Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Српско срце од челика!  (Pročitano 1329 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Српско срце од челика!
« poslato: 27.05.2014. 22:04 »
На крвљу натопљеним обалама Брегалнице Топличани су стикли ореол непобедивих, који никад не узмичу, и право да једини међу пуковима српске војске понесу име Гвоздени.

Читава Топлица слегла се у центар Прокупља 7. октобра 1912. године. Уз звуке марша „Дрино водо хладна” ка Марковом камену, па даље према Куманову стројевим кораком одлазили су синови, браћа и тек венчани супрузи, сељачки синови који су гуњ заменили за војнички шињел, да „сврше народну ствар“ па да се врате својим њивама.


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Пет хиљада цветвова Топлице, Јабланице и Заплања, стари између 21. и 31. године, војници пешадијског пука „Књаз Михаило“, уздигутих глава су кретали да „свете Косово“. Мајке, сестре, деца и остарели очеви испратили су их са зебњом у срцу, надајући се брзој победи и срећном повратаку кући. Нико није ни сањао да ће своје најмилије видети тек за осам година, и то само оне које је судбина поштедела страдања у огњу и паклу рата. Од куће су отишли младићи, сељаци. Вратили су се прекаљени ратници, поносног држања и груди отежалих од силних одликовања. До повратка их је водио дуг пут.

Пук „Књаз Михаило” је учествовао у свим биткама Првог балкасног рата: Кумановској, Прилепској и Битољској. После краћег затишја, након победе над Турцима, дошло је до сукоба са дојучерашњим савезником, Бугарском. На крвљу натопљеним обалама Брегалнице Топличани су почели да стичу ореол непобедивих, који никад не узмичу.

Након изненадног буграског напада пук „Књаз Михаило” је међу првима похитао у помоћ друговима из тешко притиснуте Дринске дивизије. Пред полазак, командант једног батаљона, Јордан Миловановић, својим војницима је одржао говор.

Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице
и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за
Прокупље, моји соколови, води преко Софије. За мном,
напред!

Војници су уз песму кренули за својим командантом. Пуковски свештеник пророчки је приметио:

Са песмом у смрт иду. Ова војска мора победити!

Врховна команда им је наложила да заузму добро утврђен бугарски положај на знатно повољнијем, вишем терену. Младићи из Топлице су под кишом куршума извршили наређење. Официри су предводили јуриш за јуришем. Пред рововима непријатеља никла је хумка од тела српских младића али је и она прегажена. Топличани су заузели задату коту и херојством стекли право да једини међу пешадијским и артиљеријским пуковима српске војске понесу име Гвоздени. У току битке пук је изгубио команданта, све комнданте батаљона и чета као и половину људства. Из пакла битке Топличани су изашли овенчани славом првих међу једнакима, најхрабрији међу херојима.

Мир након победе у Балканским ратовима трајао је кратко. Ратом измучена Србија је стајала је на путу огромној Аустроугарској царевини ка испуњењу њеног деценијског циља – ширења на исток. Српски војници поразили су бројчано надмоћне и боље наоружане аустроугарске трупе у биткама на Церу и Колубари. На њиховом челу стајао је нови ратни командант, пуковник Миливоје Стојановић Брка. Елитни српски официр, унук устаничког војводе Петра Добрњца, на сопствени захтев је дошао за команданта пука пред почетак светског рата. Током Брегалничке битке и сам се овенчао славом хероја. На положају Ретки Буки херојски се држао са својим пуком. Командант Прве армије престолонаследник Александар лично га је одликовао скинувши са груди своју Карађорђеву звезду са мачевима и ставио му је на груди. Гвоздени командант за војнике гвозденог срца.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Током Церске битке Гвоздени пук је био у центру операција, код села Текериш. У крвавој кланици чији су трагови и данас видљиви на планини рањеној рововима и артиљеријском ватром одлучен је исход битке. Српски војници су извојевали прву савезничку победу у Првом светском рату. У њену славу одушевљени српски народ спевао је песму:

Дођи Швабо да видиш где је Текериш; А што ћу га гледати
када морам бегати!

Након битке, у затишју офанзива, Гвозденом пуку је поверен задатак да извиди и уколико се укаже прилика нападне непријатељске положаје преко реке Дрине. Пуковник Брка Стојановић је у овој операцији показао свој таленат. Вештим маневрима Брка је окружио непријатељски пук „Бан Јелачић“ формацијом у облику потковице, а потом затворио обруч иза противникових леђа. Непријатељ је изгубио преко 500 војника а 173 су била заробљена.

Прекаљеним гвозденим ратницима Врховна комнда је у одсудним тренутцима Колубарске битке дала задатак да заузму важно стратешко узвишење Кременица. Пуковник Стојановић је лежао болестан па је команду на терену поверио својим нижим официрима. У неколико крвавих јуриша Топличани су покушали да заузму Кременицу али су одбијени уз велике губитке. Командант није могао да из кревета слуша вести о погибији својих војника. Устао је и изашао на положај иако је једва стајао на ногама од грознице. Уз команду „Јуриш!” храбро је повео своје јунаке. Кременица је пала а пао је и Миливоје Стојановић Брка. У част хероја Станислав Бинички је компоновао чувени „Марш на Дрину“.

У данима слома, пред крај 1915. године, војници Гвозденог пука су добили задатак да чувају одступницу српским јединицама и хиљадама избеглица. Они су последњи напустили тло Србије и преко албанских гудура стигли до мора и спаса на Крфу. Након краћег опоравка распоређени су на Солунски фронт. Пук се нашао у средишту операција у борбама за село Горничево као и приликом ослобаљања Битоља. У овим борбама истакле су се и две жене, војници пука, Милунка Савић и енглескиња Флора Сендс, једине жене одликоване Карађорђевом зведом.

Након пробоја Солунског фронта пук је учествовао у борбама за ослобођење Ниша. Истакао се у борбама за ослобођење Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, да би потом прешао Дунав и стигао до Зрењанина и Кикинде. Тек средином децембра 1918. пук је повучен у Београд. Ту је остао све до 5. маја 1920. године. Преживели војници Гвозденог пука одабрани су да буду гардијска јединица и чувају краља, двор и парламент до званичног формирања гарде. Тек тада, скоро осам година након мобилизације, преживели ратници су кренули кућама. Дочекани су са неверицом, јер су и њихови најближи одавно изгубили наду да ће их коначно видети.

Људе који су у кућама оставили ситну децу на прагу породичног дома дочекивали су одрасли момци и девојке. Топлица је дочекала своје хероје али славље је свуда било помешано са тугом. Цена слободе је била огромна. Погинула су три ратна команданта пука. У борбама је погинуло 32 официра и 1239 војника, док је рањено 148 официра и 6942 војника. У број погинулих нису урачунати они који су страдали од колере 1913. и тифуса 1915. године. Њихов број нико није пребројао. Готово да није било куће у Топлици која у рату није изгубила два, често и три мушкарца.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Застава Гвозденог пука на ковчегу краља Петра I Карађорђевића

Симбол жртве Топлице за слободу српског народа је судбина породице Милачић из села Бела Вода код Прокупља. Мајка Тодора и отац Захарије испратили су у рат петорицу синова. Кући су се вратила тројица, са четири Карађорђеве звезде и многобројним другим одликовањима. Мајка их није дочекала. Убили су је бугарски војници за време Топличког устанка 1917. године.

Божидар, поручник српске војске, пао је на Солунском фронту 1916. године. Братимир је погинуо борећи се у јединици под командом војводе Косте Пећанца. Обојица су одликована Карађорђевом звездом са мачевима.

Ђорђе Милачић се вратио из ратова као капетан, носећи на грудима четири ране, две Карађорђеве звезде и славу команданта најелитније, друге чете Гвозденог пука. Једном приликом је сам заробио 45 непријатељских војника. Ипак, највећу част одао му је војвода Живојин Мишић. О Ђорђу је записао:

Он може служити као пример највеће храбрости
и пожртвовања.

Четврти брат Бранислав је дошао до чина потпуковника. Најмлађи Душан је докторирао у Француској и касније постао директор Народне библиотеке.

Мати је страдала, а у смрти су са њом, као почасна стража, херојски пошла и два сина. Тројица су остала, да пошто су изучили страшну вештину рата побеђују и у миру, као нада и залог будућности Србије. Управо је Душан био симбол те наде.

Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива „Књаз Михаило” је била најодликованија застава у српској војсци. Кроз пук је током рата прошло око 16 000 људи. Двадесет и седам војника и официра пука били су носиоци по Две карађорђеве звезде. Још преко 250 официра и војника понели су по једно ово одликовање. Највеће признање храбри Топличани су добили 1921. године када је ковчег преминулог краља Ослободиоца Петра I Карађорђевића био прекривен заставом Гвозденог пука.

Аутор: Петар Ристановић
Извор: Српски Академски Круг

Видео: Pесма посвећена другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“ који је добио назив Гвоздени пук.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete