Kada pričamo o zlatnoj groznici, potrazi za blagom, zakopanim sanducima sa zlatnicima i ostalim pričama vezanim za iznenadno pronalaženje velike količine neke potrošive ili konvertibilne sume novca te priče uvek prebacujujemo ili u domen bajki ili ako su se zaista odigrale onda negde zaista, zaista daleko



Tako, na primer, zlatna groznica nas prvo asocira na Klondajk u Jukonu, pod uslovom da smo čitali Džeka Londona. Ako nismo verovatno nas neće asocirati ni na šta, ali to je već druga priča.

Pa i u našim domaćim legendama uvek postoji jedna arhetipska priča koja se tiče pronalaska ćupa s blagom, ali to blago nekako uvek bude fatalno po onog ko ga pronađe da na kraju umre ili se razboli dok ga ne vrati tamo gde ga je našao, a to je obično u korenju nekog velikog hrasta.

Postoji, s druge strane, jedna zaboravljena banjalučka priča koja se tiče pronalaska jednog ćupa sa zlatnicima. Koliko je poznato niko nije umro zbog tog što ga je pronašao, a bogami to otkriće nije izazvalo ni novu zlatnu groznicu.

Ovaj ćup pronađen je ni manje ni više nego na Haništu.

Dvadeset trećeg decembra 1985. na krajnjem severnom delu arheološkog lokaliteta Haništa radnici Marko Bogić i Zahid Dervišević pronašli su kopajući rov za potrebe telefonskih instalacija jedan ćup sa znatnom količinom novčića. Novac je bio patiniran i velika količina je bila slepljena u grumenove. Zahvaljujući nadzorniku radova i Zavodu za za zaštitu spomenika kulture rasuti novac koji je „isplivao“ na površinu u blizini je prikupljen i sačuvan. Procenjuje se da je na Haništu tih decembarskih dana pronađeno 2.000 novčića.

Detaljnim analizama otkriveno je da većina novčića potiče iz sredine 16. veka, mada postoje i primerci iskovani krajem 15. veka. Na osnovu analiza o godinama ovih moneta sa dosta sigurnosti se utvrdilo da je ova posuda pohranjena na skrovito mesto unutar jednog temeljnog zida najranije 1627, odnosno najkasnije 1628.

Još zanimljivije postaje kada se vidi odakle sve potiču ovi novčići.


Krenimo redom.

Poljski grošievi Kazimira IV (vladao 1427-1492), šleski groševi Ludovika II iz 1518, pruski groševi Sigismunda I iz 1513. Najmlađi primerci su ugarski denari Marije II iz 1620, kai i španski reali Filipa IV iz razdoblja 1621-1625, pa turske akče Murata IV iz 1623 i kao najmlađe – dubrovačke grossete iz 1627. godine. Sve u svemu, novac potiče iz Ugarske, Pruske, Nemačke, Španije, Turske, Švajcarske, Venecije i Dubrovnika.

Postavlja se pitanje kakva se priča krije iza tog zakopanog ćupa? Otkud pare sa toliko različitih strana? Ko je bio vlasnik? Zašto su zakopane?

Aco Ravlić, neumorni hroničar grada na Vrbasu kod koga smo i našli ovu priču, kaže da ime vlasnika sigurno neće nikada biti otkriveno, ali da to nije tolika šteta koliko činjenica da se ne zna ispod koje prostorije je nađen ćup, tj. koja je bila njena namena. Prisustvo tolikih različitih valuta daje za pravo onima koji tvrde da je u to vreme kroz Banjaluku proticala reka stranaca. Shodno tome postoji teorija da je mesto gde je pronađen čup u stvari služilo kao menjačnica.  Šta je zaista tu bilo možda nikada nećemo saznati. Ali ne može da nas ne zaintrigira pomisao da postoji mogućnost da možda čak i ovih dana pri kopanju temelja za neku od brojnih zgrada što se prave iznenada iz zemlje proviri komad istorije za koji nismo znali ni da postoji.

(frontal.ba)