U KOŠTUNIĆIMA I DALJE KRUŽI LEGENDA O ZLATNICIMA, DIJAMANTIMA I BRILIJANTIMA KOJE SU ZAKOPALI ČETNICI I BRITANCI

O četničkom zlatu zakopanom, kako se veruje, u ravnogorskom selu Koštunići, u okolini Milesine vodenice na reci Dučini, retko ko od meštana hoće da govori, a i ako kaže koju, onda je to tvrdnja da deo četničkog zlata još krije zemlja. Isto tvrdi i Vladan Vasiljević (81), rodom iz Pranjana koji živi u gradu Medajn u Ohaju u izjavama koje je svojevremeno davao nekim srpskim novinskim agencijama. Prema njegovim izjavama, deo četničkog, odnosno kraljevog zlata, iskopao je još 1946. godine engleski obaveštajac pukovnik Bil Hadson koji je, dok je bio u misiji pri četničkom štabu na Ravnoj gori zajedno sa đeneralom Dražom Mihailovićem sakrio zlato, a deo se još uvek nalazi zakopan u okolini Milesine vodenice.

U Koštunićima, u zaseoku Mirkovići, u vodenici na reci Dučini, živi sama Milesa Đurđić (79) sa kojom je, zbog njenog problema sa sluhom, razgovor gotovo nemoguć.
- Priča se da su oko vodenice četnici zakopali neko zlato?
- Jeste, vodenica ne radi već više od dvaes godina. Sve propalo, narod otišao, vodenični jaz zarastao, pomeljara nema, eto...Deca otišla od kuće davno, a muž Milovan mi je umro pre tries godina. A, jesi li ti iz opštine?
- A, znaš li šta o tome da je neko odavde odneo neko zlato?
- Ma, znaš kako je bilo - ovo je vodenica nekog Svetolika Vukovića koji nije imao dece, pa posinio mog muža Milovana. Ja se udala za Milovana i tako, svi pomrli, a ja ostala sama u ovoj vodenici. Ma, samo kada sam izašla iz ove zime - priča o svemu i svačemu vodeničarka Milesa, ali o četničkom zlatu i jasenu pod kojim je zlato bilo zakopano ni reči.

Da li Milesa Đurđić stvarno ništa ne čuje, ili je dobro upamtila svoju ulogu još iz vremena kada su je posećivali i oficiri OZNE koji su se i te kako raspitivali o četničkom blagu, zna samo ona, ali od Milese niko do sada nije dobio nikakav odgovor o tome gde su pukovnik Bil Hadson i đeneral Draža sakrili zlatnike, dijamante i brilijante koji su im kao pomoć bili poslati iz Engleske 1943. godine.
Jedini koji je hteo nešto da ispriča o tajni zakopanog četničkog blaga na obali reke Dučine bio je Ilija Vesković(77) i to samo zahvaljujući dugogodišnjem poznanstvu sa Ravne gore gde Ilija godinama izgoni stoku.

- Slušaj sinovac, ovde nije baš uputno raspitivati se o tom četničkom zlatu. Znaš, ljudi izbegavaju da pričaju o tome. Ono što se zna je da je stvarno taj Bil Hadson odneo deo tog blaga, ali svi veruju da ga ima još oko vodenice, ali isto tako, misle da je to zlato prokleto. Jes, neki naš slučajno pronašao jednu metalnu kantu tog blaga i to se nije baš dobro završilo po njega i njegovu porodicu. Znaš kako je: oteto - prokleto! A, što se tiče Milese, nemoj joj zameriti „što te nije baš dobro čula jer su joj od rata do sada dolazili svakakvi - kaže Ilija Vesković pokazujući deo Koštunića uz Dučinu gde još uvek počiva deo kraljevog zlata.

U vreme rata, a posebno u toku 1943. godine, Jugoslovenska vlada u emigraciji je slala pomoć Draži Mihailoviću, između ostalog i značajna novčana sredstva u zlatu, dijamantima i brilijantima koji su bili namenjeni omasovljenju četničkog pokreta. Međutim, engleski obaveštajac Bil Hadson nikada nije dozvoljavao četnicima da sačekaju vredne pošiljke, već je to radio sam, odnosno, kako se tvrdi, za te pošiljke znao je samo Hadson i đeneral Draža, kome se takav odnos Hadsona nije dopadao i bio je razlog za njihovu netrpeljivost. Pred kraj rata, kada je ovo područje napala partizanska Četvrta proleterska brigada, Hadson i Draža su zakopali veću količinu zlatnika, dijamanata i brilijanata u blizini Milesine vodenice na Dučini, očekujući bolja vremena - đeneral Draža da se četnički pokret reorganizuje, a lukavi Bil Hadson da dođe vreme da se dokopa velikog bogatstva. Ipak, bilo je onako kako je osmislio Bil Hadson. Nakon što je u Stefanu Kolneru pronašao pravu ličnost za realizaciju svoje privatne operacije „Skok kengura“, Kolner je sa detaljnom kartom zakopanog blaga stigao iz Bukurešta u Koštuniće, iskopao deo blaga i bezbedno se vratio u Bukurešt kod svog poslodavca, ali tadašnjoj OZNI to nije promaklo, pa je Kolner iste godine uhapšen u sličnom pokušaju da sa planine Mučanj kod Sjenice iskopa mnogo veće količine četničkog zlata zakopanog u velikim metalnim kantama. Zbog toga je Kolner 16. januara 1947. godine osuđen na šest godina robije.

U operaciji „Skok kengura“ iz Koštunića je odneta velika količina zlatnika, dijamanta i brilijanata, čija je vrednost procenjena na oko četiri miliona ondašnjih britanskih funti i to je završilo najverovatnije u džepovima Bila Hadsona koji je, prema podacima, posle te operacije živeo u nekoj državi na jugu Afrike. Bil Hadson je preminuo pre desetak godina, a sa njim su zauvek, verovatno, izgubljene i karte preostalog zakopanog četničkog blaga u blizini Milesine vodenice.

Priča o tome kako je nestao deo četničkog blaga koje je bilo zakopano kod Milesine vodenice potvrđena je iz dva izvora - jedan je izjava Vladana Vasiljevića koji je 1973. godine emigrirao u Ameriku i u čijoj je kući u vreme rata bila smeštena engleska misija. Drugi izvor je knjiga „Tajni nevidljivi rat“, autora Đurice Labovića u kojoj je do detalja opisana operacija „Skok kengura“, odnosno, operacija „Dobar konj dvaput skače“.