Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Oružje vojničke slave

U prvih trista godina postojanja republike, Rim se neprestano, očajnički borio i vodio krvave ratove protiv Etruraca, Gala i italskih suseda, posebno protiv žilavih brđana koji su za sebe želeli polja Rimljana, njihove useve i krda stoke. Latini, Hernici, Sabinjani, Ekvi i Volsci strastveno su voleli rat. Svi oni su bili oko Rima; pružili su mu nezamisliv otpor i postali njegovi učitelji u pogledu istrajnosti ratovanja. Pošto je Senat iznašao način da plati vojnike, započela je rimska opsada Veje koja je potrajala deset godina. Kroz ratovanje Rim postaje borbeno veštiji i vojno iskusniji: „Kod Rimljana se zapaža nova veština i nov način ratovanja: njihovi uspesi postaju sjajniji; bolje koriste sopstvene pobede; osvajanja su sve veća; proširili su... naseobine; ukratko, osvajanje Veje bilo je neka vrsta prevrata". Tako je počelo, jer ništa nije tako važno za svaki vojni poduhvat kao uspeh i uzvišeno za vojsku kao slava pobede. Prvi Rimljani bili su vojnici i heroji i zato se s razlogom smatra da je ovaj prvi period od tri veka republikanskog Rima — herojsko doba rimskog naroda. Za to vreme Rimljani su osvojili Italiju i postavili temelje novoj sili na Sredozemlju, zahvaljujući kojoj su stvorili svetsku imperiju. Ako bi se tragalo za uzrocima prevlasti Rimljana u tom periodu, jedan, ali naravno ne i jedini odgovor istorijske zagonetke, mogao bi biti: „Čini se da nije bilo granica rimskoj neustrašivosti na bojnom polju, na njihovoj samopožrtvovanosti i odanosti gradu i njegovim bogovima". Jer, „Drevni Rimljani su bili ljudi neuobičajenog kova, koji su svoje vrline stavili u službu zajedničkog ideala u kojem individualne ljudske potrebe igraju male uloge. Nisu Rimljani bili samo hrabri u ratu već i bespoštedni, često krajnje nehumani... i u vreme mira". Takvi ljudi, koliko god mirotvorci vrteli glavom, odlični su vojnici za velike pobede.

Sa stanovišta vojničkog poziva važno je pitanje kako su stari Rimljani ratovali i šta je omogućilo da se proslave širom sveta. U početku se uloga vojnika i građanina nije mnogo razlikovala, jedan isti čovek je u ratu bio vojnik, a u miru se bavio zemljoradnjom. Ali, to nije bilo lako. „Kada bi rat povlačio sitne zemljoposednike sa polja, žetva bi omanula, a oni su morali da pozajmljuju i tada bi zbog kamata gubili svoju zemlju... Kako su se ratovi bez prekida nastavili, a patriciji nemoćni da se sami bore, siromašnim plebejcima je bilo dozvoljeno da se organizuju i daju vođu, pa da služenje u vojsci uslove garancijom za većom društvenom pravdom. Plebejci su primenjujući silu sprečavali da se neki dužnici, nemoćni da posle rata plate narasle dugove u lancima, prodaju u roblje. Zato je uvedeno zvanje narodnog tribuna da štiti obespravljene..." Nesporan je, dakle, uticaj rata na ratujuću zajednicu i na sve društveno-političke posledice koje nužno izaziva u državi; odnos društva i vojske, krune i mača oduvek je bio dvosmeran i uzajamno vrlo isprepleten i usko međuzavisan.

U početku Rimske imperije, koja je bila pre svega zasnovana na snazi rimskog oružja, vojnici su imali presudan uticaj na političke odnose i samu vlast u državi. Tako je narodne tribune (dva) birala vojnička skupština rimskog naroda (comitia centruriata). Svi vojnički sposobni Rimljani predstavljali su skupštinu i smatrano je da su, ako su se borili za Rim da su dovoljno pravedni da odlučuju o svim bitnim pitanjima života i smrti Republike. Za praćenje razvoja vojničke profesije u Rimu vrlo je bitno da: „U početku vojna služba nije bila plaćena, te su trupe same morale da obezbeđuju ratnu opremu. Pošto su jedino najbogatiji Rimljani bili u stanju da imaju konje, vitezovi (eqiutes), su činili posebnu grupu. Pešadija je bila podeljena na pet klasa i to po imovinskom stanju (prema zemlji i veličini opreme) koju je mogao da ponese svaki vojnik. Ratnici koji su raspolagali svime: delovima oklopa, kacigom, grudnim pancirom, zaštitnicima za noge, štitom, kopljem i mačem — obrazovali su prve tri klase i činili glavne borbene snage koje su zauzimale najopasnije položaje i izlagale se najjačem udaru. U okviru rimske legije koja je brojala 4.000 do 6.000 boraca i verovatno isto toliko stara koliko i sama Republika, tih pet klasa je podeljeno na centurije koje su brojile oko 50 — 60 vojnika, a svakom od ovih jedinica je komandovao centurion". Zanimljivo je da je Republika propisala da je naoružanim ljudima bio zabranjen ulazak u grad.

Prva tri veka Republike bogati su uvek bili u većini, mač je birao vlast, jer masa siromašnih nije služila u vojsci i nije imala nikakvog političkog uticaja. Kasnije će se to kroz vekove promeniti, kao i mnogo toga u politici i vojnoj službi Rimske imperije.

Kroz vekove rimske istorije sve što je bilo suštinsko i presudno zvalo se imenom rata, sukoba i heraklitovske borbe, gde su se sva prelomna pitanja imperije svodila na mnoge odlučujuće bitke i bojeve, i gde je jedina dilema za Rimljane i njihove neprijatelje bila ko će pobediti, a ko biti poražen i zatim propasti. Rimljane su u početku, preko sto godina, ugrožavali njihovi etrurski gospodari. Sledeći izazov za Rim bilo je vreme kada se opasnost sručila na celu Italiju i horda divljih pljačkaša Gala upala preko alpskih tesnaca, donoseći oganj i krvoproliće. Pošto su Gali 387. p. n. e. do nogu potukli rimsku vojsku u krvavoj bici na rečici Aliji, popalili su i opljačkali Rim i poubijali mnoge ostarele senatore. Međutim, i pored poraza Rim se nije predavao. Rimljani su bili ratnički narod i kasnije su vodili veliki broj ratova protiv Gala. Slavoljubivost, prezir prema smrti, čvrstina volje, bili su podjednaki u oba naroda, ali oružje Gala je bilo slabije od oružja Rima; galski štit je bio mali, a mač slab. Rimljani, rođeni pobednici i čvrsti vojnici su oko 280. godine p. n. e. postali suvereni gospodari teritorija od galskog severa (dolina reke Po) do grčkih kolonija na jugu Italije.

Rimski vojnici nastavljaju rat: „Došli su u sukob sa opasnim protivnikom Pirom, kraljom Epira. Godine 280. p. n. e. grčka falanga je kod Herakleje savladala rimsku legiju pored ostalog jer je Pir izveo u boj 20 slonova koji su prestrašili Rimljane koji do tada nisu videli slonove." Kroz burnu istoriju ratovanja uvek je jedna zaraćena strana ili neko na neprijateljskoj strani želeo drugu vojsku da iznenadi moćnim i tajnim oružjem, koje je do tada neviđeno i koje je toliko dominantno da će biti siguran garant uspeha, i da će protivnika silno uplašiti i potpunio paralizovati, a državi koja ga poseduje potpuno obezbediti veličanstven trijumf.* Uvođenje novog i za drugu stranu uglavnom nedostupnog ili nepoznatog oružja, kroz istoriju ratovanja uglavnom je značilo, makar u početku, neprevaziđenu prednost na strani protivnika. Rim se, ipak, i pored poraza dobro borio, tako da su Grci izvojevali uspeh po cenu poslovične „Pirove pobede". Zahvaljujući svojoj istrajnosti Rimljani su postali najmoćniji narod Apeninskog poluostrva. Neki sukobi sudbinski mogu da odrede tok istorije pojedinih naroda ili čitavih civilizacija. „...Pir je zaratio sa Rimljanima u doba kad su oni bili u stanju da mu se odupru i da izvuku pouke iz njegovih pobeda; naučio ih... i pripremio za velika ratovanja... Pirov rat je Rimljanima otvorio oči: protiv toliko iskusnog neprijatelja, postali su marljiviji i posvećeniji nego što su bili ranije. Našli su načina da se zaštite od slonova koji su u prvim sukobima uneli nered u njihove legije; izbegavali su ravnice i tražili pogodna mesta protiv konjice koju su zbog toga prezirali. Potom su naučili da podižu logore po uzoru na Pira, pošto su se divili poretku i dostojanstvu njegovih trupa, dok je kod njih sve bilo u neredu". Rat Rimljana sa Pirom, i pored njihovog poraza, značio je mnogo i bio je vojnički vrlo koristan, i time dokaz više da i porazi mogu narodima da ojačaju moć i budu vredniji od slabih pobeda.

(*U prilog ovome navodimo jedan slučaj iz kasnog doba rimskog carstva: „Neimar koji se zvao Kalinik, i koji je stigao u Carigrad iz Sirije, otkrio je vatrenu smesu koja se izduvava kroz cev i ima svojstvo da voda i sve ostalo što gasi vatru, samo dovodi do još jačeg rasplamsavanja. Grci koji su je stolećima koristili bili su u prilici da njome spale sve neprijateljske flote, naročito arapske, koje su dolazile iz Afrike ili Sirije da bi ih napali pod Carigradom. Vatra je uvršćena u državne tajne, a Konstantin Porfirogenit, u svome delu o upravljanju Carstvom, koje je posvetio sinu Romanu, upozorava ga da čuva ovu tajnu. Poručuje mu da ukoliko varvari od njega zatraže „grčku vatru“ mora da odgovori da nije mu dopušteno da im je preda... i prenese drugim narodima... Grci su bili gospodari mora, a to je donosilo ogromna bogatstva u Carstvo".)

Pirova slava ogleda se isključivo u njegovim ličnim osobinama. Plutarh pripoveda da je Pir bio prisiljen na rat sa Makedonijom jer nije mogao da izdržava šest hiljada pešaka i pet stotina konja. Pirov primer dokazuje da je vojska nekad prevelik teret za državu i tada zajednica postaje talac ratobornih vojnika, i da vladar neprestano mora da se upušta u nove vojne poduhvate, bez kojih ne može da opstane na vlasti. Naći pravu meru između težnji društva za mirom, sposobnosti ekonomije da podnosi ratne troškove, mudrosti politike, snage vojske i potreba razvoja države, jeste najveći izazov za svaku zajednicu kroz sve vekove istorije.

O veštini ratovanja Rimljana govore i sledeće činjenice: „Upuštajući se u rat i smatrajući ga veštinom, Rimljani su u nju unosili svoj duh i sva svoja razmišljanja ne bi li je usavršili... Procenili su da je vojnicima legije neophodno dati jače i teže napadačko i odbrambeno oružje nego što ga ima ma koji drugi narod. ...No, kako u ratovima ima stvari za koje nisu podesne teško naoružane jedinice, poželeli su da se u okviru legije nađe lako naoružani vod koji bi se mogao izdvojiti u borbi i, ukoliko se za tim ukaže potreba, vratiti u njene redove: zatim da se u njoj nađe i konjica, strelci, i praćkaši koji će goniti neprijatelja i dovršiti pobedu: da bude opremljena svim ratnim oruđima koje će nositi sa sobom; da se svaki put ulogori i načini, kao što Vegecije kaže, neku vrstu tvrđave". Da bi nosili teže oružje, vojnici Rima morali su postati snažniji od ostalih ljudi, a to je postignuto stalnim radom koji ih je jačao i vežbama kojima su sticali okretnost. Kakva je bila obuka rimskih vojnika vidi se iz sledećeg opisa: „Navikavali su ih da hodaju strojevim korakom... da prevaljuju dvadeset milja za pet sati, a katkad i dvadeset pet. Tokom ovih marševa, morali su da nose teret od šezdeset funti. Terali su ih da trče i skaču pod punom ratnom opremom; u vežbanju su koristili dvostruko teže mačeve, koplja, strele, nego kod običnog naoružanja, a ta vežbanja su bila stalna. Ratna obuka nije bila samo u logoru; i u gradu je postojalo mesto kada su građani odlazili da vežbaju (...Marsovo polje)...". „Vežbe i vojna obuka su predvorje i venac svih ratnih podviga i slavnih pobeda. U staro doba fizičko vežbanje čak i ples su bili sastavni deo vojne veštine". To se odnosilo i na vojne komandante i same imperatore, makar u herojsko doba Rimske imperije. Pompej, veliki strateg trči, skače i nosi teret kao i svaki drugi njegov savremenik. Lični primer je nezamenjiv u svim vekovima i vremenima (predratnim, ratnim i poratnim), kao i u svim političkim sistemima, jer ljudi vole velike uzore. „Svaki put kad bi Rimljani poverovali da su u opasnosti ili kada bi poželeli da nadoknade kakav gubitak, bilo je za njih uobičajeno da pooštre vojnu disciplinu". Jer, ona čini esenciju vojnog poziva.

Iz nekoliko drastičnih primera vidi se kako su Rimljani shvatali i sprovodili disciplinu vojnika. Manlije pomišlja na to da proširi svoju vojnu moć i pogubi sina koji je pogazio njegovo naređenje. Scipion Emilijan uskratio je vojnicima sve što je moglo da ih razmazi. Sula je toliko dobro obučio svoje vojnike, zastrašene ratom protiv Mitridata, da od njega zahtevaju borbu ne bi li okončali vlastite muke. Rimske vojskovođe više su strahovale od besposlenosti vojnika nego od samih neprijatelja. „Tako očvrsli ljudi obično su bili zdravi; kod pisaca ne nailazimo ni na jednu drugu vojsku koja ratuje po raznim predelima, a imuna je na bolesti". Monteskje navodi da su dezerterstva kod Rimljana bila retka, jer vojnici regrutovani iz srca toliko ponosnog, dostojanstvenog naroda, samouverenog u nadmoć nad ostalima, nisu ni mogli da pomisle na takvo poniženje. Osim toga, kako u početku rimska vojska nije bila brojna, bilo je lako držati je na okupu, jer je vojskovoća mogao da ih bolje upozna i lako uoči mane i disciplinske prekršaje. Drugi autori više naglašavaju da su surove kazne bile prepreka bežanju vojnika iz stroja ili same borbe. „Njihova neočekivana pojava ledila je žile u neprijatelju: umeli su da se iznenada pojave, naročito posle nekog neuspeha, u vreme kada su njihovi neprijatelji bili uljuljkani pobedom... svaki Rimljanin, čvršći i ratoborniji od svoga neprijatelja, uvek je računao na samog sebe; razume se — bio je hrabar... obdaren vrlinom koja je osećanje sopstvene snage. Njihove su jedinice oduvek bile najbolje disciplinovane, bilo je teško i u najljućoj borbi izbeći njihovo grupisanje ili pometnju u neprijateljskim redovima. Tako se u istoriji stalno nalazi kako, mada u početku nadjačani brojem ili žestinom neprijatelja, uspevaju da izbore pobedu". Narod koji je nekoj ideji potpuno posvećen mora biti pobednik.

Šta je posebno poučno u rimskoj istoriji ratovanja i njihovoj taktici: „Glavna pažnja sastojala se u tome da ispitaju u čemu bi ih neprijatelj mogao nadmašiti i time su posvećivali pažnju. Navikli su na prizore krvi i ranjavanja u gladijatorskim borbama koje su preuzeli od Etruraca". Još je slavni Platon u delu „Država" savetovao vladarima da deca vojnika od malena gledaju vežbe i bitke svojih roditelja da bi se navikli na napor, krv i strahote rata, koji će biti njihovo zanimanje. Ono što je posebno oduševljavalo kod rimskih vojskovoća i Rimljana kao vojnika jeste stalna spremnost na promene i hod u susret svim novim izazovima. Onaj ko je spreman da se menja i iz poraza izvlači pouke i prihvata dobrodušne savete istorije, sigurno pripada eliti pobednika. Rimljani su poučan primer za to, dok su bili u usponu snaga i svetske moći. „Oštri mačevi Gala, Pirovi slonovi, samo su jedanput mogli da ih iznenade. Obrušili su se na slabost svoje konjice, najpre zbacujući uzde sa konja kako se njihova prodornost ne bi zaustavila; potom su uveli „velite“ (to su bili lako naoružani mladići i najveštiji u legiji, koji su na najmanji znak skakali na konje ili se borili na nogama.). Kada su doznali za španski mač, odbacili su svoj, razvili su znanje o moreplovstvu. Naposletku, kao što kaže Flavije, „rat je za njih bio vežba razmišljanja, a mir vežba tela". Rimljani nisu ništa prepuštali slučaju i nastojali su da svaku prednost protivnika — geografsku, ekonomsku ili prirodnu, prigrabe za sebe i nisu propustili priliku da se domognu: „numidskih konja, krićanskih lukova, balearskih najamnika, brodova sa Rodosa. Ukratko, nijedan narod nije se spremao za rat sa toliko opreznosti i nije ga vodio sa tolikom smelošću ".

Onaj ko živi za ideal, ideju, cilj ili veru mora u odnosu na druge koji su u tome manje predani ili su prepuni sumnje u sopstvene sposobnosti i raznih obzira prema drugima — biti najbolji.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ratni plen Rimljana

Pošto su pokorili Kartaginu, Rimljani su napali druge narode i pojavljivali se svugde gde su mogli osvojiti nove zemlje. U to vreme na Istoku su bile samo četiri sile koje su se mogle odupreti Rimu: Grčka i kraljevstva Makedonije, Sirije i Egipta. Rimljani su postali nesporni gospodari zapadnog Sredozemlja, ali su i rimski vojni gubici u ratu sa Kartaginom bili strahoviti. Teški porazi koje je Rim doživeo za vreme punskih ratova verovatno su bili jedan od glavnih uzroka kasnijeg opadanja starog načina života u Rimu. Treba istaći i to da su: „Mnogi od najuglednijih Rimljana u ovim bitkama izgubili živote, bogatstvo u stoci, usevima, obradivoj zemlji, zgradama i opremi koje je bilo uništeno širom nepreglednih rimskih prostora...". Rat se često i sa pravom vezuje za mnoga zlodela, žrtve i razaranja domova i naseobina protivnika, ali to je jedna strana rata, ali ne i jedina. Mećutim, u istoriji nastaje trenutak kada rat postaje dobar i unosan posao za pobedničku državu. Rimljani su u Prvom makedonskom ratu (171. — 167. p. n. e.) naneli poraz Makedoncima i Grcima koji su ovoga puta bili prisiljeni da Rimu plaćaju godišnji danak. Vrlo je bitno da se uoči: „Rimljani su do tada vojevali... sa nepokolebljivom rešenošću da nikada ne padnu u ropstvo, niti da dožive da moćni neprijatelji vrše nasilje nad njihovim ženama, kćerima i sinovima i odvode ih kao roblje, da nikada ne izgube svoju zemlju, stoku i zalihe hrane, i da im nikada bezbožnici ne oskrnave domove i hramove. Kako su im pobede... pribavile silu kojom su porobljavali i pljačkali druge, mnogi Rimljani su uvideli da od rata nema probitačnijeg posla. Svaka pobeda, prirodno, uvek je donosila dragocen plen... U početku se ni za čim nije toliko žudelo kao za obradivom zemljom pobećenog neprijatelja...". Makedonci i Grci imali su dobre i obučene vojnike, ali tada na scenu stupa čuveno latinsko lukavstvo Senata: „Rimljani su učinili dve stvari kako bi kraljevima uskratili takvu miliciju i tiho im preoteli glavne snage: prvo, postepeno su grčkim gradovima nametnuli pravilo da ne smeju da sklapaju saveze, da pružaju pomoć ili ratuju protiv bilo koga, bez njihovog odobrenja, osim toga... zabranili su im da sakupljaju plaćenike meću saveznicima Rimljana...". Do dana današnjeg, rat se vodi radi velikog materijalnog plena, slave vojskovođa, veličine države, moći imperije; samo se vremenom menja način vođenja, prikazivanja uzroka i ciljeva rata, kao i važnost željenog plena. „Ogoleti pobeđenog neprijatelja uvek je bio znak časti za Rimljane, koji su trofeje pobožno izlagali u svojim domovima...". Svi ratni pobednici su sledbenici Rima.

Kako su rat i velike pljačke uticali na sam način života u društvu Rima? Iz ovoga se može sasvim lepo pojmiti i videti, zašto je sudbina svih imperija da počinju da gube moć i nestaju upravo kada krene gomilanje dragocenosti, i pokažu se sve preteranosti bogatstva, iskaže poroznost vrlina, labavljenje moralne čvrstine ljudi i narušavanje skladnih odnosa vladara i vojnika. Bogatstvo, raspusnost ljudi, nedostatak dužnosti i spremnosti da se žrtvuju sinovi zarad opšteg dobra, kada se društvo nastoji braniti sa ljudima ili slojevima države koji su u toj zajednici prezreni ili najniži po časti, moći i bogatstvu, sigurno vodi u propast i uvek je prvi nagoveštaj sumraka imperija. Sve imperije sveta do sada su nestale, jer nisu odolele izazovima moći i porocima zlata, lakoći i raskalašnosti života, odsustvu discipline i poštovanja zakona, kao i zbog toga što su državnici imperija, postali nesposobni za veliko istorijsko i vekovno delo da budu svetionici, uzori i predvodnici. „Samo količina blaga opljačkanog u rimskim ratovima tokom 2. veka pre nove ere je bila tolika da ni prekaljeni Rimljani iz herojskog doba nisu bili kadri da se odupru golemim iskušenjima". Tada se o slavi i veličini rimskog vojskovoće sudilo na osnovu količine zlata i srebra koje je nosio tokom trijumfa. Rim se stalno bogatio i svaki rat mu je omogućavao da krene u sledeći.

Bogatstvo donosi svoja zla Rimu, što je prvi opisao Grk Polibije koji kaže: „Neki Rimljani zalućeni su ženama, neki homoseksualnošću, a mnogi svetkovinama i pićem i svom onom raspusnošću koju prouzrokuje slavlje i pijanstvo". Narodi i ljudi najviše treba da se čuvaju zamki uspeha i slave, jer su oni siguran korak u propast i buduće posrnuće. Ima duboke pravde u svetu i za poražene i pobednike, jer ništa nije trajno i večno. Onaj ko je i u slavlju jak i moćniji od ljudskih slabosti, na dobrom je putu da uspori put brzog i sigurnog silaska sa istorijske pozornice. Posledica naglog bogaćenja Rimljana bila je i promena graćanske strukture imperije: „U svim ratovima, Rim je stekao izuzetan broj robova, i kada su njegovi graćani bili obasuti bogatstvom, kupovali su ih na sve strane, ali su ih i beskonačno oslobaćali, iz velikodušnosti, iz pohlepe, slabosti... Skoro sve stanovništvo činili su osloboćeni ljudi tako da su gospodari sveta, ne samo na početku, već i u svim vremenima najvećim delom bili ropskog porekla". To je bio loš znak i nagoveštaj sumraka ove civilizacije.

Rat je naravno i ime za sve neumerenosti i zločinstva, pored junaštva, večne slave i brzog bogaćenja. „Ali ništa nije bolje poslužilo Rimu od straha koji je svugde izazivao. Pred njim su kraljevi ostajali tihi, izgledali kao glupi... Rizikovati rat sa Rimom značilo je izložiti se ropstvu, smrti i sramu... tako oni kraljevi koji su živeli u sjaju i raskoši nisu se usućivali ni da bace pogled na rimski narod...". Godine 146. p. n. e. Polibije je bio u pratnji Scipiona Emilijana, za vreme Trećeg rimskog rata protiv bespomoćne Kartagine, koju je ovaj popalio i zbrisao sa lica zemlje uz stravične ljudske patnje. Iste te godine u poslednjem boju protiv Grka, jedna druga rimska vojska izvršila je najezdu na Makedoniju i konačno je savladala. Monteskje navodi da je hiljadu zločina izvršeno da bi se Rimljanima dao sav novac sveta. Rimljani su tada razorili Korint i otuda se vratili pretovareni opljačkanim blagom grčkog zanatstva, vukući za sobom u Rim bezbroj obrazovanih Grka da bi ih prodali kao robove. Polibije je predskazao da će „visok stepen napretka u moći, kao i postojanje golemog bogatstva što vodi sve većem rasipništvu i trvenjima oko položaja, naznačiti početak silaznog puta". Bogatstvo je još u jednom bilo prepreka boljitka države, jer zbog neuspeha reforme braće Grah, koji su želeli da poboljšaju položaj sirotinje, došlo je do opadanja broja graćana i vojnika. Položaj i snaga vojske uvek je, i u najvećoj mogućoj meri, ogledalo unutrašnjeg stanja društva.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Politika rimskot senata

Rimski Senat se, dok je njegova vojska na svim stranama izazivala strah, okretao porobljenim narodima. Mudrim političkim igrama maestralno je naplaćivao i materijalizovao snagu vojske i pobede svoga oružja. Senat je pre svega gledao dugoročne interese Rima, i nije imao previše obzira prema bilo kome narodu ili državi. Izuzetak nisu bile ni savezničke države: „Saveznici su služili u ratovanju protiv neprijatelja, ali bi onda i uništitelji smesta bili oboreni. Filip je pobeđen uz pomoć Etolaca koji su zatim bili potučeni čim su se pridružili Antiohu. Antioh je pobećen uz pomoć Rođana; ali pošto su ih sjajno nagradili, zauvek su ih ponizili izgovarajući se da su oni tražili da sklope mir sa Persijom. Kada su imali više neprijatelja u svojoj blizini, sklopili bi primirje sa najslabijima, koji se smatra srećnim... što je odložio vlastitu propast...".

Već je govoreno o okrutnosti legija Rima: „Budući da su neprijateljima nanosili neslućena zla, retko da je ikad sklopljen savez protiv njih... Zbog toga, retko su im objavljivani ratovi, ali su ih oni uvek vodili u vreme, na način i protiv neprijatelja koji je njima odgovarao... Kako nikada nisu dobronamerno sklopili mir, a rešeni da pokore čitav svet, sporazum sa njima predstavljao je samo prekid rata i u njemu su stajale određene odredbe koje bi uvek značile početak propasti države koja ih je prihvatila. Zahtevali su izmeštanje garnizona izvan utvrđenih gradova ili ograničavali broj kopnene vojske ili oduzimali konje i slonove i, ukoliko bi dotični narod bio moćan na moru, prisili bi ga na spaljivanje brodovlja, a ponekad i da se preseli dublje u zaleđe. Pošto bi uništili vladaočevu vojsku, obrušili bi se na njegovo finanasiranje nametanjem ogromnih poreza ili danka, pod izgovorom naplate ratnih troškova...". „Štaviše, kada bi pobedili nekog značajnijeg vladara, unosili bi u mirovni ugovor da on ne sme posezati za ratom... To ga je ubuduće lišavalo njegove vojne sile, i da bi svu moć sačuvali samo za sebe, uskraćivali su je čak i sopstvenim saveznicima: čim bi saveznici došli u najmanji sukob, Rimljani su slali izaslanike koji su ih prisilili na sklapanje mira. Kada je neki vladar okončao osvajanje što bi ga iscrpelo, odmah je stizao rimski izaslanik da ugrabi plen...". Mudrost i lukavost podržane snagom oružja, siguran su put u uspeh jedne države.

Rimljani su bili majstori mirovnih ugovora kao i njihovog kršenja u trenutku kada je to njima najviše odgovaralo, a protivniku sigurno donosilo poraz i opštu nesreću: „Ponekad su sa nekim vladarem sklopili mirovni sporazum pod razumnim uslovima, a kada bi ih ovaj ispunio, oni bi dodali nove toliko besmislene, da je bio primoran da ponovo započne rat. Tako, pošto su primorali Jugurtu da preda slonove, konje, blago i prebege, zatražili su da se sam preda — što je najgori mogući čin za vladara i ne može biti uslov za mir". Kada bi Rimljani uočili da dva naroda mećusobno ratuju, čak iako nisu bili u savezu ili sukobu ni sa jednim ni sa drugim, nisu propustili da se umešaju, i prelazili bi na stranu slabijeg. Čuvena osnova diplomatije Rima bila je, podeliti. Ahajska republika je nastala kao savez slobodnih gradova. Senat je proglasio da se ubuduće svaki grad samostalno upravlja po sopstvenim zakonima, nezavisno od zajedničke vlasti. Rimska politika je pripremala sve potrebne uslove da svome oružju povećaju izglede na uspeh. „Nikada nisu započinjali ratove u dalekim krajevima, a da prethodno nisu obezbedili nekog saveznika u okolini neprijatelja... koji bi mogao da se sa svojim četama pridruži vojsci koju šalju. A kako ova vojska nikad nije bila brojna, uvek su se potrudili da drže drugu vojsku u neprijatelju najbližoj pokrajini, a treću u Rimu, uvek spremnu za pohod. Tako su ratovali samo malim delom svojih snaga, dok je... neprijatelj stavljao na kocku sve svoje snage".

O čuvenoj rimskoj diplomatiji govori i sledeći primer: „Kada je jedan njihov vojskovođa sklopio mir da bi spasio... vojsku od uništenja, Senat nije odobrio mir, ali ga je iskoristio i nastavio rat. Tako se, kad je Jugurta opkolio rimsku vojsku i pustio je prihvatajući sporazum, desilo da su iste trupe koje je poštedeo upotrebljene protiv njega. A kada su Numićani prisilili dvadeset hiljada Rimljana, na ivici gladi, da mole za mir, mir kojim je spaseno toliko građana, prekršen je u Rimu... tako što je smenjen konzul koji ga je potpisao". Senat je uvek vodio politiku koja je doprinosila širenju imperije slavi Rima kroz vekove.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Cezar — vojni genije

Cezar je želeo da se na vrhovnu vlast uspne sa oružjem u rukama poput Sule. Republika je bila dovoljno oprezna da obuzda vojsku i ambicije vojskovoća tako da: „Državna politika nije dopuštala da u blizini Rima bude vojska, ali se nije saglasila sa tim da Italija bude potpuno ispražnjena od trupa. Iz ovoga razloga, značajne snage držane su u podalpskoj Galiji... Ali da bi obezbedio grad Rim od ovih trupa, objavljen je čuveni Senatus consultum... Njime je svako ko bi prešao Rubikon sa legijom, vojskom ili kohortom, žrtvovan podzemnim božanstvima i oglašavan krivim za svetogrće i oceubistvo". Cezar je prešao Rubikon, jer je iza sebe imao snagu vojnika koji su ga slušali i kojima je bio uvaženi vojskovoća. U nameri da doće do Rima i osvoji vlast, nije ga mogao zaustaviti ni Pompej. Pompej i Cezar su bila dvojica ljudi jednakih ambicija, oni su zasenili sve građane ugledom, poduhvatima i vrlinama. Pompej se prvi pojavio, a Cezar je usledio odmah za njim. I kada je Cezar zapretio pohodom na Senat, Senat se oglasio i poverenje dao upravo Pompeju. Došlo je do građanskog rata izmeću ova dva velika vojnika Rima. Cezar je pobedio i pored nekih srećnih okolnosti: „...ovaj izuzetni čovek imao je mnogo velikih osobina bez ijednog nedostatka — iako je imao i mnogo poroka — da bi bilo vrlo teško da ne postane pobednik kojom god vojskom zapovedao i zavlada Republikom u kojoj je roćen".

Postoje mnoge zanimljive teorije o vrednostima i manama građanskih ratova za napredak i stabilnost države, prosperitet naroda i zdravlje jednog društva. Zanimljivo je da je tokom građanskih ratova spoljašnja moć Rima neprestano rasla. Pod voćstvom Marija, Sule, Pompeja, Cezara, Antonija i Avgusta, Rim je neprestano postajao sve strašniji za svoje neprijatelje i porazio je sve preostale kraljeve. Monteskje govori o prednostima graćanskih ratova: „Nijedna država ne preti drugima osvajanjem toliko snažno kao ona koja se nađe u strahotama građanskog rata; svi... postaju vojnici i kad mir objedini sopstvene snage, ova država ima veliku prednost nad onima u kojima žive samo građani. Osim toga u građanskim ratovima često se uzdižu velike ličnosti, jer se u metežu izdvajaju najzaslužniji...". Francuski filozof hvali vrednosti ovih ratova.

Nastupa period kraja Republike i dolazi vreme vlasti Cezara. Rim se plašio da će Cezar postati diktator kao Sula, ali je Ciceron izjavio i priznao „da je iskreno iznenađen Cezarovom razboritošću, pravednošću i mudrošću". Stravična progonstva se nisu dogodila, jer se u doba Cezara svet toliko izopačio, da nijedan bogat čovek, istaknuti, nezavisan i aktivan u javnom životu, nije mogao opstati bez potpore vojske. „Oko 46. godine p. n. e. u Rimu nije bila nijedna vojna, zakonodavna, administrativna, ili finansijska ustanova od bilo kakvog značaja, a da Cezar nije imao potpunu kontrolu nad njom. Mir i red su ponovo uspostavljeni". Oduvek neprijatelj Senata, Cezar nije mogao da sakrije prezir prema ovom telu koje je postalo gotovo smešno posle gubitka vlasti. Prezir je išao dotle da je sam donosio senatske zaključke; potpisivao ih je imenima senatora koji bi mu pali na pamet. Cezar je pisao: „Ponekad doznajem da je Senatus consultum, usvojen po mojoj preporuci, izvršen u Siriji i Jermeniji pre nego što sam za njega i doznao. A nekoliko vladara napisalo mi je zahvalnosti zbog preporuka da steknu kraljevski čin, pri tome ne samo da nisam znao da su oni kraljevi, nego nisam ni čuo za njih". Cezaru je bilo teško da sačuva život, jer je većina zaverenika bila iz njegove stranke ili je od njega bila obasuta dobročinstvima. Cezar je ubijen upravo njihovom rukom.

Demokratski pokret, koji su pokrenuli braća Grah, u drugoj polovini 2. veka pre Hrista, doveo je do niza graćanskih ratova i konačno, kao toliko puta u Grčkoj, do uspostavljanja „tiranije". Rasel o građanskim ratovima ima drugačije mišljenje od Monteskjea. Opšteg slaganja o bilo kojem pitanju u društvenim naukama nema, jer su socijalno-istorijski fenomeni toliko složeni da se mogu različito posmatrati, ocenjivati i vrednovati. „Avgust, naslednik i usvojeni sin Julija Cezara, koji je vladao od 30. godine pre Hrista do 14. godine n. e, okončao je graćanski rat i (sa manjim izuzecima) spoljne osvajačke ratove. Prvi put od početka grčke civilizacije, antički svet je uživao u miru i sigurnosti... U građanskim ratovima, jedan general bi sebe proglasio za prvaka Senata, drugi za vođu naroda. Pobedu bi odneo onaj koji bi vojnicima ponudio veće nagrade. Vojnici nisu hteli samo platu i pljačku, već darovnicu na zemlju; zato se svaki građanski rat završavao zvaničnim zakonitim proterivanjem mnogih tadašnjih zemljoposednika... kako bi se obezbedilo mesta za državne legionare. Dok je rat trajao, njegovi izdaci su se namirivali egzekucijom imućnih ljudi i konfiskacijom njihove imovine... Činjenica da se okončao period građanskih ratova iznenadila je rimski svet i izazvala sveopštu radost, izuzev kod malobrojne stranke senatora". Za sve druge bilo je istinsko olakšanje što je Rim, pod Avgustom, napokon postigao stabilnost i red, za kojim su uzalud žudeli Grci i Makedonci. Avgustova vladavina bila je srećni period za rimsko carstvo. Oktavijan (Avgust) imao je moć, jer mu je Cezar deda-ujak ostavio svoj imetak i imao je odanost Cezarovih legija. Oktavijan je dobio titulu Avgust („uzvišeni" — titula sa religioznim prizvukom) po kojoj će biti poznat. Preuzeo je vladavinu pod izuzetno povoljnim okolnostima. Uživao je neizmernu vojnu podršku. Raspolagao je bogatstvom Egipta i imao sav rimski svet pod svojom vlašću u vreme kada narod Rima, Italije i provincija nije ni za čim toliko žudeo kao za mirom i bezbednošću. Pišući posle sto godina, rimski istoričar Tacit objasnio je Avgustov dolazak rekavši da se, mira radi, sva vlast morala usredsrediti u rukama jednog čoveka. „Kada je pridobio vojnike poklonima, narod niskim cenama žita, a sve redom izgledima na slatke plodove mira, započeo je malo-pomalo da na sebe prenosi prerogative Senata, magistrata i zakona". Najuticajniji su pretpostavili sigurnost sadašnjice opasnostima minulog doba. Avgust ne samo da je zvanično bio proglašen za božanstvo posle smrti, već su ga spontano smatrali za boga u mnogim provincijskim gradovima. Pesnici su ga hvalili, trgovačka klasa je videla da joj odgovara opšti mir, a čak i Senat, kome je on ukazivao sve spoljašnje znake poštovanja, nije propuštao priliku da ga obasipa počastima i zvanjima. Upravljačka mašinerija, koju je stvorio Avgust, nastavila je da funkcioniše prilično dobro. Avgust je značajan i sa stanovišta vojne struke: „Avgust je stvorio luke za mornaricu. Kako pre njega Rimljani nisu imali ni stalnu kopnenu vojsku, još manje su imali mornaričke snage. Avgustova flota je kao glavni cilj imala obezbećivanje konvoja i veze izmeću različitih krajeva Carstva; inače su Rimljani bili gospodari čitavog Sredozemlja. Oni se nisu plašili nikakvog neprijatelja, a u to doba se plovilo samo ovim morem".

Vojnici i vojskovođe

Odnos vojskovođa i vojnika nije bio kao u stara vremena, kada se vojskovođa pre svega svojim poreklom, hrabrošću, snagom, podvizima u boju nametao legionarima za voću koji se bespogovorno sluša i čija su naređenja zakon za sve. Vojnici su vojskovođu u svemu bespogovorno sledili u ratu i u smrti pogotovo, u čast Rima i za slavu svoje otadžbine. Vremena su se promenila u Rimu: „Verujem da je Oktavijan bio jedini meću svim rimskim zapovednicima koji je stekao naklonost vojnika, pokazujući im neprestano znakove prirodnog kukavičluka. U to doba, vojnici su više cenili velikodušnost vojskovođe nego njegovu hrabrost. Spremajući se protiv Oktavijana, Antonije se zakleo vojnicima da će obnoviti republiku... Ovo pokazuje da su čak i vojnici žudeli za slobodom otadžbine, iako su je stalno uništavali, budući da nema ničeg toliko lepog kao što je vojska. Odigrala se bitka kod Akcijuma... Antonija je... izneverilo... toliko mnogo vojskovođa i kraljeva čiju je vlast proširio ili učvrstio. Zanimljivo je da mu je grupa gladijatora ostala junački odana i verna".

Govorili smo o slabostima plaćeničke vojske u Rimskoj imperiji: „...Rimski vojnici nisu imali duh zajedništva. Nisu se borili za određenu stvar, već zbog određene ličnosti, znali su samo za određenog voću koji ih je za sebe vezivao ogromnim očekivanjima. Ali pošto poraženi vojskovođa nije mogao da ispuni svoja obećanja oni su se okretali drugom vojskovođi". Profesionalni vojnici su postali strah i pretnja za svoje vladare, što nije bila odlika republikanske vojske, kada se borilo zbog časti i obraza, za svoj grad i otadžbinu. „Kada se Avgust naoružavao za rat, strahovao je od pobune vojnika, a ne od zavere građana; stoga se prema vojnicima odnosio sa obzirom, a prema ostalima je bio okrutan. U miru je strahovao od zavere, a imajući pred očima sudbinu Cezara, pomišljao je da krene drugim putem vladavine, kako bi izbegao njegovu kob". Avgust je rasporedio po Rimu odrede pretorijanske garde, vojne odrede koji su bili najodaniji imperatoru, i bili su njegova telesna garda.

U narednom periodu, težnja za lagodnim životom postala je dominantno obeležje višeg rimskog društva. Tu počinje lagani silazak rimskog oružja, vlasti i slave, jer uspeh opija i priprema propast veličine. Ponekad su se dešavali i vojni prevrati i zloupotrebe oružane sile, jer su se rimski pretorijanci u kasnijem periodu carstva mešali u pitanje politike. Često je mač birao krunu. „Pošto je Kaligula ubijen, Senat se sastao da sastavi vladu. Dok je većao, neki vojnici su ušli u palatu da bi je opljačkali. U mračnom kutu, pronašli su čoveka koji je drhtao od straha. Bio je to Klaudije: proglasili su ga za imperatora. Klaudije je oborio stari poredak dopuštajući oficirima da dele pravdu...". Galba, Oton i Vitelije su se kratko zadržali na vlasti, jer nisu bili po volji vojnika koji su tražili više novca nego što su oni bili spremni da daju ili jednostavno imali. Poput njih i Vespazijana su izabrali vojnici.

U vreme Rimskog Carstva značaj i broj pretorijanaca se povećavao. Imali su zadatak da prate cara u ratnim putovanjima u zemlji i inostranstvu i da održavaju unutrašnji red. Kao dobro ogranizovana i disciplinovana vojska, pretorijanci su predstavljali oslonac carske vlasti, zbog čega su bili privilegovani u odnosu na druge legionare. Politički uticaj i moć pretorijanaca su sve više rasli, te su vremenom postali opasnost i za carsku vlast. Prvih decenija nove ere pretorijanci su bili odlučujući faktor u prevratima, izboru i proglašavanju novog cara. Krajem 2. veka Lucije Septumije Sever raspustio je kohorte pretorijanaca koji su ugrožavali njegovu vlast. Uvek je bilo pitanje ko čuva čuvare.