijana, u Hispaniju Ulterior, za 143. godinu p. n. e. poslat je pretor Kvint Pompej, a u Hispaniju Citerior, izvesni pretor Kincije, koji je odneo jednu kratkotrajnu pobedu nad Virijatom kad je ovaj upao u Hispaniju Citerior, i naterao ga da se povuče na planinu Veneru, ali ga je Virijat ubrzo napao i pobio oko 1.000 Rimljana, nateravši pretora da se povuče u Kordubu, gde je podigao zimski logor i tu ostao do kraja svog mandata, dok je u borbu s Virijatom poslao izvesnog Gaja Marcija, rodom iz Italike (danas Santiponse, Andaluzija), koji je pokušao da zaustavi luzitanske napade, ali bez uspeha. Virijat je uspeo da povrati sve izgubljene teritorije i da se u njima učvrsti.

Virijat je u Ituki, gradu strateški smeštenom na uzvišenju i blizu najznačajnijeg grada provincije, organizovao svoj centar iz koga je tokom sledeće dve godine (143—142) vršio pljačkaške napade na Bastetaniju, deo Betike. S druge strane, u Hispaniji Citerior izbila je nova pobuna keltiberskih plemena koja se ubrzo proširila po celoj provinciji — po Virijatovom nagovoru, pobunili su se protiv Rimljana Beli i Titi, dotadašnji rimski saveznici, ustali su i Arevaki, a 143. godine otpočeo je i desetogodišnji Numantinski rat, koji je prema Šultenu, takođe bio zasluga samog Virijata. Bilo je očigledno da situacija u Hispaniji izmiče kontroli i Senat se je opet odlučio da 142. p. n. e. pošalje dva konzula.

U Hispaniju Citerior otišao je Kvint Sesilije Metelo Makedonac, dok je u Hispaniju Ulterior bio poslat još jedan član porodice Scipiona, Fabije Maksim Servilijan, brat Scipiona Emilijana. Zbog veoma urgentne situacije u Hispaniji Citerior, Servilijan je u Hispaniju Ulterior poveo sa sobom umanjenu vojsku od 18.000 pešaka i 1600 konjanika. Ovim snagama pridružilo se i 10 slonova i 300 afričkih konjanika koje je Servilijanu poslao u pomoć numidijski kralj, Mikipsa.

Servilijan se s jednim delom svoje vojske odmah uputio u Ituku, ali ga je Virijat napao sa 6.000 vojnika uz ogromnu buku i varvarski poklič, noseći raspuštenu dugu kosu kojom su imali običaj da mlate kako bi zastrašili neprijatelje. Servilijan je izdržao napad, a potom se povukao u logor. Kad je stigao ostatak Servilijanove vojske, konzul je opet krenuo u napad na Virijata, i u početku je izgledalo da pobeđuje, ali je Virijat, svojom taktikom kontranapada uspeo da pobije nekih 3.000 rimskih vojnika, dok je ostatak morao da se povuče. Virijat je onda napao sam rimski logor, gde su mnogi rimski vojnici, prema Apijanu, bili toliko preplašeni da su se sakrili u svoje šatore, i da su ih njihovi pretpostavljeni jedva naterali da se vrate u borbu. Kako se Virijat povukao kada se spustio mrak, Apijan beleži da je ovo spasilo rimsku vojsku potpune propasti. Međutim, Virijat je nastavio s iznenadnim napadima i u toku noći, i sledećeg dana, tako da su Rimljani na kraju bili primorani da napuste logor i da se vrate u Ituku.
Pošto su mu prethodne borbe izgleda iscrple i snagu i zalihe hrane, Virijat je spalio svoj logor i povukao se u Luzitaniju, na sigurniji teren. Servilijan je krenuo za njim, i usput kaznio pet gradova Betike koji su podržali Virijata, a istu kaznenu ekspediciju sproveo je i u zemlji Kuneja. Zatim je prešao u Luzitaniju i odlučno krenuo za Virijatom, ali ga je na putu napala i opljačkala vojska od 10.000 razbojnika, čije vođe Apijan imenuje kao Kurije i Apulej. Apijan dalje kaže da je Kunej poginuo u bici, a Servilijan je uspeo da brzo povrati ono što su mu opljačkali i da zatim osvoji gradove koji su pomogli Virijata, a potom i da ih surovo kazni. U pitanju su gradovi Astigi (danas Esiha), Ituka (danas Martos) i Obulkola (danas Porkuna). Servilijan je zarobio 10.000 Luzitanaca, od kojih je naredio da se 500 pogubi a ostale je prodao u roblje. Takođe je bio uhvaćen i izvesni Konoba, kome je bio pošteđen život zato što se dobrovoljno predao, ali je zato svim njegovim ljudima bila je odsečena desna šaka.

Prijatelj Rima

Apijan kaže da je Servilijan nakon ovoga otišao u zimski logor a zatim se vratio u Rim, ali Tit Livije navodi da je Servilijan ostao u Hispaniji i tokom sledeće, 140. godine p. n. e., kao promagistrat u Hispaniji Citerior. Pastor Munjoz navodi da bi u tu godinu trebalo datovati i događaje koje navodi Apijan, a koje pominje nakon Servilijanovog navodnog odlaska u Rim. Naime, Servilijan je, prateći Virijata, opseo grad Erisanu ili Arsu u Beturiji (Betika). Virijat se tokom noći uvukao u grad, i sledećeg jutra napao vojnike koji su baš u tom trenutku iskopavali rovove. Efekat iznenađenja je bio toliko veliki da su rimski vojnici bacili alatke kojima su kopali rovove i pobegli glavom bez obzira. Virijat je krenuo u poteru za njima, i saterao ih na ivicu litice sa koje nije bilo izlaza.

Imajući u šaci celokupnu Servilijanovu vojsku, Virijat je odjednom promenio mišljenje — poštedeo je živote rimskim vojnicima i otpočeo pregovore o miru. Prema sporazumu koji je tad sklopljen, i koji je kasnije ratifikovao i sam rimski senat, svi njegovi ljudi dobili su parče zemlje na kojoj bi se nastanili, a sam Virijat je proglašen prijateljem Rima (lat. amicus populi Romani).

Virijatov postupak i dan danas izaziva među istoričarima brojne nedoumice. Šulten ga naziva apsolutnom enigmom, s obzirom da je Virijat u tom momentu imao svojevrsnu priliku da potpuno uništi rimsku vojsku, što bi, uz velike gubitke koje su tada Rimljani imali u Keltiberskom ratu i hroničnu nestašicu dovoljnog broja vojnika u provinciji, dovelo Rimljane u poziciju da potpuno izgube kontrolu nad celim poluostrvom.

Postoje različita tumačenja ovog, po svim istoričarima, neshvatljivog postupka: jedni ga opravdavaju političkim pretenzijama luzitanskog vođe, tvrdeći da je Virijat želeo da postane luzitanski kralj i rimski saveznik, drugi, opet, da su Luzitanci bili umorni od ratovanja i da su naterali Virijata da pregovara. Sam Apijan navodi Virijatovu dobrotu kao razlog, rekavši da Virijat nije bio arogantan u svojoj pobedi, nego je smatrao ovo povoljnom prilikom da se rat privede kraju i da se zaradi rimska zahvalnost. Takođe se smatra da su razlog ovom postupku Virijatovi porodični problemi koji su uzeli maha i prerasli u problem unutar samih Luzitanaca. Naime, Virijatov tast, Astolpa, bio je bogat i uticajan aristokrata iz Betike, međutim, Virijata nije uspeo da impresionira svojim bogatstvom kojim se hvalio na svadbi svoje kćerke. Kako je Astolpa bio predstavnik one struje među autohtonim stanovništvom koja je zastupala prijateljstvo sa Rimom, odnos između zeta i tasta nije bio dobar: Virijat je s prezirom gledao na bogatstvo svog tasta i osuđivao ga je zbog prijateljstva s Rimljanima. Ovo rivalstvo se prenelo i na druge luzitanske porodice koje su bile pristalice Astolpe ili Virijata, i to u tolikoj meri da je paralisalo borbenu moć Luzitanaca, pa je Virijat verovatno mislio da bi u tom momentu bilo bolje sklopiti mir. Međutim, Pastor Munjoz ne veruje da su tenzije između dva tabora unutar Luzitanaca bile toliko velike i toliko ozbiljne, jer Virijat nije podlegao uticajima bogatih luzitanskih porodica koje su bile pristalice sklapanja mira s Rimljanima.

S druge strane, takođe i odluka senata dovodi u nedoumicu istoričare. S obzirom da je rimska politika u Hispaniji bila traženje potpune i bezuslovne predaje starosedelačkog stanovništva, krajnje je čudno da je Senat prihvatio mir pod ravnopravnim uslovima (lat. foedus aequum). Iako razlozi nisu sasvim jasni, može se pretpostaviti da je senat tada bio prisiljen da potpiše mir, ali nije imao ni najmanju nameru da ga održi, jer je ovakav mir smatran sramotnim po Rim (lat. deformem pacem), kako to navodi Tit Livije. Ovakva tvrdnja nalazi potvrdu u događajima koji su sledili, jer zaista, mir nije dugo trajao, pošto ga je Rim već sledeće godine prekršio.