Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Borilačke veštine i bildovanje starih Grka  (Pročitano 17197 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Borilačke veštine i bildovanje starih Grka
« poslato: 14.03.2014. 20:13 »
O olimpijskim igrama

Retko ko u današnje vreme nema svoj omiljeni sport koga zdušno prati. Većina ljudi preferira kolektivne sportove, dok retki prednost daju pojedinačnim. Međutim, svake četiri godine pažnja i jednih i drugih biva usredsređena na najveličanstveniji sportski skup današnjice — Olimpijske igre. Naravno, Olimpijske igre modernog doba nemaju baš mnogo zajedničkog sa igrama koje su se održavale u antici. A i pored njih, tu su i još mnoga druga, dobro organizovana savremena sportska nadmetanja, a današnji sportski rezultati izgledaju kao produkt savremenih naučnih dostignuća, što u neku ruku i jesu.

Ali, jeste li se ikada zapitali kako je sve to stvarno izgledalo u vreme pobednika drevnih Olimpijskih igara?

Prva, uslovno rečeno, sportska nadmetanja datiraju daleko pre igara u Olimpiji kraj Elide. U Homerovoj Ilijadi, Ahilej organizuje nadmetanja povodom Patroklove sahrane. U njima se takmiče sve sami najveći junaci, a broj disciplina je čak i veći no u prvim Olimpijadama — trka kolima, pesničenje, rvanje, trčanje, borba oružjem, bacanje diska, gađanje strelom i bacanje koplja. Mežutim, već i u samoj Ilijadi imamo podatke da su se takva nadmetanja i ranije održavala u sklopu sakralnih (svetih) obreda, jer Nestor kaže:

K'o na Buprasijskom polju od Epejaca kad bješe
Pokapan kralj Amarinkej...
Pesnicom svladah tad Klitomeda, Enopu sina
Rvanjem dobih Ankeja Pleuronjanina, što na me
Usta, a Ifikla dobra junaka, trkom nadtrčah...

Začeci igara u Olimpiji vezani su za mitska vremena i religijske osnove. Po jednom predanju začetnik ovog panhelenskog takmičenja u Zevsovu čast bio je čuveni tebanski junak Herakle, a po drugom Pelop, eponimni heroj Peloponeza. Igre su održavane redovno svake četiri godine, počev od 776. godine stare ere, pa do 383. godine nove ere. Od takmičenja u trčanju na jedan stadij (192 metra) napredovale su do manifestacije sa 18 disciplina, što za odrasle, što za dečake. Ali, postojale su i mnoge druge igre, odnosno takmičenja. Najcenjenije su bile Pitijske igre u Amfiktioniji, Nemejske u Kleoni i Argu, pa i Istamske, pored mnoštva manje čuvenih gimnastičkih nadmetanja. Ako tome dodamo i podatak da je u periodu 144. godine stare ere pa do 161. godine nove ere čak 45 polisa dalo pobednike na jedan stadij u Olimpiji, nameće nam se zaključak da u organizacionom smislu i masovnosti antička nadmetanja, s obzirom na tadačnje komunikacije, mogu da stoje rame uz rame sa današnjim.

Antički borilački sportovi

Ali, nije to jedina stvar po kojoj bismo ravnopravno mogli da upoređujemo sport u antici i danas. Pokušaćemo da odemo malo dalje, pa da uporedimo antičke sportiste koje poznajemo sa drevnih kipova podignutih u njihovu čast i, savremene profesionalce. U razmatranje ćemo uzeti discipline kod kojih uslovi takmičenja (staza i rekviziti) nemaju uticaja na rezultat: rvanje, pesničenje, pankration, ali i jednu disciplinu koje nije bilo na "programu" drevnih igara, danas poznatu pod imenom - bodi bilding.

Rvanje (Pale)

Rvanje je jedan od najstarijih vidova borenja golim rukama. Već za XI dinastije u Egiptu (2133. — 1922. godine stare ere) na fresci iz grobnice kneza Bakta u Beni Hasanu imamo doslovce priručnik o rvačkim zahvatima. Scene rvanja nižu se kao na filmskoj traci, ali ne prikazuju tok jedne borbe, vec desetine različitih zahvata. U opisu meča između Ajanta i Odiseja u Ilijadi takođe se može uočiti korišćenje veštine: kada je snažniji Ajant podigao Odiseja, ovaj ga udarcem noge u zadnji deo kolena izbacuje iz ravnoteže. Stotine godina tradicije rvačke veštine u Mediteranskom basenu ostavile su traga. Tako, kod Lukijana (II v.n.e.) imamo opis dva načina treniranja ove veštine. Trening na tlu prekrivenim peskom (skamma) služio je za vežbanje tzv. uspravnog rvanja (orthia pale), pri kome je prašina omogućavala da se ruke ne klizaju i do izražaja je dolazilo uvežbavanje zahvata, tj. veštine. Drugi vid treninga bilo je rvanje na tlu (kylisis, kato pale), a podloga je bila dobro nakvašena ilovača (keroma), pa je do izražaja dolazilo razvijanje specifične snage, jer nije lako čvrsto stegnuti i držati nauljeno telo u blatu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Freska iz grobnice kneza Bakta u Beni Hasanu.

Cenjene fizičke predispozicije rvača bile su natprosečno krupna i proporcionalna građa, kratak vrat, jake istaknute grudi, ravan i ne naročito jak stomak, malo povijena leđa i jake noge. Kao i današnji, rvači toga vremena važili su za natprosečno jake ljude, a šestostruki olimpijski pobednik Milon zahvaljujući svojoj snazi ušao je u legendu. Mnoge tehnike primenjivane u rvanju imale su i svoje nazive: hamma (čvor), anchein (davljenje), trachelizen (hvat oko vrata), dialambanein (hvat oko struka), mesolabe (dizanje u vis) nakon koga slede rassein (bacanje) i drattein (valjanje). Omiljene tehnike bile su i anabastasai eis hypsos — hvat za ruku i bacanje preko ramena i akrocheirismos — lomljenje prstiju.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Scena uspravnog rvanja orthia pale.

Zanimljivo je da su i u antici rvači jako dugo ostajali u pobedničkoj formi, mnogo duže od ostalih sportista. Već spomenuti Milon iz Krotona osvojio je šest venaca u Olimpiji, a ukupno 25 na velikim igrama. Sličan podvig ostvario je i ruski rvač Aleksandar Kareljin, nepobeđen od 1987. do 2000. godine, sa osvojene tri Olimpijade, devet svetskih prvenstava i nebrojeno turnira u apsolutnoj kategoriji (preko 130 kg) rvanja grčko-rimskim stilom. Poput Milona i on je najzad izgubio meč tek kada mu je suparnik pružao samo pasivan otpor, bez upuštanja u borbu. Očigledno, specifičnost ovoga sporta, uz prirodnu obdarenost i visoko razvijenu tehniku, pruža takmičarima slične prednosti u pogledu takmičarskog veka u odnosu na ostale sportove, kako pre dve i po hiljade godina, tako i danas.

Pesničenje (Pyx)

Pesničenje se umnogome razlikovalo od današnjega boksa. Prva razlika je bila u "rukavicama". Dok ih današnji bokseri koriste da bi ublažili udarac, u antici su one obezbeđivale još čvršći i silovitiji efekat. U Ilijadi Epej i Eurijal koriste tzv. meke opute od goveđe kože (meilichai) da bi pritegli šaku i učinili je čvršćom. Takve meke trake duge 3-4 metra korišćene su do kraja VI veka stare ere. Tada se pojavljuje tzv. ljuto remenje (oxeis himantes ili myrmykis) ojačano na drugom i trećem zglobu prstiju, kao i meko remenje obloženo vunom za trening (epispharai). Ta oprema bila je u upotrebi do kraja II veka n.e, kada Rimljani uvode caestus, remenje ojačano metalnim pločicama ili šiljcima. Osim mekog remenja, tokom treninga su korišćeni i štitnici za uši (amphotidai), jer su povrede ušiju bile redovni deo pesničenja, toliko čest da su ovi borci dobili nadimak "karfiolske uši" (otothalidias).

Sam trening pesničara bio je veoma sličan treningu današnjih boksera. Neizbežan deo treninga bila je skiamachia, borba sa senkom identična danačnjem shadow boxing-u, koji je ostao nezamenljiv za uvežbavanje rada nogu, tehnike i kombinacija udaraca rukama. Poznavali su barem dve vrste vreća za udaranje, korykos — tešku vreću punjenu peskom i lakšu, punjenu prosom ili brašnom. Međutim, najraširenija vežba takmičara u pesničenju bila je skapane, ubadanje prstiju u rastresitu zemlju borilišta da bi ovi očvrsli za borbu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Klasičan bokserski gard prikazan na vazi iz druge polovine IV veka stare ere.

To nas dovodi i do druge razlike u odnosu na savremeni boks — osim i danas korišćenih udaraca (aperkat, kroše i direkt) bili su dozvoljeni i udarci bridom pesnice i vrhovima prstiju, kao što se to praktikuje u istočnjačkim borilačkim veštinama. Tako je Glauk iz Karista, pobednik u Olimpiji 520. godine stare ere, koristio udarac rukom kao čekićem, a Damoksen iz Sirakuze je svome protivniku Kreugu iz Epidama udarcem ispruženim prstima probio stomak i iščupao creva. Ipak, gard u pesničenju i gard u boksu (koji danas važi za borilački sport sa najboljom ručnom tehnikom) su identični, te se nameće zaključak da su antički borci koristili najbolju moguću tehniku borenja rukama — kretanje boksera i blokade i udarce koji se danas nalaze i u boksu i u npr. karateu. Koliko se cenila tehnika u ovom sportu ilustruje podatak da su naročito cenjeni bili borci koji nisu primali udarce a pobeđivali su, zahvaljujući veštini i izdržljivosti.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Bokser, rimska skulptura iz II veka naše ere.

Dijagora sa Roda (pobednik 464. godine stare ere) očligledno je imao specifičnu školu borenja, jer pobede u Olimpiji u pesničenju i pankrationu njegovi sinovi i unuci ređaju do 404 godine stare ere. Šest decenija olimpijski venci divlje masline odlazili su jednoj porodici, što je teško objasniti samo fizičkim predispozicijama. Koliko su Dijagora i njegovi potomci uspeli da usavrše sistem treninga i tehniku borenja? Ako ste imali prilike da gledate mečeve Jack Dempsey-a iz tridesetih godina prošloga veka, onda znate razliku izmedu njega i Mike Tyson-a. A Dijagorina porodica je "vladala ringom" upravo toliki period.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Glava boksera sa prethodne slike, vide se ožiljci i karakteristične "karfiolske uši".
Šake boksera sa remenjem iz rimskog doba — caestus.


Pankration

Pankration je bilo doslovce borenje svom snagom. Takav sport postoji i danas, iako je u većini zemalja zabranjen, sigurno ste čuli za ultimate fight. Kao i danas, ovaj vid borenja je izazivao oprečna mišljenja — neki su ga smatrali spojem nesavršenog rvanja i nesavršenog pesničenja, a drugi pak borbom najboljeg pesničara među rvačima i najboljeg rvača medu pesničarima. Zabranjeni su bili samo ujedanje i zabadanje prstiju, a onaj ko bi napravio prestup, bio bi od sudije opomenut udarcem šibom. Pored zahvata iz pesničenja i rvanja bili su dozvoljeni i udarci nogom. To nam ilustruju slike sa vaza i amfora i pisani dokumenti, te Lukijanov Anaharsid sa čudenjem konstatuje: "...sudaraju se i biju i rukama i nogama ... a drugi su svi hitri i skaču na noge kao da trče, a ostaju na istom mestu, skaču zajedno u vis i udaraju nogom u vazduh." U ovome opisu nije teško prepoznati skip — trčanje u mestu koje se danas koristi u treninzima svih sportova i uvežbavanje nožnih udaraca. Takode su korišćeni i udarci glavom. Učile su se i tehnike padanja, jer glavna borba na takmičenjima odvijala se nakon pada — na tlu (kato pankration), dok je u toku treninga i predtakmičenja upražnjavano uspravno borenje (ano pankration), koje je trajalo sve dok jedan od protivnika ne padne tri puta. I danas se praktikuje napad u antici zvan apopignos, kada se jedan borac nađe na leđima drugog i stežući ga nogama zadaje mu udarce u glavu i vrat.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sudija zamahuj šibom da bi opomenuo pankratistu koji protivniku zabija prst u oko.

Pankratisti su bez sumnje bili ne samo najokrutniji, već i u svakom pogledu najspremniji borci. Priča kako su se u dvoboju sukobili Dioksip iz Atine (najbolji pankratist u Olimpiji 336. godine stare ere) i Koragos, ratnik Aleksandra Makedonskog, ovo i najbolje pokazuje. Nenaoružani Dioskip je potpuno opremljenog Koragosa savladao samo blokirajući mu zamah mačem jednom rukom, dok ga je drugom izbacio iz ravnoteže, usput mu podmećući nogu. Taj zahvat je bio poznat kao "trik petom" (apopterizen). Pobeđeni je imao sreću da dobro uvežbani pankratist borbu nije nastavio i na tlu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Apopignos, i danas popularni zahvat, II vek naše ere.

Naše doba pored ultimate fight beleži i ponovno osnivanje Pankration saveza u više zemalja sveta. Možda će vam ovaj sport izgledati surovo kada ga budete videli, ali ne zaboravite da je u staroj Olimpiji i širom Helade imao mnoštvo poklonika.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Blokada nožnog udarca, IV vek stare ere.
Trening pankratiste koji uvežbava nožne udarce (IV vek stare ere).


O treningu, poimanju lepog, body bildingu...

Kao što smo videli, upoznajući se samo sa nekim od antičkih sportskih disciplina, treningu se pristupalo veoma profesionalno. Pominju se čak i dve vrste trenera, petodribi (paidotribes) koji su se brinuli o opštem fizičkom razvoju mladih, a s druge strane i gimnasti (gimnastes), koji su bili specijalizovani samo za određene sportove. Ali, trening nije jedina komponenta u stvaranju vrhunskog sportiste, te je helenskog atletu je opsluživao čitav mali tim stručnjaka. Prvobitni aleiptes, zaduženi za mazanje tela uljem, postali su i atraleiptes i primenjivali su masažu pre i nakon takmičenja, kao i pri lečenju povreda. Tadašnja medicina je odredila i tačan odnos izmedu vežbanja, odmora i jela, te u II veku nove ere dolazi i do otvorenog sukoba mišljenja između sportske i "obične" medicine. Sportistima se zamera da su postali neupotrebljive mešine koje samo jedu, spavaju i vežbaju. Izvrgavanje sportista ruglu ide dotle da u Lukijanovim Razgovorima mrtvaca Haron kaže atleti Damasiju, pre nego će ga primiti u čamac: "Nisi go dragoviću moj, kad si toliko meso na sebe nabacao. Skini sve to, jer će čamac potonuti ako samo jednom nogom staneš u nj."

S druge strane, treba razmotriti i poimanje lepog u Helena. Smisao za mušku lepotu pronaćićemo već u Ilijadi, kada ožalošćeni Prijam dolazi Ahileju da ga moli za telo mrtvoga sina Hektora. I pored svoje muke, on ne može a da ne primeti lepotu ubice svoga sina:

Tada se Dardanov sin Ahileju diviti stao
Kakav li je i kolik, jer beše na bogove nalik.

Kada je persijski komandant Masistije pao u boju kod Eritreje, Heleni su ga pronosili kroz svoje redove i mnogi su dolazili da se dive njegovoj veličini i lepoti. Lepota udružena sa visinom i snagom bila je ideal, što ne bi trebalo da nas čudi kod naroda koji je kao obavezni deo vaspitavanja mladića koristio vežbe u palestri. Čuveni vajar Poliklet (polovinom V veka stare ere), kao rezultat dugotrajnog promatranja i studiranja, dao je lično viđenje savršenih proporcija ljudskog tela u svojem spisu Kanon i istoimenoj skulpturi.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Agias, Olimpijski pobednik u pankrationu 464. godine stare ere.
Doriforos, rimska kopija prema Polikletovom originalu, zvana još i Kanon.


Osnovna karakteristika savremenog bodi bildinga je ocenjivanje takmičara na osnovu tačno utvrđenih odnosa između pojedinih delova tela, pri čemu je obavezno da takmičar bude što krupniji i sa što bolje izraženom muskulaturom. To se postiže enormnim količinama hrane, dugotrajnim odmorom uz obaveznu masažu i izuzetno napornim treningom sa opterećenjem. Sudeći samo po oskudnim pisanim izvorima koji su nam sačuvani, sve to je bilo dobro znano i u antičko vreme.

Više puta pominjani Milon koji je nosio tele dok ono nije postalo bik, i tako po legendi razvio svoju snagu, često se u savremenoj bodi bilding literaturi uzima za rodonačelnika treniranja sa postepenim povećanjem opterećenja (danas se takav trening naziva Weider sistem, mada bi pravilnije bilo - Milonov sistem).

Neka vrsta preteče današnjih takmičenja u bodi bildingu postojala je u vidu nadmetanja za prvenstvo u lepoj muškosti, snazi i stezi. Tako su o Panatenejama, najvećem prazniku u slavu boginje Atene u istoimenom gradu, vršena nadmetanja u muškoj lepoti, a nagradu bi odnela fila koja bi dovela najlepše i najsnažnije ljude. Dakle, postojali su svi uslovi koji bi dali mesta pretpostavci da je bio razvijen kult gradnje lepoga tela. Pitanje je da li je veličanje lepote i snage zaista rezultovalo pojavom atleta koji su imali za cilj isključivo veliko i lepo telo, koje ne bi imalo primenu u nekom određenom sportu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Polikletov Diadumenos.
Mironov Diskobolos.


Vratimo se na kratko prethodnim, ovde spomenutim sportovima i pogledajmo građu tih boraca. Njihova tela, kao i tela drugih sportista proizvod su višegodišnjih vežbanja. Takvo telo, masivno i sa izraženom muskulaturom, ne nastaje bez treninga sa opterećenjem i ishrane probranom hranom bogatom proteinima. Da je tako i bilo, svedoči nam pomen upotrebe dugih haltera, tj. dvoručnih tegova (halterobolia, vežba tegovima), kao i podatak da su se takmičari u pripremama za igre u Olimpiji prvobitno hranili mladim sirom i mešavinom sira, smokvi, brašna i maslinovog ulja, a da početkom V veka stare ere prelaze na mesnu ishranu. Ipak, njihova građa je još uvek odgovarala potrebama određene discipline, bez suvišne mišićne mase koja bi im usporila pokrete.

Ali, pogledajmo skulpturu Herakla, izrađenu po Lisipovom originalu, koja prikazuje čoveka čija grača ne zaostaje za bodi bilderima 1970-ih. Upoređujući njegovu građu sa savremenim "graditeljima tela" ne sme se prenebregnuti činjenica da je naš Herakle u opruženom stavu, i da bi još impresivnije izgledao u nekoj od takmičarskih poza, kao i da takmaci koje mu suprotstavljamo nisu koristili anaboličke steroide i ostale suplemente, koji u antici nisu postojali.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Rimska kopija Lisipovog Herakla u odnosu na moderne bodi-bildere.

Od svetih igara religijskog karaktera u Olimpiji, Istmu, Nemeji, gde su se atlete nadmetale za vence načinjene od divlje masline, omorike i celera, ali i za slavu, antički sport je uspeo da pređe put do pojave profesionalaca koji su se takmičili za novac i zadovoljenje svoje požude. Da li je istu degradaciju doživela i sama svrha vežbanja? Da li je ideja o vežbanju radi osposobljavanja mladih za rat i muško nadmetanje vremenom došla do sasvim druge krajnosti, do dekadencije slične onoj u XX veku, i do zaljubljenosti u sopstveno telo?

Godine 1896. obnovljene su Olimpijske igre, sa plemenitim idejama razvijanja ljubavi medu narodima i bavljenja sportom radi čistote življenja. U prvoj polovini XX veka osnivaju se mnoga amaterska sportska društva, a na Olimpijadama su se takmičili isključivo amateri. Danas, početkom XXI veka, sport je visoko profesionalizovan, u igri je ogroman novac, a vrhunski sportisti su postali cenjena roba koja živi od svoga tela i za svoje telo.

(Adam Crnobrnja, konzervator Muzeja grada Beograd,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

br.: 3)
« Poslednja izmena: 13.05.2014. 01:05 marko313 »