Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ада Кале на Ђердапу, 1909. године

Ада Кале је коначно нестала 1970. године. Тада су таласи реке покрили острво дуго 1750 метара, широко једва пола километра, на коме се накупило легенди и историје довољно за неколико светова. Предање каже да су баш ту, на парчету земље усред Дунава које је имало климу благу као њихова постојбина далеко на југу, Аргонаути застали и први пут видели маслину, коју су одатле понели у антички свет.

Вишак историје био је логична последица положаја острва. Онај ко је био његов господар владао је доњим током Дунава, Ада је била капија за пловидбу кроз Ђердап. Приче из давних времена кажу да је римски цар Трајан баш овде пребацио преко реке своје легије када је кренуо у рат са Дачанима, тако што је спојио чамце и од њих направио мост коме је средиште било острво. Ту су Монголи прешли преко залеђеног Дунава у свом страшном походу на запад, ту су кроз векове пролазили Визиготи, Хуни, Словени, Мађари, Аустријанци, Срби, Турци, Румуни…

Господари над острвом су се мењали, а најдужу борбу за контролу Аде Кале водиле су Турска и Аустрија, потрајала је више од петсто година. Мењало се и име острва. Дуго времена звало се Са’ан, а порекло тог назива се губи негде у мраку историје. Касније је било познато и као Каролина, по аустријској тврђави, Нова Оршава, по граду Оршави на румунској обали, Ада-и Кебир (Велико острво), на мешавини арапског, персијског и турског. Име Ада Кале (на турском Острво тврђава), под којим је и потонуло у Дунав, добило је након изградње велике тврђаве.

Утврђења је на њему било и раније, још од Римљана, али су ту последњу, највећу тврђаву почели да граде Аустријанци 1689. године, да би свој коначан облик добила 1717. Феликс Каниц забележио је да је острво имало „касарну, болницу, цркву и један тунел испод Дунава према српској обали, који је водио до обалског утврђења, названог Форт Елизабет по аустријској царици“.

За острво су се водиле тешке битке, више пута су га Аустријанци и Турци отимали једни од других. Први посао који је сваки победник обављао било је обележавање територије богомољом. Када су Турци 1738. освојили Аду Кале, од зграде аустријске војне команде направили су џамију. Аустријанци су Аду поново заузели у пролеће 1790. и претворили џамију у фрањевачки манастир, али после само годину дана мировним споразумом је Ада Кале враћена Турцима, који су манастир рутински преобратили у џамију. Но, узалудан је био труд обе стране да острву дају само један, сопствени печат.

Око Дунава, вечите границе светова, кључала је одувек превише густа мешавина народа и религија да би ико међу њима могао да повуче јасне линије разграничења. Са турског пописа „пореских обвезника за варош Аде Оршава“ из 1714. године, жубори чудна поезија имена која су истовремено и нација, вера, занимање, особина, болест душе: Првул Бугарче, Станчул Газибара, Недељко Мрзак, Ференц Фујко, Јован Богиња, Петре Дуги, Џора Босиок, Стојо Милко, Петре Лижибуре, Јакоб Гинтуша, Илија Јанош, Чорка дунђер, Сава поп, Димитрије бостанџија, Симо терзија, Гина дунђер, Стојан слабоуман, Првул слабоуман…

На острву и око њега су се плеле чудне приче о наизглед неспојивим савезништвима и издајама, пријатељствима и љубавима међу „вековним непријатељима“, који су се очигледно много боље познавали, дружили и мешали него што би се дало закључити на основу сувопарног пописа ратова и битака.

Време турске власти на Балкану полако је истицало. Када је 1867. мирним путем Србима предато шест последњих турских тврђава, срушен је Форт Елизабет на српској обали Дунава, некада неодвојиви део адакалске тврђаве. После много бурних векова, Ада Кале је изгубила значај за велике силе, па је на Берлинском конгресу 1878. једва поменута. Управу над острвом је преузела Аустро-Угарска, мада су острвљани остали званично становници Отоманске империје, изузети од пореза, царина и војне обавезе.

Ново доба

Као да је било потребно да са острва спадне тешки терет ратног плена великих империја да би потпуно процветало. После завршетка Првог светског рата, становници су одлучили да се припоје Румунији. У миру, почело је златно доба Аде Кале.

Острво је било налик заборављеном делу Турске у Европи, али нису га насељавали само Турци. У документарном филму редитеља Исмета Арасана Приче са Аде Кале, преживели становници острва расејани по Турској сећају се да је било људи који су долазили одасвуд, неки и као изгнаници, бегунци, авантуристи, разних вера и нација. Причају да су живели заједно, мешали се, није било необично да Јеврејку сахрани имам, муслимана православни свештеник.

Пило се свако вече, најчешће домаћа дудова ракија, на спавање се одлазило откључаних врата, не памти се када је забележена крађа или свађа.

Десетине хиљада туриста долазило је сваке године да обиђе уске, калдрмисане уличице, ужива у ратлуку са лешницима, џему од смокава и ружа, алви, наргилама.

На скупу у џамији, имам Реџеп хоџа је 1963. године први пут прочитао обавештење да ће Румунија и Југославија градити велику брану Ђердап, и да ће острво бити потопљено. Постојао је план да се становништво, комплетна тврђава и већи део објеката преселе на острво Шимијан (некадашња Ада Губавац). Шимијан лежи 18 километара низводно, у близини Турну Северина и места где је, пре скоро два миленијума, генијални градитељ Аполодор из Дамаска за римског цара Трајана изградио мост преко Дунава.

Румунски документарни филм Последње пролеће на Ади Кале из 1968. године показује како су, камен по камен, делови тврђаве обележавани и вађени да би били пренети на Шимијан.

Људима са Аде Кале је било понуђено да се иселе у Румунију, Турску или Југославију. Породице су се цепале, једни су одлазили на једну, други на другу страну. Где год да су отишли, однели су приче о несталом рају и тугу за изгубљеном постојбином.

Предање каже да су становници Аде Кале имали завет да, где год умру, буду сахрањени на острву.

Има нешто заједничко код свих који су заувек изгубили земљу или место у коме су рођени. Није то само жал за детињством и златном младошћу, када је свакоме трава била зеленија и све невиније и лепше. Више је нека обогаљеност душе, осећање да њен недостајући комад боли као да још постоји, мада се зна да га више нема...

Када је Ада Кале потопљена, људи су дуго времена могли видети птице како надлећу Дунав тамо где је некада била Ада Кале.“

Извор: Клуб путника