Zanimljivosti > Pogled na istoriju Srbije

Ћеле кула - кула наше слободе

(1/1)

Konstantin:
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


„Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили.“

 
Ћеле кула је јединствен споменик у свету. Саграђена је након битке на Чегру 1809. године по наређењу Хуршид паше, заповедника Ниша и турске војске. Како би оправдао велике губитке, процењене на око 10 000 војника, Хуршид паша је наредио да се одеру коже са глава погинулих Срба, напуне сламом и пошаљу у Цариград. Затим је, како би заплашио Србе и спречио даљу побуну, наредио да се у источном делу Ниша сазида кула од камена и креча, и  да се у њене зидове узидају лобање преосталих погинулих српских ратника. Овај страшни споменик био је претња Србима да више никада не помисле да устану против турске власти.
 
Током година, многе лобање су кришом скидане и сахрањиване на околним гробљима, иако је то било забрањено. Данас, након више од двеста година од њене изградње, у зидовима куле је преостало само 58 лобања од  950, колико их је испрва било. Упркос томе, остатци куле су и данас јединствено сведочанство о слободарском духу једног народа, утканом у његово национално биће.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Алфонс Ламартин (Alphonse Marie Louis de Prat de Lamartine) 1790 – 1869

Европом се тек 1833. године први пут пронео глас о овом „варварском“ споменику. Било је то захваљујући француском песнику, путописцу и дипломати, Алфонсу Ламартину. Током свог путовања по Србији изнео је запажања  о Србима као народу вредном дивљења због неугасиве жеље за слободом и непоколeбљивог борбеног духа. У прозном делу „Пут на исток“ је записао значајне податке о Србији. Његовим залагањем народ Европе се упознао са патњом једног балканског народа под турском влашћу и његовом спремношћу да се сам избори за независност. Ламартин се касније здушно залагао за решавање српског питања и био један од првих мостова српско-француског пријатељства. Ћеле кулу је видео као симбол српске храбрости који ће будућим нараштајима сведочити о страдањима и борби њиховог народа за особођење. У поменутом делу, Ламартин је описао сусрет са гробницом српских јунака следећим редовима:

„Стаза ме је к њој водила; ја јој приђем ближе и давши једном турском детету што је ишло са мном свога коња да га придржи, седох у хлад од куле да мало отпочинем. Тек што сам сео, кад подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мрамора или од белог камена, начињени од правилних слојева људских лобања. Те лобање и та човечија лица, огуљена и побелела од кише и сунца; може бити петнаест до двадесет хиљада; облепљена са мало малтера, образовала су потпуно славолук који ме је заклањао од сунца; на некима је још заостала коса и лепрша се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планина и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао у њима жалостиво и тужно звиждање. Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик… Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку.
 
…Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац њихове отаџбине. Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умирали за своју земљу. Ускоро ће и Ниш бити њихов. Нека Срби сачувају овај споменик: Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили…”.

Konstantin:

Navigacija

[0] Indeks poruka

Idi na punu verziju