Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Bitka kod Angore — Juriš srpske konjice  (Pročitano 6413 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Bitka kod Angore — Juriš srpske konjice
« poslato: 30.05.2014. 17:14 »
U povesti o sudaru dva velika carstva i dva vladara postoji i priča o trećem učesniku, srpskom knezu koga je ova bitka proslavila iako je u njoj učestvovao na strani poraženih.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Vladavinu jednog od najznačajnijih otomanskih vladara Bajazita I obeležile su tri bitke. S prvom (Kosovska bitka) došao je na vlast, s drugom (Nikopoljska bitka) proslavio se, a s trećom (Angorska bitka) izgubio je i vlast i život. Za samo trinaest godina, koliko je vladao, Bajazit je poput munje (što mu je bio i nadimak) prokrstario predelima Male Azije i Balkana, da bi udvostručio veličinu otomanske države. Ali, teškim porazom kod Angore došlo je u pitanje sve što su i Bajazit i njegovi osmanski preci postigli, izdigavši se u toku jednog veka od sitnih anadolskih emira — ratnika „gazija” — u graditelje moćnog islamskog carstva koje se uzdizalo na ruševinama nekadašnje Vizantije.

Na Kosovu 1389. godine Bajazit je iskoristio šansu koju mu je pružila sudbina. Nakon što je srpski junak Miloš Obilić ubio njegovog oca Murata I, Bajazit je usred bitke preuzeo komandu pokazujući odlučnost i nemilosrdnost koje će pratiti sve značajne osmanske sultane. Prva odluka novog vladara bila je da pogubi svog mlađeg brata (Jakuba) kako ne bi imao suparnika oko prestola. Druga odluka bila je da pogubi zarobljenog protivnika — hrabrog kneza Lazara.

Posle pobede na Kosovu kao da ništa više nije moglo da zaustavi Osmanlije u pobedonosnim pohodima. Nijedna balkanska država nije više imala ni snage ni smelosti da učini ono što je poslednji uradio knez Lazar: da se na otvorenom polju suprotstavi turskoj sili. Pognuli su glavu, kao sultanovi pokorni vazali, i vizantijski car Manojlo II, i bugarski vladari, i regentkinja Srbije Milica, a uz nju i mladi srpski knez Stefan, kao i drugi srpski i grčki gospodari i „samodršci”, od Marka Kraljevića u Makedoniji do Balšića u Zeti.

Kao deo vazalskog ugovora između Osmanske države i Srbije, Olivera, najmlađa Miličina kći, poslata je 1390. godine u Bajazitov harem „da bi bilo spaseno hristoimeno stado od vukova koji su ga klali”. Postala mu je omiljena supruga, što je, verovatno, bar donekle pomoglo Milici i Stefanu Lazareviću da prvih godina nakon Kosova izbegnu munje Bajazitovih naglih srdžbi.

Jednu po jednu, osmanski vladar prisajedinjavao je anadolske oblasti kojima su dugo vladali emiri iz suparničkog turskog plemena Seldžuka.  Na Balkanu, u turske ruke pala je Trnovska Bugarska, zauzeta je Tesalija, turske čete stigle su daleko na jug, sve do Atine. Ni ogromna vojska zapadnih krstaša u bici kod Nikopolja (1396) nije uspela da zaustavi sultanovo napredovanje. Bajazit je gordo poručivao nemoćnom vizantijskom caru: „Zatvori se iza kapija Carigrada i ne izlazi. Sve što je izvan zidina tvog grada — moje je.”

Sultan je pokušao da osvoji i sam Carigrad. Od 1391. godine turska vojska je, pod Bajazitovom komandom, u više navrata opsedala grad, ali nije uspevala da pređe njegove visoke zidine niti da ga napadne s morske strane. Turci tada još nisu imali mornaricu. Od 1399. godine držali su Carigrad u stalnoj kopnenoj opsadi. Car Manojlo II iskrao se brodom iz grada kako bi lično pokušao da obezbedi pomoć na Zapadu. Ostalo je malo nade za opkoljene Grke koji su, već se pričalo, pripremali predaju grada u sultanove ruke. I kada se već činilo da je hiljadugodišnjoj carskoj prestonici odzvonilo i da Bajazita niko više ne može da pobedi, na istoku se pojavila ogromna vojska strašnih turskih neprijatelja — Mongola.

Hromi Timur

Pod vođstvom Džingis-kana, početkom 13. veka, mongolski konjanici pojavili su se iz stepa srednje Azije da bi nezapamćenom brzinom stvorili najveće carstvo svih vremena. Ono se protezalo gotovo celom Azijom i delom Evrope — od obala Tihog okeana na istoku, sve do srednje Evrope na zapadu. Pregazili su Samarkand, Iran, Irak, Kinu, Kavkaz, ruske stepe i gradove, Poljsku i Mađarsku, ostavljajući za sobom strah i pustoš. Pred Mongolima su pobegla i turska plemena koja su se naselila u Maloj Aziji i kojima su pripadali preci Osmanlija.

Nakon Džingisove smrti (1227) carstvo Mongola postepeno se podelilo na nekoliko manje ili više nezavisnih delova: Kublaj-kanovo carstvo u Kini, Zlatnu hordu oko Kaspijskog i Crnog mora, Džagatajski kanat u srednjoj Aziji i Ilkanat u Iranu.

Timur, kasnije prozvan Tamerlan ili Hromi Timur, rodio se u Džagatajskom kanatu 1336. godine, pedesetak kilometara od današnjeg Samarkanda (u Uzbekistanu). Njegov otac, koji je primio islam, pripadao je mongolskom plemenu Barlasa koji su nekada činili deo horde Džingis-kana. Prema legendi, ime Timur dolazi od reči železo, a Timurovu hromost Konstantin Filozof objasnio je ovako: „Taj muž, imenom Demir (tj. Timur) beše svirep i veliki nasilnik. Ovaj, idući razbojnički, nađe neke pastire, pobedi ih i uze njihove ovce, ali je bio ustreljen u nogu, od čega je hrom bio...”

Timur je pokazao vojnički dar na čelu jedinice od hiljadu konjanika koja je krstarila stepama napadajući Horezm i Zlatnu hordu. Porazivši sve protivnike, 1369. godine zauzeo je presto u Samarkandu, proglasivši se za emira (titulu kan nikada nije uzeo jer nije bio potomak Džingis-kana). Sledećih trideset godina proširio je vlast na celu srednju Aziju, južnu Rusiju, Persiju, Avganistan, Mesopotamiju, Siriju i deo Indije, sve do Delhija. Gde bi prošao s vojskom „tamo se nije čulo ni lajanje pasa, ni glas kokoški, ni plač deteta”.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Prilikom osvajanja Bagdada (1401), pobijeno je celokupno stanovništvo (oko 20.000 ljudi) a od njihovih glava Mongoli su napravili kule. Oko 1400. godine Timurove horde okrenule su se ka Maloj Aziji. Prilikom osvajanja pograničnog turskog grada Sivasa (Sevasteja) još jednom su potvrdili glas o mongolskoj surovosti — celokupno stanovništvo bilo je pobijeno, a grad razrušen.

Nakon što su godinama razmenjivali uvredljive poruke, mongolski i turski vladar najzad su rešili da odmere snage: mogao je da ostane samo jedan.

Stefan Visoki

U povesti o sudaru dva velika carstva i dva vladara postoji i priča o trećem učesniku, srpskom knezu koga je bitka kod Angore proslavila iako je u njoj učestvovao na strani poraženih.

Stefan Lazarević bio je bez sumnje izuzetna ličnost, kako ga je opisao njegov biograf Konstantin Filozof i kako je kasnije ostao zapamćen u istoriji. „On beše izvanredan još kao mlad”, piše Konstantin, „i bio je rukovođen od blagočastivih i iz dana u dan javljaše se da će biti napredan, u govoru i u delu, čime se isticao... Bilo u stvarima ratovanja i borbe i umetnosti, koja mnogima nije laka, u svemu ovome bio je prvi i drugima pokazivanje. I po lepoti tela i snage bio je među vršnjacima kao sunce posred zvezda...”

Još kao maloletan, Stefan je pratio sestru Oliveru (Despinu) na njenom putu u Bajazitov harem (1390). Navodno, prema njegovom biografu, Stefan se svideo sultanu koji se prema njemu „odnosio sa svakom istinom i čistom ljubavlju kao prema ljubljenom sinu”. Ovakav opis Konstantina Filozofa svakako je srednjovekovno preterivanje, jer već na drugom mestu isti pisac prikazuje kako se, nekoliko godina kasnije, Stefan našao u smrtnoj opasnosti, oči u oči s opasnim turskim vladarom. Stefan je, naime bio oklevetan da iz potaje pregovara sa Mađarima, turskim neprijateljima. Bio je primoran da dođe na Bajazitov dvor gde mu je rekao: „Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, što hoćeš, učini.” Bajazit se, međutim, pokazao kao blagonaklon, možda i pod uticajem supruge Olivere. „Otide Stefan svojoj kući i o čuda! On koji je došao kriv i gotov na smrt, primio je kao sin od cara vlast.”

Od 1393. godine, kao šesnaestogodišnjak, Stefan Lazarević je, u skladu s tadašnjim običajima, bio proglašen za punoletnog. Srbija je bila u obavezi da, kao vazalna zemlja, šalje pomoćne jedinice u tursku vojsku. Tako je Lazarev sin, u istorijskoj ironiji kakvih nije bilo malo u prošlosti, s preživelim srpskim vojnicima iz Kosovske bitke, nekadašnjim saborcima Obilića, učestvovao u turskim borbama i osvajanju Balkana. Učestvovao je u bici na Rovinama u ratu Turaka i Vlaha (1395), a, prema svedočenjima, doprineo je i velikoj turskoj pobedi kod Nikopolja (1396) kada je skršena združena vojska zapadnih krstaša, Mađara i Vlaha. Nije imao drugog izbora nego da se, kao slabiji i vazal, prikloni turskoj sili. Beše to opšte pravilo u feudalno doba. Šta je o tom razdoblju mislio, sam je kasnije u jednoj povelji napisao:
   
„Od Kosova bih poraboćen ismailjćanskom narodu (tj. postadoh rob Turaka), dok ne dođe car Persa i Tarata i razruši njih, i mene Bog svojom milošću izbavi iz njihovih ruku.”

Prijateljstvo s moćnim sultanom bilo je i korisno. Stefan Lazarević je, naime, ostao praktično jedini značajan turski vazal na Balkanu uoči bitke kod Angore. Svi ostali u međuvremenu su ili nestali, a njihove zemlje pridodate osmanskoj državi, ili je njihova sila i država bila svedena na vrlo mali značaj (poput vizantijskog cara).

„Sultan Bajazit u nekadašnjim srpskim i bugarskim zemljama na severnoj strani Balkanskog poluostrva nije imamo nikakvog većeg vazala od kneza Stefana. Odnošaji među Bajazitom i knezom Stefanom i među Bajazitom i Oliverom su bili što biti može bolji...” (Stojan Novaković) Stoga je Stefan „držao više teritorija nego knez Lazar kada je na Kosovu poginuo”. Stefan je tako postao Bajazitov blizak saveznik i prvi saborac u bitkama. Do te mere da je u odsudnoj bici Turaka i Mongola komandovao desnim krilom turske vojske.

Boj za istoriju

U proleće 1402. godine Tamerlan je ponovo pokrenuo ogromnu vojsku ka granicama Turskog carstva. Istovremeno, uputio je poruku Bajazitu I da mu preda svu zemlju u Anadoliji koja je nekada pripadala emirima — Seldžucima, koji su kao izbeglice boravili na Timurovom dvoru. Bajazit, koji je u to vreme i dalje bezuspešno opsedao Carigrad, podiže opsadu grada i uputi se u susret Mongolima. Žurio je ka Angori (stari anadolski grad i nekadašnje sedište Turaka Seldžuka).

„A Bajazid sabra svu svoju vojsku, i istočnih i zapadnih, i posla ka uvek spominjanom knezu Stefanu da, koliko je moguće, dođe sa svojom izabranom vojskom.” (K. Filozof)

Samom sudaru dve ogromne vojske prethodilo je manevrisanje koje se i danas proučava u vojnoj strategiji. Šezdesetogodišnji Timur pokazao se spretnijim i lukavijim u pripremi bitke. Dok je Bajazit kretao pravo u susret protivniku ka istoku države (ka gradu Sivasu), brzi mongolski konjanici okrenuli su prvo ka jugozapadu, a zatim na sever, tako da su za šest dana zaobišli Turke i zaseli iza njihovih leđa, pred Angorom (Ankarom) — u isti onaj logor koji je nekoliko dana ranije zauzimala otomanska sila. Shvativši da se sada Timurova armija nalazi između njegove vojske i ostatka njegove države, Bajazit je hitno naredio povratak.

Dve vojske srele su se 28. jula 1402. godine u kotlini Čubuk, nedaleko od grada Angore. Mongoli su sada Bajazitu priredili novo iznenađenje.  Naime, potok s pijaćom vodom, koji je tekao dolinom, iznenada je nestao. Mongoli su skrenuli njegov tok. Još gore po tursku vojsku, svi dostupni bunari u okolini bili su zagađeni. Na velikoj vrućini, nakon zamornog marša kroz užarenu Anadoliju, Bajazit nije više želeo da čeka i pored saveta nekih doglavnika da se povuče na okolne visove i da odmori vojsku. Ali, da je oklevao, Bajazit se ne bi zvao Munja. Naredio je opšti napad.

Kao i u slučaju drugih bitki srednjeg veka, teško je dati stvarnu procenu veličine jedne ili druge vojske. Možda je najbliži istini savremeni istoričar D. Nikol, koji procenjuje da je mongolska sila brojala oko 140.000 ratnika, a da je Turaka i njihovih saveznika bilo gotovo dvostruko manje — oko 85.000. Sultan je lično komandovao središnjim delom vojske, koju je činilo deset hiljada janičara. Na turskom desnom krilu, sastavljenom od evropskih trupa, prevladavalo je pet do deset hiljada (podaci se, po običaju, razlikuju) srpskih konjanika pod komandom Stefana Lazarevića. Uz njega je bio brat Vuk, kao i sestrići Đurađ i Grgur Branković (sinovi Vuka Brankovića i Stefanove najstarije sestre Mare). Levim krilom, koje su većinom činile anadolske trupe sastavljene od Turaka Seldžuka i anadolskih Tatara, zapovedao je najstariji Bajazitov sin Sulejman.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


U početku se bitka vodila povoljno po Turke. Središte je odolevalo mongolskom napadu dok je Stefanovo desno krilo u jurišu razbilo laku mongolsku konjicu, a zatim se po dubini zarilo u levo krilo neprijatelja, koji su počeli da se povlače.
 
„A izabrana persijska vojska odelila se i udari na uvek spominjanog (Stefana); jer kako je još pre bilo određeno, udari na njega i oni, uskliknuvši svojim glasovima, udariše i odmah pobeđeni biše, i poginuše od oštrica mača i kopalja srpske vojske.”

Stefanovo desno krilo toliko je prodrlo među Mongole da se odvojilo od središnjice vojske, pa je Bajazit naredio da se vrate. Jedan hroničar piše da su se „Srbi borili kao vazdašnji junaci, svake hvale dostojno pa su velikom žestinom napali na Džagatajce, zanesavši se u borbi”. Prema turskom letopiscu, sam Tamerlan primetio je snagu srpskih konjanika rekavši: „Gle kako su ljuti i pomamni oni derviši! A neko mu je od savetnika njegovih rekao: Nisu ono derviši, nego hrišćani.”

Odlučan trenutak u bici nastupio je nakon izdaje turskog levog krila koje su činili Tatari iz Anadolije. Oni su iznenada prešli na stranu sunarodnika i okrenuli se protiv Turaka. Na ovaj način, Bajazit je odjednom izgubio možda i četvrtinu vojske. Turska sredina sa sultanom bila je odsečena i opkoljena. Nastala je očajnička odbrana u kojoj su gotovo svi janičari pobijeni. Bajazit se sa sinovima i nekoliko stotina pratilaca probio na obližnje brdo gde je ceo dan i do duboko u noć odolevao mongolskim napadima. Za to vreme, Stefan i njegovi konjanici pokušali su u nekoliko navrata da oslobode put za povlačenje sultana.

„A videvši gde su mnoge desetine hiljada opkolile cara (Bajazida) neiskazana množina, i (Stefan) hoteći ga kao osloboditi, tri puta ulažaše u borbu, sasecajući i pobeđujući. A kada vide da se smanjuje broj njegove vojske vrati se... A veličina njegove tadanje pobede (tj. podvizi u borbi) od sviju je pričana i dosta čuvana.” Shvatajući da više ništa ne može da postigne, Stefan Lazarević povukao se sa svojim preostalim ratnicima ka Carigradu. Uz sebe je poveo i najstarijeg Bajazitovog sina Sulejmana. Tamerlanovi vojnici su ipak uspeli da zarobe Bajazita, neke od njegovih sinova, kao i sultanov harem u kome se nalazila i njegova miljenica Olivera.

Šta je bilo posle

Nakon pobede kod Angore, Tamerlanova vojska prohujala je kao uragan Malom Azijom. Spaljen je osmanski glavni grad Brusa. Osvojena je Smirna, poslednje hrišćansko uporište u tom delu Azije. Seldžučki emiri su se kao Timurovi vazali vratili na svoje nekadašnje posede. Nakratko se činilo da je s osmanskom vlašću u Anadoliji završeno. Ali Tamerlan, rođeni nomad i pustolov, nigde se nije dugo zadržavao, niti je posvećivao vreme učvršćivanju vlast na osvojenoj zemlji. Već 1403. godine krenuo je na Kinu. Godinu dana kasnije preminuo je na putu. Njegovo carstvo podelili su sinovi. Jedan od Timurovih potomaka — Babur — osnovaće čuvenu dinastiju Mogula koja će vekovima vladati severnim delom Indije.

Borbeni sultan Bajazit zapamćen je kao jedini turski vladar koji je završio život u neprijateljskom zatočenju. Postoji priča da su zarobljenog i u oko ranjenog Bajazita uveli u šator Tamerlana, koji je u tom trenutku igrao šah sa sinom. Na smeh mongolskog vođe, Bajazit mu je reče: „Grešiš što mi se smeješ, ovo se moglo desiti i tebi.” A Timur mu odgovori: „Ne smejem se tebi, nego tome da je Alah odlučio da podeli svet između jednog koji šepa i jednog koji je ćorav.”

Po nekim svedočenjima, turski sultan bio je držan u gvozdenom kavezu, ponižavan i primoran da posmatra kako njegova omiljena hanuma Olivera, polunaga, služi mongolskog vladara. Po drugim zapisima, Tamerlan je uvažavao svog carskog zarobljenika gotovo kao gosta. Sultan Bajazit umro je zatočen u proleće 1403. godine pod okolnostima koje nisu sasvim jasne. Da li je zaista izvršio samoubistvo ili je skončao od tuge, besa i očaja nije mnogo ni važno. Uvek je tragičan i patetičan prizor poraženog vladara koji je primoran da sasvim drugim očima posmatra svet u kome više nije gospodar, nego rob.

Nakon bitke kod Angore došlo je do borbe za nasleđe između četvorice Bajazitovih preživelih sinova. Borba je bila na smrt jer je, na kraju, mogao da ostane samo jedan. Prvo je Mehmed pobedio i pogubio Isu (1406). Onda je Musa ubio najstarijeg brata Sulejmana (1411). Najzad, Mehmed je pobedio i ubio Musu (1413). Tako je Mehmed (I) ostao jedini sultan i nastavljač loze Osmanlija.

Stefan Lazarević vratio se u Srbiju preko Carigrada, gde je od vizantijskog cara dobio titulu despota. Usput je našao i nevestu, carevu rođaku. Sukobe među turskim prinčevima iskoristio je da osamostali i ojača svoju državu. Srpska despotovina je, doduše samo nakratko, ponovo zasjala kao najznačajnija i najbogatija balkanska zemlja tog vremena. Sestru Oliveru despot Stefan uspeo je da izbavi iz mongolskog zatočeništva. On „posla (poklisara) ka ovome (Tamerlanu) zbog nekih ugovora, i da ište sestru njegovu (Oliveru) koju kao zarobljenicu sa svima Bajazitovima uzeše, koju i sa mnogo mudrosti otuda (iz ropstva) izvede.” Od tada, Olivera je sve do smrti (oko 1444. godine) živela u Srbiji.

* * *

Bitka kod Angore imala je za posledicu trenutno slabljenje osmanske države, što je balkanskim hrišćanima omogućilo privremeni predah. Nakon izvesnog vremena Osmanlije su ponovo ojačale i nastavile delo ranijih sultana. Posle nešto više od pola veka od bitke kod Angore, Bajazitov praunuk Mehmed II (Osvajač) zauzeo je Carigrad (1456) i uništio preostale balkanske države. Nastupilo je dugo doba osmanske vlasti na Balkanu.

Autor:  Duško Lopandić (Ilustrovao:  Goran Gorski),
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

br.: 3101, 2011.