Kad se govori o staroegipatskome jeziku, zapravo se misli na njegovu klasičnu fazu, odnosno takozvani srednjoegipatski jezik. U literaturi se obično nailazi na pojam staroegipatski jezik, kako bi se razlikovao od današnjeg jezika u Egiptu, odnosno egipatskoga dijalekta arapskoga jezika. Staroegipatski jezik, posle gotovo pa neposvedočenog arhajskoga egipatskoga jezika, govorio se pre srednjoegipatskog, odnosno njegove klasične faze, koju možemo uporediti sa važnošću latinskog jezika kroz vekove kao književnog jezika u Evropi. Nakon srednjoegipatskog nalazimo na demotski, a zatim i na poslednji ogranak – koptski jezik – koji je u liturgiji živ i danas. Demotski jezik se pisao posebnim, pojednostavljenim pismom razvijenim iz hijeroglifa, dok se koptski piše modifikacijom grčkog alfabete.

Srednjoegipatski jezik pisao se sa dva pisma: hijeratskim i hijeroglifskim. Premda se često nailazi na suprstavljene podatke, hijeratika se nije razvila iz hijeroglifskog pisma, nego je nastala paralelno s njim. Radilo se o pismu kojim se lakše pisalo po papirusima, obično trskom, dok su hijeroglifi bili vezani za učenije ljude i pisanje po predmetima, zidovima i sličnim materijalima. Posebnu važnost pri opisu i dešifriranju hijeroglifa je imala tzv. ploča iz Rosette, koju su pronašli Napoleonovi vojnici 1799. godine u jednome rukavcu Nila. Ona je ispisana istim tekstom na hijeroglifskome pismu, na demotskome pismu i na grčkoj alfabeti. Radi se o dekretu iz 196. godine kralja Ptolemeja V. Grčki tekst je gotovo momentalno preveden, a na prevodu demotskoga teksta radio je britanski naučnik Thomas Young. Bez Youngova demotskoga prevoda bilo bi izuzetno teško odgonetnuti hijeroglifski deo. Za njega je zaslužan Jean-François Champollion 1822. godine. Champollion je otkrio kako u određenim delovima teksta stoje imena – odnosno u tzv. kartušama, koje podsećaju na kutijice metaka pa su ih tako nazvali francuski vojnici (franc. cartouche). Pri poseti svom bratu Champollion je shvatio ono što se vekovima pogrešno tumačilo – egipatski znakovi nisu slike, oni nisu magični “sveti znakovi” nego znakovi stoje za određene zvukove. Anegdota kaže da se na tom putu onesvestio povikavši je tiens l’affaire, odnosno “shvatio sam!” pa je ubrzo zatim izdao proglas francuskoj akademiji i dešifrovao ostatak hijeroglifskoga teksta uz pomoć demotskoga i grčkoga prevoda.

Znakovi koji su najviše pomogli Champollionu su fonogrami. Fonogrami su znakovi koji označavaju neku glasovnu vrednost. Oni mogu biti jednoslovi, dvoslovi, troslovi ili četveroslovi (u literaturi poznati i kao uniliterali, biliterali, triliterali i kvadriliterali).

Na primer, jednoslov Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 čita se kao r, dvoslov Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 čita se kao pr, troslov Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 čita se kao nfr, a četveroslov Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 čita se kao niwt. Poređenja radi većina latiničnih slova jesu upravo jednoslovi – jedan znak kao jedan zvuk. I danas mi ne vidimo kako je latinično “A” nastalo okretanjem od znaka alef, koje je označavalo vola, odnosno njegove rogove. Jednako tako i egipatski fonogrami nisu imali veze s time što su predstavljali, samo se tim određenim znakom označavao neki zvuk, a prave veze između slike i tog zvuka nije bilo – sve je arbitrarno.

Druga vrsta egipatskih znakova  su oni koji nisu arbitrarni, ono što bi danas odgovaralo simbolima kao što je na primer znak za srce i slično. To su logogrami i označavaju se pomoću tzv. identifikatora kao crtice uz znak da taj znak predstavlja baš to što je naslikano. To je lako videti u reči za ruku c [a] Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
, ali mnogo teže u reči za dušu kc [ka] Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
, jer danas ne vidimo tu simboliku, kao što bi određenoj kulturi bio naš simbol srca stran. Poređenja radi, egipatska reč za srce ib Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
također je logogram i mnogo više anatomski sliči srcu nego naša simbolika.

Determinativi čine treću vrstu znakova i oni se ne čitaju, nego samo označavaju vrstu ili klasu reči o kojoj se radi. Izvorna motivacija je bila da razlikuje primere koji bi se pisali istim znakovima, a značili bi različite stvari. Na primer, reč i3 [ja] može da znači ili “starac” Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
ili “slavljenje”Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
, piše se jednoslovima i i 3 [a], a determinativom znamo da razlikujemo o kom se značenju radi. Analogno bi bilo da npr. u pismu ne razlikujemo npr. reči kao gore u značenju smera, množine reči gora, priloga izvedenog iz pridjeva gori (zao) ili trećeg lica množine prezenta glagola goreti, onda bismo u srpskom jeziku npr. mogli staviti strelicu na kraj prve reči, planinu na kraj druge, nešto zlo na kraj treće ili plamen na kraj četvrte. Tako su funkcionisali i egipatski determinativi.  Vremenom se ta praksa proširila na sve reči, bez obzira na to kako se pišu i postoje li neke slične njima. Tako reči vezane uz ljude na kraju obično imaju čovekaGosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
, reči vezane uz gradove obično znakGosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
, dok apstraktni predmeti na kraju obično imaju determinativ knjigeGosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
.

Na taj način gradile su se egipatske reči – one su se mogle pisati različitim fonogramima, logogramima i ideogramima. Pritom je bitan njihov položaj i kojim se vrstama znakova piše – jer npr. jednoslovi p i r zajedno nisu što i dvoslov pr. Tako da za svaku reč moramo naučiti kojim se znakovima piše i kako se čita, a to se obično beleži uz hijeroglife transliteracijom, npr. spomenuti znak za knjigu obično se čita kao md3.t [međat] (tačka odvaja ženski rod). Znakovi se obično grupišu tako da duguljasti znakovi stoje sami, a manji znakovi stoje obično po dva ili po tri, na primer ogledna rečenica “brat čita knjigu” transliterirana je kao šd sn md3.t (doslovno. čita – brat – knjiga, egipatski postavlja predikat na prvo mesto):Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
. Ovde vidimo kako su u trećoj koloni i u poslednjoj koloni grupisana po dva znaka, dok ovi duguljasti stoje sami. Na tom primeru pogledaćemo i ostale vrste znakova – prvo je dvoslov šd, potom determinativ čoveka sa rukom na ustima koji se obično veže uz čitanje, pisanje i emocije. Zatim sledi dvoslov sn u obliku strelice, koji je još jednom pojačan jednoslovom n ispod njega. Pojačavanje je često u egipatskom jeziku, katkad se neki zvuk napiše dvaput ili triput da se jasnije označi značenje ako bi se taj znak mogao čitati na različite načine. Npr. ako se jedan znak može čitati i kao ws i kao st, a mi ga pojačamo jednoslovom s za prvi slučaj ili t za drugi slučaj, znaćemo na koje se čitanje misli. Vratimo li se nazad na rečenicu, nakon toga sledi determinativ čoveka, koji ovde stoji uz reč za brata. Zadnja su dva znaka zapravo četvioroslov i identifikator, odnosno jedan logogram u značenju knjige. Na oglednome primeru vidimo sve vrste egipatskih znakova, vidimo kako se mali znakovi grupišu obično po dva, dok veliki stoje sami (grupisanja variraju od pisara do pisara) i vidimo kako za svaku reč moramo naučiti način na koji se piše, čita i uklapa u egipatsku gramatičku strukturu.