Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Rimska imperija — snaga i moć njenog oružja  (Pročitano 23722 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Rimska imperija — snaga i moć njenog oružja
« poslato: 08.05.2014. 21:42 »
Monteskje smatra da veličina Rimljana leži u njihovom rodoljublju, vojnoj veštini i disciplini, republikanskim institucijama, poštovanju dobrih zakona i ograničenoj teritoriji. Sigurno je da je Rimska imperija, njena slava i trajanje, jedna epoha civilizacije koja je ostavila mnogostruke, neizbrisive tragove i značajne posledice na razvoj Zapada, kao i na kulturni smer kretanja kasnijih epoha i vrednosti velikog dela čovečanstva. Dovoljno je spomenuti da je Rim postao sinonim za pravo, da je utemeljio jedan univerzalan jezik (latinski), najviše doprineo širenju hrišćanstva, a o moći rimskog oružja i veštini njegovih slavnih vojskovođa ispisani su tomovi knjiga. Istoričari dele rimsko doba na dve epohe: period rimske republike koji je počeo 509. p. n. e., zbacivanjem etrurske monarhije, i period carstva, kojije započeo 27. p. n. e., zbacivanjem etrurske monarhije, i period carstva, kojije započeo 27. p. n. e. kada je Okvavijan (Avgust) postao prvi rimski imperator. Kroz vekove rimske istorije sve je bilo u znaku borbe i ratova, kao i slavnih pobeda i moći rimskih legija. Rimskaa imperija iznedrila je slavne vojskovođe Rima: Scipiona Afrikanca, Pompeja, Cezara, Avgusta, Sula, Trajana, Hadrijana, Marka Aurelija. Ne treba zaboraviti da su veliki protivnici Rima: Hanibal, Pir, Mitridat i Atila svojim vojničkim genijem doprineli veličini i sjaju pobeda rimskog oružja, jer nema velikih pobeda i slavnih dela bez veličanstvenih i moćnih protivnika koji zaslužuju sve počasti i oreole slave. Rimska imperija se sve više širila, i jednog momenta njena vojska je postala opterećenje i opasnost za svoju državu, jer je postala nedisciplinovana, potkupljiva, nezajažljiva i ubijala komandante. Neprekidno ratovanje i vojevanje na udaljenim granicama i neophodnost podmićivanja trupa, kao cena za njihovu odanost, povlačili su za sobom povećanje državnih izdataka. Buntovna i raspuštena vojska postala je petežak teret za državu i strah za vladare. Koreni krize Rima vodili su nazad do naizgled zlatnog doba Trajana, Hadrijana i Marka Aurelija. Nagovešten je sumrak Rima i njenog slavnog oružja i legendarnih legija.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Uvod

Aleksandar Makedonski i njegovo doba s kraja 4. veka p. n. e. su na više načina odredili pojavu onih političkih i kulturnih ideja koje su kasnije prožele kraj Republike i Rimsko Carstvo. Od Aleksandrovog doba pojedinac je vladao društvenom i kulturnom pozornicom, jer je demokratija u malim polisima i prolaznim vladama proširena u kraljevstva ili carstva na čelu sa totalitarnim vladarem. U političkom i duhovnom smislu, Aleksandar Veliki i njegovi naslednici bili su preteče Rimske Imperije koja će kroz istorijski hod, uspone, veličinu i slavu proširiti Rim i čije ćemo ostatke nalaziti: „...razasute sve do močvara severne Britanije, duž prašnjavog puta Sahare i po pesku Mesopotamije. Rimski imperatori nisu bili samo Rimljani niti Italici nego i iz rimskih provincija Španije, Afrike, sa Balkana i Sirije. Među njima, bio je i sin jednog arapskog razbojnika ili neki gusar iz Nizozemske. Od Eufrata do Atlantika... Rimsko Carstvo je obuhvatalo ljude svakojakih jezika i boje kože. Rim je... bio spoj raznorodnih tradicija i naroda, kakav je svet retko video".

Rim je vekovima osvajao teritorije i narode i širio svoju vojnopolitičku moć. Prvo je propast Aleksandrove moćne države omogućio prodor Rimljana na helenske prostore. Pokoravanje Grčke dovršeno je 146. p. n. e. iako su Grci, koji su bili vojnički poraženi i teritorijalno okupirani, izvršili kulturnu dominaciju celokupnog Rimskog Carstva, a period od 31. godine (sa Avgustom) najčešće se naziva helenističko-rimskim periodom. Aleksandrova osvajanja nisu se dotakla zapadnog Mediterana. U njemu su na početku 3. veka pre Hrista vladala dva moćna grada — države: Kartagina i Sirakuza. U Prvom i Drugom punskom ratu (264. — 241. i 218. — 201. p. n. e.) Rim je osvojio Sirakuzu, a Kartagina je izubila svaki značaj. U toku 2. veka p. n. e. Rim je je osvojio makedonske monarhije, dok je Egipat, opstao i dalje kao vazalna država do smrti Kleopatre (30. p. n. e.). Španija je osvojena slučajno, u ratu sa Hanibalom; Francusku je osvojio Cezar sredinom 1 veka pre Hrista, a Engleska je pokorena oko stotinu godina kasnije. Granice Carstva, na vrhuncu njegove moći, bile su Rajna i Dunav u Evropi, Eufrat u Aziji i pustinja u severnoj Africi.

Osnovno je pitanje, i ujedno istorijska zagonetka, kako je grad Rim postao moćna imperija i najveća svetska vojno-politička sila do toga doba, ako znamo da je na početku rimsku naseobinu sačinjavalo samo nekoliko sela na obalama donjeg Tibra. Naravno, razloga je mnogo i odgovor nije jednostavan, ali: „...mora se primetiti da ono što je najviše doprinelo da Rimljani postanu gospodari sveta jeste to što su se ratujući sa nizom naroda, neprestano odricali starih običaja čim bi naišli na bolje". Monteskje u ovom delu tvrdi i sledeće: „U tadašnjim italskim republikama smatralo se da ugovori sklopljeni sa nekim kraljem ne obavezuju njegovog naslednika... Tako su svi oni koje je pokorio rimski kralj smatrali sebe slobodnim pod njegovim naslednikom, pa su ratovi stalno izazivali nove ratove". Pored novina koje je prihvatao Rim, zatim stalnih ratova koji su vođeni za neosvojene teritorije, jedan od značajnih razloga moći i slave rimskog oružja i pobedničke politike nalazi se u bitnoj činjenici: „...što su svi njegovi kraljevi bili značajne ličnosti. Nigde drugde u istoriji ne nailazimo na neprekidni niz takvih državnika i vojskovođa". Dakle, efikasna unutrašnja organizacija društva, životvorna moć prilagođavanja, stalno kalenje vojnika u ratu, koje su predvodili legendarne vojskovođe, koji jedino mogu ostvariti velike pobede i strategijske podvige, činili su Rim sve moćnijim u svetu surovih nadmetanja oružja, vojski, i država.

Koreni rimske imperije

„Prvobitno, Rim je bio mali grad država, vrlo sličan onima u Grčkoj, posebno takvim koji, kao Sparta, nisu zavisili od spoljnje trgovine. Kraljeve je, poput onih u Homerovoj Grčkoj, nasledila aristokratska republika... osvajanje je... donelo ogromno novo bogatstvo senatorskoj klasi, u nešto manjem stepenu „vitezovima" kako se nazivala viša srednja klasa". Posle progona kraljeva vlast je postala ari-stokratska. U njoj su samo porodice patricija sticale službe, sva dostojanstva i, shodno tome, sve vojne i građanske počasti. Kada je došao period rimske republike stotinak patricija koji su nekad savetovali kralja, sada je u svojstvu rimskog Senata, nastavilo da savetuje nove vladare — dva konzula koja je birao narod, i koji su imali podjednaku vlast. Oni su komandovali vojskom, rešavali nesuglasice među građanima, bili odgovorni za prikupljanje poreza i namirivanje javnih izdataka. Dakle, konzuli su bili zaduženi za sve one društvene uloge u zajednici koje čine esenciju svake vlasti: upravljanje nad monopolom fizičke sile, donošenje i primena zakona i odlučujući uticaj na finansije kroz poreze i način trošenja državnog novca.

Naravno, Rim nije osvajao svet bez unutrašnjih sukoba. Između njegovih zidina često je besneo tajni rat. Rimska republika imala je način da zaštiti državu od zloupotrebe vladara, pa su konzuli, da ne bi za stalno prigrabili vlast, predavali dužnost po isteku jedne godine provedene na vlasti. Veću vlast od konzula imao je samo diktator, koji je u slučaju preke potrebe (prvenstveno rata) imenovan na šest meseci.

Republikanska vlast imala je elemente demokratije, jer je narod mogao da učestvuje u radu novostvorene republike, birao je konzula, od njega je tražena saglasnost za sve objave rata i mira, za uvođenje novih poreza i donošenje zakona. Rim je posle progonstva kraljeva uspostavio godišnje konzule, što ga je dovelo do visokog stepena moći. Republika, stekavši vođe koji se svake godine smenjuju i upiru da pokažu svoje sposobnosti ne bi li zadobili nove dužnosti, nije gubila ni trena radi gordosti vladara: konzuli su pokretali Senat da narodu predloži rat i svakodnevno mu ukazivali na nove neprijatelje. Kako je Rim bio grad bez trgovine i gotovo bez zanata, pljačka je bila jedini način da se pojedinci obogate. Dakle, motiv koji je pokretao Rimljane na stalno ratovanje bio je, pored slave i širenja moći, očigledan ekonomski interes, kao najbolji i najefikasniji način da se ratujuća zajednica koja ima uspeha u borbi brzo i obilato obogati. Ratni plen je zajednički sabiran i deljen vojnicima. Ništa od plena nije bivalo izgubljeno, jer se pre polaska u rat svako zaklinjao da ništa neće otuđiti u svoju korist. Rimljani su bili narod sa najvećom verom u zakletvu, koja je oduvek bila osnova vojne discipline. I narod koji je ostao u gradu imao je koristi od pobede. Deo zemlje koji je oduziman pobeđenom narodu delio se na dva dela: jedan je prodavan u korist države, drugi je deljen siromašnim građanima pod izvesnim porezom u korist Republike.

Konzuli, koji su trijumf mogli da steknu samo osvajanjima ili pobedom, ratovali su sa krajnjom upornošću — kretali su pravo na neprijatelja. Monteskje naglašava: „Rim je tako bio u stalnom i uvek žestokom ratu. A narod koji je u neprestanom ratu, i po principu vladavine, neizbežno mora ili propasti ili nadvladati sve ostale koji bilo u ratu ili u miru nisu nikada bili skloni da napadnu niti spremni da se brane. Tako su Rimljani stekli duboko poznavanje ratne veštine. U povremenim ratovanjima, većina primera je beskorisna: mir pruža drugačije predstave i zaboravljaju se sopstvene mane i vrline. Druga posledica stalnog ratovanja je bila ta što su Rimljani u miru živeli isključivo kao pobednici. Oduvek izloženi osvetama, postojanost i odvažnost su im bile potrebne a ove vrline se kod njih nisu mogle razdvojiti od ljubavi prema sebi, porodici, otadžbini...".
« Poslednja izmena: 08.05.2014. 22:14 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Rimska imperija — snaga i moć njenog oružja
« Odgovor #1 poslato: 08.05.2014. 22:15 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Oružje vojničke slave

U prvih trista godina postojanja republike, Rim se neprestano, očajnički borio i vodio krvave ratove protiv Etruraca, Gala i italskih suseda, posebno protiv žilavih brđana koji su za sebe želeli polja Rimljana, njihove useve i krda stoke. Latini, Hernici, Sabinjani, Ekvi i Volsci strastveno su voleli rat. Svi oni su bili oko Rima; pružili su mu nezamisliv otpor i postali njegovi učitelji u pogledu istrajnosti ratovanja. Pošto je Senat iznašao način da plati vojnike, započela je rimska opsada Veje koja je potrajala deset godina. Kroz ratovanje Rim postaje borbeno veštiji i vojno iskusniji: „Kod Rimljana se zapaža nova veština i nov način ratovanja: njihovi uspesi postaju sjajniji; bolje koriste sopstvene pobede; osvajanja su sve veća; proširili su... naseobine; ukratko, osvajanje Veje bilo je neka vrsta prevrata". Tako je počelo, jer ništa nije tako važno za svaki vojni poduhvat kao uspeh i uzvišeno za vojsku kao slava pobede. Prvi Rimljani bili su vojnici i heroji i zato se s razlogom smatra da je ovaj prvi period od tri veka republikanskog Rima — herojsko doba rimskog naroda. Za to vreme Rimljani su osvojili Italiju i postavili temelje novoj sili na Sredozemlju, zahvaljujući kojoj su stvorili svetsku imperiju. Ako bi se tragalo za uzrocima prevlasti Rimljana u tom periodu, jedan, ali naravno ne i jedini odgovor istorijske zagonetke, mogao bi biti: „Čini se da nije bilo granica rimskoj neustrašivosti na bojnom polju, na njihovoj samopožrtvovanosti i odanosti gradu i njegovim bogovima". Jer, „Drevni Rimljani su bili ljudi neuobičajenog kova, koji su svoje vrline stavili u službu zajedničkog ideala u kojem individualne ljudske potrebe igraju male uloge. Nisu Rimljani bili samo hrabri u ratu već i bespoštedni, često krajnje nehumani... i u vreme mira". Takvi ljudi, koliko god mirotvorci vrteli glavom, odlični su vojnici za velike pobede.

Sa stanovišta vojničkog poziva važno je pitanje kako su stari Rimljani ratovali i šta je omogućilo da se proslave širom sveta. U početku se uloga vojnika i građanina nije mnogo razlikovala, jedan isti čovek je u ratu bio vojnik, a u miru se bavio zemljoradnjom. Ali, to nije bilo lako. „Kada bi rat povlačio sitne zemljoposednike sa polja, žetva bi omanula, a oni su morali da pozajmljuju i tada bi zbog kamata gubili svoju zemlju... Kako su se ratovi bez prekida nastavili, a patriciji nemoćni da se sami bore, siromašnim plebejcima je bilo dozvoljeno da se organizuju i daju vođu, pa da služenje u vojsci uslove garancijom za većom društvenom pravdom. Plebejci su primenjujući silu sprečavali da se neki dužnici, nemoćni da posle rata plate narasle dugove u lancima, prodaju u roblje. Zato je uvedeno zvanje narodnog tribuna da štiti obespravljene..." Nesporan je, dakle, uticaj rata na ratujuću zajednicu i na sve društveno-političke posledice koje nužno izaziva u državi; odnos društva i vojske, krune i mača oduvek je bio dvosmeran i uzajamno vrlo isprepleten i usko međuzavisan.

U početku Rimske imperije, koja je bila pre svega zasnovana na snazi rimskog oružja, vojnici su imali presudan uticaj na političke odnose i samu vlast u državi. Tako je narodne tribune (dva) birala vojnička skupština rimskog naroda (comitia centruriata). Svi vojnički sposobni Rimljani predstavljali su skupštinu i smatrano je da su, ako su se borili za Rim da su dovoljno pravedni da odlučuju o svim bitnim pitanjima života i smrti Republike. Za praćenje razvoja vojničke profesije u Rimu vrlo je bitno da: „U početku vojna služba nije bila plaćena, te su trupe same morale da obezbeđuju ratnu opremu. Pošto su jedino najbogatiji Rimljani bili u stanju da imaju konje, vitezovi (eqiutes), su činili posebnu grupu. Pešadija je bila podeljena na pet klasa i to po imovinskom stanju (prema zemlji i veličini opreme) koju je mogao da ponese svaki vojnik. Ratnici koji su raspolagali svime: delovima oklopa, kacigom, grudnim pancirom, zaštitnicima za noge, štitom, kopljem i mačem — obrazovali su prve tri klase i činili glavne borbene snage koje su zauzimale najopasnije položaje i izlagale se najjačem udaru. U okviru rimske legije koja je brojala 4.000 do 6.000 boraca i verovatno isto toliko stara koliko i sama Republika, tih pet klasa je podeljeno na centurije koje su brojile oko 50 — 60 vojnika, a svakom od ovih jedinica je komandovao centurion". Zanimljivo je da je Republika propisala da je naoružanim ljudima bio zabranjen ulazak u grad.

Prva tri veka Republike bogati su uvek bili u većini, mač je birao vlast, jer masa siromašnih nije služila u vojsci i nije imala nikakvog političkog uticaja. Kasnije će se to kroz vekove promeniti, kao i mnogo toga u politici i vojnoj službi Rimske imperije.

Kroz vekove rimske istorije sve što je bilo suštinsko i presudno zvalo se imenom rata, sukoba i heraklitovske borbe, gde su se sva prelomna pitanja imperije svodila na mnoge odlučujuće bitke i bojeve, i gde je jedina dilema za Rimljane i njihove neprijatelje bila ko će pobediti, a ko biti poražen i zatim propasti. Rimljane su u početku, preko sto godina, ugrožavali njihovi etrurski gospodari. Sledeći izazov za Rim bilo je vreme kada se opasnost sručila na celu Italiju i horda divljih pljačkaša Gala upala preko alpskih tesnaca, donoseći oganj i krvoproliće. Pošto su Gali 387. p. n. e. do nogu potukli rimsku vojsku u krvavoj bici na rečici Aliji, popalili su i opljačkali Rim i poubijali mnoge ostarele senatore. Međutim, i pored poraza Rim se nije predavao. Rimljani su bili ratnički narod i kasnije su vodili veliki broj ratova protiv Gala. Slavoljubivost, prezir prema smrti, čvrstina volje, bili su podjednaki u oba naroda, ali oružje Gala je bilo slabije od oružja Rima; galski štit je bio mali, a mač slab. Rimljani, rođeni pobednici i čvrsti vojnici su oko 280. godine p. n. e. postali suvereni gospodari teritorija od galskog severa (dolina reke Po) do grčkih kolonija na jugu Italije.

Rimski vojnici nastavljaju rat: „Došli su u sukob sa opasnim protivnikom Pirom, kraljom Epira. Godine 280. p. n. e. grčka falanga je kod Herakleje savladala rimsku legiju pored ostalog jer je Pir izveo u boj 20 slonova koji su prestrašili Rimljane koji do tada nisu videli slonove." Kroz burnu istoriju ratovanja uvek je jedna zaraćena strana ili neko na neprijateljskoj strani želeo drugu vojsku da iznenadi moćnim i tajnim oružjem, koje je do tada neviđeno i koje je toliko dominantno da će biti siguran garant uspeha, i da će protivnika silno uplašiti i potpunio paralizovati, a državi koja ga poseduje potpuno obezbediti veličanstven trijumf.* Uvođenje novog i za drugu stranu uglavnom nedostupnog ili nepoznatog oružja, kroz istoriju ratovanja uglavnom je značilo, makar u početku, neprevaziđenu prednost na strani protivnika. Rim se, ipak, i pored poraza dobro borio, tako da su Grci izvojevali uspeh po cenu poslovične „Pirove pobede". Zahvaljujući svojoj istrajnosti Rimljani su postali najmoćniji narod Apeninskog poluostrva. Neki sukobi sudbinski mogu da odrede tok istorije pojedinih naroda ili čitavih civilizacija. „...Pir je zaratio sa Rimljanima u doba kad su oni bili u stanju da mu se odupru i da izvuku pouke iz njegovih pobeda; naučio ih... i pripremio za velika ratovanja... Pirov rat je Rimljanima otvorio oči: protiv toliko iskusnog neprijatelja, postali su marljiviji i posvećeniji nego što su bili ranije. Našli su načina da se zaštite od slonova koji su u prvim sukobima uneli nered u njihove legije; izbegavali su ravnice i tražili pogodna mesta protiv konjice koju su zbog toga prezirali. Potom su naučili da podižu logore po uzoru na Pira, pošto su se divili poretku i dostojanstvu njegovih trupa, dok je kod njih sve bilo u neredu". Rat Rimljana sa Pirom, i pored njihovog poraza, značio je mnogo i bio je vojnički vrlo koristan, i time dokaz više da i porazi mogu narodima da ojačaju moć i budu vredniji od slabih pobeda.

(*U prilog ovome navodimo jedan slučaj iz kasnog doba rimskog carstva: „Neimar koji se zvao Kalinik, i koji je stigao u Carigrad iz Sirije, otkrio je vatrenu smesu koja se izduvava kroz cev i ima svojstvo da voda i sve ostalo što gasi vatru, samo dovodi do još jačeg rasplamsavanja. Grci koji su je stolećima koristili bili su u prilici da njome spale sve neprijateljske flote, naročito arapske, koje su dolazile iz Afrike ili Sirije da bi ih napali pod Carigradom. Vatra je uvršćena u državne tajne, a Konstantin Porfirogenit, u svome delu o upravljanju Carstvom, koje je posvetio sinu Romanu, upozorava ga da čuva ovu tajnu. Poručuje mu da ukoliko varvari od njega zatraže „grčku vatru“ mora da odgovori da nije mu dopušteno da im je preda... i prenese drugim narodima... Grci su bili gospodari mora, a to je donosilo ogromna bogatstva u Carstvo".)

Pirova slava ogleda se isključivo u njegovim ličnim osobinama. Plutarh pripoveda da je Pir bio prisiljen na rat sa Makedonijom jer nije mogao da izdržava šest hiljada pešaka i pet stotina konja. Pirov primer dokazuje da je vojska nekad prevelik teret za državu i tada zajednica postaje talac ratobornih vojnika, i da vladar neprestano mora da se upušta u nove vojne poduhvate, bez kojih ne može da opstane na vlasti. Naći pravu meru između težnji društva za mirom, sposobnosti ekonomije da podnosi ratne troškove, mudrosti politike, snage vojske i potreba razvoja države, jeste najveći izazov za svaku zajednicu kroz sve vekove istorije.

O veštini ratovanja Rimljana govore i sledeće činjenice: „Upuštajući se u rat i smatrajući ga veštinom, Rimljani su u nju unosili svoj duh i sva svoja razmišljanja ne bi li je usavršili... Procenili su da je vojnicima legije neophodno dati jače i teže napadačko i odbrambeno oružje nego što ga ima ma koji drugi narod. ...No, kako u ratovima ima stvari za koje nisu podesne teško naoružane jedinice, poželeli su da se u okviru legije nađe lako naoružani vod koji bi se mogao izdvojiti u borbi i, ukoliko se za tim ukaže potreba, vratiti u njene redove: zatim da se u njoj nađe i konjica, strelci, i praćkaši koji će goniti neprijatelja i dovršiti pobedu: da bude opremljena svim ratnim oruđima koje će nositi sa sobom; da se svaki put ulogori i načini, kao što Vegecije kaže, neku vrstu tvrđave". Da bi nosili teže oružje, vojnici Rima morali su postati snažniji od ostalih ljudi, a to je postignuto stalnim radom koji ih je jačao i vežbama kojima su sticali okretnost. Kakva je bila obuka rimskih vojnika vidi se iz sledećeg opisa: „Navikavali su ih da hodaju strojevim korakom... da prevaljuju dvadeset milja za pet sati, a katkad i dvadeset pet. Tokom ovih marševa, morali su da nose teret od šezdeset funti. Terali su ih da trče i skaču pod punom ratnom opremom; u vežbanju su koristili dvostruko teže mačeve, koplja, strele, nego kod običnog naoružanja, a ta vežbanja su bila stalna. Ratna obuka nije bila samo u logoru; i u gradu je postojalo mesto kada su građani odlazili da vežbaju (...Marsovo polje)...". „Vežbe i vojna obuka su predvorje i venac svih ratnih podviga i slavnih pobeda. U staro doba fizičko vežbanje čak i ples su bili sastavni deo vojne veštine". To se odnosilo i na vojne komandante i same imperatore, makar u herojsko doba Rimske imperije. Pompej, veliki strateg trči, skače i nosi teret kao i svaki drugi njegov savremenik. Lični primer je nezamenjiv u svim vekovima i vremenima (predratnim, ratnim i poratnim), kao i u svim političkim sistemima, jer ljudi vole velike uzore. „Svaki put kad bi Rimljani poverovali da su u opasnosti ili kada bi poželeli da nadoknade kakav gubitak, bilo je za njih uobičajeno da pooštre vojnu disciplinu". Jer, ona čini esenciju vojnog poziva.

Iz nekoliko drastičnih primera vidi se kako su Rimljani shvatali i sprovodili disciplinu vojnika. Manlije pomišlja na to da proširi svoju vojnu moć i pogubi sina koji je pogazio njegovo naređenje. Scipion Emilijan uskratio je vojnicima sve što je moglo da ih razmazi. Sula je toliko dobro obučio svoje vojnike, zastrašene ratom protiv Mitridata, da od njega zahtevaju borbu ne bi li okončali vlastite muke. Rimske vojskovođe više su strahovale od besposlenosti vojnika nego od samih neprijatelja. „Tako očvrsli ljudi obično su bili zdravi; kod pisaca ne nailazimo ni na jednu drugu vojsku koja ratuje po raznim predelima, a imuna je na bolesti". Monteskje navodi da su dezerterstva kod Rimljana bila retka, jer vojnici regrutovani iz srca toliko ponosnog, dostojanstvenog naroda, samouverenog u nadmoć nad ostalima, nisu ni mogli da pomisle na takvo poniženje. Osim toga, kako u početku rimska vojska nije bila brojna, bilo je lako držati je na okupu, jer je vojskovoća mogao da ih bolje upozna i lako uoči mane i disciplinske prekršaje. Drugi autori više naglašavaju da su surove kazne bile prepreka bežanju vojnika iz stroja ili same borbe. „Njihova neočekivana pojava ledila je žile u neprijatelju: umeli su da se iznenada pojave, naročito posle nekog neuspeha, u vreme kada su njihovi neprijatelji bili uljuljkani pobedom... svaki Rimljanin, čvršći i ratoborniji od svoga neprijatelja, uvek je računao na samog sebe; razume se — bio je hrabar... obdaren vrlinom koja je osećanje sopstvene snage. Njihove su jedinice oduvek bile najbolje disciplinovane, bilo je teško i u najljućoj borbi izbeći njihovo grupisanje ili pometnju u neprijateljskim redovima. Tako se u istoriji stalno nalazi kako, mada u početku nadjačani brojem ili žestinom neprijatelja, uspevaju da izbore pobedu". Narod koji je nekoj ideji potpuno posvećen mora biti pobednik.

Šta je posebno poučno u rimskoj istoriji ratovanja i njihovoj taktici: „Glavna pažnja sastojala se u tome da ispitaju u čemu bi ih neprijatelj mogao nadmašiti i time su posvećivali pažnju. Navikli su na prizore krvi i ranjavanja u gladijatorskim borbama koje su preuzeli od Etruraca". Još je slavni Platon u delu „Država" savetovao vladarima da deca vojnika od malena gledaju vežbe i bitke svojih roditelja da bi se navikli na napor, krv i strahote rata, koji će biti njihovo zanimanje. Ono što je posebno oduševljavalo kod rimskih vojskovoća i Rimljana kao vojnika jeste stalna spremnost na promene i hod u susret svim novim izazovima. Onaj ko je spreman da se menja i iz poraza izvlači pouke i prihvata dobrodušne savete istorije, sigurno pripada eliti pobednika. Rimljani su poučan primer za to, dok su bili u usponu snaga i svetske moći. „Oštri mačevi Gala, Pirovi slonovi, samo su jedanput mogli da ih iznenade. Obrušili su se na slabost svoje konjice, najpre zbacujući uzde sa konja kako se njihova prodornost ne bi zaustavila; potom su uveli „velite“ (to su bili lako naoružani mladići i najveštiji u legiji, koji su na najmanji znak skakali na konje ili se borili na nogama.). Kada su doznali za španski mač, odbacili su svoj, razvili su znanje o moreplovstvu. Naposletku, kao što kaže Flavije, „rat je za njih bio vežba razmišljanja, a mir vežba tela". Rimljani nisu ništa prepuštali slučaju i nastojali su da svaku prednost protivnika — geografsku, ekonomsku ili prirodnu, prigrabe za sebe i nisu propustili priliku da se domognu: „numidskih konja, krićanskih lukova, balearskih najamnika, brodova sa Rodosa. Ukratko, nijedan narod nije se spremao za rat sa toliko opreznosti i nije ga vodio sa tolikom smelošću ".

Onaj ko živi za ideal, ideju, cilj ili veru mora u odnosu na druge koji su u tome manje predani ili su prepuni sumnje u sopstvene sposobnosti i raznih obzira prema drugima — biti najbolji.

« Poslednja izmena: 09.05.2014. 10:57 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Rimska imperija — snaga i moć njenog oružja
« Odgovor #2 poslato: 09.05.2014. 11:03 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Sukob Rima i Kartagine

Sukob Rima i Kartagine bio je preloman za sudbinu zapadne civilizacije onoga i kasnijeg doba. Da su Rimljani poraženi od Italika i Grka civilizacija bi bila ista, što ne bi bio slučaj da su Kartaginjani pobedili Rim, jer se tada budući kulturni razvoj zapadnog sveta ne bi mogao tako zamisliti. Njihovi verski obredi zahtevali su ljudske žrtve, a kulturni život je kod njih bio od malog značaja. Kartagina je vladala morem, bavila se trgovinom i postala najbogatija država u zapadnom delu Sredozemlja. Borba oko prevlasti nad Sicilijom, čiji je jedan deo bio pod Kartaginom, a drugi pod grčkom vlašću, bio je predmet spora zbog kojeg je voćen prvi Kartaginski ili Punski rat (264. — 241. p. n. e.). Rim je najpre morao postati pomorska sila da bi osigurao pobedu u ovom sukobu, u kojem je pretrpeo ogromne gubitke u ljudstvu i brodovima što je posledica nevremena i borbenosti Kartaginjana. Oduvek su u ratu ljudski, tehnički, vremenski i prostorni činioci bili uzajamno isprepleteni i u mećuzavisnom odnosu, koji su na odlučujući način uticali na ishod bitke ili oružanog sukoba, kao uostalom i genijalnost vojskovoće, umešnost političkog vođstva države i njen blagorodan uticaj na snagu vojne sile. Rat je u doba Rima već uveliko postao najbolji način brzog bogaćenja i gospodarskog uništavanja protivnika. Posle iscrpljujuće borbe, Sicilija i ratna dobit u zlatu pripali su nesalomivim vojnicima Rima koji su oteli od Kartagine i Sardiniju i Korziku. „Rimljani su se vraćali sa plenom otetim od poraženih naroda... što je pričinjavalo veliku radost. Bila je to klica trijumfa koji su docnije bili glavni uzrok veličine do koje će dospeti grad". Rat zahteva velika sredstva i nagrade za vojnike.

Hanibal je bio mladi i blistavi vojskovođa Kartagine i na večnost zakleti protivnik Rima. Nema vojničke veličine i vekovne slave bez velikog, dostojnog i snažnog protivnika. Ukoliko neki vojskovoća ili vojska žele oreol i slavoluk pobede potreban im je moćni neprijatelj koga će nadvladati, jer će samo u slučaju veličanstvene i blistave pobede nadvisiti značaj i slavu protivnika. Kada se sukobe dve sile, kao Rim i Kartagina, rat nikada ne traje kratko i bez velikih potresa, kako za države u sukobu, tako i za celokupni svet oko njih. Drugi punski rat trajao je sedamnaest godina (218. — 201. p. n. e.) i počeo je od Hanibalovog junačkog prelaska preko Alpa, skupo plaćenog u ljudskim životima i zatiranju slonova. U svakom slučaju, bio je to podvig do tada nevićen u istoriji ratovanja. „Svojom uobičajenom oštroumnošću, Polibije poredi vojno urećenje Rimljana sa onim kod Makedonaca koje su prihvatili svi kraljevi, Aleksandrovi naslednici... naklonjen je rimskom vojnom urećenju...".

Kao genijalni vojskovoća Hanibal se nije ustručavao da od svojih najljućih neprijatelja uzme najvrednije. „U Drugom punskom ratu odmah je naoružao svoje vojnike po ugledu na Rimljane". Zadao im je niz tako strašnih udaraca da su poverovali kao da su ih bogovi napustili. Svaki naredni poraz Rima — kod Trabije (218. p. n. e.), Trazimenskog jezera (217. p. n. e.), i Kane (216. p. n. e.) je bio ubitačniji od prethodnog. Rimljani se posle velikog poraza kod Kane, (kada su im svi okrenuli leđa), nisu odrekli starih pravila, kako rimski narod ne može da sklopi mir dok je neprijatelj na njegovim tlu. Rim je spasen snagom svojih ustanova. Posle bitke kod Kane ženama nije bilo dozvoljeno da prolivaju suze. Senat je odbio da otkupi zarobljenike i poslao je bedne ostatke vojske u rat na Siciliji, bez nadoknade i bez ratnih počasti sve dok Hanibal ne bude proteran iz Italije. Rimski Senat, iako poražen i ponižen, odbio je da prihvati poraz. „Kada su posle poraza kod Kane i pobuna koje su usledile, snaga Republike toliko smanjene da je odbrana bila jedva zamisliva u slučaju neprijateljevog napada, Rim se održavao hrabrošću i, ne vodeći računa o gubicima, pratio je pokrete pobednika. Čim je primećeno da Hanibal, umesto da dovrši svoju pobedu, neko vreme ne pomišlja ni na šta drugo osim da u njoj uživa, Senat se ohrabrio i uvideo da neprijatelj koji je sposoban da propusti sopstvenu sreću i prokocka vlastite velike uspehe, nije stvoren da bi pobedio Rimljane. Od toga vremena Rim je stalno beležio najveće poduhvate, a Hanibal, koji je bio vrlo vešt, hrabar i ovenčan pobedama, nije mu se mogao suprotstaviti". Rimljani potpuno neočekivano šalju: „Izvesne vojne snage, očajnički potrebne zemlji, upućene su u Španiju, a njihova komanda 210. p. n. e poverena je Rubliju Korneliju Scipionu generalu starom dvadeset i nekoliko godina. General se očajno borio sa bratom Hanibala, ali njega to nije sprečilo da iz Španije prebaci još jednu vojnu formaciju koja se pridružila Kartaginjanima u Italiji 207. p. n. e. Dok je Rim drhtao od strave, jedna vojska koja je tajno, forsiranim maršem poslata na sever nanela je poraz bratu od Hanibala... i on je u tome velikom rimskom trijumfu poginuo".

Tri godine kasnije Scipion je izvršio invaziju na Afriku i njegovi: „...tamošnji uspesi su primorali Kartaginjane da iz Italije pozovu Hanibala koji je plakao od žalosti predajući Rimljanima zemlju na kojoj ih je toliko puta pobedio. Sve što veliki državnik i vojskovoća može da učini Hanibal je učinio da bi spasio svoju otadžbinu". Dve su se vojske sukobile 202. p. n. e. kod Zame, gde je Scipion, nazvan Afrikanac, stekao slavu kao prvi rimski vojskovoća koji je naneo poraz Hanibalu. Samo velikim ljudima u istoriji koji učine za to vreme naizgled nemogući podvig ili teško ostvarivu misiju pripada slava budućih dana, ali ne treba zaboraviti ni one koji su popločali i obezbedili put onome koji će biti ovenčani pobednik. Kada vojskovoća, vojska ili narod izgube odlučujuću bitku dolazi težak poraz, poniženje i silazak sa istorijske scene, ostalo je vreme robovanja, ispaštanja i bednog preživljavanja. Posle poraza Hanibala, koji je bio simbol svih pobeda Kartagine, došlo je do istorijskog i vojnog preokreta i grad je postao bespomoćan predajom mornarice i pristankom da plaća odštetu od 200 talenata godišnje (1 talent — oko 40 kilograma zlata) u trajanju od pola veka.

Koji su razlozi istorijskog poraza Kartagine? „Pošto se Kartagina obogatila pre Rima, ranije je započelo njeno propadanje: tako dok su u Rimu javne službe sticane samo na osnovu vrlina i donosile samo počast... sve što je država mogla da pruži pojedincu u Kartagini prodavalo se, a svaka učinjena usluga državi bila je isplaćivana". Kartaginu su razjedala nesloga i rivalstvo stranaka, nasuprot Rimu koji je u to doba bio jedinstven po najvažnijim ciljevima države, dakle i po pitanju voćenja ratova. „Od dve stranke koje su vladale u Kartagini, jedna je stalno želela mir, a druga stalno rat; tako je bilo nemoguće uživati u prvom i biti uspešan u drugom. Dok je u Rimu rat objedinjavao sve interese, u Kartagini ih je još više razjedinjavao". Sledeći problem za uspešno voćenje rata Katragine protiv Rima bio je da je: „imućna Kartagina vodila rat protiv rimskog siromaštva i time je već bila unazaćena; zlato i srebro se iscrpljuju, ali vrlina, upornost, snaga i siromaštvo nikada se ne mogu istrošiti. Rimljani su svoju ambiciju sticali iz ponosa, a Kartaginjani iz nezajažljivosti, jedni su želeli da gospodare, drugi da stiču; a ovi potonji su ratovali bez ljubavi, neprestano računajući na prihode i izdatke... Rim... je vodila samo zamisao slave... a kako sebe nije mogao da zamisli nikako drugačije nego kao gospodara, nikakvo očekivanje ili strah nisu mogli da ga obavežu na sklapanje mira koje sam nije nametnuo...".

Ono što je posebno bitno sa stanovišta vojne nauke i proučavanja iskustava prošlih ratova jeste činjenica koja je u velikoj meri donosila prednost Rima nad Kartaginom: „Kako su Rimljani poražene uvek smatrali samo kao sredstvo koje će poslužiti u budućim pobedama, oni su u vojsku primali sve ljude koje bi pokorili, i što je više muka iziskivala pobeda nad njima, utoliko su ih smatrali pogodnijim za uključivanje u svoju Republiku. Tako vidimo da su Samnićani, pokoreni tek posle dvadeset četiri pobede, postali oslonac Rimljanima, a neko vreme posle Drugog punskog rata izvukli su od njih i njihovih saveznika, u zemlji koja nije bila veća od papske države i Napulja, sedamsto hiljada pešaka i sedamdeset hiljada konja čime su se suprostavili Galima. Na vrhuncu Drugog punskog rata, Rim je imao uvek u stroju dvadeset dve do dvadeset četiri legije... prema Liviju, popis je pokazivao svega sto trideset sedam hiljada graćana...". Rim je bio u svakom pogledu vojnička država. Rimljani su imali disciplinovanu vojsku i bolje odnose u državi, kao i sposobne komandante koji su sve prednosti Kartagine brzo pretvarali u sopstvene, zahvaljujući moći prilagoćavanja novonastalim okolnostima. Rimljani su imali vojskovoće koji su ratu prilazili na stvaralački način, a bez duha borbe nema blistavih uspeha, niti istorijske slave. U Kartagini, vojska koja bi bila poražena postajala je zloćudnija; ponekad su razapinjali na krstove svoje vojskovođe. U Rimu je konzul izdvajao čete koje su se razbežale i ponovo ih vodio protiv neprijatelja. Disciplina vojnika je ključ uspeha svake vojske ako iza njene sile čvrsto stoji odlučnost države. Vojske ne vode svoje nego državne ratove.

Sledeći primeri pokazuju kako Rimljani svoje slabosti vremenom pretvaraju u pobede: „Kartaginska konjica je bila nadmoćnija od rimske... zato što su numidijski i španski konji bili bolji od italijanskih i... što je rimska konjica bila slabo naoružana... U Prvom punskom ratu, Regul je bio poražen čim su Kartaginjani odabrali ravnicu kako bi se suprostavili svojom konjicom, a u Drugom, Hanibal svojim numadijskim konjima duguje znamenite pobede. Pošto je Scipion osvojio Španiju i sklopio savez, preoteo je Kartaginjanima ovu premoć; numidijska konjica je dobila bitku kod Zame i okončala rat. Još jedan poučan primer: Kartaginjani su bili iskusniji na moru, ali to tada nije bila velika prednost, jer se išlo uz obalu i koristilo samo plitko more i plitke laće sa veslima, a manevar je bio vrlo ograničen. Čak je i Aristotel govorio da je beskorisno držati mornaricu i da su za to dovoljni težaci: „Rimljani nisu po-znavali moreplovstvo. Jedna kartaginska galija zalutala je na njihovu obalu, oni su se poslužili ovim uzorkom da bi i sami sagradili sopstvene brodove. Za tri meseca podignuta su jedra, opremljena, porinuta mornarica i uskoro se suprostavila kartaginskoj mornarici i pobedila". Ovo rečito govori o stvaralačkoj moći, veličini ideja i snazi oružja Rima.

Koje su istorijske pouke poraza Kartagine? Prvi i najbolji dokaz nemoći neke države jeste kada pristane ili bude naterana da se njena vojska razoruža, kada dozvoli da svoje najbolje ljude i oružja prepusti na milost neprijatelju, koji uvek zahteva da se onesposobi ili uništi ono najopasnije kod neprijatelja. Posle vojničkog sloma dolazi ekonomsko izrabljivanje, demografsko zatiranje poraženog, a posle od nekad velike slave neprijatelja ostaje samo zaborav i sećanje. Tada je završen glavni posao za pobednika. „Kartagina je izborila mir... obavezala se na plaćanje deset hiljada talenata na rok od pedeset godina, na davanje talaca, predaju svojih brodova i slonova, da neće ratovati bez saglasnosti rimskog naroda i da bi bila stalno u poniženju, uvećana je moć Mesinise, njenog večnog neprijatelja". Rimljani kao pobednici prvo su atakovali na vojnu silu, zatim ekonomsku snagu protivnika, na mladiće kao narodnu elitu poraženog neprijatelja, dakle, na sve ono što je vitalna snaga jednog naroda. Način odnošenja pobednika prema poraženom kroz istoriju, uz neke neznatne izmene ostao je gotovo isti, a osnovna matrica tog odnosa jeste — učiniti poraženog trajno nesposobnim za duži period ili za stalno. Putevi i stepen brutalnosti dolaska do cilja su različiti, ali je cilj pobednika vrlo jasan.

« Poslednja izmena: 09.05.2014. 13:23 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Rimska imperija — snaga i moć njenog oružja
« Odgovor #3 poslato: 09.05.2014. 13:25 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ratni plen Rimljana

Pošto su pokorili Kartaginu, Rimljani su napali druge narode i pojavljivali se svugde gde su mogli osvojiti nove zemlje. U to vreme na Istoku su bile samo četiri sile koje su se mogle odupreti Rimu: Grčka i kraljevstva Makedonije, Sirije i Egipta. Rimljani su postali nesporni gospodari zapadnog Sredozemlja, ali su i rimski vojni gubici u ratu sa Kartaginom bili strahoviti. Teški porazi koje je Rim doživeo za vreme punskih ratova verovatno su bili jedan od glavnih uzroka kasnijeg opadanja starog načina života u Rimu. Treba istaći i to da su: „Mnogi od najuglednijih Rimljana u ovim bitkama izgubili živote, bogatstvo u stoci, usevima, obradivoj zemlji, zgradama i opremi koje je bilo uništeno širom nepreglednih rimskih prostora...". Rat se često i sa pravom vezuje za mnoga zlodela, žrtve i razaranja domova i naseobina protivnika, ali to je jedna strana rata, ali ne i jedina. Mećutim, u istoriji nastaje trenutak kada rat postaje dobar i unosan posao za pobedničku državu. Rimljani su u Prvom makedonskom ratu (171. — 167. p. n. e.) naneli poraz Makedoncima i Grcima koji su ovoga puta bili prisiljeni da Rimu plaćaju godišnji danak. Vrlo je bitno da se uoči: „Rimljani su do tada vojevali... sa nepokolebljivom rešenošću da nikada ne padnu u ropstvo, niti da dožive da moćni neprijatelji vrše nasilje nad njihovim ženama, kćerima i sinovima i odvode ih kao roblje, da nikada ne izgube svoju zemlju, stoku i zalihe hrane, i da im nikada bezbožnici ne oskrnave domove i hramove. Kako su im pobede... pribavile silu kojom su porobljavali i pljačkali druge, mnogi Rimljani su uvideli da od rata nema probitačnijeg posla. Svaka pobeda, prirodno, uvek je donosila dragocen plen... U početku se ni za čim nije toliko žudelo kao za obradivom zemljom pobećenog neprijatelja...". Makedonci i Grci imali su dobre i obučene vojnike, ali tada na scenu stupa čuveno latinsko lukavstvo Senata: „Rimljani su učinili dve stvari kako bi kraljevima uskratili takvu miliciju i tiho im preoteli glavne snage: prvo, postepeno su grčkim gradovima nametnuli pravilo da ne smeju da sklapaju saveze, da pružaju pomoć ili ratuju protiv bilo koga, bez njihovog odobrenja, osim toga... zabranili su im da sakupljaju plaćenike meću saveznicima Rimljana...". Do dana današnjeg, rat se vodi radi velikog materijalnog plena, slave vojskovođa, veličine države, moći imperije; samo se vremenom menja način vođenja, prikazivanja uzroka i ciljeva rata, kao i važnost željenog plena. „Ogoleti pobeđenog neprijatelja uvek je bio znak časti za Rimljane, koji su trofeje pobožno izlagali u svojim domovima...". Svi ratni pobednici su sledbenici Rima.

Kako su rat i velike pljačke uticali na sam način života u društvu Rima? Iz ovoga se može sasvim lepo pojmiti i videti, zašto je sudbina svih imperija da počinju da gube moć i nestaju upravo kada krene gomilanje dragocenosti, i pokažu se sve preteranosti bogatstva, iskaže poroznost vrlina, labavljenje moralne čvrstine ljudi i narušavanje skladnih odnosa vladara i vojnika. Bogatstvo, raspusnost ljudi, nedostatak dužnosti i spremnosti da se žrtvuju sinovi zarad opšteg dobra, kada se društvo nastoji braniti sa ljudima ili slojevima države koji su u toj zajednici prezreni ili najniži po časti, moći i bogatstvu, sigurno vodi u propast i uvek je prvi nagoveštaj sumraka imperija. Sve imperije sveta do sada su nestale, jer nisu odolele izazovima moći i porocima zlata, lakoći i raskalašnosti života, odsustvu discipline i poštovanja zakona, kao i zbog toga što su državnici imperija, postali nesposobni za veliko istorijsko i vekovno delo da budu svetionici, uzori i predvodnici. „Samo količina blaga opljačkanog u rimskim ratovima tokom 2. veka pre nove ere je bila tolika da ni prekaljeni Rimljani iz herojskog doba nisu bili kadri da se odupru golemim iskušenjima". Tada se o slavi i veličini rimskog vojskovoće sudilo na osnovu količine zlata i srebra koje je nosio tokom trijumfa. Rim se stalno bogatio i svaki rat mu je omogućavao da krene u sledeći.

Bogatstvo donosi svoja zla Rimu, što je prvi opisao Grk Polibije koji kaže: „Neki Rimljani zalućeni su ženama, neki homoseksualnošću, a mnogi svetkovinama i pićem i svom onom raspusnošću koju prouzrokuje slavlje i pijanstvo". Narodi i ljudi najviše treba da se čuvaju zamki uspeha i slave, jer su oni siguran korak u propast i buduće posrnuće. Ima duboke pravde u svetu i za poražene i pobednike, jer ništa nije trajno i večno. Onaj ko je i u slavlju jak i moćniji od ljudskih slabosti, na dobrom je putu da uspori put brzog i sigurnog silaska sa istorijske pozornice. Posledica naglog bogaćenja Rimljana bila je i promena graćanske strukture imperije: „U svim ratovima, Rim je stekao izuzetan broj robova, i kada su njegovi graćani bili obasuti bogatstvom, kupovali su ih na sve strane, ali su ih i beskonačno oslobaćali, iz velikodušnosti, iz pohlepe, slabosti... Skoro sve stanovništvo činili su osloboćeni ljudi tako da su gospodari sveta, ne samo na početku, već i u svim vremenima najvećim delom bili ropskog porekla". To je bio loš znak i nagoveštaj sumraka ove civilizacije.

Rat je naravno i ime za sve neumerenosti i zločinstva, pored junaštva, večne slave i brzog bogaćenja. „Ali ništa nije bolje poslužilo Rimu od straha koji je svugde izazivao. Pred njim su kraljevi ostajali tihi, izgledali kao glupi... Rizikovati rat sa Rimom značilo je izložiti se ropstvu, smrti i sramu... tako oni kraljevi koji su živeli u sjaju i raskoši nisu se usućivali ni da bace pogled na rimski narod...". Godine 146. p. n. e. Polibije je bio u pratnji Scipiona Emilijana, za vreme Trećeg rimskog rata protiv bespomoćne Kartagine, koju je ovaj popalio i zbrisao sa lica zemlje uz stravične ljudske patnje. Iste te godine u poslednjem boju protiv Grka, jedna druga rimska vojska izvršila je najezdu na Makedoniju i konačno je savladala. Monteskje navodi da je hiljadu zločina izvršeno da bi se Rimljanima dao sav novac sveta. Rimljani su tada razorili Korint i otuda se vratili pretovareni opljačkanim blagom grčkog zanatstva, vukući za sobom u Rim bezbroj obrazovanih Grka da bi ih prodali kao robove. Polibije je predskazao da će „visok stepen napretka u moći, kao i postojanje golemog bogatstva što vodi sve većem rasipništvu i trvenjima oko položaja, naznačiti početak silaznog puta". Bogatstvo je još u jednom bilo prepreka boljitka države, jer zbog neuspeha reforme braće Grah, koji su želeli da poboljšaju položaj sirotinje, došlo je do opadanja broja graćana i vojnika. Položaj i snaga vojske uvek je, i u najvećoj mogućoj meri, ogledalo unutrašnjeg stanja društva.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Politika rimskot senata

Rimski Senat se, dok je njegova vojska na svim stranama izazivala strah, okretao porobljenim narodima. Mudrim političkim igrama maestralno je naplaćivao i materijalizovao snagu vojske i pobede svoga oružja. Senat je pre svega gledao dugoročne interese Rima, i nije imao previše obzira prema bilo kome narodu ili državi. Izuzetak nisu bile ni savezničke države: „Saveznici su služili u ratovanju protiv neprijatelja, ali bi onda i uništitelji smesta bili oboreni. Filip je pobeđen uz pomoć Etolaca koji su zatim bili potučeni čim su se pridružili Antiohu. Antioh je pobećen uz pomoć Rođana; ali pošto su ih sjajno nagradili, zauvek su ih ponizili izgovarajući se da su oni tražili da sklope mir sa Persijom. Kada su imali više neprijatelja u svojoj blizini, sklopili bi primirje sa najslabijima, koji se smatra srećnim... što je odložio vlastitu propast...".

Već je govoreno o okrutnosti legija Rima: „Budući da su neprijateljima nanosili neslućena zla, retko da je ikad sklopljen savez protiv njih... Zbog toga, retko su im objavljivani ratovi, ali su ih oni uvek vodili u vreme, na način i protiv neprijatelja koji je njima odgovarao... Kako nikada nisu dobronamerno sklopili mir, a rešeni da pokore čitav svet, sporazum sa njima predstavljao je samo prekid rata i u njemu su stajale određene odredbe koje bi uvek značile početak propasti države koja ih je prihvatila. Zahtevali su izmeštanje garnizona izvan utvrđenih gradova ili ograničavali broj kopnene vojske ili oduzimali konje i slonove i, ukoliko bi dotični narod bio moćan na moru, prisili bi ga na spaljivanje brodovlja, a ponekad i da se preseli dublje u zaleđe. Pošto bi uništili vladaočevu vojsku, obrušili bi se na njegovo finanasiranje nametanjem ogromnih poreza ili danka, pod izgovorom naplate ratnih troškova...". „Štaviše, kada bi pobedili nekog značajnijeg vladara, unosili bi u mirovni ugovor da on ne sme posezati za ratom... To ga je ubuduće lišavalo njegove vojne sile, i da bi svu moć sačuvali samo za sebe, uskraćivali su je čak i sopstvenim saveznicima: čim bi saveznici došli u najmanji sukob, Rimljani su slali izaslanike koji su ih prisilili na sklapanje mira. Kada je neki vladar okončao osvajanje što bi ga iscrpelo, odmah je stizao rimski izaslanik da ugrabi plen...". Mudrost i lukavost podržane snagom oružja, siguran su put u uspeh jedne države.

Rimljani su bili majstori mirovnih ugovora kao i njihovog kršenja u trenutku kada je to njima najviše odgovaralo, a protivniku sigurno donosilo poraz i opštu nesreću: „Ponekad su sa nekim vladarem sklopili mirovni sporazum pod razumnim uslovima, a kada bi ih ovaj ispunio, oni bi dodali nove toliko besmislene, da je bio primoran da ponovo započne rat. Tako, pošto su primorali Jugurtu da preda slonove, konje, blago i prebege, zatražili su da se sam preda — što je najgori mogući čin za vladara i ne može biti uslov za mir". Kada bi Rimljani uočili da dva naroda mećusobno ratuju, čak iako nisu bili u savezu ili sukobu ni sa jednim ni sa drugim, nisu propustili da se umešaju, i prelazili bi na stranu slabijeg. Čuvena osnova diplomatije Rima bila je, podeliti. Ahajska republika je nastala kao savez slobodnih gradova. Senat je proglasio da se ubuduće svaki grad samostalno upravlja po sopstvenim zakonima, nezavisno od zajedničke vlasti. Rimska politika je pripremala sve potrebne uslove da svome oružju povećaju izglede na uspeh. „Nikada nisu započinjali ratove u dalekim krajevima, a da prethodno nisu obezbedili nekog saveznika u okolini neprijatelja... koji bi mogao da se sa svojim četama pridruži vojsci koju šalju. A kako ova vojska nikad nije bila brojna, uvek su se potrudili da drže drugu vojsku u neprijatelju najbližoj pokrajini, a treću u Rimu, uvek spremnu za pohod. Tako su ratovali samo malim delom svojih snaga, dok je... neprijatelj stavljao na kocku sve svoje snage".

O čuvenoj rimskoj diplomatiji govori i sledeći primer: „Kada je jedan njihov vojskovođa sklopio mir da bi spasio... vojsku od uništenja, Senat nije odobrio mir, ali ga je iskoristio i nastavio rat. Tako se, kad je Jugurta opkolio rimsku vojsku i pustio je prihvatajući sporazum, desilo da su iste trupe koje je poštedeo upotrebljene protiv njega. A kada su Numićani prisilili dvadeset hiljada Rimljana, na ivici gladi, da mole za mir, mir kojim je spaseno toliko građana, prekršen je u Rimu... tako što je smenjen konzul koji ga je potpisao". Senat je uvek vodio politiku koja je doprinosila širenju imperije slavi Rima kroz vekove.
« Poslednja izmena: 09.05.2014. 16:41 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Rimska imperija — snaga i moć njenog oružja
« Odgovor #4 poslato: 09.05.2014. 16:42 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Širenje rimske imperije — borbe na njenim istočnim granicama

Nije bilo mirno na svim rimskim granicama. Na istoku je bio Mitridat VI kralj Ponta, na severnu Kelti ili Gali, (smrtni neprijatelji Rima) kojima su se po potrebi pridruživali krvožedni Tevtoni. Od svih kraljeva koje su Rimljani napali, samo je Mitridat (120. — 63. p. n. e.) uspeo da se odbrani i hrabro im se suprostavi. Njegova država bila je idealno mesto za ratovanje: graničila se sa nepristupačnim Kavkazom, nastanjenim najborbenijim plemenima, otuda se prostirala sve do Crnog mora. Mitridat je more preplavio brodovima i stalno odlazio da od Skita kupi novu vojsku. Bio je bogat, jer su njegovi gradovi na Crnom moru uspešno trgovali. Stvorio je legije u koje je regrutovao plaćenike koji su postali njegove najbolje čete. S druge strane, Rim koji je trpeo od graćanskih nesuglasica, zaokupljen prečim nevoljama, zapostavio je dešavanja u Aziji i pustio Mitridata da niže pobede ili se oporavi posle poraza. Mitridat je svima dao do znanja da je neprijatelj Rimljana i da će to stalno biti: „ovakvo stanje stvari dovelo je do tri velika rata koji čine jednu od lepših delova rimske istorije, jer se u njima ne pojavljuju već poniženi i osramoćeni vladari, poput Antioha i Tigrana, ili kukavica, poput Filipa, Perseja i Jugurte, već moćni kralj koji u nesrećama kao lav vida svoje rane i postaje... još razdraženiji. Ovi ratovi su izuzetni zbog stalnih i neočekivanih preokreta; i mada je Mitridatu pošlo za rukom da oporavi svoju vojsku, desi se, zauzvrat, kada je bila neophodna veća disciplina i poslušnost, da ga varvarske trupe napuste. Iako je bio vešt da podstakne narode i gradove na bune, na drugoj strani iskusio je izdajstva svojih vojnih zapovednika, svoje dece i svojih žena... u različitim razdobljima protiv njega poslati su Sula, Lukul i Pompej". Rim je imao odgovor za rat.

Ovaj vladar koji je osvojio Aziju, Makedoniju i Grčku doživeo je poraz od Sule i sporazumom vraćen na stare granice. Rimski vojskovoća tražio je od Mitridata da uništi svoju flotu, vrati sve zemlje koje je oduzeo drugim vladarima i ostavio mu njegovu teritoriju: „Ostavljam ti kraljevstvo tvojih očeva, tebi koji bi morao da mi zahvališ što ti ostavljam ruku kojom si potpisao naredbu da se u jednom danu ubije sto hiljada Rimljana. (Mitridat je u Aziji pobio sve one koji su govorili latinskim jezikom)". Lukul i Pompej su uspešno nastavili da ratuju protiv Mitridata, koji je pobegao iz svojih zemalja, usput okupljao varvare i izbio na Bosfor, gde se sukobio sa sinom Makarom koji, je sklopio mir sa Rimljanima. U propasti u kojoj se našao Mitridat, rešio je da prenese rat u Italiju i krene na Rim. Naravno da nije uspeo, jer je Rim još uvek bio toliko snažan i vojnički moćan da je sa pravom nazivan večnim gradom. „Pompej će brzim nizom pobeda dovršiti veličanstveno delo rimske veličine. Pridružio je beskonačan broj zemalja telu svoga carstva, što je više poslužilo veličanju rimskog sjaja nego njegovoj stvarnoj moći. Moć Rima nije porasla, a javne slobode su postale ugroženije...". U ratu sa Mitridatom Rim je pokazao koliko istinski vrede istrajnost naroda i obučenost vojnika, vešte vojskovoće, umešnost vođenja politike od strane Senata, strah protivnika od odmazde i obećanje bogatog plena svojim legionarima. Rim je još imao unutrašnje snage da dobija ratove, bez obzira na snagu protivnika.

Koreni profesionalne vojske

Kada je konzul Marije postao slobodan da pažnju upravi na Gale, pružila mu se prilika da oproba svoju reformisanu i izvanredno efikasnu rimsku vojsku plaćenih profesionalnih vojnika. Ovakva nova vojna formacija, koju je opremila i plaćala država, sastojala se, zahvaljujući Marijevoj reformi, i od regrutovanih „proletera". „Proleteri" su bili najsiromašniji red rimskih graćana koji nisu imali lične imovine, niti bilo kakvih sredstava da se snabdevaju ratnom opremom. Mobilisanje proletera u legije značilo je bitnu promenu u odnosu na staru vojsku Republike. Prešavši Alpe 102. p. n. e. Marije je sledeće godine izvojevao odlučnu pobedu nad Tevtonima u blizini grada Akve Sekstije. Posle te bitke i pobede profesionalne armije on je biran za konzula četiri godine uzastopno što je bilo događaj bez presedana. Ljudi vole pobednike, naročito mase kojima trebaju idoli, od pobednika zaziru protivnici i poštuju ih neprijatelji, dok od poraženih, naprotiv, svi beže, jer se plaše za sopstvenu sudbinu. Čini se da je taj odnos prema pobednicima i poraženim duboko magijski uroćen i ontološki utemeljen u ljudsko biće.

Pojavom profesionalne vojske dolaze i neki od problema koji će biti aktuelni do danas, a što se dobro i poučno može pratiti kroz celokupni tok i sudbinu Rimskog Carstva. Profesionalna vojska počinje čvrsto da se vezuje za komandante, a nisu im osnovne ideje vodilje u ratu briga za grad, čast otadžbine i dužnost da zaštite bližnje. Profesionalci pod oružjem više vode računa o svojim interesima, postaju neosetljivi za vrline i opšte dobro države, i to je suštinska razlika republikanske i profesionalne vojske Rima. Profesionalni vojnici koje je stvorio Marije bili su borci koji su „svoju odanost umesto republici poklanjali... vojskovoći, ali samo dok ih je plaćao i omogućavao im da dolaze do plena, uz obećanje ponekog dobra na koje bi se povukli kada ostare". Ono što nas uči mudrost istorije jeste da od vojske i snage oružja presudno zavisi sve: sudbina naroda, opstanak države, sreća naraštaja, kolevka i grob, sećanje i koren. Sam novac nije lek za sve dužnosti vojnika, ali dobra nagrada mora da se podrazumeva kada zanimanje traži ono najsvetije — život.

Profesionalna vojska se uklapa u istorijsku promenu ranga vrednosti u Imperiji: „Rukovoćenje nekim vojnim pohodom uz trijumfalni povratak u Rim sada je bio ne samo željeni put do neviđenog blaga, nego i sve neophodnije opravdanje političkog opstanka" Kroz sukob konzula Marija i Sule oko vrhovne vlasti, vidi se novi lik vojnika i odnos vojske prema državi: Sule koga je Senat imenovao za vojnog komandanta u Maloj Aziji, čiji su vojnici, kako beleži istoričar Apijan, bili nestrpljivi da krenu na Istok protiv Mitridata, jer su očekivali bogatu pljačku; Sule koga je napustio najveći broj viših oficira jer je naredio vojnicima da marširaju na Rim. Prilikom sukoba Sulinih vojnika i snaga Marija, je prvi put je vojska rimskih građana osvojila sopstveni grad kao kakvu neprijateljsku zemlju. Republikanska armija, kojoj su običaji naroda svetinja to nikad ne bi uradila, ali plaćenici, koji se vezuju za komandanta i lični interes, bili su spremni na takvo sramno delo. Od tada su se graćanske nesuglasice presuđivale isključivo posezanjem za oružjem. Sula je izašao kao pobednik, a Marije je jedna izvukao živu glavu. Sula je pohitao da reformiše ustav, jer je osnažio Senat i obnovio vojničku skupštinu. Bio je to logičan potez, jer je imao vojnu silu iza sebe. On je ispunio sve nade svojih odreda. U roku od tri godine osvojio je Istok, poubijao desetine hiljada ljudi, i sakupio veliko blago. Zatim se spremao da se vrati u Rim koji su zauzeli Sulini protivnici i poubijali sve njegove pristalice. Sula se sa odlično opremljenom i prekaljenom vojskom spremao da izvrši strašnu osvetu koju je sve vreme hladnokrvno pripremao. Godine 83. p. n. e. kod Kolinskih Vrata uništio je protivničku vojsku. Profesionalna vojska Rima bila je nedovoljno verna i motivisana za rat, osim za pljačku. „Sula je tokom svog azijskog pohoda razorio čitavu vojnu disciplinu; navikao vojsku na plen i usadio joj potrebe koje se ranije nisu javljale. Prvo je iskvario vojnike koji su kasnije iskvarili svoje vojskovođe. Upao je u Rim sa oružjem u rukama i naučio vojskovođe da skrnave to utočište slobode. Podelio je vojnicima zemlju koja je pripadala građanima i zauvek ih učinio pohlepnima. Od toga trenutka nadalje, svaki je ratnik vrebao priliku u kojoj bi mogao da se dokopa imanja svojih graćana".

Posle njega, govori nam Ciceron, došao je Pompej, čovek koji je na bespoštedniji način, ne samo oduzeo pojedincima imetak, nego je uneo nemir u čitave pokrajine. U dva navrata Pompej se vraćao u Rim, odlučan da slomi Republiku, ali je bio dovoljno odmeren da svoju vojsku otpusti pre ulaska u grad i da se pojavi kao običan građanin. To ga je učinilo slavnim, a Senat se uvek izjašnjavao u njegovu korist. Pompej je posle dugog i strpljivog vojevanja potčinio sve zaraćene strane u Maloj Aziji i savladao Mitridata koji je izvršio samoubistvo. Pripojio je Siriju, Judeju kao podređenu kraljevinu, osnovao i obrazovao nove kolonije, prostorno velike dominione i obavezao ih da plaćaju danak Rimu. Pompej je gomilao blago, plen i robove i kao ni jedan rimski vojskovođa pre njega, nije toliko obogatio državnu blagajnu, niti je toliki broj vojnih starešina i veterana nagradio novcem dovoljnim da udobno žive do kraja života.

Dalji razvoj profesionalne vojske vezuje se i za Avgusta, koji je ustrojio stalne legije kao stajaću vojsku, razmestio ih na granicama i provincijama, i uveo posebne fondove iz kojih ih je plaćao. Najzad, naredio je da veterani primaju naknadu u novcu, a ne u zemlji. Vlasništvo vojnika nad zemljom imalo je nezgodnih posledica. Ako vojnici jedne kohorte nisu dovedeni na jedno mesto, bili su nezadovoljni, ostavljali su neobraćenu zemlju i postali opasni graćani. Ali, kada su zemlje bile razdvojene po legijama, pohlepni ljudi su za čas mogli protiv Republike da podignu vojsku. Profesionalna vojska uvek se vezuje za darove i vernost vođama dok imaju interesa, ali ona je i simbol neverstva, ako se pojavi strana koja je izdašnija u novcu i obećanjima.

Slavoljublje i srebroljublje

Slavni Platon u svom delu „Država" tvrdi da vojnici koji imaju najveću vrlinu, hrabrost, moraju da se čuvaju jedne velike opasnosti — ljubavi prema novcu. Rimska imperija koja je bila sve bogatija i silnija, nije odolela čarobnoj moći zlata. Novac je postao opsesija vojnika i njihov smrtni greh. Drevni običaj Rimljana bio je da onaj koji slavi pobedu podeli nekoliko dinara svakom vojniku: sitninu. U građanskim ratovima darovi su bili bogatiji. Tim gore i opasnije po državu u građanskim ratovima: vojnici i vođa bili su podjednako podmićivani, pokloni su bili ogromni, mada su uzimani od građana, a vojnici su tražili podelu čak i kada nije bilo plena. „Od uvođenja plate, Senat više nije dodeljivao vojnicima zemlju pobeđenih naroda; nametnuo je nove uslove: prisiljavao ih, je na primer, da neko vreme snabdevaju vojsku letinom, daju joj žita i odeće". Kako je potkupljivost vojnika rasla, i izdvajanja su bila izdašnija: „Karakala je povisio plate vojnicima... Domincijan je za četvrtinu povećao utvrđenu platu. Čini se na osnovu govora nekog vojnika kod Tacita da je za vreme Avgusta ona bila deset unci bakra. Kod Svetonija nailazimo da je Cezar udvostručio plate... Plinije kaže da je u Drugom punskom ratu ona smanjena za petinu. To znači da je u vreme Prvog punskog rata iznosila šest unci bakra, a u drugom pet unci, pod Cezarom deset, a pod Domincijanom trinaest i trećinu... Plata koju je Republika sa lakoćom davala dok je bila mala zemlja, ratovala svake godine i... donosila plen, nije mogla da se bez zaduženja održi tokom Prvog punskog rata: kad se oružje prenelo van Italije i zemlja morala da vodi dug rat i izdržavala veliku vojsku. U Drugom punskom ratu plata je svedena na pet unci bakra, a ovaj pad je mogao da bude izveden bez opasnosti, jer je u to vreme, kad je većina građana crvenela kad bi uopšte primila platu i želele da služi o svome trošku... Iako su od ove plate odbijani izdaci za žito, odeću i oružje, ona je bila dovoljna pošto su regrutovani samo oni građani koji su imali nasleđe. Kako je Marije regrutovao ljude koji nisu imali ničega, a njegov primer su sledili drugi, Cezar je bio primoran da poveća platu. Ovaj rast plata je nastavljen i posle Cezarove smrti, vlada je bila prisiljena da... ponovo uvede poreze. Kada je Domincijan iz slabosti pristao na povećanje plate na četvrtinu, naneo je težak udarac državi. Konačno, čim je Karakala odobrio novu povišicu, Carstvo se našlo u položaju da ne može da opstane bez vojnika, ali ni sa njima". Vojska Rima postala je preskupa za državne izdatke i pretežak teret za zajednicu.

Karakala je obasipao vojnike skupocenim darovima. Verno je sledio savet svoga umirućeg oca da obogati vojnike i da se ne brine ni za koga drugoga, ali ovakva politika teško da je bila dobra za razdoblje duže od jedne vladavine. Sledećeg imperatora, nesposobnog da podnese iste troškove, vojska bi smesta ubila, tako da su mudri carevi stradali u smrtnim presudama koje su izricali vojnici, a zli ginuli u zaverama po nalogu Senata. Kada je Karakala ubijen u Makrinovoj zasedi, očajni zbog gubitka vladara koji je davao bez mere, vojnici izabraše Heliogabala. A kad ih je ovaj, zaokupljen samo vlastitim opscenim nasladama, ostavio da žive po svojoj volji i pošto im je postao nesnosan, ubili su ga. Tako su ubili i Aleksandra, koji je želeo da ponovo uspostavi disciplinu i govorio da će ih kazniti. Užasan nered kojem nije bilo kraja u Carstvu dosegao je vrhunac krajem Valerijanove i tokom vladavine njegovog sina Galijena. Tada se pojavilo trideset različitih pretedanata koji su se poubijali posle kratke vladavine, pa su nazvani tridesetoricom tirana.

Novac i pljačke razaraju disciplinu i red u vojničkim redovima. Zato su Rimljani plen delili posle pohoda i ratova. Ali, i taj dobar običaj i predostrožnost, kao i onu da u Rim ne ulaze naoružani vojnici, bio je prekršen. Raspodelu plena Neron je obavljao u miru: vojnici su na to navikli i bili su besni na Galibu koji im je hrabro rekao da ume da odabere vojnike, ali ne ume da ih kupuje. Julijana koji je došao na presto vojnici su napustili, jer nije mogao da isplati ogromne svote novca koje je obećao.
« Poslednja izmena: 09.05.2014. 18:13 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Rimska imperija — snaga i moć njenog oružja
« Odgovor #5 poslato: 09.05.2014. 18:14 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Cezar — vojni genije

Cezar je želeo da se na vrhovnu vlast uspne sa oružjem u rukama poput Sule. Republika je bila dovoljno oprezna da obuzda vojsku i ambicije vojskovoća tako da: „Državna politika nije dopuštala da u blizini Rima bude vojska, ali se nije saglasila sa tim da Italija bude potpuno ispražnjena od trupa. Iz ovoga razloga, značajne snage držane su u podalpskoj Galiji... Ali da bi obezbedio grad Rim od ovih trupa, objavljen je čuveni Senatus consultum... Njime je svako ko bi prešao Rubikon sa legijom, vojskom ili kohortom, žrtvovan podzemnim božanstvima i oglašavan krivim za svetogrće i oceubistvo". Cezar je prešao Rubikon, jer je iza sebe imao snagu vojnika koji su ga slušali i kojima je bio uvaženi vojskovoća. U nameri da doće do Rima i osvoji vlast, nije ga mogao zaustaviti ni Pompej. Pompej i Cezar su bila dvojica ljudi jednakih ambicija, oni su zasenili sve građane ugledom, poduhvatima i vrlinama. Pompej se prvi pojavio, a Cezar je usledio odmah za njim. I kada je Cezar zapretio pohodom na Senat, Senat se oglasio i poverenje dao upravo Pompeju. Došlo je do građanskog rata izmeću ova dva velika vojnika Rima. Cezar je pobedio i pored nekih srećnih okolnosti: „...ovaj izuzetni čovek imao je mnogo velikih osobina bez ijednog nedostatka — iako je imao i mnogo poroka — da bi bilo vrlo teško da ne postane pobednik kojom god vojskom zapovedao i zavlada Republikom u kojoj je roćen".

Postoje mnoge zanimljive teorije o vrednostima i manama građanskih ratova za napredak i stabilnost države, prosperitet naroda i zdravlje jednog društva. Zanimljivo je da je tokom građanskih ratova spoljašnja moć Rima neprestano rasla. Pod voćstvom Marija, Sule, Pompeja, Cezara, Antonija i Avgusta, Rim je neprestano postajao sve strašniji za svoje neprijatelje i porazio je sve preostale kraljeve. Monteskje govori o prednostima graćanskih ratova: „Nijedna država ne preti drugima osvajanjem toliko snažno kao ona koja se nađe u strahotama građanskog rata; svi... postaju vojnici i kad mir objedini sopstvene snage, ova država ima veliku prednost nad onima u kojima žive samo građani. Osim toga u građanskim ratovima često se uzdižu velike ličnosti, jer se u metežu izdvajaju najzaslužniji...". Francuski filozof hvali vrednosti ovih ratova.

Nastupa period kraja Republike i dolazi vreme vlasti Cezara. Rim se plašio da će Cezar postati diktator kao Sula, ali je Ciceron izjavio i priznao „da je iskreno iznenađen Cezarovom razboritošću, pravednošću i mudrošću". Stravična progonstva se nisu dogodila, jer se u doba Cezara svet toliko izopačio, da nijedan bogat čovek, istaknuti, nezavisan i aktivan u javnom životu, nije mogao opstati bez potpore vojske. „Oko 46. godine p. n. e. u Rimu nije bila nijedna vojna, zakonodavna, administrativna, ili finansijska ustanova od bilo kakvog značaja, a da Cezar nije imao potpunu kontrolu nad njom. Mir i red su ponovo uspostavljeni". Oduvek neprijatelj Senata, Cezar nije mogao da sakrije prezir prema ovom telu koje je postalo gotovo smešno posle gubitka vlasti. Prezir je išao dotle da je sam donosio senatske zaključke; potpisivao ih je imenima senatora koji bi mu pali na pamet. Cezar je pisao: „Ponekad doznajem da je Senatus consultum, usvojen po mojoj preporuci, izvršen u Siriji i Jermeniji pre nego što sam za njega i doznao. A nekoliko vladara napisalo mi je zahvalnosti zbog preporuka da steknu kraljevski čin, pri tome ne samo da nisam znao da su oni kraljevi, nego nisam ni čuo za njih". Cezaru je bilo teško da sačuva život, jer je većina zaverenika bila iz njegove stranke ili je od njega bila obasuta dobročinstvima. Cezar je ubijen upravo njihovom rukom.

Demokratski pokret, koji su pokrenuli braća Grah, u drugoj polovini 2. veka pre Hrista, doveo je do niza graćanskih ratova i konačno, kao toliko puta u Grčkoj, do uspostavljanja „tiranije". Rasel o građanskim ratovima ima drugačije mišljenje od Monteskjea. Opšteg slaganja o bilo kojem pitanju u društvenim naukama nema, jer su socijalno-istorijski fenomeni toliko složeni da se mogu različito posmatrati, ocenjivati i vrednovati. „Avgust, naslednik i usvojeni sin Julija Cezara, koji je vladao od 30. godine pre Hrista do 14. godine n. e, okončao je graćanski rat i (sa manjim izuzecima) spoljne osvajačke ratove. Prvi put od početka grčke civilizacije, antički svet je uživao u miru i sigurnosti... U građanskim ratovima, jedan general bi sebe proglasio za prvaka Senata, drugi za vođu naroda. Pobedu bi odneo onaj koji bi vojnicima ponudio veće nagrade. Vojnici nisu hteli samo platu i pljačku, već darovnicu na zemlju; zato se svaki građanski rat završavao zvaničnim zakonitim proterivanjem mnogih tadašnjih zemljoposednika... kako bi se obezbedilo mesta za državne legionare. Dok je rat trajao, njegovi izdaci su se namirivali egzekucijom imućnih ljudi i konfiskacijom njihove imovine... Činjenica da se okončao period građanskih ratova iznenadila je rimski svet i izazvala sveopštu radost, izuzev kod malobrojne stranke senatora". Za sve druge bilo je istinsko olakšanje što je Rim, pod Avgustom, napokon postigao stabilnost i red, za kojim su uzalud žudeli Grci i Makedonci. Avgustova vladavina bila je srećni period za rimsko carstvo. Oktavijan (Avgust) imao je moć, jer mu je Cezar deda-ujak ostavio svoj imetak i imao je odanost Cezarovih legija. Oktavijan je dobio titulu Avgust („uzvišeni" — titula sa religioznim prizvukom) po kojoj će biti poznat. Preuzeo je vladavinu pod izuzetno povoljnim okolnostima. Uživao je neizmernu vojnu podršku. Raspolagao je bogatstvom Egipta i imao sav rimski svet pod svojom vlašću u vreme kada narod Rima, Italije i provincija nije ni za čim toliko žudeo kao za mirom i bezbednošću. Pišući posle sto godina, rimski istoričar Tacit objasnio je Avgustov dolazak rekavši da se, mira radi, sva vlast morala usredsrediti u rukama jednog čoveka. „Kada je pridobio vojnike poklonima, narod niskim cenama žita, a sve redom izgledima na slatke plodove mira, započeo je malo-pomalo da na sebe prenosi prerogative Senata, magistrata i zakona". Najuticajniji su pretpostavili sigurnost sadašnjice opasnostima minulog doba. Avgust ne samo da je zvanično bio proglašen za božanstvo posle smrti, već su ga spontano smatrali za boga u mnogim provincijskim gradovima. Pesnici su ga hvalili, trgovačka klasa je videla da joj odgovara opšti mir, a čak i Senat, kome je on ukazivao sve spoljašnje znake poštovanja, nije propuštao priliku da ga obasipa počastima i zvanjima. Upravljačka mašinerija, koju je stvorio Avgust, nastavila je da funkcioniše prilično dobro. Avgust je značajan i sa stanovišta vojne struke: „Avgust je stvorio luke za mornaricu. Kako pre njega Rimljani nisu imali ni stalnu kopnenu vojsku, još manje su imali mornaričke snage. Avgustova flota je kao glavni cilj imala obezbećivanje konvoja i veze izmeću različitih krajeva Carstva; inače su Rimljani bili gospodari čitavog Sredozemlja. Oni se nisu plašili nikakvog neprijatelja, a u to doba se plovilo samo ovim morem".

Vojnici i vojskovođe

Odnos vojskovođa i vojnika nije bio kao u stara vremena, kada se vojskovođa pre svega svojim poreklom, hrabrošću, snagom, podvizima u boju nametao legionarima za voću koji se bespogovorno sluša i čija su naređenja zakon za sve. Vojnici su vojskovođu u svemu bespogovorno sledili u ratu i u smrti pogotovo, u čast Rima i za slavu svoje otadžbine. Vremena su se promenila u Rimu: „Verujem da je Oktavijan bio jedini meću svim rimskim zapovednicima koji je stekao naklonost vojnika, pokazujući im neprestano znakove prirodnog kukavičluka. U to doba, vojnici su više cenili velikodušnost vojskovođe nego njegovu hrabrost. Spremajući se protiv Oktavijana, Antonije se zakleo vojnicima da će obnoviti republiku... Ovo pokazuje da su čak i vojnici žudeli za slobodom otadžbine, iako su je stalno uništavali, budući da nema ničeg toliko lepog kao što je vojska. Odigrala se bitka kod Akcijuma... Antonija je... izneverilo... toliko mnogo vojskovođa i kraljeva čiju je vlast proširio ili učvrstio. Zanimljivo je da mu je grupa gladijatora ostala junački odana i verna".

Govorili smo o slabostima plaćeničke vojske u Rimskoj imperiji: „...Rimski vojnici nisu imali duh zajedništva. Nisu se borili za određenu stvar, već zbog određene ličnosti, znali su samo za određenog voću koji ih je za sebe vezivao ogromnim očekivanjima. Ali pošto poraženi vojskovođa nije mogao da ispuni svoja obećanja oni su se okretali drugom vojskovođi". Profesionalni vojnici su postali strah i pretnja za svoje vladare, što nije bila odlika republikanske vojske, kada se borilo zbog časti i obraza, za svoj grad i otadžbinu. „Kada se Avgust naoružavao za rat, strahovao je od pobune vojnika, a ne od zavere građana; stoga se prema vojnicima odnosio sa obzirom, a prema ostalima je bio okrutan. U miru je strahovao od zavere, a imajući pred očima sudbinu Cezara, pomišljao je da krene drugim putem vladavine, kako bi izbegao njegovu kob". Avgust je rasporedio po Rimu odrede pretorijanske garde, vojne odrede koji su bili najodaniji imperatoru, i bili su njegova telesna garda.

U narednom periodu, težnja za lagodnim životom postala je dominantno obeležje višeg rimskog društva. Tu počinje lagani silazak rimskog oružja, vlasti i slave, jer uspeh opija i priprema propast veličine. Ponekad su se dešavali i vojni prevrati i zloupotrebe oružane sile, jer su se rimski pretorijanci u kasnijem periodu carstva mešali u pitanje politike. Često je mač birao krunu. „Pošto je Kaligula ubijen, Senat se sastao da sastavi vladu. Dok je većao, neki vojnici su ušli u palatu da bi je opljačkali. U mračnom kutu, pronašli su čoveka koji je drhtao od straha. Bio je to Klaudije: proglasili su ga za imperatora. Klaudije je oborio stari poredak dopuštajući oficirima da dele pravdu...". Galba, Oton i Vitelije su se kratko zadržali na vlasti, jer nisu bili po volji vojnika koji su tražili više novca nego što su oni bili spremni da daju ili jednostavno imali. Poput njih i Vespazijana su izabrali vojnici.

U vreme Rimskog Carstva značaj i broj pretorijanaca se povećavao. Imali su zadatak da prate cara u ratnim putovanjima u zemlji i inostranstvu i da održavaju unutrašnji red. Kao dobro ogranizovana i disciplinovana vojska, pretorijanci su predstavljali oslonac carske vlasti, zbog čega su bili privilegovani u odnosu na druge legionare. Politički uticaj i moć pretorijanaca su sve više rasli, te su vremenom postali opasnost i za carsku vlast. Prvih decenija nove ere pretorijanci su bili odlučujući faktor u prevratima, izboru i proglašavanju novog cara. Krajem 2. veka Lucije Septumije Sever raspustio je kohorte pretorijanaca koji su ugrožavali njegovu vlast. Uvek je bilo pitanje ko čuva čuvare.
« Poslednja izmena: 09.05.2014. 18:44 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Rimska imperija — snaga i moć njenog oružja
« Odgovor #6 poslato: 09.05.2014. 18:45 »
Okrutni gospodari Rima

Rimom su vladali neki od najokrutnijih vladara, kao što su Kaligula ili Neron. „Na ovom mestu treba uočiti prizor ljudske sudbine. Koliko mnogo ratova u rimskoj imperiji, koliko mnogo prolivene krvi, koliko mnogo uništenih naroda, koliko mnogo velikih poduhvata, koliko mnogo trijumfa, kakvo državništvo, kakva trezvenost, opreznost, upornost i hrabrost! Ali, kako je okončana ova zamisao osvajanja sveta — tako dobro isplanirana, izvršena i dovršena — osim što je utolila žeđ petorici ili šestorici čudovišta. Pobogu! Ovaj Senat je uništio toliko kraljeva... da bi zapao u najpodmuklije ropstvo nekih od najprezrenijih gospodara...".

Kako su se Rimu desili okrutni vladari? Kada je u dubokoj starosti umro Tiberije 37. godine n. e., njegov unuk-sinovac Gaj proglašen je za imperatora. Bio je poznat po nadimku iz detinjstva — Kaligula (čizmica) koji su mu nadenuli vojnici njegovog oca. Ubio je ženu i sestru pored mnogih aristokrata. Kaligula je ubijen 41. godine n. e., posle četiri godine vladanja u kojima nije imao vojnih uspeha. Pretorijanska garda je proglasila za imperatora Kaligulinog strica Klaudija, koga su preplašenog i skrivenog našli u palati. On je bio bogalj, i tvrde da je simulirao slaboumnost, jer je svojom vladavinom povratio razum i mir u javnom životu.

Lucije Anej Seneka (4. — 65. n. e.) jedan je od najvažnijih predstavnika rimske Stoe, za vreme vladavine Kaligule postao je član Senata. Klaudije ga je imenovao za pretora i postavio za vaspitača svom sinu Neronu. Posle Klaudijeve smrti, sve dok Neron nije postao car, Rimom je upravljao Seneka. Taj period se često određuje kao najsrećnije doba rimske imperije. Na vlast dolazi Neron koji je imao 17 godina i koga su učitelj Seneka i prefekt pretorijanske garde Burda upućivali da vlada u „avgustinovskom duhu". Neron je bio okrutan zbog ambicija da bude pesnik, pevač i glumac, pa je postao smešan u očima sugraćana. Rimska vojska je pretrpela poraz 61. n. e. u Britaniji, kada su se pobunili nezadovoljni stanovnici. Tri godine kasnije Rim je uništen požarom u samom središtu. Neron je za požar optužio hrišćane, pa su stavljeni na strašne muke. Tacit opisuje da su neki razapeti na krst, drugi umotavani u životinjske kože i bacani psima, a neki noću zapaljeni da svetle kao žive baklje. Bila je skovana zavera 65. godine n. e., ali je ona propala jer su zaverenici izdani. Filozofu Seneki i pesniku Lukijanu naloženo je da izvrše samoubistvo.

Neron je sve pripadnike pretorijanske garde potpkupljivao. U njegovo doba, Italiju je zadesila kuga, od koja je samo u Rimu umrlo 30.000 ljudi. Neron je jednom od svojih najuspešnijih vojskovođa Korbulonu naredio da mu dođe na noge, i zatim mu naredio da izvrši samoubistvo. Slične naloge dao je i dvojici vojnih zapovednika u Germaniji. Posle toga se ni jedan starešina oružanih snaga nije osećao sigurnim. Zato su se njegovi generali u Galiji, Španiji i Africi pobunili, pa je, Senat Nerona proglasio za javnog neprijatelja države. Pretorijanska garda ga je napustila. Bez ijednog prijatelja pobegao je i izvršio samoubistvo 68. godine n. e.

Pokušaj učvršćenja rimske imperije

Nervina vladavina bila je kratka, ali je pre svoje smrti, početkom 98. n. e., zasnovao sistem alimenta davanje seljacima pozajmica iz opštih fondova, a interes te sume koristio je za pomoć siromašnoj deci, prvenstveno dečacima kao budućim legionarima. „Kada je umro Nerva, Trajan je vojevao u Germaniji. Bio je omiljen vojskovođa, sa svojim vojnicima delio dobro i zlo, pristupao je svojim dužnostima i izvršavao ih energično, domišljato i uspešno. Budući smiren, samouveren i samopouzdan nije pohitao u Rim... nego se pobrinuo da učvrsti rimske granice na Rajni i Dunavu. U grad Rim će stići tek 99. godine n. e. odlučan da ne pristane ni na kakve besmislene zahteve pretorijanske garde, osudio je one buntovne, a dao samo polovinu od sume, ostalima koji su to očekivali od novog imperatora". Od 101. — 106. godine Trajan je gotovo bez prestanka ratovao sa Dačanima koji su živeli na tlu sadašnje Rumunije. Po okončanju ogorčenih borbi, u dva rata posle prvog, dački kralj Decebel pristao je da bude rimski vazal, da bi se ubrzo pobunio. Ta oblast proglašena je za rimsku provinciju Dakiju. Njeni rudnici zlata predstavljali su značajnu dobit za Rim. Trajanov trijumf proslavljen je nehumanim igrama u areni, gde je stradalo 10.000 gladijatora. Trajan je izgradio nove puteve i mostove, kao i ogroman novi trg „Trajanov forum" u Rimu. Pobeda je ponekad neumerena, koliko je i poraz ponekad poguban za jedan narod. „Trajan je bio najsavršeniji vladalac u analima istorije... Bio je veliki državnik i veliki vojskovođa. Vio je odvažan, što ga je činilo blagonaklonim prema dobrim delima, prosvećenog duha koji ga je poučavao najboljem, i plemenitog duha... Posedovao je sve vrline, a da ni u jednoj nije dosegao krajnost. Ukratko bio je najpogodniji da počasti ljudsku narav i predstavi božansku...". On je ratovao i protiv Parćana: „Što se tiče načina ratovanja dvaju naroda, snaga Rima je bila u njihovoj pešadiji — najjačoj, najčvršćoj i najdisciplinovanoj na svetu. Parćani nisu imali pešadiju već zadivljujuću konjicu. Borili su se iz daljine i izvan dometa rimskog oružja: koplje je retko uspevalo da ih dosegne, a njihovo oružje je činilo luk i zastrašujuća strela. Radije su držali vojsku pod opsadom, nego što bi joj se suprotstavili u borbi. Uzalud su bili progonjeni, jer je za njih bekstvo značilo borbu. Primorali su svoje ljude na povlačenje kako se neprijatelj približavao, ostavljajući samo garnizone u uporištima, a kada bi ovi bili zauzeti, morali su biti uništeni. Vešto su spaljivali svu zemlju oko neprijateljske vojske i uskraćivali im čak i travu... Uostalom legije iz Ilirije i Germanije... naviknuti na obilnu ishranu u svojoj zemlji, vojnici su gotovo do poslednjeg izdahnuli. Tako su Parćani uspeli da izbegnu rimski jaram, ne zato što su nepobedivi već prosto jer su bili nedostupni". Trajan je osvojio Jermeniju, Mesopotamiju, Vavilon.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Za vreme Hadrijanove vladavine Rimsko Carstvo je dostiglo svoj vrhunac. Hadrijan je važio za strogog starešinu i izvrsnog taktičara, ali nije bio car-ratnik Trajanovog kova. Hadrijan je napustio Jermeniju, Mesopotamiju, Asiriju i Parćinsku državu, a od novih teritorija zadržao Arabiju i Dakiju, koja je već bila kolonizovana. Svoju neiscrpnu energiju Hadrijan je posvetio zadatku valjane organizacije provincija, pa je 2/3 svoje vladavine proveo van Rima. „Ustrojstvo i disciplina vojske širom Imperije dovedeno je u takav red, kao da neposredno predstoji rat. Izdavane su stroge, iscrpne vojne naredbe, a sam car je služio kao primer živeći logorski životom i na vojničkim porcijama, odlazeći sa odredima na... marševe duge tridesetak kilometara i to pod punom ratnom opremom prisustvujući vojnim vežbama i čestim manevrima, vršeći pregled šančeva i grudobrana, posećujući vojne bolnice, tako da se njegovo prisustvo svugde osećalo". Simbol njegove odbrambene politike jeste Hadrijanov zid u severnoj Engleskoj. Neke od javnih radova radila je vojska. Hadrijanov naslednik bio je Antonin Pije: „Opšte osećanje bezbednosti doprinosilo je da se izgradi duh poverenja, bez kojih bi se teško postigao privredni napredak ili uvećanje društvenog blagostanja". Posle njega na vlast dolazi stoik Marko Aurelije (121. — 180. godine) koji je valjano vladao i ostao upamćen kao jedan od najboljih rimskih careva. Platonov ideal o filozofu kao vladaru i vladaru kao filozofu ostvario se spajajući na srećan način u sebi filozofsku pamet sa vladarskom veštinom. Kao što je tražio striktno poštovanje zakona, čak i tokom najžešćih ratnih sukoba, isto tako bio je štedljiv u upravljanju državnim finansijama.

Koreni krize Rima vodili su nazad do naizgled zlatnog doba Trajana, Hadrijana i Marka Aurelija. „Još za njihova doba odbrana je zahtevala i iziskivala sredstva koja su su se sve teže iznalazila. Dobro disciplinovana, efikasna vojska oko 400.000 boraca trebalo bi da se nalazi u okvirima materijalnih mogućnosti Carstva koje je po svemu imalo 50 — 70 miliona stanovnika. Mećutim, rimska vojska je bila nedisciplinovana i zato je ubijala svoje komandante. Neprekidno ratovanje i vojevanje na udaljenim granicama i neophodnost podmićivanja trupa, kao cena za njihovu odanost, povlačili su za sobom povećanje poreza". Buntovna i raspuštena vojska postala je pretežak teret za državu i opasna po vlast. Ona je nagovestila pomračenje slave i moći Rimske imperije.

Zaključak

Rim je ostavio Zapadu bogato nasleće koje je opstalo vekovima. Ideja o svetskoj imperiji, objedinjenoj opštim pravom i efikasnom vladom nikada nije zamrla. Tokom vekova koji su usledili posle pada Rima ljude je i dalje privlačila ideja o ujedinjenom i mirnom svetu-državi. Negujući filozofiju, književnost, nauku i umetnost drevne Grčke, i unapređujući ih, Rim je ojačao temelje kulture Zapada. Latinski jezik Rima živeo je još dugo, iako je Rim iščezao. Crkveni oci pisali su na latinskom i on je bio jezik nauke, književnosti, medicine i prava. Hrišćanstvo, osnovna religija Zapada, rođeno je unutar rimskog carstva i na njega su umnogome uticali rimsko pravo i organizacija države. Uloga koju je Rim odigrao u proširivanju područja civilizacije bila je od ogromnog istorijskog značaja. Tako su se severna Italija, Španija, Francuska i delovi zapadne Nemačke kasnije pokazali sposobnim da postignu visok stepen kulture kao i sam Rim. U poslednjim danima zapadnog carstva, nekad divlji Gali davali su ljude koji su bili u najmanju ruku ravni svojim savremenicima iz dela stare civilizacije. Rim je razvio pravni i graćanski sistem koji je važio na teritoriji cele imperije. Jevreji su se odlikovali svojim prorocima, Grci filozofima, a Rimljani u zakonu i veštini upravljanja državom.

Pravo je predstavljalo veliko zaveštanje zapadnoj civilizaciji, i kako je to lepo istakao Ciceron: „Istinsko pravo je ispravan razum u saglasnosti s prirodom: ono ima univerzalnu primenu, nepromenjivo je i večno. I neće biti nikakvih različitih zakona u Rimu i u Atini, ili raznih zakona sada i u budućnosti, već će jedno večno i nepromenjivo pravo važiti za sve nacije i sva vremena". Gledano očima zakona, građanin imperije nije bio Sirijac ili Brit ili Španac, već Rimljanin. Vrednost Rima je bila ne samo u vojnim veštinama i trgovini, nego i u umetnosti i skulpturi, slikarstvu i arhitekturi".

Takođe, Rim je iznedrio slavne vojskovođe od Scipinona Afrikanca, Cezara, Pompeja, Sule, Trajana, Hadrijana, Marka Aurelija, Avgusta do velikih i slavnih protivnika Rima: Hanibala, Pira, Mitridata i Atile. Rimske legije su zahvaljujući svojoj vojnoj veštini i oružju, vekovima ostale nepobedive.

(Doc. dr Ilija Kajtez, pukovnik, VOJNO DELO 1/2007.)