Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Српски ђенерали и војводе  (Pročitano 4293 puta)

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Српски ђенерали и војводе
« poslato: 04.10.2014. 15:04 »
Наполеон је једном приликом рекао да војници добијају битке, а генерали признања за то. Српска војска је, током Првог светског рата, али и српско-турских и балканских ратова, показала изузетну храброст, издржљивост и дисциплину. Водили су је способни генерали и војводе, који су управљали са оно мало средстава и људства које им је било омогућено. Показавши надљудске напоре на најтежим бојиштима, српска војска је извојевала победу над непријатељем у Првом светском рату, али та иста војска је имала спретне вође, одличне стратеге и команданте, који су знали да је усмере и користе њене потенцијале.

Вукоман Арачић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је у селу Ланиште (Јагодински округ), 10. маја 1850. Школовао се у Крагујевцу и Београду, где је Војну академију завршио 1874. године. Као државни питомац, боравио је две године у Бечу у инжињерским трупама. Учествовао је у српско-турским ратовима, као и Српско-бугарском рату. Био је одликован са 7 домаћих ордена, Сребрном медаљом за храброст, Медаљом за војничке врлине, Сребрном медаљом за ревносну службу, споменицом ратова 1876−1878, и орденима од стране Русије, Црне Горе и Француске. Умро је 12. фебруара 1915. у Ужицу.

У Првом светском рату нашао се на положају команданта Тимочке дивизије 2. позива После тродневног боја његова дивизија је 10. августа преотела Шабац. У септембру исте године постављен је за комнаданта Ужичке војске. На њеном челу је у октобру и новембру водио борбе на Сенковићу, Паклинику, Точионику, Бабјаку и Семећу. После пада Чачка 12. новембра је био принуђен да се повуче из Ужица. У наступајућој офанзиви ка Сувобору и Руднику, његова јединица налазила се на левом крилу 1. армије. Гонећи непријатеља, Арачићеве трупе успеле су да 29. новембра уђу у Ужице. Ту је оболео од тифуса и убрзо умро.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #1 poslato: 04.10.2014. 15:06 »
Јован Атанацковић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 26. марта 1848. године у Неготину, где је и завршио основну школу. Прва два разреда гимназије је завршио у Зајечару, док је гимназијско школовање довршио у Београду 1870. са чином артиљеријског потпоручника. Добио је пет домаћих ордена, три споменице (за ратове 1876−1878, 1885−1886, 1912−1918) и два страна ордена. У току војничке каријере био је два пута пензионисан (1900. и 1906.). Умро је у Београду 9. августа 1921. године.

За време Првог светског рата вршио је дужност канцелара Краљевских ордена, све до 1. априла 1917. године, када је отишао у Швајцарску и тамо образовао биро за помоћ заробљеницима. Послове управника овог бироа вршио је до краја 1918. године. Тада је материјале овог бироa предао Друштву Црвеног крста и коначно отишао у пензију.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #2 poslato: 04.10.2014. 15:09 »
Петар Бојовић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 4. јула 1858, године у Мишевићу (Нова Варош). Основну школу завршио је у Ивањици, гимназију је учио у Ужицу и Београду. У Артиљеријску школу је завршио са ратним прекидом 1881, као први у класи. Школовао се и у Француској, ради упознавања коњичког рода војске и учења језика. Освојио је бројна одликовања: 15. ордена, Златну медаљу за храброст, Медаљу краља Петра, Споменице (1876−1878, српско-бугарски рат 1885−1886, 1912−1913, Албанска споменица, Споменица гарде), као и многа одликовања од стране Француске, Енглеске, Русије, Грчке, Бугарске, Данске, Италије и Аустроугарске. Био је један од најзначајних твораца српских победа на Куманову и Брегалници у балканским ратовима, као и изврстан саветник и дипломата.  Умро је 19. јануара 1945. године у Београду.

Непосредна ратна опасност 1914. га је довела на командно место 1. армије. У првим операцијама по избијању рата ангажован је у борбама на западној граници Србије. Учествовао је у завршним операцијам Церске битке, а по ослобођењу Шапца, са овом јединицом је почетком септембра продро у Срем. Међутим, због ситуације на осталим деловима фронта морао је наредити повлачење у Србију, приликом чега је тешко рањен у леви глежањ. У другој половини септембра са својим јединицама је учествовао у борбама на Мачковом камену, а у наредних месец дана, у мањим борбама локалног карактера, одолевао је непријатељу. Приликом повлачења српских трупа са Дрине на Колубару, озледио је раније добијену рану, што га је уклонило са командовања првом линијом фронта. Тада га је, по одлуци регента Александра, 16. новембра заменио генерал Живојин Мишић. Напад и напредовање бугарске војске ка Скопљу у октобру 1915, створили су опасност од опкољавања српске војске, те је искусни Бојовић морао и успео да организује противофанзиву и спречи продор Бугара на Косово. Тиме је омогућено повлачење преко Црне Горе и Албаније ка Солуну. Од краја новембра до краја 1915. Бојовић је командовао повлачењем својих трупа правцем Сува Река – Призрен − Ђаковица и прелази у Албанију. После извесних несугласица у погледу даљих дејстава, у новембру 1915, превагнули су неки од ставова на којима је инсистирао и Бојовић. Донета је одлука о повлачењу кроз Албанију, а избор за начелника Штаба Врховне команде пао је на Бојовића. Ову дужност вршио је од 29. децембра 1915. до фебруара 1916, планирајући све, од контакта са савезницима, преко транспорта њиховим бродовима, до избора локција на Крфу и бригу о рањенима. Крајем маја 1916. одлази у Солун, где се водило питање око врховне команде војних снага фронта. Српски официри на челу са Бојовићем били су за то да врховно командништво треба да преузму Срби, јер имају и најбројније снаге, са регентом Александром на врху. Овај став је коначно прихваћен у августу 1916. као споразумно руковођење. У операцијама на Кајмакчалану, у јесен исте године, Бојовић је руководио офанзивом српске војске, која је уз савезничку помоћ разбила Бугаре код Горничева и заузела Кајмакчалан (30. 9.) и Битољ (16. 11.). На месту начелника Штаба Врховне команде Бојовић је остао до 19. јуна 1918. када је поднео оставку због неслагања са генералом Гијомом, главнокомандујућим савезничке војске, око питања да ли да се Србима прошири фронт. Вратио се на место команданта 1. армије, а место начелника је преузео Мишић. Командантски таленат Бојовић је најбоље показао у октобру 1918. приликом пробоја Солунског фронта. По његовом наређењу, 1. армија је пробила је фронт гонећи бугарску војску ка Вардару и Велесу, одвојивши је тако од немачке и аустроугарске војске. Потом је 1. армија нанела Бугарима још један пораз код Куманова, након чега је уследила и формална капитулација Бугарске. Напредујући долином Јужне Мораве, ова војска је ослободила Врање, Лесковац, а код Ниша је разбила главнину Немачке 11. армије. У даљем надирању ослобођена је готово цела Србија са Београдом (1. 11. 1918.). Српске трупе су, по заузимању престонице, заузеле Банат, Срем, Бачку, Славонију и знатан део Хрватске. За заслуге у рату његове 1. армије, 13. 10. 1918. био је унапређен у чин војводе.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #3 poslato: 04.10.2014. 15:12 »
Милош Васић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Родио се 27. фебруара 1859. у Неменикућама (Космајски срез), где је и завршио основну школу. Гимназију је завршио у Београду, као и један разред Филозофског факултета Велике школе. Војну академију је завршио 1883. као трећи у рангу са чином пешадијског потпоручника. Више од годину дана је провео на пракси у 3. штабу аустријске дивизије у Линцу. Био је ађутант краља Александра, војни министар, дипломата. Након мајског преврата је пензионисан па потом постављен у резерву за време балканских ратова. У активну службу, враћен је 1914. године. У пензију је отишао тек 1923. и сматра се једним од официра са најдужим војним стажем. Носилац је бројних одликовања: од домаћих 10. ордена, Златне медаље за храброст, Споменице за ратове 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Албанске споменице. Такође, добио је одликовања од Француске, Енглеске, Аустрије, Бугарске, Турске, Грчке, Италије, Персије, Норвешке и Црне Горе. Умро је 2. октобра 1935.

У периоду од 1914 до 1915 командовао је Дунавском дивизијом 2. позива. Потом, 1916, постављен је  за заступника команданта 1. армије, и са тим звањем је у Грчкој све до августа 1916. када бива постављен за команданта 3. армије. Са том јединицом учествовао је у борбама на Кајмакчалану и заузимању Битоља. Неколико месеци почетком 1917, поново је заступао и команданта 1. армије. У пролеће 1917. године, у име српске Владе и Врховне команде, отишао је у Италију. У овој мисији је остао до краја рата. Као познавалац војно-политичких прилика, већ следеће године одређен је за делегата наше владе у Сплиту при расправи Далматинског питања са Италијом. По завршетку рата, постављен је за команданта 3. армије.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #4 poslato: 04.10.2014. 15:14 »
Илија Гојковић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 12. јула 1854. у Дреновцу (Ћуприја). Школу је учио у Сикирици и Крушевцу. Био је један од ретких српских генерала без војне школе. Због својих војних заслуга брзо је напредовао у српској војсци, а учествовао је у ратовима 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913. Носио је бројна одликовања (9. ордена, Златна и Сребрна медаља за храброст, Медаља за војничке врлине, Споменице ратова 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, Споменице краља Петра и ордена Св. Станислава 3. реда). Погинуо је 3. фебруара 1917.

На почетку Првог светског рата командовао је Моравском дивизијом 1. позива, на чијем челу је успешно, али у саставу 2. армије, командовао у Церској бици. Команду над Моравском дивизијом је предао у фебруару 1915, када је постављен за команданта Ужичке оперативне војске. Са њом је учествовао у борбама против Бугара у Качаничкој клисури, спречавајући њихов продор на Косово у јесен 1915. Тиме је српској војсци омогућио и повлачење кроз Албанију и Црну Гору до Крфа. По доласку на Крф, због болести, послат је на лечење у Француску. Када се из Француске враћао на Крф, лађа у којој се налазио је торпедована. Налазио се у чамцу за спасавање када је одбио захтев команданта подморнице да се предају и пуцао на њега из револвера. Као одговор на то, митраљеска ватра са подморнице га је усмртила. Био је једини српски генерал који је погинуо на бојном пољу.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #5 poslato: 04.10.2014. 15:17 »
Михаило Живковић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 29. августа 1856. године у Београду, где се и школовао. У Војску је ступио као питомац 11. класе Артиљеријске школе, 1874. У периоду од 1887 до 1889, био је на школовању у Русији. Био је војни министар, управитељ Војне Академије и председник Војнодисциплинског суда. Био је носилац 10. домаћих ордена, два страна (руски и француски), Златне и Сребрне медаље за храброст, споменица за ратове 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Албанске споменице и Медаље за војничке врлине. Умро је 28. априла 1930. у Београду. По очевој и мајчиној линији је био потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића.

У Првом светском рату, 1914. године, био је командант одбране Београда. На челу ове војне формације био је и 1915, све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расформирана 1916. Јуна исте године, постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији . Пошто је већ пре његовог одласка у Одесу била формирана 1. дивизија, преузео је послове у формирању 2. дивизије. По избијању револуције 1917. године корпус добровољаца је упућен на Солунски фронт, а са њима и Живковић. Пошто се на путу разболео, остао је у Паризу. Пошто је лекарским прегледом утврђено да је неспособан за даље активно вршење војне дужности, пензионисан је у јуну 1918.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #6 poslato: 04.10.2014. 15:20 »
Божидар Јанковић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 7. децембра 1849. у Београду, где је и завршио школовање 1874. године, када је произведен за инжињерског потпоручника. Био је један од најспособнијих официра српске војске, који може стати уз бок војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Степи Степановићу и Петру Бојовићу. Имао је велике улоге у ратовима 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913 и носилац је бројних одликовања, што домаћих (12 ордена, Златна и Сребрна медаља за храброст, Медаља за војничке врлине, Сребрна медаља за ревносну службу, Споменица гарде, Споменица ратова 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Споменица краља Петра, Албанска споменица), што страних одликовања (од Француске, Аустрије, Бугарске и Црне Горе). Умро је 7. јула 1920. у Новом (Далмација).

По почетку Великог рата, послат је у Црну Гору на место начелника Штаба црногорске војске и ту је остао до евакуације 1915. Са доласком на Крф, бива постављен за председника Војнодисциплинског суда.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #7 poslato: 05.10.2014. 15:10 »
Владимир Кондић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је у Београду 24. априла 1863, где се и школовао. Војну академију је завршио 1890. као други у рангу. Као државни питомац, провео је у Русији годину дана, служећи у 7. гренадирском пуку. Носилац је 5. домаћих ордена, Медаље за војничке врлине и споменице Српско-бугарског рата. Умро је 27. маја 1940.

Током Првог светског рата командовао је Тимочком дивизијом 1. позива. С њом је, у току последњег дана Церске битке, успео је да заузме сектор у близини Марјановића Виса и тиме принуди аустроугарске трупе на повлачење. У даљем току рата учествовао је у тзв. Сремској операцији, са задатком да са својом дивизијом ратује дуж Саве и по могућности заузме Сремску Митровицу. По преласку код Чеврнтије, 6. септембра 1914. године, његово исцрпљено и недовољно опремљено људство ненадано се суочило са надмоћнијим непријатељем. После једнодневне битке, Тимочка дивизија доживљава тежак пораз, праћен великим људским и материјалним губицима. Због овог неуспеха, по својој молби, почетком 1915. је пензионисан.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #8 poslato: 05.10.2014. 15:13 »
Љубомир Милијић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 31. јануара 1861. у Горњем Милановцу. Школовао се у Београду, а Војну академију је завршио, са прекидима због рата, 1887. Годину дана је провео у руским трупама као државни питомац. Године 1906. је пензионисан, па реактивиран 1912. Носилац је 4. домаћа ордена, Златне медаље за храброст, Медаље за војничке врлине и Споменице рата  1885−1886. Његовом смрћу 22. јуна 1949. године нестао је и последњи генерал некадашње српске војске.

У Великом рату је прво био командант Моравске дивизије 2. позива, на чијем челу, у оквиру 3. армије, учествује у бици на Церу. Током рата командовао је и Тимочком дивизијом 1. и 2. позива, са којом је у новембру 1915, зауставио продор делова бугарске 1. армије. Потом је прешао у противнапад одбацивши непријатеља према Лесковцу (Лесковачки маневар), чиме је ослободио угрожене правце за одступање главнине српске војске преко Лебана и Куршумлије за Приштину. Због овог успеха је убрзо унапређен у чин генерала. По коначном повлачењу српске војске и доласка на Крф, 1917, постављен је на положај инспектора пешадије. На тој дужности остаје и након рата до маја 1919. када је разрешен.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #9 poslato: 05.10.2014. 15:31 »
Мирослав Милисављевић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 10. јуна 1868. у Књажевцу. Школовао се у Крагујевцу, а потом у Београду, где је завршио Војну академију 1894.Такође је годину дана похађао Артиљеријску школу гађања у Царевом селу код Петрограда. Био је ађутант и почасни ађутант краља Александра. Носилац је 7 орденова, Медаље за војничке врлине, споменице српско-бугарског рата, као и орденова додељених од стране Русије, Француске, Енглеске, Белгије и Пољске. Умро је 30. јула 1929. године.

У Првом светском рату, до септембра 1914. био је начелник артиљерије 1. армије, а потом, до доласка на Крф, командант Тимочке дивизије 2. позива. На Крфу, као начелник артиљерије Врховне команде, био је задужен за реорганизацију овог рода. На том положају је остао до јула 1917. када је због болести послат у Швајцарску.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #10 poslato: 07.10.2014. 14:48 »
Живојин Мишић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 7. јула 1855. у Струганику код Ваљева. Школовао се у Рибничкој општини, Крагујевцу и Београду. Артиљеријску шлоу завршио је, са прекидима због рата, 1880. У периоду од 1886 до 1888 похађао је прво курс Еквитационе (јахачке) школе, потом Официрску стрељачку школу у Бруку (Аустрија). Учествовао је у ратовима 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, а нарочито се истакао у бици на Сливници у Српско-бугарском рату. Његово дело Стратегија донела му је велику славу. Поред десетина одликовања што домаћих што страних, био је и почасни грађанин Горњег Милановца, Ваљева и Земуна, такође је имао и почасни докторат Филозофског факултета. Био је врстан предавач, стратег и војсковођа. Умро је у Београду 20. јануара 1921. године.

По Сарајевском атентату бива постављен за помоћника начелника Врховне команде, а у одсуству војводе Путника, који је био на лечењу у Аустрији, до 30. јула и заступник начелника Врховне команде. Због рањавања и болести генерала Петра Бојовића, 2. новембра 1914. примио је од њега дужност команданта 1. армије. На њеном челу, 20. новембра, започиње офанзиву којом је задобијена Колубарска битка. На челу ове армије остао је до краја 1915. када је због болести разрешен дужности и послат на лечење у Француску. На место команданта 1. армије се враћа 1916. и на њеном челу поново односи победу одбивши бугарски напад код Горничева. Припремљеним нападом и спроведеном офанзивом заузео је Битољ. Почетком августа 1918, замењује Петра Бојовића на месту начелника Штаба Врховне команде. На овој дужности је остао до марта 1920.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #11 poslato: 07.10.2014. 14:51 »
Радомир Путник

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Родио се 12. јануара 1847. у Крагујевцу, где се и школовао. Артиљеријску школу је завршио 1861, а 1879. је отишао у нарочиту мисију у Русију, где је требало да се упозна модернизацијом производње муниције и организацијом барутних магацина. Истакао се у ратовима 1876−1878, 1885−1886. Учествовао је у реорганизацији Обавештајног штаба српске војске. Показао се умешним у организовању и снабдевању војске, војној дипломатији. Био је на челу српске војске у ратовима 1912−1913, и тада је добио највише признање – орден Карађорђеве звезде са лентом 1. реда. Поред овог ореда одликован је са још 11. домаћих ордена, 8. страних, Златном и Сребрном медаљом за храброст, Споменицом ратова 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913 и Споменицом краља Петра. Умро је 4. маја 1917. у Ници.

Сарајевски атентат га је затекао у Аустрији на лечењу. Пожуривши по налогу српске Владе да се што пре врати у Србију, у Будимпешти је ухапшен и умало линчован. После три дана, на инсистирање начелника Главног аустроугарског генералштаба, Конрада, пуштен је због уверења да је „много боље да Србима командује стари, необразовани Путник него један од млађих генерала школованих у Француској“. Пред Церску битку, стао је на чело Врховне команде. Сјајна и по идеји и по извођењу, битка на Церу (август 1914.) показала је сву способност Врховне команде и њеног начелника. У периоду „оперативног затишја“, прекинутог у септембру 1915. инвазијом на Србију, начелник Врховне команде, упозоравао је команданте армија на опасност која предстоји  и предузео је мере да војсци обезбеди што бољу исхрану и набави ново наоружање и опрему. Када се војска под налетом војске Централних сила повукла на Косово и нашла се опкољена, пред Врховном командом су стајала два избора: капитулација и сепаратни мир или повлачење кроз сурове албанске и црногорске пределе на албанско приморје. У договору са Владом и командантима армија, војвода Путник је средином новембра издао своју последњу директиву, у којој је изнео правац повлачења и начин реорганизације српске војске. Стигавши у Скадар, крајем новембра, војвода је, тешко оболео, тражио петомесечно одсуство ради лечења. Крајем децембра 1915. је смењен по налогу регента Александра, Петром Бојовићем.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #12 poslato: 07.10.2014. 14:54 »
Михаило Рашић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 16. јуна 1858. у Алексинцу, где је започео школовање које је завршио у Београду 1880, испред будућих војвода Степе Степановића и Живојина Мишића. Вршио је дужност личног ађутанта краља Милана Обреновића и принца Александра, маршала краљевог двора, управитеља Војне академије и председника Војнодисциплинског суда. Носилац је многих домаћих и страних одликовања (14. домаћих ордена, Златна и Сребрна медаља за храброст, Медаља за војничке врлине, Споменица гарде, Споменица ратова 1877−1878, 1885, 1912−1913, 1914−1918, Споменица краља Петра, Албанска споменица, одликовања од Француске, русије, Аустрије, Турске, Црне Горе, Бугарске, Италије, Грчке, Персије). Умро је 17. фебруара 1932. у Београду.

По објављивању рата Аустроугарске Србији, постављен је за команданта Комбиноване дивизије 1. позива. Том дивизијом командовао је до доласка српске војске на Крф, јануара 1916. да би, потом, био одређен за команданта Тимочке војске. За делегата Врховне команде српске војске при Врховној команди француске војске одређен је 27. фебруара 1916. У јуну 1917, због организационих промена у француској војсци, постављен је на дужност шефа Српске војне мисије у Француској. У тој функцији је био и представник српске војске код осталих савезника. У другој половини 1917, као члан државне мисије, отишао је у САД, са задатком да агитује и прикупља добровољце. На тој дужности остаје до фебруара 1918, када постаје шеф Војне мисије у Француској.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #13 poslato: 07.10.2014. 14:57 »
Леонида Соларевић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 18. септембра 1854. у Београду, где је и завршио школовање 1874. са чином артиљеријског потпоручника. Два пута је био пензионисан, једном по сопственом захтеву због противљења женидби краља Александра Драгом Машин, други пут 1910. Носилац је 8. домаћих ордена, Златне и Сребрне медаље за храброст, споменице ратова 1876−1878, 1885−1886, 1914−1918, Споменице краља Петра, Споменице гарде и Албанске споменице.

У рату 1914−1918 био је командант Дринске дивизијске области, а од 5. јула до 12. новембра 1918. био је командант свих трупа на Крфу. После тога је демобилисан и разрешен војне дужности. Преминуо је у Београду 20. априла 1929. године.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: Српски ђенерали и војводе
« Odgovor #14 poslato: 07.10.2014. 15:00 »
Степа Степановић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 28. фебруара 1856. у Кумодражу, где је и ѕавршио основну школу. Гимназију и Артиљеријску школу је учио у Београду. Са ратним прекидима Артиљеријску школу је завршио 1880. Одиграо је значајне улоге у српско-турским ратовима 1876−1878 и балканским ратовима. Више пута је био војни министар. Био је одличан педагог и професор. Одликован је са 14. домаћих ордена, орденима од стране Русије, Црне Горе, Француске, Енглеске, Италије и Грчке, споменицама за ратове 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Споменицом краља Петра, Албанском споменицом, Златном и Сребрном медаљом за храброст и Медаљом за војничке вештине. Умро је 27. априла 1929. у Чачку.

Објава рата Аустроугарске Србији га је затекла на дужности заступника начелника Штаба Врховне команде, где је мењао одсутног војводу Путника. Примивши руководство Врховном командом, извршио је мобилизацију и концентрацију српске војске, а потом је ратним распоредом постављен за команданта 2. армије. Руководећи овом јединицом, успешно је извојевао победу у Церској бици, извевши тзв. марш-маневар, тако задавши одлучујући ударац надирућој аустроугарској војсци. За ову победу је награђен чином војводе. После поновног прелаза Поћорекових снага преко Дрине, почетком септембра 1914, 2. армија са Степом Степановићем организовала је одбрану и отпор. У двомесечним борбама (средина септембра−средина новембра), у бици на Дрини, 2. армија је бранила Мачву, све док Врховна команда није наредила повлачење на положаје иза Колубаре због неповољног развоја на свим секторима. У Колубарској бици, 2. армија је имала улогу стожера, и у овој зимској контраофанзиви је, после тешких борби ослободила Београд. У септембру 1915. године се 2. армија упутила нс приротско бојиште, ради одбране Поморављаод Бугара. После изненадног напада Бугара на српски фрон, 14. октобра 1915, те страшних борби на граничном фронту, били су приморани на повлачење преко Лесковца ка Приштини. Потом су се повукли преко Албаније на Крф, где је 2. армија под вођством Степе Степановића репрганизована и послата на  Солунски фронт у јулу 1916. Скоро две године након тога су ратовали на положајима око Кожуха, Зборске косе, Ветерника, Доброг поља и Сокола, јер су, по мишљењу Врховне команде, то били добри положаји за пробој фронта. Почетком 1917. Врховна команда је наредила војводи да проучи прилике за извршење пробоја фронта на лијније Добро Поље − Ветерник. С озиром на то да је 2. армија имала деликатну улогу у пробоју и од чијег је почетног успеха зависио успех офанзиве у целини, војвода је са својим командантима до детаља разрадио све појединости напада. Када је 1. септембра 1918. издато наређење за пробој, јединица је спремно поступила. После шест дана огорчених борби, избили су на Вардар, на простор између Црне реке и реке Велице, чиме је извршен потпуни пробој Солунског фронта и задобијена победа. Потом је 2. армија у садејству са Коњичком дивизијом  упућена преко Штипа на Софију, где их је, при брзом пробоју на српско-бугарску границу, стигло примирје с Бугарском (17. 9. 1918.). По излажењу Бугарске из рата, 2. армија је упућена ка Црној Гори и Босни, преко Косова. У Скадар су ушли 30. октобра, а средином новембра и у Цетиње, Сарајево, Котор и Дубровник. У Србију се Степа Степановић вратио у децембру 1918. да би убрзо био постављен за команданта новообразоване 2. армијске области у Сарајеву.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete