Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Bitka kod Kane  (Pročitano 4085 puta)

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Bitka kod Kane
« poslato: 01.06.2013. 22:45 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Tri velike bitke Drugoga punskoga rata

Bitka kod Kane predstavlja najveću bitku Drugoga punskoga rata, a odigrala se 2. avgusta 216. pre Hrista između kartaginjanske vojske pod komandom Hanibala s jedne strane i rimske vojske pod komandom konzula Gaja Terencija Varona i Lucija Emilija Paula sa druge strane. Bitka se odigrala kraj Kane u Apuliji u jugoistočnoj Italiji. Hanibal je koristeći taktiku dvostrukoga obuhvata pobedio i gotovo potpuno uništio brojčano superiorniju rimsku vojsku. Bio je to najteži poraz u rimskoj istoriji. Bitka se smatra jednom od najpoznatih bitaka. Do današnjega dana izučava se kao jedan od najboljih primera vojne taktike i primer uništavajuće bitke.

Strateška pozadina

Kratko nakon početka Drugoga punskoga rata Hanibal je prešao Alpe i pobedio je rimsku vojsku u bici kod Trebije i bici na Trazimenskom jezeru. Rimski Senat se našao u panici, pa je za diktatora imenovao opreznoga Fabija Maksima. Fabije Maksim je zaključio da ne mogu da pobede Hanibala u otvorenoj bici, pa se odlučio za rat iscrpljivanja. Rimska vojska bi izbegavala odlučnu bitku, ali je zato napadala gde god bi bila u prednosti. Prvenstveno su napadali Hanibalove linije snabdevanja. Ta Fabijeva strategija je nakon nekoga vremena postala nepopularna u Rimu. Kartaginjanska vojska je pustošila bez otpora teritorijama rimskih saveznika. Rimska vojska im se ne bi suprostavljala, pa je postojao strah da će rimski saveznici preći na stranu Kartaginjana. Senat, nezadovoljan Fabijevom strategijem, po okončanju mandata nije Fabiju Maksimu obnovio diktatorska ovklaštenja, pa su komandu u ratu sa Hanibalom preuzeli konzuli Gnej Servilije Gemin i Marko Atilije Regul. Tokom 216. pre Hrista izabrani su novi konzuli Gaj Terencije Varon i Lucije Emilije Paul. Oni su mobilizirali do tada najveću rimsku vojsku sa ciljem da se obračunaju sa Hanibalom. Odlučili su da protiv Hanibala krenu sa 8 legija od po 5.000 vojnika i da pored toga mobiliziraju saveznike. Dotada je većinu ratova rešavao jedan konzul sa dve legije rimske vojske plus saveznička vojska. Veoma retko bi ratove rešavali sa sve četiri legije. Jezgro vojske pred bitku sa Hanibalom činilo je 8 legija, koje su ukupno imale 40.000 vojnika i 2.400 konjanika. Savezničke pešadije je bilo podjednako kao i rimske, a pored toga bilo je i 4.000 savezničkih konjanika, tako da je rimska vojska kod Kane imala nešto manje od 90.000 vojnika.

Istorijski izvori

Postoje tri glavna istorijska izvora o bici kod Kane, ali nijedan nije napisao savremenik. Najbliži je Polibije, koji je pisao oko 50 godina nakon bitke kod Kane. Tit Livije je pisao u vreme Oktavijana Avgusta, a Apijan još kasnije. Polibije je nastojao da oslika bitku kao rimsko dodirivanje dna, sa ciljem da se kasniji oporavak vidi kao dramatičniji i značajniji. Zbog toga je po svoj prilici prenaduvao broj poginulih u bici. Tit Livije je nastojao da Senat prikaže u ulozi heroja, pa je krivicu za poraz pripisao plebejcu Varonu. Kriveći Varona služi uklanjanju krivice sa rimskih vojnika, koje je on imao običaj da idealizira. Apijanov prikaz je još gori.

Kritički prikaz tradicionalne slike o Varonu

Obično bi svaki od dva konzula komandovao delom vojske, ali pošto su dve vojske išle zajednički u bitku, tada bi jedan konzul komandovao jedan dan, a drugi konzul drugi dan i tako bi se naizmenično smenjivali. Izgleda da je Hanibal znao za naizmenično komandovanje u rimskoj vojsci, pa je svoje planove prilagodio toj činjenici. Prema tradicionalnom prikazu Gaj Terencije Varon je komandovao na dan bitke i krivica za poraz se uglavnom pripisivala njemu. Izgleda da su aristokratski krugovi preuveličali njegovo nisko poreklo i učinili ga žrtvenim jarcem. Varon nije imao moćnih potomaka poput Lucija Emilija Paula, pa niko nije kasnije mogao da zaštiti njegov ugled. Lucije Emilije Paul je bio deda od Scipiona Emilijana, Polibijevoga zaštitnika. Istoričar Martin Semjuels postavlja pitanje da li je Varon uopšte komandovao toga dana, pošto je Lucije Emilije Paul komadovao desnom stranom. Senat je nakon bitke srdačno dočekao Varona, što je u suprotnosti sa kakvom su besnom kritikom dočekali ostale komandante. Zbog toga M: Semjels sumnja da bi ga Senat tako lepo dočekao da je bio glavni komandant u bici. Dali je s druge strane osporio da je desna strana uvek bila strana glavnokomandujućega. Ipak on pominje da je Hanibal kod Zame rekao da se kod Kane borio protiv Paula i zaključuje da je nemoguće tačno reći ko je bio glavnokomandujući.

Uvod

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Hanibal

U proleće 216. pre Hrista Hanibal je preduzeo stratešku inicijativu i zauzeo je veliko skladište kod Kane u Apulijskoj ravni. Hanibal se tako postavio između Rimljana i njihovoga izvora snabdevanja. Kako Polibije napominje zauzimanje Kane predstavljalo je veliki udarac za rimsku vojsku, jer ne samo da su izgubili veliko skladište, nego su izgubili grad, koji kontroliše okolnu oblast. Konzuli su odlučili da se sukobe sa Hanibalom, pa su krenuli južno i nakon dva dana marša našli su ga na levoj obali reke Aufid. Nakon toga ulogorili su se na udaljenosti od 10 kilometara. Kartaginjanski oficir Giskon je komentarisao kako je veoma velika rimska vojska, a Hanibal je na to rekao da iako ih ima mnogo više među njima nema nijedan Giskon.

Konzul Gaj Terencije Varon, koji je prvi dan komandovao, predstavlja se u antičkim izvorima kao nesmotren i arogantan i bio je odlučan da pobedi Hanibala. Dok su se Rimljani približavali Kani manja Hanibalova jedinica napala ih je iz zasede. Varon je uspešno obio kartaginjanski napad i nastavio prema Kani. Iako ta pobeda u čarci nije imala trajnu startešku vrednost, ona je mnogo podigla samopouzdanje rimske vojske, čak i previše, što se tiče Varona. Konzul Lucije Emilije Paul je bio protiv sukoba. Za razliku od Varona on je bio obazriv i oprezan i usprkos rimskoj brojčanoj nadmoći verovao je da je glupo da ulaze u bitku na otvorenome. Hanibal je imao prednost u konjici, i brojčano i kvalitetom. Ipak Lucije Emilije Paul je smatrao da nije pametno da se povuku nakon početnoga uspeha. Dve trećine vojske je ulogorio istočno od reke Aufid, a ostatak je poslao da učvrste položaje na suprotnoj strani. Drugi logor je trebao da posluži kao pokriće jedinicama za sakupljanje hrane iz glavnoga logora, a i da ometa neprijateljske jedinice.

Dve vojske su dva dana boravile na svojim položajima. Drugoga dana (1. avgust) Hanibal je postao svestan da će Varon komandovati trećega dana. Hanibal je tokom drugoga dana ponudio bitku, ali Paul je odbio. Hanibal je onda shvatio značaj vode, pa je poslao svoju konjicu do manjega rimskoga logora da bi napadao nosače vode. Prema Polibiju Hanibalova konjica je došla do ruba rimskoga logora i prekinula je snabdevanje vodom manjega logora.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Bitka kod Kane
« Odgovor #1 poslato: 01.06.2013. 22:57 »
Bitka


Snage

Često su nepouzdane brojke o veličini vojski za antičke bitke, pa ni bitka kod Kane nije izuzetak. Zbog toga iznesene brojke treba uzimati sa oprezom, a posebno one za Kartaginjane. Združena vojska dva konzula imala je 80.000 pešaka, 2.400 rimskih konjanika i 4.000 savezničkih konjanika. Unutar logora bilo je još 2.600 teško naouružanih i 7.400 lakonaoružanih vojnika. Ukupna rimska vojska izvedena na bojište bila je 86.400 vojnika. Nasuprot njima kartaginjanska vojska imala je u samoj bici 40.000 teških pešaka, 6.000 lakih pešaka i 10.000 konjanika. Kartaginjanska vojska imala je ratnike sa raznih strana. Među njima bilo je 8.000 Libijaca, 8.000 Ibera, 16.000 Gala (8.000 Gala je ostavljeno u logoru na dan bitke) i oko 5.500 getulskih pešaka. Hanibalova konjica je isto tako bila sa raznih strana, a tu je bilo 4.000 Numiđana, 2.000 Ibera, 4.000 Gala i 450 libofeničanske konjice. Pored njih Hanibal je imao 8.000 čarkaša, a to su bili balearski praćkaši i drugi.

Početni raspored snaga

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Početni rimski napad u bici kod Kane

Uobičajeni raspored za vojske toga doba bio je da se pešadija rasporedi u centar, a konjica na dva krila. Rimljani su blisko sledili tu koncepciju, jedino što su se odlučili za veću dubinu pešačke linije na račun širine. Na taj način su se nadali da će koncentracijom snaga izvesti brzi proboj kroz Hanibalov centar. Gaj Terencije Varon je znao da je rimska pešadija uspela da probije Hanibalov centar u bici kod Trebije, a on je to planirao na mnogo većoj skali. Iako su Rimljani imali mnogo više vojske od Kartaginjana zbog veće dubine imali su širinu podjednaku kao i Kartaginjani. Varon je procenjivao da Hanibal nema manevarskoga prostora i da se ne može povlačiti, pošto se iza njega nalazila reka Aufid. Smatrao je da će pod pritiskom mnogobrojnije rimske vojske Kartaginjani biti saterani do reke i da će ih iseći kad ostanu bez manevarskoga prostora. Varon je bio svestan da Hanibal duguje prethodne dve pobede ratnim varkama, pa je zbog toga tražio bitku na otvorenom prostoru, gde Hanibal ne bi mogao da opet pripremi zasedu. Bojno polje kraj Kane bilo je čisto, bez mogućnosti da se sakrije vojska i čeka u zasedi.

Hanibal je, sa druge strane, napravio borbeni raspored kojim je maksimalno nastojao da iskoristi borbene kvalitete svake pojedinačne jedinice. Pri osmišljavanju strategije uzimao je u obzir njihove jačine i slabosti. U centar je rasporedio najslabije snage, tj. ibersku, galsku i keltibersku pešadiju. Elitnu Hanibalovu pešadiju činila je pešadija iz kartaginjanske Afrike, a te prekaljene vojnike postavio je na krila pešačke linije. Za njih je Hanibal predviđao da izvedu glavni udar na rimska krila. Konjicu je rasporedio na dva krila. Hasdrubal je komandovao iberskom i keltiberskom konjicom na levom krilu, a na raspolaganju je imao 6.500 konjanika. Hanon je komandovao sa 3.500 numidijskih konjanika na desnom krilu.

Hanibal je nameravao da sa nadmoćnijom konjicom na krilima pobedi slabiju rimsku konjicu i da se nakon toga konjica okrene i da napadne otpozadi rimsku pešadiju dok ona napada Hanibalov oslabljeni centar. U tom ključnom trenutku i afrički veterani sa pešadijskih krila bi trebali da žestoko pritisnu sa oba boka i da obuhvate rimsku vojsku.

Hanibala nije brinulo to da se reka Aufid nalazi u njegovoj pozadini. U stvari, ona je igrala veliku ulogu u njegovoj strategiji. Usidrivši vojsku kraj reke Hanibal je u stvari sprečavao da Rimljani obuhvate jedno od njegovih krila. Osim toga Kartaginjani su se postavili tako da su Rimljani bili okrenuti na istok, tako da je Hanibal znao da će ujutro sunce udarati Rimljanima u oči, a pored toga jugoistočni vetar će im duvati pesak u lice.

Bitka

Kada su se ujutro 2. avgusta 216. pre Hrista dve vojske približile jedna drugoj Hanibal je postepeno počeo da rasteže centar svoje linije, tako da najpre napredovao sa središnjim jedinicama Ibera i Gala, a ostali su zaostajali za njima. Što je jedinica bila bliže centru više je odmaklnula od ostalih jedinica, ali napredak jedne jedinice u odnosu na drugu opadao je sa udaljenošću od centra. Jedinice, koji su bile udaljenije su bile istanjenije. Veruje se da je svrha te formacije bila da se odgodi napredovanje rimske pešadije, dok Hanibal ne razvije afričku pešadiju, koja se nalazila između ostale pešadije i krila. Iako većina istoričara smatra da je ta Hanibalova akcija bila promišljena postoje i oni koji smatraju da se to sve desilo samo po sebi.

Kada je počela bitka na krilima je došlo do žestokoga obračuna dve konjice. Iberska i galska konjica su odlučno pobedile na svom krilu, koji je bio bliže reci. Na drugom krilu numiđanska konjica se borila nerešeno, sve dok nije došla pobednička konjica sa drugoga krila i oni su rimsku konjicu naterali u beg.

Dok je kartaginjanska konjica bila na putu da pobedi rimsku konjicu pešadije dve strane su napredovale jedna prema drugoj u centru bojnoga polja. Dok su Rimljani napredovali ometao ih je vetar, koji im je bacao pesak u oči. Iako vetar sam po sebi nije bio od najveće važnosti, prašina, koju su dizale dve vojske mogla je da ometa vidljivost. Prašina je mogla da bude ometajući faktor, ali vojska je mogla da vidi protivnika iz blizine. Bilo je i drugih psiholoških faktora, koji su mogli da omeataju jednu ili drugu vojsku. Obe strane su bile neispavane, jer su morali da prevale dosta od logora do bojnoga polja. Zbog Hanibalovoga napada na njihov logor Rimljani su prethodnga dana bili bez vode.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Uništenje rimske vojske u bici kod kane

Hanibal se nalazio sa svojom vojskom u slabom centru i započeo je kontrolisano povlačenje. Polumesec od iberijskih i galskih vojnika počeo je da se nabire unutra, kako su počeli postepeno da se povlače. Hanibal je znao da je rimska pešadija u centru mnogo jača od njegovoga centra i namerno je naredio povlačenje svoga centra. Na taj način stvorio se polukrug oko rimske vojske, koja je napadala. Na taj način Hanibal je potpuno osujetio prednost rimske pešadije. Tokom napredovanja rimskoga centra veliki deo rimske vojske izgubio je koheziju, pošto su počeli da se gužvaju u prostor, koji su Kartaginjani napustili. Ubrzo se rimska vojska tako nabila, da nisu imali prostora ni da rukuju oružjem. Napredujući napred sa željom da unište ibersku i galsku vojsku u povlačenju Rimljani su zanemarili afričku pešadiju, koja je stajala na krajevima obrnutoga polumeseca. Moguće je da Rimljani zbog prašine nisu ni mogli da uoče elitnu kartaginjansku pešadiju na ivici njihovih bokova. Pored toga kartaginjanska konjica je dobila dovoljno vremena da na oba krila otera rimsku konjicu iz bitke, pa je onda sa leđa napala rimsku pešadiju. Rimska pešadija potkresanih krila formirala je klin, koji je sve dublje i dublje ulazio u kartaginjanski polukrug. U jednom trenutku se afrička elitna pešadija našla na rubu polukruga i na boku rimskoga klina. U tom odlučujućem trenutku Hanibal je naredio afričkoj pešadiji, da se okrene prema unutra i da napadne rimsku vojsku sa bokova. Na taj način rimska pešadija je obuhvaćena sa dve strane.

Napad kartaginjanske konjice sa leđa i afričke pešadije sa oba boka zaustavio je rimsku pešadiju. Rimska vojska se našla obuhvaćena u obruču, bez izgleda za beg. Kartaginjani su stvorili zid i započeli su da uništavaju vojsku u obruču. Najpre su pokosili one na rubovima obruča i kako se obruč smanjivao tako je ubijana nova masa rimskih vojnika, sve dok na kraju nisu gotovo svi stradali. Uspelo je da pobegne samo 14.000 rimskih vojnika, a to su bili uglavnom oni, koji su čuvali logor. Oni su pobegli do Kanusijuma.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Bitka kod Kane
« Odgovor #2 poslato: 01.06.2013. 23:03 »
Gubici


Rimski gubici

Polibije tvrdi da rimska i saveznička pešadija imaju 70.000 poginulih, 10.000 zarobljenih i možda 3.000 preživelih.[10] Od 6.000 rimskih i savezničkih konjanika preživelo je samo 370 konjanika.

Tit Livije tvrdi da je na rimskoj i savezničkoj strani poginulo 45.500 pešaka i 2.700 konjanika. Zarobljeno je 3.000 pešaka i 1.500 konjanika. Iako Livije ne pominje svoj izvor informacija verovatno je to bio Kvint Fabije Piktor, rimski istoričar, koji je bio učesnik Drugoga punskoga rata. Livije ga pominje prilikom iznošenja broja žrtava u bici kod Trebije. U bici je poginuo konzul Lucije Emilije Paul, a od ostalih važnih ličnosti poginula su dva kvestora. Poginulo je 29 od 48 prisutnih vojnih tribuna, a neki od njih su imali rang konzula, poput Gneja Servilija Gemina ili Marka Minuciaj Rufa. Poginulo je 80 senatora ili ljudi, koji su imali položaj koji im je davao pravo da budu izabrani za senatore.

Kasniji rimski i grčko-rimski istoričari ponavljaju Livijeve brojke. Apijan pominje 50.000 poginulih i mnogo zarobljenih, a Plutarh kaže da je 50.000 Rimljana poginulo u toj bici, a 4.000 ih je zarobljeno. Kvintilijan tvrdi da je Hanibal pobio 60.000 vojnika u bici kod Kane, a Eutropije pominje 20 poginulih ranga konzula ili pretor, poginulih 30 senatora i ukupno 40.000 pešaka i 3.500 konjanika.

Većina savremenih istoričara smatraju Polibijeve brojke kao pogrešne i skloni su da prihvate Livijeve brojke. Postoje i neki istoričari, koji smatraju da su rimski gubici bili mnogo manji, pa tako Kantalupi gubitke procenjuje između 10.500 i 16.000: Semjuels isto tako smatra da su brojke prevelike i da konjica nije mogla da spreči rimsku pešadiju da pobegne preko svoje pozadine.

Kartaginjanski gubici

Tit Livije navodi da je poginulo 8.000 kartaginjanskih vojnika. Polibije izveštava da su Kartaginjani imali 5.700 poginulih,[17] a od toga bilo je 4.000 Gala, 1.500 Ibera i Afrikanaca i 200 konjanika.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Srednjovekovni prikaz Bitke kod Kane

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Bitka kod Kane
« Odgovor #3 poslato: 01.06.2013. 23:05 »
Posledice


Nakon katastrofalnoga poraza u Rimu je zavladala velika panika. Rimljani su kratak period vremena bili u potpunom rasulu. Uništene su im najbolje vojske, koje su imali na Apeninskom poluostrvu. Ostaci rimske vojske bili su obehrabreni, a preživeli konzul Varon je bio diskreditovan. Rimljani su proglasili dan nacionalne žalosti, a gotovo svi su imali rođaka ili poznanika, koji je poginuo. Vladao je takav očaj, da su se dva puta pribegli i ljudskim žrtvama, pa su tako žive ljude zakopali na Forumu.

Vojni tribun Lucije Cecilije Metel je toliko bio obeshrabren, pa je smatrajući da je sve izgubljeno predložio ostalim tribunima da odu da služe kod neke strane vojske. Kasnije je bio prisiljen da se zakune na vernost Rimu. Od preživelih rimskih vojnika iz Kane oformljene su dve legije i onda im je zbog bega sa bojnoga polja određena kazna da ostatak rata provedu na Siciliji. Pored fizičkoga gubitka vojske Rim je izgubio i prestiž. Zlatan prsten bio je simbol pripadnosti najvišoj klasi rimskoga društva, a Hanibal je nakon bitke pokupio 200 zlatnih prstenova i poslao ih u Kartaginu. U Kartagini su bačeni na pod senata kao dokaz pobede.

Zajedno sa prethodnim pobedama kod Trebije i kod Trazimenskoga jezera Hanibal je pobedio ekvivalent od 8 konzularnih armija. Za samo tri kampanje Rim je izgubio jednu petinu stanovništva starijega od 17 godina ili oko 150.000 ljudi. Rimski poraz je imao razoran moralni efekat, jer se gotovo celi jug Apeninskoga poluostrva pridružio Hanibalu. Nakon bitke kod Kane Hanibalu su se pridružili delovi Velike Grčke. A to su bile provincije Arpi, Salapija, Herdonija, Uzent, uključujući i gradove Kapuu i Tarentum. Veliki efekat bitke kod Kane posebno se prema Polibiju vidi po tome što porazi kod Trebije i kod Trazimenskoga jezera nisu narušili lojalnost rimskih saveznika, a nakon Kane mnogi saveznici su napustili Rimljane smatrajući da su izgubili rat. Tokom te iste godine 216. pre Hrista grčki gradovi na Siciliji pobunili su se protiv Rimljana. Makedonski kralj Filip V Makedonski obratio se Hanibalu i obećao mu je podršku, tako da je započeo Prvi makedonski rat protiv Rima. Hanibal je osigurao i podršku Hijeronima, novoga kralja Sirakuze.

Nakon bitke komandant numniđanske konjice Maharbal savetovao je Hanibala da iskoristi pogodnu priliku i napadne sam Rim. Kada je Hanibal odbio da krene na Rim Maharbal mu je rekao da je nadaren od bogova kako da osvaja, ali da ne zna da iskoristi svoju pobedu. Ipak Hanibal je imao dobrih razloga da drugačije procenjuje stratešku situaciju. Prema istoričaru Hansu Delbriku kartaginjanska vojska je imala mnogo poginulih i ranjenih, pa nije bila u stanju da izvede direktan napad na Rim. Neuspešni napad na Rim bi poništio psihološke efekte koje je pobeda kod Kane imala na rimske saveznike. Čak i da mu je vojska bila u punoj snazi opsada Rima bi bila veoma zahtevna operacija, koja bi zahtevala da pokori najveći deo šire okoline Rima, da bi osigurao svoje snabdevanje i prekinuo snabdevanje neprijatelja. Iako je Rim izgubio ogromnu vojsku kod Kane, a nakon Kane mnoge saveznike, ipak je i pored Hanibalovoga pritiska još uvek imao dovoljno ljudstva da spreči pad Rima i da održava značajne vojne snage u Iberiji, Siciliji i Sardiniji. Hanibalovo ponašanje nakon pobeda kod Trazimena i Kane i činjenica da je prvi put napao Rim 211. pre Hrista navode na zaključke da njegov strateški cilj nije bio da uništi neprijatelja, nego da obeshrabri Rimljane serijom pokolja u bitkama i da ih izmori sa ciljem da prihvate umereni mirovni sporazum.

Odmah nakon Kane Hanibal je u Rim poslao delegaciju na čelu sa Kartalom i sa umerenim mirovnim predlozima. Iako su Rimljani bili u katastrofalnom položaju Rimski Senat je odbio da pregovara o miru. Umesto toga pokazali su još veću odlučnost, pa su proglasili opštu mobilizaciju vojnosposobnoga muškoga stanovništva, tako da su mobilizirali ne samo seljake bezemljaše, nego i robove. Oformili su dve legije od robova. Zabranili su da se govori o miru, a žalost su ograničili na trideset dana. Nakon Kane nikada više se Rimljani neće usuditi da protiv Hanibala koncentrišu tako velike snage. Umesto toga stalno će dejstvovati nekoliko nezavisnih armija. Ipak i nakon Kane bilo je povremeno bitaka, ali nikada tako velikih. Rimljani su nastavili rat prema principima Fabijeve strategije.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Bitka kod Kane
« Odgovor #4 poslato: 01.06.2013. 23:08 »
Istorijski značaj


Uticaj na rimsku vojnu doktrinu

Bitka kod Kane imala je ogroman uticaj na oblikovanje vojne strukture i taktičke organizacije rimske republikanske vojske. Rimljani su iz svog najvećeg poraza izvukli pouke pa su postepeno uvodili reforme u svrhu izbegavanja sličnih događaja u budućnosti. To se prvenstveno odnosilo na promenu taktike, odnosno rimski bojni poredak više nikada nije nastojao nalikovati grčkoj falanzi. Pokazalo se da falanga zbog nemogućnosti nezavisnoga manevrisanja nije bila sposobna da spreči upadanje u Hanibalovu klopku kod Kane. Takođe problem je bio što se dva konzula smenjuje na komandom mestu svaki drugi dan.

Nakon Kane uvedene su brojne reforme da bi se otklonili nedostaci rimske vojske. Falangu su podelili na kolone, a njih su razbili na manje taktičke jedinice, koje su bile sposobne da čine nezavisnu jedinicu i da manevrišu i bore se neazavisno od drugih takvih jedinica. Bio je to početak prelaska na manipularni sistem, koji je u doba Gaja Marija doveo do sistema kohorti. Pored toga pokazalo se da je nužno da vojska ima jedinstvenu komandu. Nakon različitih političkih eksperimenata Scipion Afrikanac je postao vrhovni komandant rimske vojske u Africi i do završetka Drugoga punskoga rata ostao je komandant. Moguće je da je to predstavljalo narušenje ustavnih zakona Rimske republike. Bitka kod Kane pokazala je i ograničenja građanske vojske milicijskoga tipa. Nakon Kane se zbog toga sprovodila postepena profesionalizacija vojske. Jezgra Scipionove vojske kod Zame sastojala se od veterana, koji su 16 godina bili angažovani u ratu, najpre u Iberiji, a onda u severnoj Africi.

Status u vojnoj istoriji

Bitka kod Kane čuvena je ne samo po Hanibalovoj taktici, nego i po ulozi, koju je imala u rimskoj istoriji. Bio je to najteži rimski poraz, po obimu neponovljiv sve do bitke kod Arausija. Bitka kod Kane se smatra jednom od najvećih svetskih bitaka. Hanibalov manevar dvostrukoga obuhvata smatra se jednim od najvećih manevara u istoriji.

Model Kane

Kao najkrvaviji i najspektakularniji okršaj Drugog punskog rata, bitka kod Kane je kasnije zaokupila maštu mnogih vojnih teoretičara koji su je navodili kao ideal ratne veštine, ali i brojnih komandanata koji su je nastojali kopirati. U tome su se najviše istakli nemački vojni teoretičari i vojskovođe u 19. i 20. veku, koji su kao krajnji cilj svoje strategije navodili obuhvat, opkoljavanje i uništavanje neprijateljske vojske na isti način na koji je Hanibal uništio Rimljane. U tome je najeksplicitniji bio Alfred fon Šlifen, načelnik nemačkog generalštaba, koji je svoje ideje o konceptu uništavajuće bitke objavio u knjizi po imenu Kana. Pokušaji da se Hanibalov uspeh ponovi na strateškom nivou poznati su kao Šlifenov plan, i kasnije je razvijena doktrina blickriga. Dvajt Ajzenhauer je pisao da svaki komandant traži mogućnost uništavajuće bitke i da ponoliko koliko okolnosti dopuštaju ponovi u modernom ratu klasičan primer Kane. Fridrih II Veliki i Helmut fon Moltke su isto tako bili fascinirani Kanom i pokušavali su da ostvare svoju verziju Kane.