Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Tajne potonulih blaga  (Pročitano 6863 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Tajne potonulih blaga
« poslato: 15.04.2013. 00:43 »
Opasno ostrvo Kokos

Legende o dragocenostima i velikom opljačkanom blagu, tokom brojnih piratskih pohoda, danas golicaju maštu mnogih zanesenjaka; nadom u brzo bogaćenje, pothranjuju se legije zanesenjaka, nagoneći pojedince da svakodnevno istražuju brojna ostrva razbacana u Tihom, Atlantskom i Indijskom okeanu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kakve čuva tajne: Iskrcavanje brodova na ostrvo Kokos u Tihom okeanu

Po svoj prilici, najvećom tajanstvenošću je obavijeno ostrvo Kokos, zatureno u ekvatorijalnom delu Tihog okeana, na oko tri stotine milja od obala Kostarike u čijem sastavu se danas nalazi. Po veličini, topografiji i drugim spoljnim oznakama, ovaj nenaseljeni kutak Zemlje zapanjujuće podseća na opise književnika R. L. Stivensona iz njegovog čuvenog dela Ostrvo sa blagom. Stivenson ga je proslavio, a Kokos je poslužio kao mesto događanja za uzbudljive obračune njegovih heroja.

NIZ TRAGEDIJA

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kapetan Skot Tompson

Koliko su legende o tajnim skrovištima, gde se krije neverovatno gusarsko blago, na Kokosu verodostojne, danas niko sa sigurnošću ne može potvrditi jer je, od poslednjeg impresivnog nalaza prošlo više od 70 godina. Marsel Dibone, sekretar Pariskog kluba lovaca na blago, kaže:
 
"Veliki broj tragalaca opsednut je legendama vekovima umnožavanih oko misterije Kokosa. Mnogi ih uzimaju zdravo za gotovo, skupe novac, ukotve brod i onda traže li traže, sve dok ih pomorska policija Kostarike ne otera..."

Za ostvro Kokos se ni u kom slučaju ne može reći da je gostoljubivo. One, namerene da nađu blago, kao i pirate svojevremeno, ovde sačekuju oblaci debelih crnih muva i gomile sitnih crvenih mrava, budno čuvajući tajne stenovite obale i tropskog rastinja. Kako Dibone pripoveda, teško vama ako niste dobro zaštićeni obućom i odećom: "Ujedi ovih stvorenja izazivaju bolan svrab i brojne plikove; oni očas oštete nezaštićen deo kože. Telo se prekriva bolnim ranama tako da se samo najupornijima i, dobro zaštićenim lovcima na blago, ne javlja želja da sve napuste, da odmahnu rukom i što brže pobegnu sa Kokosa, da se više nikada ne vrate".

Niz opominjućih tragedija, svedoči Marsel Dibone, nije mogao da ohladi žar brojnih lovaca na blago skriveno na Kokosu: "Od 1952, kada su intenzivirane potrage, u vodama Kokosa bilo je 12 brodskih havarija i čak 48 smrtnih ishoda ove opasne avanture" kaže sekretar Kluba i nastavlja:
 
"To i devastacija ostrva, u periodu od sedamdesetih godina 19. veka do danas, uticalo je na odluku vlade Kostarike da zabrani boravak na ostrvu svima, izuzev naučnicima. Naime, nesavesni lovci na blago su na ostrvu izazvali niz požara, a iza svake ekspedicije je ostajalo na gomile plastičnih boca, konzervi, kesa i raznog drugog smeća. Ostrvu je, kako svedoči izveštaj UNESKO iz 1997. godine pretila ekološka katastrofa i otuda reakcija vlade Kostarike, prinuđene da ovde zabrani bilo kakva dalja raskopavanja i pretrage".

Godina 1820. bila je za ostrvo Kokos, u pogledu gusarskih i lopovskih tajnih pohranjivanja blaga, izuzetno plodna. Prema podacima kojima raspolaže Pariski klub lovaca na blago, te godine je na ostrvu boravio britanski gusar Skot Tompson da bi zakopao blago oteto sa španske fregate. Ovo blago je Klub procenio 1956. na 18 miliona dolara. Reč je o blagu poreklom iz jedne od brojnih peruanskih riznica; njega je Španska mornarica prevozila u neku od matičnih luka. Sadržaj kovčega popisan je do najsitnije dragocenosti i, taj spisak se i danas čuva u Pomorskom arhivu Sevilje.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Strme litice ostrva Kokos, pune pećina koje su izdubljene neprekidnim radom vode

Priča o blagu Skota Tompsona zainteresovala je trojicu Francuza: Kloda Šarjea, Žana Portelja i Roberta Verna. Odlučili su, kud puklo da puklo, po svaku cenu se dokopati impozantnog blaga. Šarje i Portelj su bili članovi pariskog Kluba od 1948.g. i intenzivno su učestvovali u njegovom radu: Šarje, kao novinar, a Portelj je, iz brojnih dokumenata, uzimao građu za svoje petparačke romane, objavljivane u sveskama i kroz nastavke, na stranicama Frans Soara. Portelj je bio veliki poklonik Stivensona i Salgarija, pisaca što proslaviše piratski roman. Želeo je da dostigne njihovo umeće i slavu.
 
Robert Vern je po zanimanju bio speleolog, bez stalnog zaposlenja. Pošto su od Kluba dobili sve informacije o dragocenostima što ih je, na Kokosu, zakopao engleski pirat Tomson, tri druga su na jahti Elena krenuli u potragu - možda ne iz namere da nađu blago, već više iz želje da dožive nezaboravnu avanturu. Sa njima je putovao iskusan navigator i jedan član posade. U julu 1962.g. srećno su doplovili do Kokosa i usidrili se u njegovom zalivu. Na Vernovo insistiranje, pristali su da prvo istraže par obalnih pećina, a potom da krenu na ostrvo i njega na tenane prečešljaju.

Trećeg dana, po svedočenju Verna i dvojice članova posade, datog pomorskoj policiji, došlo je do katastrofe. Gumeni čamac, kojim su krenuli ka jednoj od pećina, prevrnuo se pod naletom talasa. Odbivši se od obale, odvukao je pod vodu Šarjea i Portelja, skupa sa opremom. Vern je uspeo da se spasi, uhvativši se za konopac razapet duž boka čamca. Sa jahte su videli prevrtanje i drugim gumenjakom hitro krenuli brodolomnicima u pomoć. No, spasen je samo Vern. I pored detaljne pretrage, tela nesrećnog Šarjea i Portelja nisu bila pronađena.

"Ovo je samo jedna od nesreća koje su se desile u vodama Kokosa", kaže Marsel Dibone, nadajući se da ih više neće biti. Dosta udesa, ali i srećnih obrta zabeleženo je u arhivama pariskog Kluba.

Jata belih nemani

Iskrcavanje na obalu Kokosa je skopčano sa nizom opasnosti. Strme litice ostrva, pune pećina koje su izdubljene neprekidnim radom vode, zapljuskuju neprestano veliki talasi, preteći da prevrnu čamac neiskusnoj posadi. Ulaz u unutrašnjost Kokosa vodi kroz uzak zaliv pun podvodnih hridi; u njega se uliva jedina rečica na ostrvu. Pokušaj ulaska, za vreme oseke, mnogo puta je doveo do nasukavanja ili teških brodskih havarija; ovde dodatnu opasnost predstavljaju i jata belih ajkula; strašnih nemani, zbog mešanja slatke i slane vode, ima u jatima.


ZAGONETNA LIČNOST

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Mapa iz 1883. godine

Poslednji veliki nalaz, vredan pedesetak miliona dolara, zbio se proleća 1930. kada je elektroinženjer Semjuel Klejton boravio na Kokosu predvodeći veliku američku ekspediciju. Njegovo opsežno istraživanje je finansirala vlada Kostarike.
 
Klejton je, pomoću metalofona vlastite konstrukcije, iskopao blago koje je sakrio gusar Tomasa Kokren između 1821. i 1823. Da je blago pripadalo ovom engleskom avanturisti, neobične, spektakularne biografije, otkrila su docnija ispitivanja Pariskog kluba. Sam Klejton, zagonetna ličnost, javno se zahvalio neznanom dobrotvoru, potonuvši kasnije u potpunu anonimnost. Sa vladom Kostarike je podelio blago i od vlastitog dela mogao je ugodno da živi do kraja života, ne hajući za stotine leševa kojima je bio popločan Kokrenov put do blaga i trenutka kada ga je sakrio u njedrima negostoljubivog ostrvceta. U časovima dok ga je sakrivao, Tomas Kokren nije ni slutio da ga gleda posednji put.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #1 poslato: 15.04.2013. 00:55 »
Džentlmen i razbojnik

Tomas Kokren, rođen 1772. a umro 1837, izuzetno je burno proživeo svoj vek. Sahranjen je kao lord, uz sve počasti Engleske. Ne bi nikoga začudilo da je, kojim slučajem, izdahnuo na užetu, bez truna ma čijeg sažaljenja.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Pohlepni kontraadmiral: Tomas Kokren

Nakon kratke vojničke karijere, istakavši se u engleskim ratovima sa Napoleonom, postao je član britanskog Parlamenta. No, s obzirom na to da je oduvek želeo da se obogati, uzeo je učešća u finansijskim mahinacijama, što ga je odvelo iza rešetaka. Kad je, nakon dve godine robijanja pušten na slobodu, shvatio je da sa okrnjenom reputacijom i belegom onoga koji je, iz klupa Parlamenta, dospeo na zatvorske daske, nema šta da traži u Engleskoj. Napušta Ostrvo i kreće preko okeana u potrazi sa srećom.

POTERA ZA RIZNICOM

Nade ga ovaj put nisu izneverile: za nekoliko godina je prevalio put od običnog dobrovoljca, do komandanta pomorskih snaga Čilea. Kao visoki oficir, upoznao je slavu i poštovanje ali, put do bogatstva je još bio daleko. U jesen 1821. do obale južnog Perua doplovila je eskadra čileanske flote pod komandom Tomasa Kokrena u činu kontraadmirala. Visoku dužnost mu je lično dodelio južnoamerički revolucionar Simon Bolivar.
 
Sadejstvujući sa kopnenim jedinicama, Kokren je izvršio snažan desant. Kopnene, oslobodilačke jedinice Argentine i Čilea krenule su ubrzanim maršem na Limu, gde se nalazila rezidencija španskog štićenika Joakina Pesuelija, vicekralja Perua. Pošto je armija pod komandom Bolivara sa severa odsekla Limu od drugih španskih poseda, kapitulacija se za kralja pokazala neizbežnom. Pauselio se, u strahu za vlastiti život, odmah stavio pod zaštitu vlade SAD a državnu blagajnu, po nalogu španskog kralja, trebalo je da otpremi u Panamu. I tako se, pod okriljem mračne noći, iz luke Kaljao, nedaleko od Lime, panamskim obalama uputila teretna galija Santa Barbara čija su skladišta do vrha bila nabijena dragocenostima iz peruanske riznice.

Delikatnu operaciju transporta zlata vicekralj je poverio iskusnom kapetanu Gonzalesu Vaskezu i odredu njegovih najpouzdanijih vojnika. Mada je operacija Carska riznica obavljena u najstrožoj tajnosti, Tomas Kokren je na vreme saznao za nju. Reagovao je munjevito. Navodno, vest mu je tajno saopštio jedan od sekretara Joakina Pauselija. Iz razloga vlastite bezbednosti, naglo je odlučio da promeni stranu, ne čekajući Bolivarove trupe koje su kucale na vrata Lime. Ova vest ne samo što mu je sačuvala glavu na ramenima, nego mu je donela i bogatu nagradu u zamenu za ćutanje. Kokren nije časio ni časa nego je na svom brzom jedrenjaku počeo da goni zlatnu galiju. Sudbina mu je konačno pružila šansu da se obogati i on ju je grčevito zgrabio. Pretpostavljao je o kolikom blagu je reč i bio je spreman da ga na se domogne na sve načine.

Dani na komandnom mostu jedrenjaka pretvorili su se u časove iščekivanja i osmatranje horizonta durbinom sve do momenta kada se na obzorju ukazala teretna galija. Ali, španski kapetan je primetio poteru odmah shvatajući da njegov brod, pretovaren zlatom, neće moći da se takmiči u brzini sa lakim jedrenjakom. Zbog toga je rešio da se posluži lukavstvom: uzeće kurs ka ostrvu Kokos i, pod zaštitom noći, uploviti u zaliv svetog Miguela s nadom da će protivnik, ne sumnjajući ni u šta, u žurbi projuriti mimo njega.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Potonuo sa posadom: Maketa broda "Santa Varvara"

Oprezni Kokren nije se dao obmanuti. Njegov jedrenjak se usidrio na samom ulazu u zaliv i zauzeo busiju okrenuvši cevi teških topova ka zaleđu. Kad je posada galije ujutro u daljini videla bojni brod, njihov razočarani kapetan je doneo novu odluku: umesto da isplovi na otvoreno more, što je u najboljem slučaju značilo spasavanje života i gubljenje blaga, Vaskez se uputio kao ušću široke reke koja se ulivala u zaliv. Mogao je da plovi svega par stotina metara - sledeća deonica je bila suviše plitka za njegov brod.
 
Tu se Vaskezova galija sakrila u visokom rečnom šipražju. Kapetan je znao da će tu biti sigurni izvesno vreme te da ih ratni jedrenjak neće napasti zbog izuzetno smanjenih mogućnosti za manevar. Neobično odani kapetan, kome je služenje vicekralju bio osnovni životni cilj, nije sedeo skrštenih ruku već je smislio novi plan. Prvo je dragoceni tovar prenesen na obalu, a potom su vojnici iskopali duboku jamu u gustom rastinju tropske šume i tamo spustili blago peruanske riznice. Na palubi Svete Varvare Vaskez je ostavio samo jedno burence za zlatnim prahom u nameri da njime iskupi svoj život i živote svoje posade. Nije imao ni pojma da je gonitelj, pohlepni Tomas Kokren, znao sve o vrednosti tovara koji je prevozio.

U zoru, pod punim jedrima, Vaskez je isplovio i ukotvio se nedaleko od Kokrenovog jedrenjaka. Signalizacijom zastavicama dogovoreno je da Kokren pređe na Vaskezov brod kako bi se dogovorili uslovi predaje. Kapetan Gonzales Vaskez je Kokrenu ponudio zlatno burence ali ga je ovaj prezrivo odbio stavivši mu do znanja da je upoznat sa sadržajem tovara sa kojim je Španac isplovio ka Panami. Preneražen, odani službenik španske Krune priznao je da se blago nalazi na obali, zakopano i dobro maskirano. Kokren je postavio Vaskezu uslov: ili će pokazati gde je sakrio blago ili će ovaj beli dan za kapetana postati crn. Španski kapetan je obećao Kokrenu da će mu otkriti tajnu tek zakopanog blaga pa se galija, u pratnji jedrenjaka, uputila u zaton.
 
Vaskez je znao da za vreme oseke ovde, na površinu, izbijaju podvodni grebeni pa je svesno usmerio Svetu Varvaru nadajući se da će ih veštim manevrima izbeći, a Kokrenov brod ipak nasesti na neki od njih, razbiti se i potonuti. Ovaj kockarski potez nije Špancu pošao za rukom. Pod punim jedrima, teška galija nije mogla da izvede spasonosni manevar a Kokrenov brod jeste. Vaskeza lađa se razbila u paramparčad. Onda su na mornare navalile gladne ajkule. Kokren je veštim okretima uspeo da se približi mestu potonuća i da iz vode spase dvojicu mornara i jednog psa! Šta je sa tajnom riznice vicekralja Perua, pitao se. Nije li ona ipak potonula sa tvrdoglavim kapetanom i njegovom Santa Varvarom?

Kokren je mornare podvrgao ispitivanju i oni, zavedeni njegovim obećanjima da će im poštedeti živote i dobiti deo plena, pristadoše da pokažu mesto na kome je blago zakopano. Pored mornara, do skrovišta blaga u šumi, Tomasa Kokrena je odveo i pas. Našavši se ponovo na poznatoj obali on je, veselo mašući repom, prvi dotrčao do mesta gde je verni kapetan Vaskez pohranio riznicu. Kako se kasnije pokazalo, mornare je čekala sasvim drugačija sudbina. Pohlepni Kokren je pogubio suvišne svedoke.

U DOMU LORDOVA

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Joakin Pesueli, vicekralj Perua

Šta sad da radi sa riznicom, pitao se kontraadmiral. Uzeti blago sa sobom značilo je da ga kao trofej preda upravi Oslobodilačkog pokreta - to se uopšte nije uklapalo u njegov plan. U najboljem slučaju, njemu i posadi bi pripala desetina vrednosti celokupnog nalaza. Zbog toga je odlučio da blago ne dira već, kad mu to prilike dozvole, dođe po njega.
 
Budući da je mesto gde je blago bilo zakopano, osim njega, video još samo verni ađutant, nije bilo opasnosti da ga neko od posade jedrenjaka prijavi kako nije hteo da uzme riznicu ili je pak prisvoji. Posadi je rekao da je blago potonulo zajedno sa španskom galijom, kako su mornari pogubljeni, jer su ga lagali u nameri da spasu gole živote. Tomas Kokren nije uspeo da ostvari svoje namere. Ovenčan slavom, ponovo se našao u službi engleske Krune gde je dobio viši, admiralski čin.
 
U penziju je otišao sa lordovskom titulom i više nije voleo da se pominje tamna strana njegove biografije. Do kraja života je uživao kao privilegovan član engleskog društva, sa foteljom u Domu lordova, gde je učestvovao u svakodnevnom bistrenju visoke politike. 

Dug put do istine

Puna istina o životu Tomasa Kokrena saznala se tek pre dvadesetak godina kada je njegov brodski dnevnik, pohranjen u Arhivu britanskog Admiraliteta, pročitao Marsel Dibone. On je prvi čitalac pisanija Tomasa Kokrena, džentlmena i razbojnika.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #2 poslato: 15.04.2013. 01:06 »
Milijarde dolara pod vodom

Koliko je olujnih uragana, u besu što potopiše brodove natovarene tonama blaga, iz Novog sveta, prohujalo u hipu morima i okeanima, tokom dugih stoleća plovidbe? Da li su samo opaki vetrovi postali saveznici bezdana, uspevši da progutaju i na dno otprave na hiljade brodova.

Mnogi od ovih elegantnih lepotana, svojim zlatnim i srebrnim teretom, mogli su da se takmiče sa najbogatijim evropskim kraljevskim riznicama. Prema proračunima istoričara, živo zainteresovanih za ovu temu, samo u priobalnim vodama Karipskog mora počivaju ostaci nekoliko stotina galija - jedva nešto manje je potonulo na jugoistočnom delu Floride.
 
Plićak Silver banka, oblast grebena Geterasa, vode što bučno zapljuskuju Bahamska i Bermudska ostrva, španska uvala Vigo, holandski zaliv Zajder ze i mnoge druge teritorije, da ih sada ne nabrajamo, mogu, s punim pravom, da se nazovu grobljima brodova ili podvodnim Eldoradom gde, na dnu, leže hiljade lađa što u svojim nedrima ljubomorno kriju neslućena bogatstva.

ZLATNA GROZNICA

Gari Rozenberg, Amerikanac, pomorski major i jedan o najpoznatijih marinaca - upornih tragača za blagom u drugoj polovini 20. veka, 1978. godine je objavio knjigu koja ubrzo postaje bestseler. Rozenberg je, u svom delu "600 milijardi dolara pod vodom", opisao sva mesta gde su potonuli brodovi sa basnoslovnim tovarom, priloživši tekstu i precizne mape. Kad se pojavila, ova knjiga je izazvala nezapamćeno interesovanje, doživevši desetak izdanja. Takođe, prevedena je na skoro sve evropske jezike. Posledice su bile vidljive golim okom: Ameriku je počela da trese zlatna groznica, baš kao u 19. veku, kada su tragači za blagom opsedali Kaliforniju ili Aljasku.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Potonulo bogatstvo: Maketa broda

Tokom poslednje tri decenije, pojavila se naročito velika epidemija ponovnog lova na blago, uz pratnju odgovarajuće tehnologije. Samo u SAD je registrovano desetak firmi specijalizovanih za proizvodnju alatki namenjenih podvodnim geolozima: tu su razne vrste sonara, osetljivi magnometri i sonde, hermetička svetla, usavršena lična ronilačka oprema, batiskafi i pomoćni uređaji (naglavci) za brodske spirale.
 
One omogućavaju da se pesak, glina i korali, razmekšaju i uklone sa olupine. Rozenbergov bestseler pratile su mnoge knjige sličnog sadržaja - uveliko se, iz godine u godinu, štampaju atlasi i mape gde su unete precizne ili približne koordinate potopljenih brodova sa blagom. Gusarska galija Vajda, opisana u knjizi Garija Rozenberga, nasukala se 1717. godine u plićaku i brzo potonula, svega nekoliko stotina metara od floridske plaže Kejp Koda u Markoni Biču.
 
O bogatstvu, skrivenom u utrobi ovoga broda, stolećima su kružile legende. Prema istorijskim hronikama, pre nego što će zauvek prestati morima da haraju, gusari će uspeti, ploveći na Vajdi, da opljačkaju i ojade oko 500 brodova. Proučavanje njihovih brodskih dokumenata omogućilo je autoru knjige da reši komplikovan zadatak tj. da proceni približnu vrednost gusarskog blaga na oko 400 miliona dolara! Prema najskromnijim proučavanjima, samo je težina zlatnog praha na galiji prelazila 4,5 tone! Zatim, pretpostavljalo se da utroba potonulog broda krije više od pola miliona komada zlatnog novca, ogromnu količinu afričke slonovače, kutije sa dragim kamenjem iz Indije, kao i dijamante, poreklom iz rudnika Južne Afrike.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Gusari sa Vajde

Poštanskom činovniku iz predgrađa Los Anđelesa, Bariju Klifordu, priča o bogatstvu Vajde je zavrtela mozak. Noćima nije mogao da spava maštajući o tome da se, jednog dana, dočepa gusarskog blaga. Na zaprepašćenje žene i cele porodice, prodao je celokupno nasledstvo po očevoj i majčinoj liniji, a ženu i dvoje dece je premestio u neugledan stančić. Novac, dobijen od nasledstva, ipak nije bio dovoljan da sam krene u potragu za blagom. Ortaka Džordža Slezara, penzionisanog oficira duge plovidbe, našao je preko oglasa i oni su, u rano proleće 1982. godine, krenuli u potragu za Vajdom.

Nije prošlo ni nedelju dana, a gnjurci, iskusni profesionalci unajmljeni od Slezara i Kliforda, nađoše na dubini od 10 metara parče glinene cevi, nekoliko bakarnih eksera i delove brodske užadi. Ortacima su srca zaigrala od radosti jer su to bile prve potvrđene vesti o galiji, opisanoj u Rozenbergovoj knjizi. No, narednih nedelja, istraživanja su stala i do kraja avgusta, koliko su trajala, nije pronađeno baš ništa! Bari, za razliku od svog ortaka, želeo je da istraživanje nastavi i u septembru no, nije uspeo da ubedi svog partnera. Istražne radove Kliford nastavlja sam, nakon što se obeshrabreni Slezar, sa fiksiranom nogom u gipsu, povukao iz ortakluka. Kolika je bila Barijeva upornost svedoči činjenica kako je on istraživanje tvrdoglavo nastavio i u periodu 1983-1984. godine, bez uspeha. Za ovo vreme uspeo je da pronađe samo tri topa, ali su oni mogli pripadati bilo kom od mnogih brodova, što su svoje poslednje utočište našli u blizini oštrih podvodnih grebena Floride.

ZVONO JE "PROGOVORILO"

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Zvono sa broda Vajde

Konačno, jula 1985. godine, kada je Klifordu uveliko iznad glave visio usud bankrota, a dug kod poverilaca prešao 50.000 dolara i kada je već pomišljao da od svega odustane, uspeo je! Ispitujući podvodni teren, jedan ronilac je primetio nekakav predmet gotovo sasvim skriven među podvodnim dinama. Kada su predmet čudnog oblika oslobodili peščanog zagrljaja, pred očima Barija Kliforda i male posade ukazalo se veliko zvono. Ono je nestrpljivim nalazačima mnogo toga moglo da ispriča.
 
Zvono, prekriveno debelim slojem školjki, preneli su na obalu, gde su ga očistili od naslaga. Zvono je progovorilo. Na bronzanoj ivici jasno se mogao pročitati natpis: Galija Vajda, 1716. godina. I, više nije bilo sumnje, more je nagradilo Klifordovu višegodišnju upornost. Negde, u blizini, voda je skrivala ogromno bogatstvo sa gusarske galije. Za Barija je kucnuo čas velikog ulova. Cela posada je grozničavo radila bez prestanka, za nju nije više bilo slobodnog dana ili praznika.

Dijagnoza za razvod
Američki sud je odobrio razvod supruzi Barija Kliforda. Ona je, iznervirana njegovom opsesijom, sa maloletnom decom otišla da živi kod svojih roditelja u Novi Meksiko. Razlog razvoda bila je Barijeva zlatna groznica i tu anamnezu potvrdio je ovlašćeni sudski psihijatar.
 
Priručnik za avanturiste
Knjiga Garija Rozenberga, prepuna detaljnih opisa fantastičnih bogatstava sa potonulih lađa, godinama već uzbuđuje maštu lovaca na dragocenosti. Blago kao magnet privlači veliki broj ronilaca, gnjuraca, stručnjaka za podizanje potonulih brodova, ali i obične amatere, avanturiste. Svi se nadaju da će Fortuna, boginja sreće, biti naklonjena baš njima, a ne nekom drugom.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #3 poslato: 15.04.2013. 01:17 »
Misterija zlatne flote

Posle završetka operacije vađenja blaga sa Vajde, na računu Barija Kliforda našlo se 15 miliona dolara. Rozenbergova pretpostavka da na Vajdi ima blaga u vrednosti od 400 miliona dolara nije bila tačna, no Kliford je upecao svoju zlatnu ribicu i vratio porodicu da ponovo žive u zajedničkom domu. Istraživanja, vršena narednih 10 godina, njegovoj ženi nisu teško padala.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Propao očekivani danak:Oluja potopila nade

Naprotiv, pridružila mu se u dve ekspedicije: 1988. i 1991. godine. Snimatelj dokumentarnih i reklamnih filmova Donald Mek Kej je sa zanimanjem pročitao Rozenbergovu knjigu o potonulom blagu no, kako je sam govorio, mukotrpan posao njegovog traženja nije ga puno zanimao sve do momenta dok ga samo blago nije na to nateralo!
 
Mek Kejevo otkriće
U maju 1979. godine ovaj zaljubljenik u podvodno ronjenje i snimanje bio je angažovan od strane lokalne TV stanice da uradi dokumentarac o lepotama priobalja Ki Larga na Floridi. Posao je podrazumevao i podvodne snimke čuvenih koralnih grebena. Njima obala Floride obiluje i oni su tamo izuzetno atraktivni, zbog bogatstva ribljeg sveta i česte pojave belih ajkula. Sve ovo je doprinelo uzbudljivosti filmskog materijala.
 
Tragajući za interesantnim, egzotičnim podmorskim pejzažima, polako je klizio duž koralnog lavirinta, spuštajući se sve niže i niže. Tad su se, odjednom, na dubini od oko 30 metara pred Mek Kejevom kamerom pojavili ostaci drevne lađe. "Radoznalo sam osmotrio brod", pričao je kasnije, "bolje reći ono što je od njega preostalo i primetio nekoliko topova, sidro i tri šipke prekrivene patinom, duguljastog oblika. Nisam se dvoumio da ih izvučem gore u čamac. Za to sam bio obilato nagrađen. Teške šipke su bile poluge čistog srebra!"

Kada je završio sa snimanjem dokumentarca, Donald je film sa nalazišta pokazao stručnjacima Istorijskog muzeja Smitsonijan, Instituta u Vašingtonu, ali od njih nije uspeo da dobije zadovoljavajuće informacije. Tajnu srebrnih poluga i žiga Nata, na njima ugraviranih, rešio je Redžinald Frej sa Pomorskog instituta. Naime, poluge su pripadale starom rudniku srebra. Kop se još uvek nalazio i radio punom parom u Panami, a lađa, ovekovečena kamerom, bila je najverovatnije jedna od 14 španskih galija nastradalih u brodolomu, tokom silnog uragana što protutnji obalama Floride, davne 1715. godine.
 
Po Frejevim rečima, potonule lađe su bile u sastavu Zlatne flote; brodovima je trebalo da, španskom kralju Filipu Petom dostave redovan danak iz Novog sveta. Posredi je bilo neprocenjivo bogatstvo: zlato, srebro, dijamanti i raznovrstan indijanski nakit; njega su, kontinuirano, konkistadori pljačkali od domorodačkog naroda američkog kontinenta.
 
 
Filip nije želeo da se pomiri sa gubitkom Zlatne flote i bez oklevanja je organizovao ekspediciju. Ona je trebalo da sa morskog dna povadi sve prekookeanske dragocenosti. Na zlosrećnim grebenima Ki Largoa posao je krenuo punom parom, bez zastoja, jer okean svoj plen nije sakrio na velikoj dubini: lađe nastradale u oluji mogle su se videti golim okom, pri mirnom moru. Ubrzo su tone zlata i srebra - poluge, novac i nakit, oslobođeni iz vodenog zarobljeništva.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Neprocenjivo: I zlatni paun deo blaga

Sve je bilo spremno da bude otpremljeno preko Atlantika kako bi, riznica španskog monarha, bila popunjena. Kralj Filip je nestrpljivo očekivao dobre vesti. Ali, kako se pokazalo, srećan završetak ronilačkih radova čekali su i drugi pretendenti na blago, lokalni gusari.
 
U dramatičnom okršaju, pirati su uspeli da se dočepaju dela blaga. Ali oba broda su potonula, nazad vraćajući moru tek uzeto blago! Tako su se, praktično istovremeno, završile dve velike operacije vezane za morska blaga : njihovo vađenje, skladištenje i, delom, ponovno gubljenje.

Na Frejevu molbu, Mek Kej nije izašao u javnost sa informacijama o nalazu španske galije iz flotile Filipa Petog. Razlog je bio jednostavan: vašingtonski Pomorski muzej želeo je vlastitim sredstvima da ispita dno, a Donaldu je velikodušno ponuđeno 15 posto od vrednosti eventualno pronađenog blaga. Mek Kej je pristao jer je, rečju i kamerom, pratio celokupan projekat Pomorskog muzeja. Posle je, seriju od šest jednočasovnih epizoda, prodao naučnom programu kompanije CNN.
 
O istraživanjima morskog dna reportaže je objavljivao i prestižni časopis Nacionalna geografija. Sve u svemu, Mek Kej je satisfakciju tražio u svom radu, a ne u blagu. I danas on važi za cenjenog dokumentaristu u SAD a filmovi, urađeni po projektima Pomorskog muzeja, doneli su mu mnoge angažmane i nagrade. Ronioci i stručnjaci, angažovani od strane Redžinalda Freja, postigli su izvanredan uspeh. U blizini istih grebena našli su još četiri potonule galije Zlatne flote, bukvalno počistivši njihove kabine i skladišta.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Potraga za ostacima blaga

Ogroman lanac

U velikom broju izvađenih dragocenosti, isticao se ogroman zlatni lanac dug skoro četiri metra (!) sa više od 2.500 karika. Na lancu je bio pričvršćen prekrasan privezak, zlatni zmaj sa dva blistava roga. Po mišljenju stručnjaka, lanac je pripadao nekom od poglavica Asteka, izrađen početkom 8. veka.
 
Danas ovaj lanac, kao i većina dragocenosti, krasi vitrine Vašingtonskog muzeja. Celokupan dobitak procenjen je, u to vreme, na pola miliona dolara. Svakako da se ovim nalazom nije iscrpelo neprocenjivo blago oteto od uragana i skriveno u morskim nedrima 1715. godine. Kada je Pomorski muzej obnarodovao svoja istraživanja, a Mek Kej prikazao svoje filmove o tom poduhvatu, na Floridu su pohitali mnogi lovci na blago. Oni i danas, sa promenljivom srećom, uporno tragaju. Najuspešniji od svih je bio Mel Fišer, profesionalni tragač za blagom, nekadašnji uzgajivač pilića.

Pravo na tron
Filip Peti je bio prvi kralj Španije iz dinastije Burbon. Rođen 1683. u Versaju kao unuk francuskog kralja Luja Četrnaestog, odmah je dobio titulu vojvode od Anžuja. Kada je 1700. umro španski kralj iz dinastije Habzburg, Karlo Drugi bez dece, u testamentu je za naslednika imenovao Filipa, unuka njegove polusestre Marije Terezije. Evropskim silama se nije sviđala ideja da Burbonci, već vladajuća dinastija u Francuskoj, zaposednu i Španiju. Nastalo je neslaganje oko prava na španski tron, što je na kraju dovelo do Rata za špansko nasleđe, u kojem se, izgubivši Gibraltar i Minorku u korist Velike Britanije, te Napulj, Milan i Sardiniju u korist austrijskih Habzburgovaca, oslabljeno špansko prekookeansko carstvo znatno smanjilo.

Bitka za teritorije
Filipu Petom je tek posle dugih zasedanja španskog parlamenta bilo dozvoljeno da sedne na španski tron, pod uslovom da se u svoje ime i u ime svojih potomaka zauvek odrekne prava na francuski tron, kako Francuska i Španija ne bi nikada bile ujedinjene u personalnu uniju. Tokom svoje vladavine, Filip je težio da povrati teritorije izgubljene u Ratu za špansko nasleđe. U međuvremenu je Velika Britanija preuzela mesto vodeće pomorske sile, mesto koje je tradicionalno pripadalo Španiji.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #4 poslato: 16.04.2013. 01:08 »
Idila gusara i vlasti

Jedna od prvih ekspedicija u lovu na potonulo blago, predvođena istraživačem Edvinom Linkom, na jedrenjaku Morski gnjurac vođena je leta 1953. godine.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kraljevska luka: Na mestu Kingstona
bio je Port Rojal


Ekspediciju je organizovalo Nacionalno geografsko društvo SAD dok je jedan od glavnih sponzora bila multinacionalna kompanija Američki duvan. Pored traženja blaga, cilj je bio i naučno istraživanje Port Rojala, Kraljevske luke, na čijem mestu se danas uzdiže Kingston, glavni grad Jamajke.

Tragom starih hronika, pripremajući se za isplovljavanje sa Floride, Link je najviše čitao hronike Španca Fuentesa iz 17. veka, gde su potanko opisani svi događaji što su se, na neki način, ticali španske Krune i njenih prekomorskih kolonija.
 
Putopisac i hroničar Fuentes navodi da je bilo poznato kako su brojna stovarišta, duž pristaništa, uvek bila dupke puna zlata, srebra i raznovrsne skupocene robe, čekajući isporuku za Evropu. U Port Rojalu su se, u to vreme, ukrštali mnogi pomorski i trgovački putevi, spajajući najveće luke sveta.
 
Uz to, ovaj grad je, uz prećutno odobravanje španske Krune, služio i kao sigurno utočište mnogih gusara; pirati su ovamo, bez bojazni da će ostati bez njega, dovozili svoj plen. Naravno, određen procenat išao je u kraljevsku blagajnu dinastije Filip iz dinastije Burbona.

Svaka zgrada riznica
Evo kako je Fuentes opisao najveći trgovački centar i glavno utočište morskih razbojnika karipskog bazena, Port Rojal: "Mornari, preplanuli od sunca i morskih vetrova, odeveni u prekrasnu istočnjačku svilu i, sa dragocenim ukrasima, guraju se ovde po pristaništu i kockaju u zlatan novac čija vrednost nikoga ne interesuje. Krčme su pretrpane zlatnim i srebrnim peharima, svetlucavi od dragog kamenja, pokradenih iz pedesetak crkava. Ovde je svaka zgrada - riznica. Čak i na ušima prostih mornara vise teške zlatne minđuše, sa dragim kamenjem".

Ovu idilu morskih razbojnika i španskih vlasti, u Port Rojalu prekinuo je zemljotres. Posle strašnog podrhtavanja tla, ništa više nije bilo kao pre. Pesnička duša Huana Fuentesa je katastrofu ovako zabeležila: "Toga, davno minulog dana, žarkog leta, ostrvo je bilo neuobičajeno tiho. Sunce se polako ali uporno penjalo ka zenitu i vlažna podnevna žega pritiskala je Port Rojal. Usidreni u ogromnom zalivu, brodovi skupljenih jedara, lenjo su se ljuljuškali na omanjim talasima. Ljudi su se šćućurili u senci.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Tragedija: Stihija sve sravnila sa zemljom

Samo su crni robovi, gonjeni upredenim korbačima od bivolje kože, skakutali po ugnutim brodskim mostićima, prevlačeći na obalu bale sa robom i sanduke sa opljačkanim blagom gusara. Ponegde se, iz kućnih dimnjaka, vijorio dim: približavalo se vreme ručku i vlasnici primorskih birtija pekli su na ražnju ukusnu parčad ovčetine, kuvajući supu od ostriga.

Kraljevstvo regea
Dok je nekad Port Rojal uživao ugled bogatog gusarskog grada, današnji Kingston uglavnom je poznat kao turistička Meka i centar popularne rege-muzike, potekle iz siromašnih četvrti. Njeni ugodni tonovi preplaviće ceo svet osamdesetih godina prošlog veka. Kingston je glavni i najveći grad na Jamajci. Osnovan je juna 1692. godine kao utočište za izbeglice i preživele u zemljotresu koji je razorio Port Rojal. Ipak, grad nije nastavio da raste sve do narednog razaranja Port Rojala, ovoga puta u požaru koji je nastao na jednoj gusarskoj floti 1703. godine. Jedan od preživelih Džon Gof je napravio plan za razvoj grada, tako da je Kingston već do 1716. postao najveći grad i središte trgovine na Jamajci.

U velikim bakarnim kotlovima barilo se kornjačino meso, sa ribom i mirišljavim začinima. Izgledalo je kao da ništa ne može da naruši spokojstvo grada uspavanog žegom i tišinom. Iznenada, začula se potmula zlokobna grmljavina i grad se zatresao iz temelja. Već u sledećem trenu, podzemni udar ogromne snage, pretvorio je Port Rojal u gomilu ruševina. Zemlja se otvorila i, u tu raspuklinu je, sa hukom, nagrnulo more, noseći sa sobom sve što mu se našlo na putu: ljude, kuće, skladišta, konjske zaprege, barke. Sa treskom se rascepila i stropoštala crkva svetog Pavla, smeštena na bregu u blizini zaliva. Teško crkveno zvono je ispustilo posednji tužan zvon i, kao da ide pred Strašni sud, nestalo pod vodom".

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Harisov prvi plen: Zlatni džepni sat

Veliki brodovi, podignuti talasima visokim desetine metara, odvučeni su na obalu, obrušavajući se na kućne krovove da bi zatim, zajedno sa njima, iščezli u gigantskim rasedima ispunjenih vodom. Za nekoliko minuta, grad je prestao da postoji. Nemilosrdna stihija je odnela više od 5000 života, skoro celokupno stanovništvo Port Rojala.

Sa razmerama nesreće Huana je upoznao neki hladnokrvan žitelj, imajući sreće da preživi zao udes gusarskog gnjezda. Edvin Link nije ni sanjao da će njemu poći za rukom da otkrije tačan sat i minut katastrofe. Dan se znao već ranije, 7. jun 1692. godine. Zaslugu za to ima i Ron Haris, gnjurac u Linkovoj pratnji, na svim istraživačkim poduhvatima, diljem zemaljske kugle.
 
Naime, nakon prvog ronjenja, popevši se na palubu, Haris je drugovima i Linku pokazao svoj prvi ulov: mali, okrugao blistav predmet. U pitanju je bio zlatan džepni časovnik sa brojčanikom prekrivenim tvrdim slojem krečnjaka. Link je sat obeležio i spremio u kofer sa ostalim nalazima izvučenim na svetlo dana iz podvodnog grada, odlučivši da se časovnikom kasnije pozabavi. U prvom planu i, na prvom mestu, bilo je traženje gusarskog blaga. Njegova ekspedicija je radila u potonuloj gusarskoj luci dva i po meseca.
 
Za to vreme, na palubu Morskog gnjurca dospelo mnogo morskih trofeja: bakarne kutlače sa dugim drškama, polomljene kalajisane kašike, činije, lonci i druge kuhinjske potrepštine, boce iz vinskih podruma, bočice za lekove, crep sa krovova i odlomci opeke. Svi ovi predmeti, za koje je utvrđeno da pripadaju 15. veku, izazvali su veliko interesovanje dvojice arheologa i jednog istoričara - članova ekspedicije ispred Nacionalnog geografskog društva SAD, ali je Link bio neutešan.

Ukleti nalaz
Od gusarskog blaga nije bilo ni traga ni glasa. U svoj dnevnik on će zapisati, 26. avgusta 1953. godine: "Kao da nas je Harisov nalaz ukleo. Sat, izvađen prvog dana, jedini je pronađen zlatan predmet. Ništa od sanduka sa blagom, zlatnih mornarskih ukrasa ili kutijica sa nakitom... Da li su priče o bogatstvu Port Rojala bile preterane ili je pomeranje dna, prilikom zemljotresa, dragocenosti odvuklo na drugu stranu? Da li je Fuentesova Hronika samo uzbudljiva priča za istoričare?" U ovako sumornom raspoloženju, Link je obustavio radove i, podigavši sidro, usmerio je Morskog gnjurca ka Floridi. Neuspeh u pronalaženju gusarskog blaga i nadolazeći period jakih vetrova, samo su ubrzali njegovu odluku da skrati vreme predviđeno za ekspediciju.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #5 poslato: 16.04.2013. 01:17 »
Kraljevski kovčezi

Arheolog sa univerziteta Jejl, Robert Morks bio je član Linkove ekspedicije na Port Rojal 1953. godine. Njega su nalazi oduševili i želeo je da nastavi sa istraživanjima. Nažalost, Link nije bio zainteresovan, a Morks nikako nije mogao u SAD da nađe sponzore iako, kako sam kaže, nema šta nije pokušao.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Port rojal pre 1692.

Skoro očajan, obratio se direktno vladi Jamajke, ne bi li ona finansirala njegova istraživanja. Arheologova molba, sa planom i eleboratom rada, kiselila se u Ministarstvu finansija 18 meseci a onda - radost! Morksu su odobrena sredstva, mogao je da organizuje istraživanja, ali pod jednom klauzulom - sve pronađene dragocenosti, vlasništvo su Jamajke, dok Morksu pripadaju dnevnice i slava nalazača! Morks je pristao, a glavni urednik Nacionalne geografije obećao je profesoru pristojan honorar, ako dobiju pravo na ekskluzivne foto-reportaže sa njegovog istraživanja.
 
Priča o satu

Potpisavši oba ugovora, Morks se sa posadom ukrcao na Morskog gnjurca, uzevši kurs ka Jamajci i gradu Kingstonu. Bilo je leto 1968. g. "To je najveći objekat podvodne arheologije na celoj zapadnoj polulopti," pisao je ovaj naučnik u Nacionalnoj geografiji. "Sada već raspolažemo sa jedinstvenom mogućnošću da pokažemo kako je ceo grad izgledao u 17. veku. Pri raskopavanju nailazimo čak i na hranu, na primer, maslac, stvrdnut kao kamen. Znamo i kakav duvan su tada pušili, pronađen je jedan ceo list...

Takođe, sa sigurnošću možemo reći šta se pilo od žestokih pića u to vreme. Podvrgli smo analizi sadržaj zapečaćenih flaša, a nešto smo i sami okusili. Tu su se našli rum, vino i brendi. Iskopali smo oko 250 skoro neoštećenih kalajnih sudova. To je do sada najviše nađenih predmeta, računajući sve ostale podvodne ekspedicije, uopšte.
 
Našli smo 6.000 glinenih cevi, predmete od zlata i srebra, džepne časovnike i bakarni kazan za pečenje ruma". Ali, Robert Morks je nalazio i na interesantnije predmete od portrojalskog kazančeta za pečenje rakije. Lampek su, uzgred budi rečeno, očistili i sredili, te je opet bio spreman za upotrebu nakon 276 godina.

Jednog avgustovskog dana, skoro tačno 15 godina od odluke da Link prekine istraživanja gusarske prestonice, gnjurci su, uz pomoć krana, izvukli sa dna par kovčega sa grbom španskog kralja Filipa Četvrtog. Kovčezi su do vrha bili nabijeni zlatnim i srebrenim novcem. Kako je dogovorom precizirano, blago je prešlo u ruke jamajčanske vlasti. Vrednost blaga je iznosila sumu ravnu iznosu dvogodišnjeg budžeta ove ostrvske države!

Ali, šta se desilo sa satom iz prvog dela naše priče? Sasvim je bila opravdana pretpostavka da je sat pripadao nekom od žitelja ili gostiju Port Rojala koga je tamo zadesila smrt u momentu kobnog zemljotresa. Tada se zaustavio mehanizam na časovniku. Link se prihvatio čišćenja i izučavanja časovnika. Pre svega, na unutrašnjoj strani poklopca, on je zapazio izgravirano ime izvesnog Pola Blondela. Ko je bio Blondel, pitao se: majstor što je časovnik napravio ili njegov vlasnik koji je, tog stravičnog dana, poginuo u Port Rojalu?

Identitet Blondela Link će kasnije razjasniti - prvo se dao na posao oko zlatnog sata. Pošto je sa brojčanika pažljivo skinuo koralni sloj, Edvin je otkrio rimske brojeve, izrađene od mnoštva sićušnih ekserčića.
 
Ali, kazaljki nije bilo; za dva i po stoleća pojela ih je korozija. "Sada smo mogli da utvrdimo tačno vreme stradanja grada," pisao je u svom brodskom dnevniku"... ako su kazaljke propale posle prekrivanja brojčanika koralima, rentgenski zraci mogu pomoći da se odredi njihov tadašnji položaj".
 
Međutim, na istraživačkom jedrenjaku nije postojao rendgen aparat i Link je odlučio da tačno vreme katastrofe utvrdi kasnije, kada se vrate na Floridu. Ali, Morks, član ekspedicije, u Kingstonu je uspeo od jednog zubara da posudi aparat i donese na brod. Urađen je niz snimaka; narednog dana, Link je već pažljivo proučavao fotografije brojčanika na koji je ponovo stavljena koralna skrama. Rendgenski zraci su obeležili ona mesta gde su se, u tom sudbonosnom momentu, zaustavile gvozdene kazaljke, rastopivši se potom, tokom vekova, u morskoj vodi.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Među dragocenostima i kubure

Na snimcima su se vrhovi kazaljki dovoljno jasno opažali: kraća linija satne kazaljke se nalazila ulevo, skoro na oznaci za podne, a ona duža, nešto iznad broja 8. Drugim rečima, časovnik se zaustavio pre podneva ili ponoći. Da bi se do kraja razjasnila situacija, Morks je rendgenske snimke odmah poslao londonskom Muzeju za nauku i tehniku; tamo se nalazi kolekcija starinskih časovnika, jedna od najboljih na svetu, a zaposleni stručnjaci znaju gotovo sve o njima.

U Muzeju satova
Možda se i danas desi da se nekome pričini kako čuje zvuk zvona iz dubine, kao što se to učinilo Huanu Fuentesu i Robertu Morksu. Sat, izrađen u radionici Pola Blondela, danas se nalazi u čuvenom Muzeju satova, najvećem na svetu, u Beču. Pred svoju smrt, Link ga je darovao i on je deo stalne postavke Muzeja.

Uskoro je u Kingston stigao odgovor iz Londona koji je sve razjašnjavao. Pisalo je: "Časovnik je izrađen u majstorskoj radionici Pola Blondela u Amsterdamu. Godina izrade je 1686. On pokazuje vreme od 11 sati i 43 minuta." Do tada je bilo poznato samo to da se tragedija obrušila na Port Rojal jednog vrućeg letnjeg dana, kako je već zabeležio hroničar Huan Fuentes. Sad, zahvaljujući ovom nalazu sa morskog dna, uspelo se utvrditi i tačno vreme zemljotresa.
 
Deseti deo blaga

Linkovo istraživanje, a pogotovo nalazi Roberta Morksa, doveli su do nagle popularnosti podvodnog grada. Posle Morksa, bilo je puno podvodnih ekspedicija, uz brižnu kontrolu vlade Jamajke, koje su istraživale Port Rojal. On je arheologe do sada obradovao puno puta, a to će činiti i ubuduće. Naime, nađen je tek možda deseti deo blaga koje se, u trenutku propasti, nalazilo u piratskom gnezdu.

Meka avanturista
Legende, stalno nadopunjavane novim podacima, kolaju o blagu gusarske pretonice i ovde privlače gomile avanturista ali i običnih turista. Brojne turističke agencije iz Kingstona, organizuju ture sa razgledanjem morskog dna, u vreme kada je more mirno. Tad iz luke isplovljavaju brodići puni turista, razgledajući podvodni grad kroz providno dno od pleksiglasa. Kada sunce veoma jako sija, pred zadivljenim pogledima se ukazuju ruševine ćutljivog mrtvog grada.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #6 poslato: 23.04.2013. 21:45 »
Gospino prokletstvo

Pre pedesetak godina, na zaboravljenom druidskom groblju u Velongu u Eseksu, u Engleskoj, preko noći se pojavio raskošan beli mramorni spomenik sa divnom urnom pridržavanoj nežnim rukama dva bela anđela.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Bostonska luka iz 17. veka

Bareljef na spomeniku prikazivao je usidren brod, okružen jedrilicama, sa kojih se vade podvodne dragocenosti. Ispod bareljefa je uklesan sledeći tekst: "Ovde počiva vitez ser Vilijam Fips, koji je zahvaljujući svojoj neiscrpnoj energiji, među stenama bahamskih sprudova, severno od Španije, otkrio špansku galiju, koja je 44 godine ležala na dnu mora.

 

On je iz nje izvukao zlata i srebra u iznosu od 300 hiljada funti sterlinga i, kao pošten čovek, sve to blago je dostavio Londonu gde je ono bilo podeljeno celoj družini. Za velike zasluge njegovo veličanstvo kralj Jakov II je Fipsu dodelio čin viteza". Na želju poštovanih stanovnika Nove Engleske, Fips se prihvatio uprave Masačusetsom. Svoje obaveze on je do smrti predano obavljao, a sa posebnom revnošću brinuo se o interesima radnika, zaboravljajući na svoje lične interese, tako da je s pravom zaslužio ljubav i uvažavanje većeg dela stanovnika ove kolonije.

Druga strana medalje

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Široke ruke: Kralj Čarls Drugi

Bareljef sa spomenika prikazivao je jednu stranu medalje što je, ser Vilijam Fips, dobio od engleskog kralja za dobre i časne usluge. Drugu stranu osobite medalje ukrašavali su profili kraljevskog bračnog para s natpisom:

"Neka večno visi njegova ribolovačka udica". Ova udica se odnosila na Flipsovu veštinu punjenja kraljevske blagajne. Za života, ovaj avanturista je od engleskog kralja dobio još jednu medalju. Na njoj je bio iskovan bog mora Neptun, naoružan tradicionalnim truzupcem; vladar podvodnog carstva, sa raskošnom perikom, mirno je posmatrao dobit iz riznice. Deviza na medalji je glasila: "Sve iz vode".

U istoriji Engleske Imperije, do kraja 17. veka, najveći punjač kraljevske blagajne bio je, kako rekosmo, Vilijam Fips - kraljevska nagrada je bila primoravanje Fipsa da se primi dužnosti komandira britanske flote. Odmah zatim dobio je, jednu za drugom, titule guvernera Masačusetsa, Mena i Nove Škotske. Dakako, u pitanju su bile američke kolonije engleske Krune.

Na njih je svoje imperijalno pravo polagala i Francuska. Fips je preuzeo teško breme obaveza na svoja pleća - ko se uopšte može odupreti volji čoveka, uz to kralja što je, u to doba, vladao skoro celim svetom? U novoj ulozi, Fipsu se, ne jednom, ukazala prilika da se bori sa francuskim trupama na američkoj zemlji. Posle velike bitke kod Kvebeka, doskorašnji miljenik sudbine bio je ne samo pobeđen, već i potučen do nogu. Na ovaj nesrećan poraz nadovezali su se dugovi i zamršene intrige mnogobrojnih ličnih neprijatelja.

Jednom rečju, bivši mornar se nasukao na suvom i jedina nada su mu bili uticajni pokrovitelji iz Društva džentlmena - avanturista iz Londona. Ali, ne lezi vraže - Jakov Drugi je bio prinuđen da se rastane od prestola, Udruženje je otišlo u duboku ilegalu, a na engleski presto je došao Vilhelm Treći koga Fips uopšte nije zanimao. Poraženog iz kvebečke bitke strpao je u zatvor, u vlažnu i hladnu ćeliju, gde je ubrzo umro od upale pluća. To je bilo 1695. kada je Fips napunio 44 godine života. Od imovine, procenjene na desetine hiljada funti, ostala je samo jedna srebrna poluga, ona ista nađena na dnu mora u doba prvog pokušaja nalaska potonule španske galije.

Ovaj komadić srebra, rođenom avanturisti Vilijamu služio je kao amajlija. Na žalost, nije mogla sačuvati svoga vlasnika od gorkih preokreta sudbine; zato mu je dobro došla uoči same smrti - na izdisaju, Fips je dao polugu tamničaru ne bi li mu ovaj kupio dostojan grob.

Fips je svoju uspešnu karijeru tragača za blagom, počeo kao u priči. Jedne olujne noći, kada se vraćao s posla, a radio je kao brodski drvodelja u bostonskoj luci. I, prolazivši u sitne sate pored jedne od brojnih sumnjivih krčmi na obali mora, začuo je iz jedne špelunke zapomaganje i bolne jauke. Bez razmišljanja je upao u bednu udžericu čije su drvene zidove garavile petrolejke i zatekao tužan prizor: dok je krčmar hrkao za improvizovanim pultom, dvojica momaka su tukla nekog nesrećnog starca.

Snažni Vilijam mu je pritekao u pomoć tako što se sa napasnicima obračunao čvornovatom, dugačkom palicom. Ova mu je, inače, služila za rasterivanje nasrtljivih lučkih džukaca. Momci, ne samo da su ostavili svoju žrtvu, već su se nadali u bekstvo.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Vilijam Fips

Fips je sa par čaša ruma povratio starca. Nesrećnik je jedva došao k sebi, jednako zahvaljujući nenadanom spasiocu. Vilijam je zatražio da mu objasni zašto su ga bitange tukle. Starac je, svom iznenadnom ponoćnom spasiocu, poverio tajnu koju su, dve hulje, pokušale batinama iz njega da izvuku.

Otavio, kako se zvao, bio je nekada davno kormilar na brodu Naša gospa od Konsepiona. Jedne prilike, brod se nasukao na koralni sprud nedaleko od Bahama. Talasi su ga razbili i on je potonuo odnoseći, u njedra okeana, neizmerno bogatstvo. U pitanju su bile poluge plementih metala iz Perua i Meksika, smaragdi i drago kamenje iz Kolumbije, indijanski nakit iz Venecuele.

Jedan od malobrojnih, koji je uspeo da se spase, bio je i Otavio. Iskusni kormilar je, potom, načinio preciznu mapu gde je Gospa potonula, ali nije uspeo da nađe pouzdane partnere da blago izvuku na svetlost dana. Godine su prolazile i, uvidevši da više nema ni snage ni sredstava da dospe do blaga sa ove galije, on je Fipsu predao mapu, zatraživši zauzvrat samo nešto zlata, ukoliko ovaj uspešno okonča potragu.

Na krilima Ruže Alžira

Ispostavilo se da je drvodelja Vilijam Fips bio idealna osoba za takav poduhvat. Ne časeći ni časa, on je prodao svoju skromnu imovinu i, zahljujući poznanstvu, obezbedio besplatnu kartu do Sauthepmtona u Engleskoj. Nameravao je da, za svoj poduhvat, angažuje najbogatijeg sponzora - lično engleskog kralja Karla II. Vrlo dobro je znao da ga, na mogućem putovanju u potrazi za blagom, očekuju mnoge opasnosti: bahamskim vodama vladali su opasni razbojnici i gusari; pirati su se jedino plašili brodova iz sastava armade Britanskog Kraljevstva.

U pokušaju da se lično sastane s kraljem, Fips je potrošio sav svoj novac: morao je potplatiti nekoliko dvorskih službenika te čekati par meseci. Ipak, trud se isplatio. Karlu II se Fipsova ideja veoma dopala i on ga je imenovao zapovednikom fregate Ruža Alžira. Ovaj brod je imao izvrsnu, iskusnu posadu, svrhovito naoružan sa 18 topova velikog dometa; njima je bio štićen i od mnogih neprijatnosti sa gusarske strane.

Jedna srebrna poluga

I, evo bivšeg drvodelje kako se, u crvenom mundiru, opšivenom zlatnim insignijama, šepuri na komandnom mostu fregate, što pod punim jedrima plovi prema Karipskom moru i onim zlosrećnim grebenima, gde ga je čekala potonula Gospa. Znao je da je pohlepa Karla Drugog bila presudna u njegovoj karijeri; ovaj monarh bio je nadeleko poznat kao ljubitelj raskoši i skupog provoda, na šta je odlazilo mnogo novca iz državne kase. Bacivši sidro na mestu precizno označenom na Otavijevoj karti, Fips i njegova družina su se odmah dali u potragu: danima su osmatrali i kružili iznad morskog dna, po plićacima. Ali avaj, uspeli su da nađu samo jednu srebrnu polugu.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #7 poslato: 23.04.2013. 22:07 »
Od viteza do robijaša

Višenedeljno traganje pretvorilo se u vrtnju začaranim krugom: pronaći i najmanji trag potonule galije činilo se nemogućom misijom. Kada su zalihe hrane spale na kritičan nivo, Vilijam Fips je, teška srca, naredio povratak u Englesku.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Galija kapetana Vilijama Fipsa

Povukao se u kabinu, vrlo retko šetajući uniformu, tek da prozbori koju reč sa podređenim oficirima. Posada je zbijala šale na njegov i račun pohlepnog kralja, monarha što lakomo poverova nepoznatom drvodelji iz Bostona. Fipsu se pak ledilo srce u grudima od susreta sa Karlom Drugim - sebe je već video zatočenog u zloglasnom Taueru. Malo ko je iz Londonske kule izašao živ ili zdrav, u najboljem slučaju teško bolestan.

Društvo avanturista

Ali, sudbina je Fipsa sačuvala od susreta sa monarhom; viđenje sa kraljem Imperije ništa dobro nije obećavao usplahirenom drvodelji. Srećom po njega, Karlo Drugi je umro, neposredno po uplovljavanju fregate u luku, a na prestolu ga je zamenio mlađi brat Jakov Drugi. Naslednik je odbio da primi sumnjivu ličnost pristiglu sa daleke plovidbe. Ipak, isplaćena mu je suma, dovoljna da u Londonu ostane još koji mesec i kupi kartu za Ameriku.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kapetan Vilijam Fips

To je Fipsu odgovaralo jer ga je novi kralj oslobodio svih obaveza i on je smesta krenuo da traži novog sponzora. Novi pokrovitelj upornog drvodelje iz Bostona bio je vojvoda od Albemarla Henri Kristofer, poznat kao strastan kockar i vrstan lovac na lisice. On je, od Jakova ishodio saglasnost da osnuje udruženje nazvano Društvo džentlmena i avanturista, sa ciljem finansiranja nove potrage za blagom sa potonule galije. Kralj je pristao jer se uticajni plemići uglavnom ne odbijaju a i zbog činjenice da mu je Henri Kristofer obećao deseti deo od celokupnog plena.

Društvo džentlmena-avanturista stavilo je Flipsu na raspolaganje 3.200 funti sterlinga, sumu veoma solidnu za to vreme. I, posle izvesnog vremena, tačnije 12. septembra 1686. godine Fips je isplovio sa maglovitih obala Gordog Albiona. Ka jugozapadu su plovila dva broda: Jakov i Meri sa 22 topa, nazvan tako u čast kraljevskog para, i Henri, nešto manji brod sa 10 topova, nazvan po vojvodi od Albermarla, najzaslužnije osobe za opremanje nove ekspedicije.

Evo našeg junaka Fipsa ponovo na koralnim ostrvima Bahama koje je prozvao Srebrnim plićakom. Ronioci, najmljeni domoroci, svakodnevno su po desetak puta ronili ne bi li našli makar kakav trag potonulog broda. Meseci su se vukli jedan za drugim i, sve je bilo uzalud. Kapetan Fips je već počinjao da diže ruke od potrage za blagom, kad ga je u tome sprečio srećan incident.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Uspešno okončana misija

Rasrđen što nema rezultata, on se, silazeći žurno sa komandnog mosta, sapleo o čudan predmet, nalik na komad koralne stene nepravilnog oblika. Sad, još ljući, zbog pada i pocepanog rukava blistave uniforme, on je stenu stao da udara vrhom čizme, sve dok nije skinuo sloj korala sa, pogađate, drvenog sanduka okovanog teškim ekserima! Katanac je razvalio sekirom jedan mornar i palubom su se rasuli zlatnici i srebrenjaci sa Gospe od Konsepsiona.

Topovi za Tauer
Svi članovi posade Vilijema Fipsa su dobili svoj deo blaga, ali da se zahvali starom Otaviju koji mu je poverio priču o blagu, i nagradi ga, Fips više nije mogao. Starac je umro vrlo brzo posle rastanka sa svojom tajnom. Ponešto je pripalo i londonskom Taueru: njegov arsenal se popunio sa šest bronzanih topova.

Kako svedoči Fipsov brodski dnevnik, oficiri su na njegov zahtev sproveli malu potragu odakle se našao koralni predmet na palubi. Istraga je došla do pomorskog kapetana, zaduženog za vojno obezbeđenje i brodske topove Henrija, za čiji račun je jedan domorodac vadio korale.

Umesto da bude kažnjen, ovaj vojnik je nagrađen duplom porcijom ruma jer je ronilac precizno opisao mesto sa kojeg je donosio korale.

Fips je olučio da se sam spusti u vodu. Za to je on, još u Londonu, naručio da mu se napravi ronilačko zvono - velika kupasta bačva oivičena gvozdenim obručem i prekrivena tankim slojem olova, radi težine. U ovoj preteči modernog batiskafa, nalazila su se sedišta za ronioce. Oni su, opremljeni crevima za disanje, mogli ispod zvona, na dno. Fips se mogao spustiti dublje od ronioca na dah i proboraviti pod vodom i detaljnije razgledati dno.

Tokom jednog takvog zaranjanja desilo se ono radi čega je Fips mesecima podnosio teškoće i neprilike: na dubini od 15 metara nađena je potonula galija. Kasnije će se ispostaviti da je "Naša Gospa od Konsepsiona" pravi podvodni rudnik blaga: neprestano, iz nedelje u nedelju, iz dana u dan, sa nje su se na palubu Jakova i Meri, iznosile čas zlatne poluge, čas ćupovi novca, onda zlatne i srebrne ploče.

Svakodnevni pogled na neizmerno blago bio je odličan stimulans za ronioce i posadu: nisu se bunili ni kad se pitka voda kvarila u buradima, ni kad su kuvari, zbog ekonomisanja, smanjili porcije hrane skoro za polovinu. Srećom, ruma je na zalihama bilo dovoljno.

Da prodru u skladište španske galije, zapečaćene koralnim slojem, posada je iskovala raznovrsne alatke: kuke, čaklje i druge sprave. Njima su olakšavali lomljenje ovih prirodnih brava. Najveći plen krio se u jednom ovećem kovčegu. Očarani Fips ga u svom dnevniku naziva čarobnim. Posada i ronioci su kovčeg tri dana užadima izvlačili sa dna. Kad se, konačno, našao na palubi Jakova i Meri, otvoren je snažnim udarcima sekira.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Misija kapetana Vilijama Fipsa uspešno je donela blago u London

Deo palube, kao u nekoj bajci, prekrili su brilijanti, smaragdi, biseri, raznovrstan nakit i kristalni pehari što su, razbijajući se, proizvodili oproštajni čarobni zvon. Ali, nisu oni bili ti, zaduženi za očaravanje posade, već nebrojeno blago što je, naočigled svih, izviralo iz čarobnog kovčega. Sve dragocenosti su odmah bile merene i upisivane u knjige. Njih su, od samog početka, pedantno vodile poverljive ličnosti Fipsa i albermarlskog vojvode.

Registri su sadržavali mnoštvo popisanih predmeta čija je vrednost dostizala desetine hiljada funti.

Pored zlata, našlo se tu i srebrnih predmeta u vidu poluga, nekoliko sanduka i vreća sa novcem, 25 funti čistog zlata, velika količina svakakvih juvelirskih rukotvorina, dragog kamenja i bisera. Sa ovakvim plenom Fips se u London vratio kao pobednik.

Spasao se begom
Vilijem Fips posle uspešnog pronalaženja blaga umalo da se ne vrati u London. Dva puta se suočio sa francuskim gusarima. U prvom sukobu je izašao kao pobednik dok se u drugom uspešno spasao begom.

Dočekan kao heroj

Srećni nalazač se 6. juna 1687. godine našao ponovo u luci iz koje je isplovio devet meseci ranije. Grad ga je dočekao kao heroja. Svi učesnici u opremanju ekspedicije i sponzori, vešestruko su se obogatili. Najviše je zapalo vojvodi od Albemarla i Društvu džentlmena-avanturista.

Dobivši svoju desetinu, više od 20 hiljada funti strelinga, Jakov Drugi je primio u svečanu audijenciju bivšeg drvodelju i udostojio ga viteškim činom za dobre i časne usluge. Nedugo zatim, došle su medalje i visoka dužnost komesara britanske flote. Ovo naimenovanje Fipsu je teško palo. Njegov deo, preko 11 hiljada funti strelinga, on je preneo u Novu Englesku, sazidavši u Bostonu veliku palatu gde je hteo mirno da uživa, sa svojom ženom.

No, odmah posle svadbe, odobrovoljeni Jakov Drugi ga je imenovao guvernerom Masačusetsa i glavnim guvernerom Nove Škotske i Mejna. Ova visoka funkcija bila je kobna za Fipsa - poraz od Francuza i dolazak nove vlasti na čelo Britanske Kraljevine ubrzali su njegov kraj. Umro je u zatvoru. Misterija, kako se njegov spomenik našao na zaboravljenom druidskom groblju, ni do danas nije rešena. 

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #8 poslato: 23.04.2013. 22:15 »
Kapetan Krvavi mač

Aleksandar Graham bio je kapetan engleske kraljevske flote pre nego što je postao gusar, i to, igrom slučaja.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kako se tvrdi u letopisu morskih razbojništava, svojevrsnoj Hronici Huana Fuentesa, najpoznatiji gusari, u posedu vlastitih baza na ostrvu Kokos, bili su Henri Morgan, Vilijam Dampir i Aleksandar Graham. Razbojnici su, na ovom ostrvcetu, izgubljenom u ekvatorijalnom delu Tihog okeana, ostavili blaga u vrednosti više desetina milijardi dolara, prema procenama Pariskog kluba lovaca na izgubljeno blago.

Meri postala gusarka

Aleksandar Graham bio je kapetan engleske kraljevske flote pre nego što je postao gusar. Piratskim sokakom je krenuo igrom slučaja, jer nije želeo da odleži mesec dana u jamajčanskom zatvoru. Na čamotinju u memli ga je, zbog beznačajne greške, osudio admiral flote. Graham je zaradio kaznu jer je, za vreme smotre, drsko i na neprimeren način odgovorio admiralu na njegovu primedbu u vezi s čistoćom palube kraljevske korvete. Grahamu nije bilo teško da pobuni posadu i odmetne se, postavši tako ogorčen protivnik engleske Krune.

U vreme kada se Aleksadar Graham odao piratstvu, profesija gusara postala je opasnom kao nikada ranije. Engleski, francuski, holandski i španski ratni eskadroni su sada, zajedničkim snagama, krenuli da uništavaju mnoga piratska gnezda, a njima su bukvalno bila načičkana mnoga ostrva, poluostrva i ostala skrivena mesta latinoameričkog priobalja. Sve teže se gusarilo, a osećanje skore propasti rađalo je kod progonjenih pirata drskost i surovost. Aleksandar Graham nazvao se zvučnim pseudonimom Benito Bonito. Nakon prvih uspeha u pljačkanju trgovačkih brodova, dodao je i nadimak - Krvavi mač. Ovaj pseudonim sasvim prikladno je predstavljao nepatvorenu prirodu bivšeg kapetana.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Krvavi mač je za svoje tajno stanište izabrao ostrvo Kokos jer se ono nalazilo daleko po strani od značajnih okeanskih puteva. Tamo su, u pećini nepristupačnoj sa mora, njegovi gusari izgradili sigurno sklonište. Do utočišta se moglo dopreti kroz uski prolaz, samo sa strane, stazom kroz skoro neprohodan tropski čestar, putem probijenim kroz stenu, pravcem odozgo nadole. Za tajnu dobro opskrbljene Ali Babine pećine, znao je samo Graham i njegovi najverniji drugovi. Među njima bila je i mlada Meri Dir, izabranica srca Benita Bonita, vešto ugrabljena prilikom pljačke jednog panamskog priobalnog sela. Meri Dir je tada imala 19 godina i, kako će se brzo ispostaviti, postala je izvrsna gusarka. Karijera i ljubav gusarskog para nije dugo potrajala; nedaleko od obala Kostarike njihov brod je onesposobljen za plovidbu, a posada zarobljena.

Sudbina Aleksandra Grahama bila je krajnje predvidiva. Njegovo telo zanjihalo se o najvišem jarbolu engleskog broda. Bilo je to marta 1820. godine. Ni sudbina ostalih saboraca Benita Bonita nije bila bolja - većina razbojnika je streljana na licu mesta, njihova tela su bačena u more, uvek gladnim ajkulama, na gozbu. Groznu sudbinu izbegli su kuvari i Grahamove sluge.

Meri Dir je osuđena na trideset godina tamnice u londonskom Taueru. Odležavši punu kaznu, bivša ljubav morskog razbojnika nagovorila je nekoliko lovaca na blago i avanturista da joj se pridruže i krenu na ostrvo Kokos, još nepoharanu riznicu njenog ljubljenog Krvavog mača. Partner u ovom poslu joj je postao škotski kapetan Ejb Mek Kulog. Stari morski vuk je celoj družini stavio na raspolaganje laki jedrenjak, prigodno preimenovan u Meri Dir.

Velika nadanja, koja su gonila Meri i Mek Kuloga na daleki put, nisu ostvarena. Dok je bivša gusarka čamila u zatvoru, vulkanska aktivnost na Kokosu se pojačala, što je rezultiralo nizom velikih požara. Vatra je mesecima besnela na ostrvu. Snažni morski vetrovi, požari i izbijanje lave uneli su neke drastične korekcije u predeo. Kad su se iskrcali na Kokos, Meri uopšte nije mogla da prepozna novi izgled ostrva, niti je mogla da nađe ranije orijentire neophodne pri nalasku ulaza u zlatno skrovište Benita Bonita. Morali su da odustanu. Mek Kulog je usmerio brod ka Limi gde su ubrzo našli novi posao.

Posadu brze jedrilice Meri Dir angangažovala je grupa španskih velikaša, krupnih zemljoposednika, da ih zajedno sa porodicama i blagom prevezu u Španiju. Ovi bogataši, kao i mnogi drugi širom Latinske Amerike, predosećali su neizbežan i brzi krah kolonijanog sistema pod upravom Španije i, nikome se nije ostajalo da gleda ljute pobunjenike i revolucionarnu gardu. Valjalo je spasavati glavu i nagomilano bogatstvo. Izuzetnu vrednost aristokratskog tovara predstavljala je statua Device Marije visoka 1,6 m i teška 80 kg. Bila je izlivena u čistom zlatu, najfinije čistoće. Ova statua je zapala za oko Mek Kulogu i on se odlučio na riskantan potez ne bi li je prisvojio, zajedno sa ostalim dragocenostima. Nesrećni putnici nisu sumnjali u Škotlanđaninovo poštenje. Mislili su da im usluge nudi džentlmen. Pod okriljem noći, Mek Kulog je pobio sve španske putnike i članove posade, što se pobuniše protiv ovog okrutnog zločina. Među ubijenima bila je i Meri Dir.

Zlato Device Marije

Kapetan je njihovo blago, uključujući statuu, zakopao na Kokosu i vratio se u Englesku. Podmukli ubica je prethodno potopio svoj jedrenjak u vodama Paname, objavivši da se uspeo spasiti samo on i nekoliko članova posade. Mek Kulog je mislio da će brzo uspeti da nađe novi brod, njime otplovi za Kokos i neometano pokupi opljačkano blago. No, Škot je oboleo od tropske groznice. Ubrzo je umro, 1854. godine. Pred smrt, svom nećaku je ostavio mapu sa koordinatama pećine gde je ležalo skriveno blago: 50 32' 57" severne širine i 80 02' 10" zapadne dužine. Zgrožen ujakovim zločinom, nećak je javno publikovao mapu, ne želeći da uzme učešća u potrazi za dragocenostima prekrivenih krvlju nesrećnih žrtava. No, njegov zaprepašćujući potez je izazvao zlatnu groznicu. Priča o kapetanu-ubici, poštenom nećaku i zakopanom blagu je potresala Evropu sve do 1870. godine. Svi pokušaji da se dođe do zlata Device Marije i drugih dragocenosti ostali su bez uspeha.

Krvava Meri
Meri Dir je naučila sve mornarske poslove i umela je tako dobro da hitne nož da je sečivo pogađalo sam centar mete, udaljene sedam metara. Graham, Krvavi mač, našao je svoju ljubav u Krvavom nožu, kako su odmah gusari prozvali Meri Dir.

Ujedinjeni protivnici
Doskorašnji ljuti protivnici, engleski, francuski, holandski i španski ratni eskadroni do juče u piraterisanju između sebe za to su okrivljavali, kao po pravilu, treću stranu. Odjednom su se ujedinili - evropska i svetska prekomorska trgovina više nije mogla da trpi gusare i taj vid razbojništva bio je osuđen na propast.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #9 poslato: 23.04.2013. 22:25 »
Kralj engleskih pirata

U drugoj polovini 17. veka, jedan od najčuvenijih engleskih gusara Henri Morgan bio je prvi morski razbojnik koji je na Kokosu zakopao blago. Morgan je bio kapetan bojnog broda čija je ambicija sezala mnogo dalje od toga da komanduje plovilima u zaštiti trgovačkih brodova, pod zastavom britanske Krune.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

PLJAČKAO UZ BLAGOSLOV IMPERIJE: Henri Morgan

U slobodno vreme, ovaj oficir je počeo da se bavi gusarenjem, na opšte odobravanje svoje posade; njihovo odušvljenje novim zanimanjem ne čudi, prihodi su se udesetostručili zahvaljujući upražnjavanju ove slobodne aktivnosti.

Komandant engleskih pomorskih snaga, stacioniranih na Jamajci, nije imao ništa protiv Morganove ekstravagantnosti jer je redovno, od svake pljačke, dobijao svoj deo plena. Jednostavno se pravio da ne primećuje odsustvo brodova što su, po svim pravilima službe, morali biti na lučkom vezu, kad nisu plovili kao zaštita trgovačkim brodovima. Engleski kralj Karlo Drugi takođe je usaglasio svoje mišljenje u vezi sa Morganovim aktivnostima - njegov deo je precizno utvrđen, još prilikom prvog kapetanovog isplovljavanja, na polovinu od ukupnog plena. Dogovor kuću gradi, stara je izreka dosledno primenjivana, u ovom neobičnom slučaju piraterije, pod okriljem moćne pomorske imperije.

Henri Morgan je zavladao 1668. godine panamskim pristaništem Portobelo, španskom kolonijom, gde se sticalo zlato iz južnoameričkih kolonija, pre nego što bi ga otpravili za Španiju. Oštra nota španske vlade bila je odbijena od strane britanske Krune kao neosnovana - Komonvelt se u potpunosti ogradio od delovanja Henrija Morgana i njegove ratne flote. U sledeće tri godine državni gusar je uspešno opljačkao i venecuelanski grad Marakaibo, a zatim zauzeo grad Panamu, prestonicu istoimene države. Sve te najezde praćene su odgovarajućim finansijskim operacijama na visokom državnom nivou.

Morganovo bogatstvo je raslo kao kvasac dok je on, lično, stekao slavu nekrunisanog kralja pirata. Razgnevljena gubitkom ogromne količine zlata i mnogim drugim kolateralnim štetama, što su ih Morganovi pohodi naneli njenim posedima, španska vlada se ultimativno obratila engleskom kralju Karlu sa zahtevom da kazni svog drskog podanika, ali je vladar, sa kojim je Morgan bratski delio opljačkane dragocenosti, smatrao da bi trebalo drugačije postupiti. Karlo je Henriju Morganu, uspešnom piratu, dodelio viteški čin i odredio ga za komandanta pomorskih snaga Jamajke. To nije bilo sve, uskoro je postao i viceguverner ostrva. Španci su bili konsternirani odlukama Karla Drugog no, Morganovi napadi na njihove prekomorske posede su prestali a kralj Filip je mogao da odahne - rat sa Engleskom je bio za dlaku izbegnut.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

OSVAJANJE PORTOBELA: Morganovi gusari
su u 17. veku zavladali glavnim panamskim
pristaništem


Smenjeni zapovednik jamajčanske flote, nezadovoljan što je Morgan zaseo u njegovu fotelju, dojavio je Karlu da je unapređeni pirat zatajio ogroman deo zlata dobijenog iz Paname, te da ga je sakrio na ostrvu Kokos. U Karlu Drugom je proključao bes. Jedno je kad se pljačkaju španski posedi i brodovi, a sasvim je drugo kada se zakida monarhova blagajna. Pun gneva, engleski kralj je, pod nekim zgodnim izgovorom, namamio u London kralja pirata, pa je od njega pokušao, lepim rečima i okolišajući, da sazna tajnu blaga što ga, njegov kompanjon u pirateriji, Morgan, navodno sakri na Kokosu.

Ali Morgan nije priznao da se uopšte ogrešio o svog preuzvišenog gospodara, a kamoli da ga je zakinuo - jednostavno, na Kokosu on nije zakopavao nikada, niti u jednoj prilici, nikakvo blago. Kralj je poverovao ubedljivom Morganu. Viceguverner se zadržao u Engleskoj. No, nije mu bilo suđeno da ponovo zaplovi pučinom ka Novom svetu. Umro je 1688. godine. Engleska Kruna ga je sahranila, uz sve počasti, kao velikog državnika. Zajedno sa njim, u grob je otišla i tajna o blagu na ostrvu Kokos.

Životni put Henrija Morgana bližio se kraju, kada je njegov zemljak Vilijam Dampir tek započinjao svoju karijeru pirata, moreplovca, okeanografa i književnika. Mora se priznati da je ovu kontroverznu ličnost u svemu pratio uspeh, o čemu svedoči Dampirova knjiga o putovanjima oko sveta, kao i otkrića ostrva nazvanih po njemu i u njegovu čast, smeštenih u severnozapadnim oblastima Australije. Tu je i Zemlja Dampira - poluostrvo Zelenog kontinenta. Vilijam Dampir je poticao iz ugledne, džentrijevske porodice, a karijeru pirata ja otpočeo odmah po završetku studija na Kembridžu! Kupivši brod i okupivši posadu, on je zaplovio ka areni svoga uspeha, Karipskom moru, čiji su talasi zapljuskivali zemlje Latinske Amerike.

Posle niza uspešnih napada na priobalna naselja, on se iskrcao na ostrvu Kokos. Odlučio je da tu utemelji svoju buduću rezidenciju na Tihom okeanu. Ovde je, duboko u unutrašnjosti sagradio i prateće selo sa par kamenih kuća oko kaptiranog izvora vode. Prema legendama, gusar je u nedrima Kokosa sakrio znatan deo svojih zlatnih trofeja. Nakon ugodnog odmora u svom zemaljskom raju, ponovo je odlazio na Karipsko more, u nove razbojničke napade i ponovo se vraćao da popunjava svoje riznice, odmarajući se u vlastitom selu, podignutom negde u čestarima Kokosa. I tako je ovaj diplomac sa Kembridža isplovljavao i doplovljavao još nekoliko puta. Dampir je postao strah i trepet, dobivši nadimak Pirat sa Kariba.

Pred španskom odlučnošću preovladavao je Dampirov razum: on napušta opasnu zonu i upućuje se u Indijski okean gde su, kako mu se činilo, uslovi za gusarenje bili pogodniji od onih na vrućim tačkama Tihog i Atlanskog okeana. Prethodno je Pirat sa Kariba celokupno blago sa Kokosa preneo u Englesku - njime kupuje uticaj, visoko mesto u društvu i naklonost Krune. Na novom putovanju Dampir otkriva do tada grupu nepoznatih ostrva, bavi se naučnim osmatranjem i vodi interesantan dnevnik.

Knjiga za pustolove

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

DIPLOMAC
NA KEMBRIDŽU: Gusar Vilijam Dampir


Ime ovog pustolova cela Engleska izgovara sa ponosom. Ali, i more zove, on se ponovo upućuje na okeanska prostranstva. Istina, ne postavlja sebi ranije, gusarske zadatke. Rezultat ovog puta bila je knjiga Plovidba oko sveta od 1708. do 1711. godine. O Dampru su nastavile da kruže legende još za njegovog života, a jedna od njih da je umro za kormilom broda, nije tačna. Vilijam Dampir je umro u tišini svog londonskog doma 1715. godine, a ne u uzburkanom morskom prostranstvu.

Talenat za nauku
Iz Vilijema Dampira izbija talenat književnika i naučnika, kada se 1691. godine posle mnogo godina provedenih na moru, sa viteškim zvanjem, obreo u Londonu. Tada počinju, jedna za drugom da izlaze njegove knjige: "Novo putovanje oko sveta", "Rasprave o vetrovima pasatima, lahorima, vihorima, godišnjim dobima, plimama, osekama i strujama u toploj zoni celog sveta", "Dnevnik Dampira".

 
Zagonetna knjiga
Šta je interesantno u Dampirovoj knjizi "Plovidba oko sveta od 1708. do 1711. godine"? Ni u jednom njenom literarnom ili naučnom delu nije opisano ostrvo Kokos, a svega ga je jednom pomenuo, pozivajući se na priče drugih mornara. Ali su zato mnoga druga ostrva tako opisana da bi svaki čitalac mogao pasti u iskušenje i sutra se tamo uputiti. Ipak, legende o njegovim kokosovim tajnama nastavile su da kruže među mornarima i gusarima. 

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #10 poslato: 23.04.2013. 22:36 »
Gusar plave krvi

Zahvaljujući naklonosti engleske kraljice Elizabete krajem 16. veka pljačkaš i avanturista Frensis Drejk postaje gradonačelnik Plimuta i glavni savetnik vlade u pomorskim poslovima.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Pobedio nepobedive: Propast čuvene španske armade 1588. godine

Jedan od trojice najčuvenijih engleskih gusara, prvi Englez koji je oplovio ceo svet bio je Frensis Drejk. Rođen je oko 1540. godine u mestu Kraundejl, okrug Devon, na jugozapadu Engleske, kao najstariji od dvanaestoro dece, od oca pasioniranog vikara-luteranca i majke skromne, inteligentne domaćice. Gotovo je sigurno da je Drejk bio u bliskom srodstvu sa plemićkom istoimenom familijom iz tog kraja, iako je to engleska vlastela odbacila kao netačno. O Frensisu se malo zna, sve do 1565. godine kada je zabeleženo njegovo učešće u trgovini na pomorskim linijama do Gvineje. Zajedno sa svojim rođakom Džonom Hokinsom, zarobljavao je ljude u Sijera Leoneu da bi ih, potom, đuture prodavao kao robove španskim kolonistima na Karibima. Ovo je bila ilegalna rabota pa se Drejk stalno sukobljavao sa španskim kolonijalnim vlastima.

Na putu slave

Prvu slavu Frensis Drejk stiče kao komandant broda u eskadri svoga rođaka Hokinsa, 1567. godine prkoseći svim trgovinskim zabranama. Drejk i Hokins su te godine upali u zasedu flote španskog kralja Filipa Drugog. Izgubivši tovar, jedva su spasli žive glave na ramenima. Na okršaje sa Špancima Drejk je, kao zadrti luteranac, gledao kao na božje poslanje, na šta je sigurno uticala i pomenuta bežanija. Vrativši se u Englesku, tražili su od kraljice Elizabete obeštećenje. Ne dobivši ga, odlučuju se da gubitak nadoknade tako što će krenuti u piratske pohode protiv španskih trgovaca. Tokom 1570. godine i naredna dva leta, Drejk je preduzeo tri uzastopna putovanja do Kariba. Na trećem pohodu pošlo mu je za rukom da zauzme i opljačka grad Hombre de Dios na atlantskoj obali Paname.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Fortuna ga nije napuštala: Frensis Drejk

Potom se dočepao zaliha zlata i srebra iz španskih rudnika na pacifičkoj obali. Veći deo plena morao je da ostavi zbog gubitka dva broda. U borbama oko rudnika zadobio je nekoliko teških rana no, kad se sve uzme u obzir, kući se vratio živ, sa povelikim imetkom. Međutim, najvrednije od svega što je ovim poduhvatom ostvario bilo je saznanje o Pacifiku. Prvi put ga je video popevši se na jedno veliko drvo, zavetujući se da će engleski brodovi uskoro zaorati njegove talase. Već 1577. godine je na svom čuvenom brodu Pelikan, teškom 100 tona, sa još četiri manja broda, krenuo ka Magelanovom moreuzu, na putu ka Južnim morima.

Fortuna nije napuštala Drejka: uspeo je da stigne do pacifičke obale Južne Amerike, usput opljačka grad Valparaizo u Čileu i pohara špansku galiju Kagafuego. Nakon toga, jedan brod strada u oluji a posada drugog se pobuni i dezertira. U gluvo doba noći, razvili su jedra i otplovili, ko zna gde. Drejk, ne uzbuđujući se puno, nakon pohare blaga Inka sa španskog broda, menja ime Pelikana u Zlatna košuta, po porodičnom grbu svog patrona zemljoposednika Kristofera Hatona. Taj brod je dalje plovio sam. Potom su, krstareći ka severu, stigli sve do današnjeg San Dijega, severne granice Nove Španije; teritoriju, severno od te tačke, Kristofer je svečano proglasio novom kolonijom engleske krune pod svojom juridikcijom!

Iz dnevničkih zabeležaka se čita da su putovali dalje na sever, uz obalu, ne bi li tako potvrdili čin legitimiteta engleske vlasti na zapadnoj obali Pacifika. Potom, misleći da nije sigurno da se vrate do moreuza, Drejk je, bez ikakvih karata, digao jedra preko Pacifika sve do Marijanskih ostrva u Mikroneziji. Kod ostrva Sulavesi, Zlatna košuta se zaglavila među stenama i bilo je potrebno 20 sati složenih manevrisanja da se neoštećena pojavi i pristane na Javu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Stigao i do američkog zapada: Ser Fransis Drejk u Kaliforniji

Posle nekoliko stanica, Drejk je obišao Rt Dobre nade, pristao u Sijera Leoneu i, u septembru 1580. godine stigao do obale Engleske sa tovarom začina i španskim blagom. Kraljičin zakonski deo plena premašio je polovinu ukupnih prihoda krune te fiskalne godine. Španski izaslanik u Engleskoj je zahtevao da Drejk i njegova posada budu obešeni kao gusari ali se Elizabeta, iz razumljivih razloga, za njih zauzela tvrdeći da Španci stalno podstiču pobune protiv njene vlasti u Irskoj i Engleskoj te da pljačkaju engleske brodove baš kao što Frensis pljačka njihove. Ona je, gnevna zbog španskog zahteva, izdala proglas gde Englezima daje pravo da plove svim morima uprkos insistiranju Španaca da je Pacifik zatvoreno more. Ceo slučaj Elizabeta je začinila proglasivši 1581. godine Frensisa Drejka vitezom.

Ser Frensis Drejk 1593. postaje gradonačelnik Plimuta i glavni savetnik vlade u pomorskim poslovima. U parlamentu je pre toga sedeo sve do jeseni 1585. godine kada ga kraljica šalje u Latinsku Ameriku da komanduje eskadrom od 25 brodova. Ekspedicija je trebalo da izvrši odmazdu nad Špancima, s obzirom na to da je Filip Drugi stavio embargo na plovidbu engleskim brodovima i svakodnevno vršio napade na lađe iz sastava trgovačke mornarice Gordog Albiona.

Sahrana u moru

Godine 1587. je Drejk isplovio da ponovi svoje podvige u lukama Španije, gde su brodovi otvoreno pripremani za invaziju na Englesku. Provalio je u Kadiz, potopivši, spalivši i zaplenivši 38 brodova španske Armade. Godine 1589. predvodio je uspešan napad na Portugal. Drejk se neverovatno obogatio tokom svojih pohoda te je stalno huškao englesku vladu na nove pomorske poduhvate. Međutim, u narednim godinama sreća ga je napustila, pohodi su bili sve manje uspešni i njih istorija nije ni zabeležila. Najzad, poslednja ekspedicija, preduzeo ju je sa svojim sabratom u gusarenju Džonom Hokinsom, na Karibe, 1596. godine bila je potpuni promašaj. Španci su bili unapred upozoreni na Drejkov napad i svaka njihova luka u Americi je bila spremna da ga dočeka. Mnoge su i dodatno utvrđene. Frensis Drejk je umro od groznice naredne godine u Porto Belu. Sahranjen je, po vlastitoj želji, u moru, položen prethodno u olovni kovčeg.

Potapao svoje brodove
Od jednog velikog broda Pelikana i četiri mala sa kojima je krenuo na putešestvije okeanom, Frenis Drejk je dva broda morao da potopi jer je previše mornara stradalo tokom preplovljavanja Atlantika. U Argentini je brod Meri, pridodat tokom putovanja, morao da bude spaljen, jer mu je trup istrulio.

 
Doneo krompir u Evropu
U ekspediciji koja je trebalo da izvrši odmazdu nad Špancima, Frensis Drejk je opljačkao grad Vigo, prešao Atlantik, zauzeo i tražio otkup za Santo Domingo na Hispanjoli. Opljačkao je grad Kartahenu u današnjoj Kolumbiji i nekoliko gradova na Floridi, oslobodio i poslao kućama nove engleske koloniste Virdžinije, a zatim se i sam vratio kao pobednik u Englesku, leta 1586. godine. Te godine je u Evropu doneo krompir. Njegovi plodovi će brzo postati najpopularnija evropska hrana.   

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Tajne potonulih blaga
« Odgovor #11 poslato: 22.05.2013. 22:45 »
Strah i trepet sedam mora

Istoriju američkog kontinenta samo 100 godina od otkrića obeležilo je nekoliko stvari. Brza kolonizacija i prisvajanje ogromnih teritorija, pljačkanje starosedelaca i transport plemenitih metala i druge luksuzne robe tražene u Evropi, i piraterija i gusarstvo u Karipskom moru. Karipsko more je bilo područje u kojem je vredni teret sa brodova često  silom menjao vlasnika. Gusarenje i piraterija su postojali još u antičko doba, ali su procvat doživeli baš u ovom periodu, zahvaljujući velikom bogatstvu novo otkrivenog kontinenta i njegovoj udaljenosti od Evrope. Razlika između ove dve vrste pomorske pljačke je samo u tome ko stoji iza nje.

Pirati su napadali i pljačkali brodove samo zarad lične koristi. Prvi oblik piraterije u Karipskom moru pojavio se sa dolaskom evropskih kriminalaca, izbeglica i odmetnika u Novi svet. U bekstvu od vlasti svojih zemalja jedan deo ovih ljudi, uglavnom Francuza, se naselio na ostrvo Hispanola. Bukaniri, kako su sami sebe nazivali (eng. “buccaneers“) su se prvobitno izdržavali lovom na divlje životinje čije su meso sušili nad vatrom i prodavali posadama brodova koji su bili u prolazu. Željni brze zarade, krenuli su u napade na španske brodove koji su plovili blizu ostrva i uskoro postali najveća pretnja za španske kolonije u Americi. Pirati su malim brzim čamcima i brodićima lako stizali teške i spore španske galije. Francuz Veliki Pjer (Pierre le Grand) je oko 1650. godine sa 30 ljudi zarobio španski admiralski brod sa 150 mornara koji je prevozio zlato. Dva najpoznatija uporišta bukanira, tj. pirata, su bila Tortuga na Hispanoli, i Port Rojal na ostrvu Jamajka. Slabljenjem Španije i jačanjem Engleske i Francuske na američkom kontinentu, pirati su počeli da napadaju i njihove brodove, ali nisu bili dorasli mnogo bržim i bolje naoružanim brodovima od španskih. Zlatno doba piraterije na Karibima je trajalo samo 40 godina, i krajem XVII veka su sve evropske zemlje prihvatile zakon protiv piraterije. Najpoznatiji pirati su bili:


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Edvard Tič ”Crnobradi” (Edward Teach ”Blackbeard“; 1680. – 1718. god.) je ubedljivo najpoznatiji pirat u istoriji. Rodio se u vreme kada se skoro završilo zlatno doba Bukanira na Karibima. Vrlo brzo je stekao slavu svojim drskim napadima na velike trgovačke brodove i svojom okrutnošću u borbi. Govorilo se da je u kosu i bradu stavljao zapaljene fitilje  i tako uskakao u borbu, verovatno ličeći na samog đavola protivniku. Njegov brod ”Osveta kraljice Ane” (Queen Anne’s Revenge) je bila francuska trgovačka fregata, koju je Crnobradi preuredio kao ratni brod sa čak 40 topova. Znajući da su tada fregate bile najbrži brodovi, i uzevši u obzir broj topova (više nego većina ratnih brodova koji su brojali do 36), nije čudo što je Crnobradi dugo vremena vladao Karibima. Za vreme svoje karijere je opljačkao i zapalio 40 brodova, većinu mornara i putnika je poubijao, a najveći šamar Engleskoj imperiji je zadao opsadom Čarlstona u kojoj je za taoce uzeo guvernera i njegovo dete. Opsada je trajala 4 dana nakon čega je Crnobradi pustio taoce i sa velikim plenom napustio područje obale Karoline. Zbog ovog čina raspisana je poternica sa velikom nagradom za njegovu glavu i nedugo zatim je uhvaćen i ubijen 1718. godine.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kapetan Kid (William ”Captain” Kidd; 1645. – 1701. god.) je bio škotski moreplovac koji je ostao zapamćen po svom zakopanom blagu. Počevši kao gusar, lovac na pirate na obalama Afrike i sam je postao pirat prilikom povratka iz Indijskog okeana. Njegov najveći plen je bio holandski trgovački brod Quedagh Merchant, koji putovao za Bengal. Kapetan Kid je kao plen dobio pun brod pamuka, 1400 vreća smeđeg šećera, 84 bala sirove svile i 80 kovčega opijuma. Pritom je veliki trgovački brod naoružao topovima i primenjivao posebnu taktiku za napad na druge brodove. Pošto mu je brod Adventure Prize, kao trgovački, bio spor za lov na druge brodove, prilazio bi im kao da mu je potrebna pomoć na moru. Mornarski kodeks da se uvek pritiče u pomoć drugim mornarima dovodio je žrtvu Kapetanu Kidu na dohvat ruke bez problema. Ne zna se tačno koliko je brodova ovaj pirat porobio, ali je priča o njegovom blagu navela mnoge avanturiste da ga traže nakon njegove smrti. Kapetan Kid je uhvaćen blizu Njujorka, a zatim je prebačen u London na suđenje. Njegovom pogubljenju je prisustvovalo preko 200 hiljada ljudi, a njegovi ostaci su pune 4 godine visili u kavezu na mestu gde se Temzom ulazilo u London sa mora.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


”Blek Bart” Roberts (Bartholomew ”Black Bart” Roberts; 1682.- 1722. god.) je bio najtraženiji, najkrvoločniji i najuspešniji pirat (ako se kao merilo uzme broj opljačkanih brodova) za vreme zlatnog doba piratstva. Karijeru pirata je počeo kada su drugi pirati oteli brod na kome se nalazio, a on im se priključio da bi spasao svoj život. Vrlo brzo se probijao u hijerarhiji na brodu, te je nakon smrti svog kapetana Dejvisa, posada njega glasanjem izabrala za novog vođu. Bio je poznat kao krvoločan i nemilosrdan pirat, nikada nije konzumirao alkohol da bi bio bistre glave i imao je urođeni smisao za organizaciju. Na vrhuncu moći Roberts je pod svojom komandom imao 4 broda i preko stotinu mornara, plovio je duž istočne obale obe Amerike i na spisku opljačkanih brodova je dostigao cifru od preko 400 brodova. Najveća pljačka mu je bila na severnoj obali Brazila u zalivu Baia de Todos os Santos (Zaliv svih svetaca), kada je naišao na 42 portugalska trgovačka broda i 2 ratna broda u pratnji. Roberts je ušao u zaliv kao da je deo karavana, približio se najvećem i najlepšem trgovačkom brodu i izvršio napad. Pre nego što su ratni brodovi uspeli da odreaguju, Roberts je pobegao sa svojim plenom. Na zaplenjenom brodu pirati su našli oko 40 hiljada zlatnih moidora (portugalski zlatnik iz tog vremena), dosta nakita i dijamantima ukrašen veliki krst kao poklon kralju Portugala. Roberts je poginuo 10. februara 1722. godine u borbi sa engleskim ratnim brodovima koji su ga lovili, i tako izbegao vešala- sudbinu mnogih pirata.

Gusari su bili angažovani od strane neke države, najčešće Engleske protiv Španije, i uvek su sa sobom imali tzv. ”Gusarsko pismo” (eng. Letter of Marque) kojim su sticali pravo da se prilikom zarobljavanja sa njima postupa kao sa pripadnicima vojske države koja ih je angažovala. Gusari su napadali i brodove i priobalne gradove bez ikakve razlike, jer su za razliku od pirata imali uvek više od jednog broda, ponekad i celu flotu. Najpoznatiji gusari toga doba su bili Frensis Drejk, Henri Morgan i Martin Frobišer u službi engleske krune i Francuz Rene Duga-Truin. Iako su gusari pljačkali pod državnom zastavom, njihov način rada je bio sličan piratskom i  pomorci ih nisu voleli, čak i kada su to plovili pod zastavom iste zemlje. Britanski admiral Horacio Nelson je čak uputio pismo svom Admiralitetu u kojem je izjavio: ”Zar da poštujem ove naše gusare iako sam duboko uveren da oni, uz nekoliko časnih izuzetaka, nanose sramotu svojoj zemlji? Mislim da bi njihovo postojanje trebalo onemogućiti po svaku cenu, jer oni su u svim delovima sveta počinili tako strašna razbojništva da je istinski sramotna zemlja koja ih podnosi.” Gusarenje je Pariskom deklaracijom 1856. godine zabranjeno kao zakoniti način ratovanja na moru. Od tada napad na moru sme izvršiti samo ratni brod neke države. Najpoznatiji gusari su bili:

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Frensis Drejk (Sir Francis Drake; 1540. – 1596. god.) je bio engleski viceadmiral, pomorski kapetan, trgovac robljem i gusar. Prvi njegovi pohodi na španske brodove i naselja bili su 1571. i 1572. godine ali sem zauzimanja grada Tierra Firme na panamskoj prevlaci i plena od 20 tona zlata i srebra, nije imao nekog većeg uspeha. Vraća se u Englesku 1973. godine, da bi već 1577. godine krenuo iz Engleske svojim brodom Pelikan, kojeg će kasnije preimenovati u  Zlatna Košuta (eng. Golden Hide), i sa još 4 broda preko Atlantskog okeana ka Novom svetu sa zadatkom da presreče i napada španske brodove koji su prevozili dragoceni teret iz Amerike u Španiju. Najviše je napadao na zapadnoj obali Južne Amerike, gde ih Španci nisu očekivali. Prošao je kroz Magelanov prolaz i opljačkao naselje Guatulco i nekoliko većih transportnih brodova. Najveći uspeh je zarobljavanje broda Cacafuego, koji je prevozio zlato. Svoj gusarski pohod na sever je završio na teritoriji današnjeg San Franciska, gde je osnovao koloniju Novi Albion, a zatim krenuo na zapad preko Pacifika 1579. godine. Vratio se u Englesku 1580. godine kao prvi Englez koji je oplovio svet i sa blagom vrednim oko 500 hiljada funti. Proglašen je vitezom a prilikom napada Španaca na Englesku, bio je drugokomandujući u britanskoj floti. Kralj Filip od Španije je ucenio njegovu glavu sa 20 hiljada dukata (oko 4 miliona funti po današnjim merilima). Umro je od dizenterije prilikom napada na grad San Huan na Porto Riku (San Juan; Puerto Rico).

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Henri Morgan (Sir Henry Morgan; 1635. – 1688. god.) je bio engleski admiral i najpoznatiji gusar engleske krune koji je plovio samo zarad napada na španske brodove. Gusarsku karijeru je započeo 1668. godine kada je po nalogu guvernera Jamajke trebalo da zarobi nekoliko Španaca i od njih sazna planove za napad Španije na Jamajku. Morgan je sa 10 brodova i 500 ljudi osvojio i opljačkao grad Porto Prinsipe na Kubi, a zatim je napao i osvojio dobro utvrđeni grad Porto Belo u današnjoj Panami. Po povratku na Jamajku dočekan je kao heroj, a od nagrade je kupio nekoliko plantaža šećerne trske. U sledećoj ekspediciji, opet po nalogu guvernera Jamajke, nastavio je pljačka brodove i naselja duž kubanske obale a 1669. godine Morgan je opljačkao Marakaibo u Venecueli, a po povratku na Jamajku je bio napadnut od 3 španska ratna broda. Morgan je uspeo da 2 uništi a jedan zarobi. Opet je od nagrade kupio par plantaža na Jamajci i uskoro bio jedan od najbogatijih ljudi na tom ostrvu. Ovaj put je od guvernera dobio i oštru kritiku zbog surovosti prilikom pohoda, ali nije bio kažnjen. U svojoj trećoj ekspediciji protiv Španaca, 1670. godine, osvaja grad Santa Katalinu, tvrđavu San Lorenso na panamskoj obali a zatim sa 1400 ljudi kreće na grad Panamu, duboko u unutrašnjosti kopna. Dana 28. 1. 1671. godine napada Panamu, slama otpor španskih branilaca i ljut što nije našao blaga koliko je očekivao, u besu muči i ubija stanovništvo a grad pali do temelja. Ovim svojim postupkom je pao u nemilost Engleske jer je prekršio dogovor o nenapadanju između dve zemlje. Uhapšen je po povratku na Jamajku i sproveden na suđenje u Englesku, gde se branio da nije znao za potisali dogovor. Morgan nije osuđen, proglašen je za viteza i postavljen na mesto guvernera Jamajke.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Rene Dugua-Truin (René Duguay-Trouin; 1673. – 1736. god.) je bio francuski moreplovac i jedan od retkih poznatih gusara pod francuskom komandom. Karijeru je počeo sa 16 godina kao dobrovoljac na gusarskom brodu  La Trinite,  a samo dve godine kasnije dobija komandu nad brodom Danycan. Kao francuski oficir, dobija flotu od 17 gusarskih brodova, od čega su 5 bili linijski brodovi sa po čak 50 topova, i skoro 6000 ljudi. Sa tom silom on nakon tromesečne plovidbe napada Rio de Žaneiro, do tada na glasu kao neosvojiva portugalska tvrđava, i uspeva da je osvoji nakon 11 dana borbe. Portugal je platio ogroman otkup kako bi dobio nazad svoj grad, a Rene nakon dva meseca napada portugalsku flotu i potpuno je uništava. U Francusku se vratio sa preko 20 miliona franaka u zlatu, a kralj ga je proglasio admiralom pomorske vojske krune (Fr.Lieutenant-Général des armées navales du roi). U njegovu čast, 10 brodova savremene francuske ratne mornarice nose njegovo ime.